Bračni odnosi na relaciji zdravo-nezdravo

 

 

Porodične istorije uslovljavaju ne samo naš izbor partnera već i  novoformirani porodični odnosi imaju tendenciju da ponavljaju stare obrasce iz porodice porekla, s njihovim dobrim i lošim karakteristikama. Osećanja koja su skrivena u našem nesvesnom mogu da budu projektovana na ljude oko nas, našeg partnera najčešće, koji to prima od nas i automatski odigrava naše potisnute emocije. Uspešnost i sreća u braku mogu se povezati sa količinom potisnutih sadržaja i onoga što partneri sakrivaju u svom nesvesnom. Međutim, osim količine potisnutog sadržaja, veoma je bitan i stav partnera prema zaključanim emocijama. Na osnovu te količine i partnerskih stavova, brak možemo zamisliti kao jedan kontinuum sa dva polariteta i onim što je u sredini između ta dva ekstrema. Na jednom kraju su najsrećniji brakovi a na drugom oni najdisfunkcionalniji. Većina je koncentrisana negde oko sredine spektra, gde su prilično stabilni odnosi. Sada će biti malo više reči o svakom posebno. Polazimo od onih najzdravijih i najuspešnijih pošto ih je najmanje.

 

Najsrećniji brakovi

Što se tiče ovih brakova, stručnjaci za porodične odnose i nisu ispoljili neko naročito interesovanje za njih, najmanje su ih proučavali i imali najmanje informacija o njima dok im se danas  poklanja malo veća pažnja. U ovakvim brakovima, partneri imaju veoma malo sadžaja sakrivenog iza paravana u svom nesvesnom i spremniji su da ih pogledaju i da se suoče s njim, da se razvijaju i rastu kao ličnosti. Sve to utiče da njihov odnos bude sadržajniji i bogatiji. Oba partnera su tolerantnija prema potisnutom sadržaju. Zahvaljujući tome oni su i slobodniji, zajednički život im je manje stresan, naporan i ograničen. Više se razonode i zabavljaju i imaju manje šanse da upadnu u kolotečinu. Nemaju potrebu da paravan drže stalno navučen. Imaju više prostora za istraživanje raznih mogućnosti, ispunjeniji su i spremniji da više daju jedno drugom. Zanimljivi su kao ljudi i kreću se uzlaznom putanjom. Njihovo dominantno obeležje je spremnost i lako prihvatanje promena jer ih ne plaši ideja da postoje stvari iza paravana koje će se pojaviti kada do promene dođe. Otvoreni su u ispoljavanju osećanja, prihvataju potrebu da budu kritični jedno prema drugom i ta kritika je najčešće konstruktivna, puna podrške i pravovremena. Ovakvi parovi su takvi kakvi jesu zbog toga što u početku nije bilo mnogo toga za prikrivanje a i zato što su oboje bili spremniji da pogledaju u skriveno ako je tamo i bilo nečega.. Neki od njih dolaze iz stvarno zdravih porodica što je veoma povoljno a neki mogu da imaju loš početak ali im se posrećilo da pronađu partnera koji čini da se manje plaše sakrivenog sadržaja, koji im pruža podršku i ljubav i omogućava da se lakše nose s neugodnošću dolaženja u dodir sa skrivenim delovima sebe. Zahvaljujući tome oni su u stanju da se menjaju i idu prema zdravijem delu spektra.

Brakovi/veze u sredini spektra zdravo-nezdravo

Robin Skiner kaže da u sredini spektra postoji onoliko vrsta brakova koliko i vrsta drveća, znači većina parova i partnerskih odnosa egzistira tu negde oko zlatne sredine. Tu nalazimo brakove u kojima se igraju stereotipne muške i ženske uloge. On je veliki i jak muškarac, zaštitnički nastrojen, odrastao i vodi glavnu reč a ona je jadna, bespomoćna žena, zavisna od njega i često detinjasta. Ona se žrtvuje za njega ali tu žrtvu mora da krije jer njegov muški ponos bi bio nepopravljivo povređen ako otkrije koliko je ona učinila za njega, tj drugim rečima ako uvidi koliko je u stvari on zavisan od nje. Ovde, spolja gledano,  žena emotivno zavisi od muža ali istina je da on zavisi od nje samo to ne zna. On je naučen da muškarci moraju da budu jaki i nezavisni, da nikada ne plaču i da o njima niko ne treba brinuti. Takav muškarac je bio prinuđen da prebrzo odraste i s toga je morao da suzbije, a ne da preraste potrebu da se neko o njemu stara. U njemu još uvek postoji potisnuto nezadovoljno dete ali ne toliko željno brige da bi bilo očajno. Podršku i ljubav on mora da dobije na zaobilazan način a najbolji način je da se na primer razboli. Kad je neko bolestan, pa bio makar i najveći i najjači muškarac, potrebno je da se neko brine o njemu. Na taj način on dobije neku vrstu ljubavi i pažnje ali i dalje ne priznaje da je to ono što traži verujući da je to samo slučajna fizička bolest a ne njegova psihološka potreba. Žena s druge strane, naučena je da bude slatka i fina, osećajna, spontana i osetljiva, da ne sme da se ističe ili da bude agresivna ili najgore od svega da ne sme da učini nešto zbog čega će muškarac da se oseća promašeno zato što ga ona nadmašuje. Ona se drži dečjeg ponašanja spolja a iza paravana krije odraslu osobu, blokirala je svoju snažnu stranu i svoja agresivna osećanja. Ako ispolji svoju snagu i agresiju, mora nekako da ih preruši. Ako nešto postigne mora da se pretvara da ne zna kako joj je to pošlo za rukom. Ako su njena osećanja prema mužu ponekad agresivna, ona se mogu pojaviti u obliku destruktivnih fantazija kao što je na primer zabrinutost da je doživeo saobraćajnu nezgodu. Suština je da ona ne shvata da je ljuta ili da jeste sposobna da bude jaka i nezavisna. Ovakav par je otkrio da se divno uklapaju. Na svesnom nivou  dobro su se našli jer je ona od onih žena kojima je on u svojoj primarnoj porodici naučio da se divi, a on je ona vrsta muškaraca koju njena porodica odobrava. Savršeno su se uklopili na podvesnom nivou gde se odigrava razmena. Oboje imaju svoju detinjastu stranu ali ona je nosi, detinjasta je za oboje. U isto vreme on nosi obe njihove odrasle stane, svu kompetentnost i pouzdanost. On vremenom shvata da mu postaje sve teže da bude spontan, da se zabavlja, da se opusti i na nekom nivou može da oseti bes zbog toga ali nije svestan uzroka. Ona provodi vreme kuvajući ručak i igrajući se sa decom, sve nevoljnija da preduzme bilo kakvu aktivnost u spoljašnjem svetu, progresivno gubi samopouzdanje sve dok više nema snage ni da pokuša. Šta će se desiti ako jedno od njih pokuša da se promeni? Ukoliko on zbog nekog stresa oseti da mu je potrebna podrška i ljubav, dečja osećanja iza paravana počinju da izlaze, on može postati depresivan i manje odgovoran i kreće sve više da se oslanja na svoju ženu. Tada i ona postaje anksiozna jer to menja tajni sporazum u koji su ušli na početku braka. Zbog ispoljavanja „slabosti“ on se oseća loše a nju s druge strane plaši preuzimanje kontrole. Težeći da održi ravnotežu ona može da postane još depresivnija i bolesnija od njega pa umesto njega ona kreće kod lekara, pije lekove i pita se zašto ne deluju. Muža gura nazad u ulogu jakog muškarca postajući još bespomoćnija i primoravajući ga, na suptilan način i ne shvatajući šta zapravo radi, da brine o njoj. Vremenom stres prolazi, njegovo dete iza paravana se smiruje, njoj takođe biva bolje, lekovi su konačno počeli da deluju, brak postaje stabilniji. Međutim ukoliko se desi da ovakvi parovi odluče da se promene, da ona jača svoju odraslu stranu a on prestane da stalno bude jak, u odnosu može doći do one vrste stresa koja vodi razvodu. Često oni sami nisu u stanju da to razreše kako treba jer partneru koji se odupire promeni potrebna je pomoć sa strane da bi naučio kako da postupi.

Situacija može da bude i obrnuta. On je papučić, neće da preuzme odgovornost, da bude stabilan i jak i da brine o svojoj ženi kako dolikuje, ponaša se kao dete. Žena preuzima brigu o svemu, postaje na neki način njegova majka ali se jedan deo nje buni protiv toga i kreće zvocanje. Ona nosi teret agresivnosti i samopouzdanja jer on neće svoj deo da preuzme. Njegova pasivnost čini ženu agresivnijom. Tu sada postoji klackalica, ako on zauzme malo agresivniji pristup njena agresivnost počinje da slabi. Ovakva žena ima porodično iskustvo koje ju je naučilo da se plaši svoje ranjivosti i zavisnosti. Njen detinjasti deo je blokiran a ona je izabrala muškarca koji nosi detinjasti deo umesto nje. On se plaši da preuzme odgovornost i kontrolu, svoju zrelu i odraslu stranu je ćušnuo iza paravana i čeka da žena sve učini umesto njega. Ona ga uvek kritikuje zato što je nepouzdan i ako njegova odgovornija strana počne da se pojavljuje, ona će odmah osetiti da bi to moglo da dovede do toga da ona postane ranjivija i zavisnija od njega i da bi zaštitila svoju uobičajenu ulogu počeće da potkopava njegovo odraslo raspoloženje govoreći mu da to ništa ne vredi, ne valja, da ne bi mogao da brine o njoj na pravi način čak i kad bi hteo. Njemu jadničku, ne preostaje ništa drugo zbog nedostatka samopouzdanja, do da navuče svoj paravan i odloži svoju odraslu stranu. Može se međutim desiti i scenario kada ona dozvoli svojoj ranjivosti da malo nagviri iza paravana, pokazujući da joj je on stvarno potreban i da želi njegovu pažnju. To njega može užasnuti jer oseća kako nije dorastao izazovu pa postaje još nesposobniji a ona se tada diže ruke od svega misleći da nema svrhe, ionako je znala da ne vredi ni pokušavati.

Površne razlike među partnerima su samo prividne, moguće su  zato što partneri mogu da igraju različite uloge kako bi izašli na kraj sa sličnim skrivenim problemima. Jedanput ako opaze ono što je do tada bilo skriveno, mogu da krenu da ga koriste kako bi postigli bolju ravnotežu čitave svoje ličnosti pa i braka.

Najmanje zdravi brakovi

To su parovu uvek u međusobnoj svađi, klinču i ogorčenoj borbi. Destruktivni sa tendencijom da gaze jedno drugo. U ovom ekstremu, oba partnera imaju podosta toga sakrivenog iza paravna i apsolutno odbijaju da priznaju da bilo šta s njima nije u redu. Vrlo su osetljiivi i na najmanju kritiku i reaguju strahovito burno. Postoje i trenuci primirja ali dominiraju uglavnom konflikti. U suštini i muškarac i žena iz ovakvih parova su veoma ranjivi i imaju dečju potrebu za pažnjom. Tu potrebu su odvojili od svesnog dela sebe i sakrili je. U potpunosti je negiraju, pokrili su je adekvatnom fasadom koja je inače vrlo krhka i pri najmanjem potresu preti da se raspadne. Njihov detinji deo je uvek ljut, ozlojeđen, frustriran i kad dostigne kulminaciju „besno dete“ izleti iza paravana i besno napadne. I tako oni pola života provedu u obostranim infantilnim napadima besa, ne shvatajući pravi uzrok da njima u stvari ljubav očajnički treba. Jedan od razloga što ljubav i ne dobijaju jeste to što poriču svoju potrebu za njom. To poricanje je toliko jako i temeljno da nikada ne mogu da zatraže ljubav na jasan, direktan i otvoren način. To bi ih učinilo suviše ranjivim. Ovakve osobe privukla je njihova sličnost spolja, ono što je izloženo u izlogu. Spolja oni deluju inteligentno, duhovito, vrlo odraslo, kompetentno. Privuklo ih je i ono što je iza paravana ali nesvesno. Oni su takoreći u magnovenju osetili očajno i nasilno dete, neobično privlačno i fascinantno i tako poznato. Poznato jer su tako nešto slično imali i u svojoj porodici. Moguće da je takvo dete u pozadini vrebalo i u njihovim roditeljima, koji s toga nisu mogli ni svojoj deci da pruže dovoljno pouzdanu ljubav. Taj nedostatak dovoljno pouzdane ljubavi proizveo je razbesnelo dete u njima. Svi mi smo u nekom trenutku učestvovali u nekim groznim svađama i možemo postaviti pitanje da li se te scene bespoštedne borbe između bračnih partnera odvijaju u svim brakovima. U nekoj izvesnoj meri da ali to može da bude u nekoj blažoj i uvijenijoj formi. Kod nezdravih odnosa u braku to je mnogo izraženije, iza njihovog paravana ima toliko toga, strah je kod njih veliki i ne postoji mogućnost kompromisa. Oni nemaju nimalo tolerancije, što stvara jedan začarani krug mržnje i gorčine i to često može da se završi čak i ozbiljnim fizičkim nasiljem. Možda je čudno za razumevanje, ali ovakvom paru je veoma teško da se razdvoji. Uprkos celokupnoj nestabilnosti, haosu i lomi, ovakvi partneri u nekim aspektima funkcionišu bolje zajedno nego kad su razdvojeni. To je zato što oni sve vreme napadaju ono besno i frustrirano dete u svom partneru a sopstveno zaboravljaju i tako se osećaju bolje. Imaju i to grozno ponašanje svog partnera kao izgovor, njihova sopstvena zabrana može da pobegne i da se izrazi a da se pri tom oni ne osećaju krivim zbog toga jer uvek mogu da kažu da je krivica onog drugog. Mogu da veruju da nemaju sopstveno pobesnelo dete u sebi, da je to sve reakcija na ponašanje onog drugog. Ako se neprekidno osećaju ugroženim, imaju opravdanje za to što partneru ne pružaju ljubav i pažnju i tako mogu da ostanu tamo gde jesu i nijedno ne mora da otkriva i osvešćuje šta se nalazi ita njegovg paravana. Ukoliko se ovakvi parovi razdvoje mogu da budu u opasnoj situaciji, jer onda nemaju kog da krive za svoja loša osećanja i često nakon razvoda mogu da dožive nervni slom a ponekad čak izvrše i samoubistvo. Zato su ovakvi brakovi vrlo trajni. Imaju oni i promenljiva raspoloženja, posle nastupa očajnog i besnog deteta može nastupiti period primirja. Tada prednja strana skrivenog, tj izlog preuzima stvar u svoje ruke i partneri se osećaju smireno, bliži su jedno drugom i usklađeniji. U toj fazi dolazi do pomirenja, oni obećavaju da se više neće svađati i oni u to zaista i veruju. Prethodna, ogorčena bitka deluje kao neki ružan san. Problem je ponovo sakriven do nekog narednog trenutka

Svako ko može da uvidi da je učestvovao u nekoj sceni na ovakav način u mnogo je boljoj situaciji jer osvešćujući skrivene i potisnute stvari na dobrom je putu da problem reši. Mnogi ljudi kada se zainteresuju postanu svesni samih sebe radeći na tome. Nekima je potreban veći a nekima manji trud. Odnosi koji su vrlo destruktivni teško se menjaju sami od sebe jer toliko mnogo toga je skriveno i potisnuto i toliko užasavajuće da takvi parovi nastoje da paravan uvek drže zatvorenim. Promena kod njih je moguća ali samo uz intervenciju spolja, uz pomoć psihoterapeuta. Sami ne bi mogli da prevaziđu svoje strahove i tabue.

 

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

 

Literatura: Kako preživeti svoju porodicu, Robin Skiner i Džon Kliz

Viktor Frankl

 „Ako postoji smisao života, onda mora postojati i smisao patnje. Patnja je neizostavni deo života, podjednako kao i sudbina i smrt. Bez patnje i smrti, judski život ne može biti potpun“.

  Viktor Emil Frankl se rodio u Beču 26. marta 1905. godine gde je doktorirao i medicinu i filozofiju. Doktorat iz medicine dobio je 1930. godine a iz filozofije 1949. Njegov otac Gabrijel bio je disciplinovan čovek iz Moravije koji se bavio stenografijom a kasnije postao državni činovnik a majka Elza bila je praška žena nežnog srca i puna ljubavi prema svom sinu. Svoje sklonosti ka psihijatrijskom pozivu, Frankl je počeo da pokazuje još kao dečak razvijajući tople međuljudske odnose i interesovanje za ljude. Nakon diplomiranja upoznao je Sigmunda Frojda a prvi svoj članak iz psihijatrije objavio 1924. godine u „International journal of pszchoanalzsis“. Bio je profesor psihoterapije i neurologije na Univerzitetu u Beču i predsednik Austrijskog medicinskog udruženja psihoterapeuta.
Tokom tridesetih godina sve je izgledalo kao da će Franklov život biti ispunjen samo uspesima. Diploma doktora medicine, zatim posao asistenta i na kraju otvaranje privatne prakse za neurologiju i psihijatriju bili su neki od tih uspeha koji su nakon 1937. godine prekinuti novonastalom političkom situacijom u Austriji. Hitlerova vojska aneksirala je Austriju, a Frankl, iako je dobio iseljeničku vizu za SAD, zabrinut za svoje ostarele roditelje pušta da viza istekne i nepokoloebljivo se prepušta udaru sudbine. U tom periodu biva postavljen za načelnika neurološkog odeljenja bolnice Rotšild i zahvaljujući svom položaju mnoge Jevreje je spasao smrti postavljanjem lažnih dijagnoza. Godine 1942. se oženio medicinskom sestrom Tili Groser i baš te iste godine je bio uhapšen i poslat u koncentracioni logor u Terezinštadu. Otac, majka, brat i žena takođe su bili uhapšeni i tragično okončali svoje živote. Otac mu je umro od gladi, majka i brat su nastradali u Aušvicu pre kraja rata a žena umrla u Bergen-Belsenu uoči završetka rata. Franklov život spasila je i održala vera da će se posle rata i logora sresti sa svojima i nastaviti život sa njima. Njegova nada, koja se na kraju izjalovila, ipak je uspela da ga spase najbeznadežnije situacije u kojoj se čovek mogao naći.

   Nakon završetka rata i oslobođenja iz logora, Frankl se vratio u Beč sa težinom od samo 38 kilograma i bio pogođen saznanjem da je izgubio svoje najmilije i da je ostao sasvim sam. Uprkos svemu smogao je snage da nastavi dalje na neki natprirodni način izvlačenjem mnogih ohrabrujućih ideja i zaključaka iz užasa koji je preživeo. Rekonstruisao je neke svoje prekinute radove iz sećanja a zatim za samo 9 dana napisao i njegovu ključnu knjigu, “Čovekova potraga za smislom” koja je, do njegove smrti, prodata u nekoliko miliona primeraka. Kod nas je poznat po svojim knjigama Zašto se niste ubili, Nečujan vapaj za smislom: psihoterapija i humanizam i Bog podsvesti. U njegovu čast 1992. godine ustanovljen je institut Viktor Frankl, a pet godina kasnije, ostavivši veliko nasleđe svetu za koji se nadao da više nikada neće proći kroz ono kroz šta on jeste, umro je u miru svoje duboke starosti 1997 godine.


Volja za smislom i logoterapija

 Logoterapija je odraz volje za smislom i istražuje pacijentovu svest umesto prošlosti, razbija egocentrizam i teži otklanjanju svih “začaranih krugova” koji su umnogome osnov većine neuroza. U svom nacrtu logoterapije, Frankl napominje da smisao ne proizlazi iz čovekove egzistencije, već se sa njom egzistencija suočava, otkriva ga. Najsnažniji, primarni ljudski motiv je, po Franklovom mišljenju, volja za smislom a ne kao što je tvrdio Adler volja za moć ili volja za uživanjem kako je mislio Frojd. Volja za smislom se odnosi na traženje konkretnog smisla lične egzistencije. Smisao života je jedinstven i nosi lični pečat svake individue, njene najviše vrednosti i ideale. Niko čoveku ne može da pruži ili da da smisao životu osim njega samog. Svaki pojedinac mora sam da otkrije suštinu svog bitisanja, sopstvenim naporima i snagom moramo pronaći sebe. Mi imamo slobodu izbora da otkrivamo i usvajamo one vrednosti, ciljeve i ideale koji nas privlače, koji smislom boje našu svakodnevnost. Svako od nas ima sopstvenu i jedinstvenu misiju na ovoj planeti, zadatak koji samo mi možemo da uradimo, šansu koju samo mi možemo da iskoristimo. Različiti ljudi u različitom obimu, kaže Frankl. poseduju „prkosnu moć ljudskog duha“ i otuda oni koji uspeju da pronađu svoj lični smisao, svoj zadatak bivaju kadri da savladaju sve prepreke i prežive sva iskušenja. Frankl dalje tvrdi da nije tačno Frojdovo gledište po kome surova okolnost, kao što je npr hronična nestašica hrane, briše individualne razlike među lišnostima i svodi ih na jednoobrazne gladne organizme. Pojedinac, po Franklu, može da nađe lični smisao i u nemogućim, krajnje dehumanizovanim uslovima života pa čak i u beznadežnim situacijama. Jedan od primarnih pojmova logoterapije je “egzistencijalni vakuum” koji predstavlja jednu vrstu teskobe.. Stvorivši svoju ličnu verziju prirode, kulturu i civilizaciju i utrvši put odvojenoj evoluciji, čovek je izgubio neke instinkte i bazične nagone i dobio vrlo lomljivu i nesigurnu mogućnost odabira. Drugi gubitak koji je uticao na pojavu egzistencijalnog vakuuma, smatra Frankl, je slabljenje tradicije kao mehanizma na kojem se podražavalo ponašanje. Kako više ne postoje kao smernice delanja, oskrnavljeni čovek pribegava konformizmu kao zameni za instinkt i čini ono što drugi čine ili totalitarizmu, supstituciji tradicije, i čini ono što se od njega očekuje. Dosada, kao pošast postmodernog sveta i sve veće automatizacije življenja, način je na koji se ovaj specifičan vakuum manifestuje. Osim nje tu je i maskirana pojava raznih oblika volje za moći u vidu volje za novcem ili prenaglašene seksualnosti, jeftinom obliku volje za užitkom, kao načine za kompenzovanje životne praznine.

 Frankl je logoterapiju je osnovao sa ciljem da ohrabri i podstakne ljude da krenu sa pronalaženjem volje za promenom, volje za traganjem, učenjem i usavršavanjem, uviđanjem smisla čak i u besmislu jer upravo ta obesmišljenost života utire put depresiji, zavisnosti i potčinjavanju materijalizmu, mržnji, dosadi i svakodnevnoj letargiji. Logoterapija se manje bavi prošlošću i ispitivanjem svesti, ona je okrenuta budućnosti i smislu sopstvenog života prema kome se treba usmeravati. Na pitanje, šta je smisao života, on odgovara:

  “Životni smisao se razlikuje od čoveka do čoveka, iz dana u dan, iz sata u sat. Zato i nije tako važan opšti smisao života, koliko specifičan smisao života u datom trenutku. Postaviti tako uopšteno pitanje bilo bi kao da pitamo šahovskog majstora koji je šahovski potez najbolji na svetu. Jednostavno, nema najboljeg, ili čak dobrog, poteza koji ne bi zavisio od situacije u igri i od osobina protivnika.“
Koncepciju logoterapije, Frankl je gradio na dubinama svojih spoznaja koje nisu bile samo teoretske, nego rezultat njegovih životnih iskustava: kroz pakao pronaći put do svetla, do smisla. Smisao života se može naći u tri oblasti a to su: stvaranje i rad (ostvarenje nekog dela ili izvršavanjem svoje misije), doživljaj neke vrednosti (ljubav prema nekome, razumevanje i pomaganje drugima) i trpljenje (odvažno suočavanje sa neotklonjivom patnjom i prihvatanje tragične sudbine kao smislene). Pronalaženje sreće počinje odustajanjem od potrage za srećom.

Bog podsvesti

Čovekovo nesvesno može biti transcendentno, upravljeno ka Bogu i taj nesvesno izazvani apsolut jeste „Bog nesvesnog“. Ovom sintagmom Frankl želi da kaže ne da je Bog sebe nesvestan već „samo to da Boga kad kada nismo svesni, da možemo biti nesvesni svog odnosa sa njim, da je taj odnos potisnut i nama samima skriven“. Ovaj izraz označava čovekov skriveni odnos prema skrivenom Bogu.

  U čovekovom nesvesnom, smatra Frankl, ne nalaze se samo sirovi nagoni već i uzvišene težnje, duhovnost i religiozna osećanja. Čovekova veza s Bogom ne mora biti svesna, ona može biti nesvesna i potisnuta. „Otkrićem duhovnog-podsvesnog egzistencijalistička analiza je izbegla zamku u kojoj je upala psihoanaliza: da podsvest liši ega i da je redukuje na id; osim toga izbegla je i drugu takoreći unutrašnju opasnost, jer je priznajući duhovno-podsvesno, otklonila i svaku jednostranu intelektualizaciju i racionalizaciju čovekove biti“. Egzistencijalistička analiza u čovekovoj podvsesnoj duhovnosti otkriva podsvesnu duhovnost tj. podsvesnu relaciju sa Bogom koja je čini se čoveku imanentna mada vrlo često ostaje latentna, ističe Frankl u svoj knjizi Bog podsvesti. Ova latentna veza sa Bogom, skrivena religioznost, može se aktivirati u beznadežnim situacijama kakve su velike nesreće, bolest, rat ili zatočeništvo. Mnogi su logoraši u jezivim uslovima logorskog života otkrili svoju religioznost koja se šesto ironično naziva rovovskom religijom. Frankl smatra da je ova probuđena religioznost izraz ne straha i bespomoćnosti, dakle, regresije već naprotiv moralnog i duhovnog sazrevanja ličnosti.

Život u logoru

 Logor kao monstruozni i krajnje dehumanizovan prirodni eksperiment, u kome se na probu stavljaju i ispituju granice čovekovih sposobnosti i mogućnosti, vrednosti, načela i uverenja, otkriva mnogo toga nepoznatog o čoveku. Primo Levi, italijnski antifašista i Jevrejin, govorio je da svako ljudsko biće poseduje neku rezervu snage ali ne zna kolika je, može biti velika, mala ili nikakva i samo strašna nevolja pruža mogućnost za njenu procenu. Frankl piše u više svojih knjiga kako je za vreme zatočeništva, da bi sačuvao prisustvo duha i vlastiti identitet u logoru, pribegavao različitim „lukavstvima uma“ kako bi se spasao od nadirućeg osećanja depresije, gađenja i uvek istih prisilnih misli posvećenih golom opstanku. Kada mu je bilo najteže, zamišljao je sebe kako u toploj i dobro osvetljenoj sali drži predavanje studentima o svojim iskustvima u logoru i to distanciranje od svakodnevnih užasnih dešavanja pomoglo mu je da preživi strahote Holokausta. Taj trik izgledao je ovako, prema rečima samog osnivača logoterapije: „Odjednom ugledah sebe na predavačkom podijumu dobro osvetljene, tople i lepe predavaonice, a preda mnom pažljivi slušaoci na udobnim mekim stolicama, govorim o psihologiji logoraša. Nekako mi je uspevalo da se ovim trikom izdignem iznad stvarnosti i svoje muke, i da je posmatram kao da već pripada prošlosti, a ja sam, sa svojom patnjom, predmet interesantnog naučno-psihološkog istraživanja, koje sam preuzimam“.
U svom istraživanju procesa promena u ličnosti i ponašanju logoraša pod uticajem nehumanih i monstruoznih uslova, Frankl je posebnu pažnju posvetio drugoj fazi a to je faza promena u karakteru, koja sledi nakon prve faze šoka dolaska u logor koju karakterišu zbunjenost, panika, depresija i suicidalne misli. U tom izuzetno teškom periodu psihu logoraša odlikuju dve glavne odlike: apatija tj. ravnodušnost i agresija koja se manifestuje kroz razdražljivost.
U istom ovom periodu privikavanja na logor gubi se i temporalna struktura, vreme u logoru nema vremensku dimenziju budućnosti, postoji samo beskrajna rđava sadašnjost što dovodi do izmicanja tačke oslonca i raspadanja osećanja identiteta i integriteta ličnosti. Kada čovek izgubi viziju budućnosti, nadu u izbavljenje, on tada gubi vitalnost i otpornost i kreće putem psihofizičkog propadanja. Frankl navodi ubedljive primere masovnog umiranja ljudi zbog izneverene nade u logoru posle Božića 1945. Tada su mnogi sa radošću očekivali da će se preokret dogoditi baš na taj veliki hrišćanski praznik a pošto se ništa nije dogodilo, pošto su se očekivanja izjalovila a sloboda nije stigla, došlo je do naglog pada imuniteta organizma, što je izazvalo smrt velikog broja logoraša. Svako ko je u logoru ostao bez ikakvog cilja, bez iščekivanja budućnosti i vere u smisao, ko je pasivno i bez nade trpeo sve muke i strahote takvog života, bio je izgubljen. „S gubljenjem vere u budućnost izgubio je svoj duhovni oslonac, prepustio se i izložio telesnom propadanju a i duševnom svaki pojedinac“, beleži Frankl.
Koncentracioni logor kao model krajnje neljudskog života, kao primer života in extremis, poslužio je Franklu da slikovito prikaže i potvrdi svoju glavnu tezu, a to je: „da život ne samo da ima svoj smisao nego ga i izdržava, pod svim uslovima i svim okolnostima, čak i u onima kakvi su bili u aušvičkom logoru“.

Jelena Nikolić, psiholog

Literatura:
Ubijanje duše-Bruno Betelhajm, Viktor Frankl
Kako pronaći smisao života-Viktor Frankl