Porodične istorije uslovljavaju ne samo naš izbor
partnera već i novoformirani porodični odnosi imaju tendenciju da
ponavljaju stare obrasce iz porodice porekla, s njihovim dobrim i lošim karakteristikama. Osećanja
koja su skrivena u našem nesvesnom mogu da budu projektovana na ljude oko nas, našeg partnera
najčešće, koji to prima od nas i automatski odigrava naše potisnute emocije.
Uspešnost i sreća u braku mogu se povezati sa količinom potisnutih sadržaja i onoga što partneri
sakrivaju u svom nesvesnom. Međutim, osim količine potisnutog sadržaja, veoma je
bitan i stav partnera prema zaključanim emocijama. Na osnovu te količine i
partnerskih stavova, brak možemo zamisliti kao jedan kontinuum sa dva
polariteta i onim što je u sredini između ta dva ekstrema. Na jednom kraju su
najsrećniji brakovi a na drugom oni najdisfunkcionalniji. Većina je
koncentrisana negde oko sredine spektra, gde su prilično stabilni odnosi. Sada
će biti malo više reči o svakom posebno. Polazimo od onih najzdravijih i
najuspešnijih pošto ih je najmanje.
Najsrećniji
brakovi
Što
se tiče ovih brakova, stručnjaci za porodične odnose i nisu ispoljili neko
naročito interesovanje za njih, najmanje su ih proučavali i imali najmanje
informacija o njima dok im se danas poklanja malo veća pažnja. U ovakvim
brakovima, partneri imaju veoma malo sadžaja sakrivenog iza paravana u svom nesvesnom i
spremniji su da ih pogledaju i da se suoče s njim, da se razvijaju i rastu
kao ličnosti. Sve to utiče da njihov odnos bude sadržajniji i bogatiji. Oba
partnera su tolerantnija prema potisnutom sadržaju. Zahvaljujući tome oni su i
slobodniji, zajednički život im je manje stresan, naporan i ograničen. Više se
razonode i zabavljaju i imaju manje šanse da upadnu u kolotečinu. Nemaju
potrebu da paravan drže stalno navučen. Imaju više prostora za istraživanje
raznih mogućnosti, ispunjeniji su i spremniji da više daju jedno drugom.
Zanimljivi su kao ljudi i kreću se uzlaznom putanjom. Njihovo dominantno
obeležje je spremnost i lako prihvatanje promena
jer ih ne plaši ideja da postoje stvari iza paravana koje će se pojaviti kada
do promene dođe. Otvoreni su u ispoljavanju osećanja, prihvataju potrebu da
budu kritični jedno prema drugom i ta kritika je najčešće konstruktivna, puna
podrške i pravovremena. Ovakvi parovi su takvi kakvi jesu zbog toga što u
početku nije bilo mnogo toga za prikrivanje a i zato što su oboje bili spremniji
da pogledaju u skriveno ako je tamo i bilo nečega.. Neki od njih dolaze iz
stvarno zdravih porodica što je veoma povoljno a neki mogu da imaju loš početak
ali im se posrećilo da pronađu partnera koji čini da se manje plaše sakrivenog
sadržaja, koji im pruža podršku i ljubav i omogućava da se lakše nose s
neugodnošću dolaženja u dodir sa skrivenim delovima sebe. Zahvaljujući tome oni
su u stanju da se menjaju i idu prema zdravijem delu spektra.
Brakovi/veze
u sredini spektra zdravo-nezdravo
Robin
Skiner kaže da u sredini spektra postoji onoliko vrsta brakova koliko i vrsta
drveća, znači većina parova i partnerskih odnosa egzistira tu negde oko zlatne
sredine. Tu nalazimo brakove u kojima se igraju stereotipne muške i ženske
uloge. On je veliki i jak muškarac, zaštitnički nastrojen, odrastao i vodi
glavnu reč a ona je jadna, bespomoćna žena, zavisna od njega i često
detinjasta. Ona se žrtvuje za njega ali tu žrtvu mora da krije jer njegov muški
ponos bi bio nepopravljivo povređen ako otkrije koliko je ona učinila za njega,
tj drugim rečima ako uvidi koliko je u stvari on zavisan od nje. Ovde, spolja
gledano, žena emotivno zavisi od muža
ali istina je da on zavisi od nje samo to ne zna. On je naučen da muškarci
moraju da budu jaki i nezavisni, da nikada ne plaču i da o njima niko ne treba
brinuti. Takav muškarac je bio prinuđen da prebrzo odraste i s toga je morao da
suzbije, a ne da preraste potrebu da se neko o njemu stara. U njemu još uvek
postoji potisnuto nezadovoljno dete ali ne toliko željno brige da bi bilo
očajno. Podršku i ljubav on mora da dobije na zaobilazan način a najbolji način
je da se na primer razboli. Kad je neko bolestan, pa bio makar i najveći i
najjači muškarac, potrebno je da se neko brine o njemu. Na taj način on dobije
neku vrstu ljubavi i pažnje ali i dalje ne priznaje da je to ono što traži
verujući da je to samo slučajna fizička bolest a ne njegova psihološka potreba.
Žena s druge strane, naučena je da bude slatka i fina, osećajna, spontana i
osetljiva, da ne sme da se ističe ili da bude agresivna ili najgore od svega da
ne sme da učini nešto zbog čega će muškarac da se oseća promašeno zato što ga
ona nadmašuje. Ona se drži dečjeg ponašanja spolja a iza paravana krije odraslu
osobu, blokirala je svoju snažnu stranu i svoja agresivna osećanja. Ako ispolji
svoju snagu i agresiju, mora nekako da ih preruši. Ako nešto postigne mora da
se pretvara da ne zna kako joj je to pošlo za rukom. Ako su njena osećanja
prema mužu ponekad agresivna, ona se mogu pojaviti u obliku destruktivnih
fantazija kao što je na primer zabrinutost da je doživeo saobraćajnu nezgodu.
Suština je da ona ne shvata da je ljuta ili da jeste sposobna da bude jaka i
nezavisna. Ovakav par je otkrio da se divno uklapaju. Na svesnom nivou dobro su se našli jer je ona od onih žena
kojima je on u svojoj primarnoj porodici naučio da se divi, a on je ona vrsta
muškaraca koju njena porodica odobrava. Savršeno su se uklopili na podvesnom
nivou gde se odigrava razmena. Oboje imaju svoju detinjastu stranu ali ona je
nosi, detinjasta je za oboje. U isto vreme on nosi obe njihove odrasle stane,
svu kompetentnost i pouzdanost. On vremenom shvata da mu postaje sve teže da
bude spontan, da se zabavlja, da se opusti i na nekom nivou može da oseti bes
zbog toga ali nije svestan uzroka. Ona provodi vreme kuvajući ručak i igrajući
se sa decom, sve nevoljnija da preduzme bilo kakvu aktivnost u spoljašnjem
svetu, progresivno gubi samopouzdanje sve dok više nema snage ni da pokuša. Šta
će se desiti ako jedno od njih pokuša da se promeni? Ukoliko on zbog nekog
stresa oseti da mu je potrebna podrška i ljubav, dečja osećanja iza paravana
počinju da izlaze, on može postati depresivan i manje odgovoran i kreće sve
više da se oslanja na svoju ženu. Tada i ona postaje anksiozna jer to menja
tajni sporazum u koji su ušli na početku braka. Zbog ispoljavanja „slabosti“ on
se oseća loše a nju s druge strane plaši preuzimanje kontrole. Težeći da održi
ravnotežu ona može da postane još depresivnija i bolesnija od njega pa umesto
njega ona kreće kod lekara, pije lekove i pita se zašto ne deluju. Muža gura
nazad u ulogu jakog muškarca postajući još bespomoćnija i primoravajući ga, na
suptilan način i ne shvatajući šta zapravo radi, da brine o njoj. Vremenom
stres prolazi, njegovo dete iza paravana se smiruje, njoj takođe biva bolje,
lekovi su konačno počeli da deluju, brak postaje stabilniji. Međutim ukoliko se
desi da ovakvi parovi odluče da se promene, da ona jača svoju odraslu stranu a
on prestane da stalno bude jak, u odnosu može doći do one vrste stresa koja
vodi razvodu. Često oni sami nisu u stanju da to razreše kako treba jer
partneru koji se odupire promeni potrebna je pomoć sa strane da bi naučio kako
da postupi.
Situacija
može da bude i obrnuta. On je papučić, neće da preuzme odgovornost, da bude
stabilan i jak i da brine o svojoj ženi kako dolikuje, ponaša se kao dete. Žena
preuzima brigu o svemu, postaje na neki način njegova majka ali se jedan deo
nje buni protiv toga i kreće zvocanje. Ona nosi teret agresivnosti i
samopouzdanja jer on neće svoj deo da preuzme. Njegova pasivnost čini ženu
agresivnijom. Tu sada postoji klackalica, ako on zauzme malo agresivniji
pristup njena agresivnost počinje da slabi. Ovakva žena ima porodično iskustvo
koje ju je naučilo da se plaši svoje ranjivosti i zavisnosti. Njen detinjasti
deo je blokiran a ona je izabrala muškarca koji nosi detinjasti deo umesto nje.
On se plaši da preuzme odgovornost i kontrolu, svoju zrelu i odraslu stranu je
ćušnuo iza paravana i čeka da žena sve učini umesto njega. Ona ga uvek
kritikuje zato što je nepouzdan i ako njegova odgovornija strana počne da se
pojavljuje, ona će odmah osetiti da bi to moglo da dovede do toga da ona
postane ranjivija i zavisnija od njega i da bi zaštitila svoju uobičajenu ulogu
počeće da potkopava njegovo odraslo raspoloženje govoreći mu da to ništa ne
vredi, ne valja, da ne bi mogao da brine o njoj na pravi način čak i kad bi
hteo. Njemu jadničku, ne preostaje ništa drugo zbog nedostatka samopouzdanja,
do da navuče svoj paravan i odloži svoju odraslu stranu. Može se međutim desiti
i scenario kada ona dozvoli svojoj ranjivosti da malo nagviri iza paravana,
pokazujući da joj je on stvarno potreban i da želi njegovu pažnju. To njega
može užasnuti jer oseća kako nije dorastao izazovu pa postaje još nesposobniji
a ona se tada diže ruke od svega misleći da nema svrhe, ionako je znala da ne
vredi ni pokušavati.
Površne
razlike među partnerima su samo prividne, moguće su zato što partneri mogu da igraju različite
uloge kako bi izašli na kraj sa sličnim skrivenim problemima. Jedanput ako
opaze ono što je do tada bilo skriveno, mogu da krenu da ga koriste kako bi
postigli bolju ravnotežu čitave svoje ličnosti pa i braka.
Najmanje
zdravi brakovi
To
su parovu uvek u međusobnoj svađi, klinču i ogorčenoj borbi. Destruktivni sa
tendencijom da gaze jedno drugo. U ovom ekstremu, oba partnera imaju podosta
toga sakrivenog iza paravna i apsolutno odbijaju da priznaju da bilo šta s
njima nije u redu. Vrlo su osetljiivi i na najmanju kritiku i reaguju
strahovito burno. Postoje i trenuci primirja ali dominiraju uglavnom konflikti.
U suštini i muškarac i žena iz ovakvih parova su veoma ranjivi i imaju dečju
potrebu za pažnjom. Tu potrebu su odvojili od svesnog dela sebe i sakrili je. U
potpunosti je negiraju, pokrili su je adekvatnom fasadom koja je inače vrlo
krhka i pri najmanjem potresu preti da se raspadne. Njihov detinji deo je uvek
ljut, ozlojeđen, frustriran i kad dostigne kulminaciju „besno dete“ izleti iza
paravana i besno napadne. I tako oni pola života provedu u obostranim
infantilnim napadima besa, ne shvatajući pravi uzrok da njima u stvari ljubav
očajnički treba. Jedan od razloga što ljubav i ne dobijaju jeste to što poriču
svoju potrebu za njom. To poricanje je toliko jako i temeljno da nikada ne mogu
da zatraže ljubav na jasan, direktan i otvoren način. To bi ih učinilo suviše
ranjivim. Ovakve osobe privukla je njihova sličnost spolja, ono što je izloženo
u izlogu. Spolja oni deluju inteligentno, duhovito, vrlo odraslo, kompetentno.
Privuklo ih je i ono što je iza paravana ali nesvesno. Oni su takoreći u
magnovenju osetili očajno i nasilno dete, neobično privlačno i fascinantno i
tako poznato. Poznato jer su tako nešto slično imali i u svojoj porodici.
Moguće da je takvo dete u pozadini vrebalo i u njihovim roditeljima, koji s
toga nisu mogli ni svojoj deci da pruže dovoljno pouzdanu ljubav. Taj
nedostatak dovoljno pouzdane ljubavi proizveo je razbesnelo dete u njima. Svi
mi smo u nekom trenutku učestvovali u nekim groznim svađama i možemo postaviti
pitanje da li se te scene bespoštedne borbe između bračnih partnera odvijaju u
svim brakovima. U nekoj izvesnoj meri da ali to može da bude u nekoj blažoj i
uvijenijoj formi. Kod nezdravih odnosa u braku to je mnogo izraženije, iza
njihovog paravana ima toliko toga, strah je kod njih veliki i ne postoji
mogućnost kompromisa. Oni nemaju nimalo tolerancije, što stvara jedan začarani
krug mržnje i gorčine i to često može da se završi čak i ozbiljnim fizičkim
nasiljem. Možda je čudno za razumevanje, ali ovakvom paru je veoma teško da se
razdvoji. Uprkos celokupnoj nestabilnosti, haosu i lomi, ovakvi partneri u
nekim aspektima funkcionišu bolje zajedno nego kad su razdvojeni. To je zato
što oni sve vreme napadaju ono besno i frustrirano dete u svom partneru a
sopstveno zaboravljaju i tako se osećaju bolje. Imaju i to grozno ponašanje
svog partnera kao izgovor, njihova sopstvena zabrana može da pobegne i da se
izrazi a da se pri tom oni ne osećaju krivim zbog toga jer uvek mogu da kažu da
je krivica onog drugog. Mogu da veruju da nemaju sopstveno pobesnelo dete u
sebi, da je to sve reakcija na ponašanje onog drugog. Ako se neprekidno osećaju
ugroženim, imaju opravdanje za to što partneru ne pružaju ljubav i pažnju i
tako mogu da ostanu tamo gde jesu i nijedno ne mora da otkriva i osvešćuje šta
se nalazi ita njegovg paravana. Ukoliko se ovakvi parovi razdvoje mogu da budu
u opasnoj situaciji, jer onda nemaju kog da krive za svoja loša osećanja i
često nakon razvoda mogu da dožive nervni slom a ponekad čak izvrše i
samoubistvo. Zato su ovakvi brakovi vrlo trajni. Imaju oni i promenljiva
raspoloženja, posle nastupa očajnog i besnog deteta može nastupiti period
primirja. Tada prednja strana skrivenog, tj izlog preuzima stvar u svoje ruke i
partneri se osećaju smireno, bliži su jedno drugom i usklađeniji. U toj fazi
dolazi do pomirenja, oni obećavaju da se više neće svađati i oni u to zaista i
veruju. Prethodna, ogorčena bitka deluje kao neki ružan san. Problem je ponovo
sakriven do nekog narednog trenutka
Svako
ko može da uvidi da je učestvovao u nekoj sceni na ovakav način u mnogo je
boljoj situaciji jer osvešćujući skrivene i potisnute stvari na dobrom je putu
da problem reši. Mnogi ljudi kada se zainteresuju postanu svesni samih sebe
radeći na tome. Nekima je potreban veći a nekima manji trud. Odnosi koji su
vrlo destruktivni teško se menjaju sami od sebe jer toliko mnogo toga je
skriveno i potisnuto i toliko užasavajuće da takvi parovi nastoje da paravan
uvek drže zatvorenim. Promena kod njih je moguća ali samo uz intervenciju
spolja, uz pomoć psihoterapeuta. Sami ne bi mogli da prevaziđu svoje strahove i
tabue.
Jelena Krstić, psiholog
Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com
Literatura:
Kako preživeti svoju porodicu, Robin Skiner i Džon Kliz
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.