Monday, November 5, 2018

Viktor Frankl


 „Ako postoji smisao života, onda mora postojati i smisao patnje. Patnja je neizostavni deo života, podjednako kao i sudbina i smrt. Bez patnje i smrti, judski život ne može biti potpun“.


  Viktor Emil Frankl se rodio u Beču 26. marta 1905. godine gde je doktorirao i medicinu i filozofiju. Doktorat iz medicine dobio je 1930. godine a iz filozofije 1949. Njegov otac Gabrijel bio je disciplinovan čovek iz Moravije koji se bavio stenografijom a kasnije postao državni činovnik a majka Elza bila je praška žena nežnog srca i puna ljubavi prema svom sinu. Svoje sklonosti ka psihijatrijskom pozivu, Frankl je počeo da pokazuje još kao dečak razvijajući tople međuljudske odnose i interesovanje za ljude. Nakon diplomiranja upoznao je Sigmunda Frojda a prvi svoj članak iz psihijatrije objavio 1924. godine u „International journal of pszchoanalzsis“. Bio je profesor psihoterapije i neurologije na Univerzitetu u Beču i predsednik Austrijskog medicinskog udruženja psihoterapeuta.
Tokom tridesetih godina sve je izgledalo kao da će Franklov život biti ispunjen samo uspesima. Diploma doktora medicine, zatim posao asistenta i na kraju otvaranje privatne prakse za neurologiju i psihijatriju bili su neki od tih uspeha koji su nakon 1937. godine prekinuti novonastalom političkom situacijom u Austriji. Hitlerova vojska aneksirala je Austriju, a Frankl, iako je dobio iseljeničku vizu za SAD, zabrinut za svoje ostarele roditelje pušta da viza istekne i nepokoloebljivo se prepušta udaru sudbine. U tom periodu biva postavljen za načelnika neurološkog odeljenja bolnice Rotšild i zahvaljujući svom položaju mnoge Jevreje je spasao smrti postavljanjem lažnih dijagnoza. Godine 1942. se oženio medicinskom sestrom Tili Groser i baš te iste godine je bio uhapšen i poslat u koncentracioni logor u Terezinštadu. Otac, majka, brat i žena takođe su bili uhapšeni i tragično okončali svoje živote. Otac mu je umro od gladi, majka i brat su nastradali u Aušvicu pre kraja rata a žena umrla u Bergen-Belsenu uoči završetka rata. Franklov život spasila je i održala vera da će se posle rata i logora sresti sa svojima i nastaviti život sa njima. Njegova nada, koja se na kraju izjalovila, ipak je uspela da ga spase najbeznadežnije situacije u kojoj se čovek mogao naći.

   Nakon završetka rata i oslobođenja iz logora, Frankl se vratio u Beč sa težinom od samo 38 kilograma i bio pogođen saznanjem da je izgubio svoje najmilije i da je ostao sasvim sam. Uprkos svemu smogao je snage da nastavi dalje na neki natprirodni način izvlačenjem mnogih ohrabrujućih ideja i zaključaka iz užasa koji je preživeo. Rekonstruisao je neke svoje prekinute radove iz sećanja a zatim za samo 9 dana napisao i njegovu ključnu knjigu, “Čovekova potraga za smislom” koja je, do njegove smrti, prodata u nekoliko miliona primeraka. Kod nas je poznat po svojim knjigama Zašto se niste ubili, Nečujan vapaj za smislom: psihoterapija i humanizam i Bog podsvesti. U njegovu čast 1992. godine ustanovljen je institut Viktor Frankl, a pet godina kasnije, ostavivši veliko nasleđe svetu za koji se nadao da više nikada neće proći kroz ono kroz šta on jeste, umro je u miru svoje duboke starosti 1997 godine.


Volja za smislom i logoterapija

 Logoterapija je odraz volje za smislom i istražuje pacijentovu svest umesto prošlosti, razbija egocentrizam i teži otklanjanju svih “začaranih krugova” koji su umnogome osnov većine neuroza. U svom nacrtu logoterapije, Frankl napominje da smisao ne proizlazi iz čovekove egzistencije, već se sa njom egzistencija suočava, otkriva ga. Najsnažniji, primarni ljudski motiv je, po Franklovom mišljenju, volja za smislom a ne kao što je tvrdio Adler volja za moć ili volja za uživanjem kako je mislio Frojd. Volja za smislom se odnosi na traženje konkretnog smisla lične egzistencije. Smisao života je jedinstven i nosi lični pečat svake individue, njene najviše vrednosti i ideale. Niko čoveku ne može da pruži ili da da smisao životu osim njega samog. Svaki pojedinac mora sam da otkrije suštinu svog bitisanja, sopstvenim naporima i snagom moramo pronaći sebe. Mi imamo slobodu izbora da otkrivamo i usvajamo one vrednosti, ciljeve i ideale koji nas privlače, koji smislom boje našu svakodnevnost. Svako od nas ima sopstvenu i jedinstvenu misiju na ovoj planeti, zadatak koji samo mi možemo da uradimo, šansu koju samo mi možemo da iskoristimo. Različiti ljudi u različitom obimu, kaže Frankl. poseduju „prkosnu moć ljudskog duha“ i otuda oni koji uspeju da pronađu svoj lični smisao, svoj zadatak bivaju kadri da savladaju sve prepreke i prežive sva iskušenja. Frankl dalje tvrdi da nije tačno Frojdovo gledište po kome surova okolnost, kao što je npr hronična nestašica hrane, briše individualne razlike među lišnostima i svodi ih na jednoobrazne gladne organizme. Pojedinac, po Franklu, može da nađe lični smisao i u nemogućim, krajnje dehumanizovanim uslovima života pa čak i u beznadežnim situacijama. Jedan od primarnih pojmova logoterapije je “egzistencijalni vakuum” koji predstavlja jednu vrstu teskobe.. Stvorivši svoju ličnu verziju prirode, kulturu i civilizaciju i utrvši put odvojenoj evoluciji, čovek je izgubio neke instinkte i bazične nagone i dobio vrlo lomljivu i nesigurnu mogućnost odabira. Drugi gubitak koji je uticao na pojavu egzistencijalnog vakuuma, smatra Frankl, je slabljenje tradicije kao mehanizma na kojem se podražavalo ponašanje. Kako više ne postoje kao smernice delanja, oskrnavljeni čovek pribegava konformizmu kao zameni za instinkt i čini ono što drugi čine ili totalitarizmu, supstituciji tradicije, i čini ono što se od njega očekuje. Dosada, kao pošast postmodernog sveta i sve veće automatizacije življenja, način je na koji se ovaj specifičan vakuum manifestuje. Osim nje tu je i maskirana pojava raznih oblika volje za moći u vidu volje za novcem ili prenaglašene seksualnosti, jeftinom obliku volje za užitkom, kao načine za kompenzovanje životne praznine.

 Frankl je logoterapiju je osnovao sa ciljem da ohrabri i podstakne ljude da krenu sa pronalaženjem volje za promenom, volje za traganjem, učenjem i usavršavanjem, uviđanjem smisla čak i u besmislu jer upravo ta obesmišljenost života utire put depresiji, zavisnosti i potčinjavanju materijalizmu, mržnji, dosadi i svakodnevnoj letargiji. Logoterapija se manje bavi prošlošću i ispitivanjem svesti, ona je okrenuta budućnosti i smislu sopstvenog života prema kome se treba usmeravati. Na pitanje, šta je smisao života, on odgovara:

  “Životni smisao se razlikuje od čoveka do čoveka, iz dana u dan, iz sata u sat. Zato i nije tako važan opšti smisao života, koliko specifičan smisao života u datom trenutku. Postaviti tako uopšteno pitanje bilo bi kao da pitamo šahovskog majstora koji je šahovski potez najbolji na svetu. Jednostavno, nema najboljeg, ili čak dobrog, poteza koji ne bi zavisio od situacije u igri i od osobina protivnika.“
Koncepciju logoterapije, Frankl je gradio na dubinama svojih spoznaja koje nisu bile samo teoretske, nego rezultat njegovih životnih iskustava: kroz pakao pronaći put do svetla, do smisla. Smisao života se može naći u tri oblasti a to su: stvaranje i rad (ostvarenje nekog dela ili izvršavanjem svoje misije), doživljaj neke vrednosti (ljubav prema nekome, razumevanje i pomaganje drugima) i trpljenje (odvažno suočavanje sa neotklonjivom patnjom i prihvatanje tragične sudbine kao smislene). Pronalaženje sreće počinje odustajanjem od potrage za srećom.

Bog podsvesti

Čovekovo nesvesno može biti transcendentno, upravljeno ka Bogu i taj nesvesno izazvani apsolut jeste „Bog nesvesnog“. Ovom sintagmom Frankl želi da kaže ne da je Bog sebe nesvestan već „samo to da Boga kad kada nismo svesni, da možemo biti nesvesni svog odnosa sa njim, da je taj odnos potisnut i nama samima skriven“. Ovaj izraz označava čovekov skriveni odnos prema skrivenom Bogu.
  U čovekovom nesvesnom, smatra Frankl, ne nalaze se samo sirovi nagoni već i uzvišene težnje, duhovnost i religiozna osećanja. Čovekova veza s Bogom ne mora biti svesna, ona može biti nesvesna i potisnuta. „Otkrićem duhovnog-podsvesnog egzistencijalistička analiza je izbegla zamku u kojoj je upala psihoanaliza: da podsvest liši ega i da je redukuje na id; osim toga izbegla je i drugu takoreći unutrašnju opasnost, jer je priznajući duhovno-podsvesno, otklonila i svaku jednostranu intelektualizaciju i racionalizaciju čovekove biti“. Egzistencijalistička analiza u čovekovoj podvsesnoj duhovnosti otkriva podsvesnu duhovnost tj. podsvesnu relaciju sa Bogom koja je čini se čoveku imanentna mada vrlo često ostaje latentna, ističe Frankl u svoj knjizi Bog podsvesti. Ova latentna veza sa Bogom, skrivena religioznost, može se aktivirati u beznadežnim situacijama kakve su velike nesreće, bolest, rat ili zatočeništvo. Mnogi su logoraši u jezivim uslovima logorskog života otkrili svoju religioznost koja se šesto ironično naziva rovovskom religijom. Frankl smatra da je ova probuđena religioznost izraz ne straha i bespomoćnosti, dakle, regresije već naprotiv moralnog i duhovnog sazrevanja ličnosti.



Život u logoru

 Logor kao monstruozni i krajnje dehumanizovan prirodni eksperiment, u kome se na probu stavljaju i ispituju granice čovekovih sposobnosti i mogućnosti, vrednosti, načela i uverenja, otkriva mnogo toga nepoznatog o čoveku. Primo Levi, italijnski antifašista i Jevrejin, govorio je da svako ljudsko biće poseduje neku rezervu snage ali ne zna kolika je, može biti velika, mala ili nikakva i samo strašna nevolja pruža mogućnost za njenu procenu. Frankl piše u više svojih knjiga kako je za vreme zatočeništva, da bi sačuvao prisustvo duha i vlastiti identitet u logoru, pribegavao različitim „lukavstvima uma“ kako bi se spasao od nadirućeg osećanja depresije, gađenja i uvek istih prisilnih misli posvećenih golom opstanku. Kada mu je bilo najteže, zamišljao je sebe kako u toploj i dobro osvetljenoj sali drži predavanje studentima o svojim iskustvima u logoru i to distanciranje od svakodnevnih užasnih dešavanja pomoglo mu je da preživi strahote Holokausta. Taj trik izgledao je ovako, prema rečima samog osnivača logoterapije: „Odjednom ugledah sebe na predavačkom podijumu dobro osvetljene, tople i lepe predavaonice, a preda mnom pažljivi slušaoci na udobnim mekim stolicama, govorim o psihologiji logoraša. Nekako mi je uspevalo da se ovim trikom izdignem iznad stvarnosti i svoje muke, i da je posmatram kao da već pripada prošlosti, a ja sam, sa svojom patnjom, predmet interesantnog naučno-psihološkog istraživanja, koje sam preuzimam“.
U svom istraživanju procesa promena u ličnosti i ponašanju logoraša pod uticajem nehumanih i monstruoznih uslova, Frankl je posebnu pažnju posvetio drugoj fazi a to je faza promena u karakteru, koja sledi nakon prve faze šoka dolaska u logor koju karakterišu zbunjenost, panika, depresija i suicidalne misli. U tom izuzetno teškom periodu psihu logoraša odlikuju dve glavne odlike: apatija tj. ravnodušnost i agresija koja se manifestuje kroz razdražljivost.
U istom ovom periodu privikavanja na logor gubi se i temporalna struktura, vreme u logoru nema vremensku dimenziju budućnosti, postoji samo beskrajna rđava sadašnjost što dovodi do izmicanja tačke oslonca i raspadanja osećanja identiteta i integriteta ličnosti. Kada čovek izgubi viziju budućnosti, nadu u izbavljenje, on tada gubi vitalnost i otpornost i kreće putem psihofizičkog propadanja. Frankl navodi ubedljive primere masovnog umiranja ljudi zbog izneverene nade u logoru posle Božića 1945. Tada su mnogi sa radošću očekivali da će se preokret dogoditi baš na taj veliki hrišćanski praznik a pošto se ništa nije dogodilo, pošto su se očekivanja izjalovila a sloboda nije stigla, došlo je do naglog pada imuniteta organizma, što je izazvalo smrt velikog broja logoraša. Svako ko je u logoru ostao bez ikakvog cilja, bez iščekivanja budućnosti i vere u smisao, ko je pasivno i bez nade trpeo sve muke i strahote takvog života, bio je izgubljen. „S gubljenjem vere u budućnost izgubio je svoj duhovni oslonac, prepustio se i izložio telesnom propadanju a i duševnom svaki pojedinac“, beleži Frankl.
Koncentracioni logor kao model krajnje neljudskog života, kao primer života in extremis, poslužio je Franklu da slikovito prikaže i potvrdi svoju glavnu tezu, a to je: „da život ne samo da ima svoj smisao nego ga i izdržava, pod svim uslovima i svim okolnostima, čak i u onima kakvi su bili u aušvičkom logoru“.

Jelena Nikolić, psiholog

Literatura:
Ubijanje duše-Bruno Betelhajm, Viktor Frankl
Kako pronaći smisao života-Viktor Frankl




No comments:

Post a Comment