Brakovi u izlogu i iza paravana

Kada stupate u brak zapitajte sebe sledeće pitanje; da li smatrate da možete sa tom osobom normalno razgovarati tokom staračkih dana? Sve ostale stvari u braku su prolazne.

Fridrih Niče

Izbor partnera, pored izbora zanimanja, trebalo bi da bude jedna od najbitnijih stvari u životu većine ljudi. Zatim, kada napravimo taj savršen odabir, mi počinjemo da se pitamo, ako ne pre braka onda u braku obavezno, šta je to što nas je privuklo kod naših partnera te smo odlučili da baš sa njima provedemo ostatak života, ili neki deo života. Zašto ljudi odlučuju da se venčaju s nekim? Ako izuzmemo onaj „srećan“ vremenski period od pre nekih stotinak i više godina unazad kada izbor partnera nije bio baš toliko mukotrpan posao jer su brakovi sklapani i ugovarani od strane roditelja ili čak i šire rodbine, možemo reći da se danas ljudi najčešće venčavaju zbog zaljubljenosti, osećaja da taj neko može da nas voli i usreći. Odakle nama taj osećaj magije na osnovu koga smo procenili da je naš partner ono za čim smo oduvek tragali? Odgovore na ova pitanja pokušali su da nam daju Robin Skiner i Džon Kliz u fantastičnoj knjizi „Kako preživeti svoju porodicu“ već u samom naslovu. Ljudi se mogu sresti slučajno ali sam izbor nikada nije slučajan. Porodica iz koje potičemo utiče na mnoge aspekte naših života, od izbora prijatelja, zanimanja, škole, vrednosnih sistema koje zastupamo do onog najglavnijeg, enigme zvane izbor partnera. Razlog što nas određena osoba privlači leži duboko u našoj podsvesti. U psihološkom smislu ta osoba je najčešće ista kao mi iako možda na prvi pogled deluje da smo dosta različiti. Bez obzira što često možemo da čujemo da se suprotnosti privlače i što možda oni koji su se privukli izgledaju suprotno, istina je da se zapravo privlače sličnosti i to sličnosti u jednom od najznačajnijih aspekata - porodičnoj istoriji i stavovima koji su poneti iz primarne porodice. Ima mnogo razloga zašto neki ljudi postanu par i većinu njih nije lako razumeti. Henri Diks, pionir bračne terapije, sveo je tu gomilu razloga na tri osnovne grupe. Prvoj grupi pripadaju socijalni činioci kao što su klasa, religija i novac, drugoj svesni individualni razlozi poput fizičkog izgleda i zajedničkih interesa a treća grupa se sastoji od nesvesnih činilaca tj nesvesne privlačnosti koja se često naziva „hemijom“. Hemija je u stvari sličnost u funkcionisanju naše i partnerove porodice, ne nasledne sličnosti u izgledu i karakteru već sličnost u iskustvima iz detinjstva, u porodičnim problemima ili načinu iskazivanja emocija. Svaka porodica ima svoj ustaljeni način izlaženja na kraj sa emocijama koje dele u dve grupe, dobre i loše, i tendenciju da bude otvorena u izražavanju dobrih a suzdržana u ispoljavanju loših emocija. Manifestovanje emocija može da bude otvoreno i fleksibilno ili rigidno, što zavisi od karakterističnog porodičnog skupa emotivnih stavova. Tako će na primer porodice koje veruju u samokontrolu imati poslušnu decu a porodice koje u to ne veruju pomalo divlju.

 

Posedujemo samo ono što smo dobili

Svojim izrazom, držanjem tela i načinom kretanja signaliziramo izvesne emotivne stavove koje delimo s drugim članovima porodice a ljudi iz sličnih porodica ih primaju i reaguju na njih. Nekoga ko je imao poteškoća u određenoj razvojnoj fazi privući će osoba koja je takođe imala probleme baš u toj fazi. Kada smo mala deca nama je potrebna sigurna i pouzdana ljubav i briga i u tom periodu majka za nas igra najvažniju ulogu. Ukoliko ona nije bila u stanju da o nama brine na pravi način onda ni mi nismo naučili kako da brinemo o drugima. Ako nismo primili dovoljno toplih osećanja nećemo biti u stanju da ih podelimo sa drugima. Kasnije kada krenemo da stičemo nezavisnost potrebni su nam kontrola i čvrsta roditeljska ruka kao izraz njihove ljubavi i tu je očev doprinos značajniji. Tada razvijamo samodisciplinu bez koje nikada nećemo imati zadovoljavajući odnos sa autoritetom, nećemo biti u stanju da ga lako prihvatamo pa i ako dođemo u poziciju da sami moramo da budemo autoritet biće nam poprilično teško, plutaćemo između previše popustljivog i slabog preko neodlučnog do veoma krutog delanja. Međutim ako su roditelji sprovodili autoritet sa čvrstinom i ljubavlju bićemo u stanju da se konsultujemo sa svima i da onda donesemo odluku koje ćemo se držati. Zatim sledi faza kada su nam potrebni braća, sestre, prijatelji za igru kako bismo naučili da delimo i da se nosimo sa životnim grubostima, kako da zauzmemo odlučan stav. Jedinci i najstarija deca često ne nauče ove lekcije dovoljno dobro. Onda je tu faza učenja o suprotnom polu i deca koja propuste to iskustvo, kao na primer devojčice bez oca ili dečak bez majke, biće nesigurni u odnosima sa suprotnim polom i imaće nerealna očekivanja, koja mogu da dovedu do razočaranja kada se upuste u vezu. Sledeća faza je separacija, osamostaljivanje od roditelja a to je teško ukoliko u tinejdžerskim godinama nismo bili u društvu vršnjaka. Takve osobe kada stupe u brak teže da svoje bračne partnere pretvore u roditelje. Ako propustimo neku fazu u razvoju uvek možemo kasnije da je nadoknadimo kroz odgovarajuću zamenu za propušteno iskustvo. Međutim, tu može da se javi problem u vidu postojanja nečega što će nas spračavati da nadoknadimo propušteno a to nešto je skrivanje činjenice da smo propustili neku fazu razvoja. Tokom odrastanja stidimo se da pokažemo propušteno pa vremenom skrivajući to od drugih krenemo da skrivamo i od sebe samih. Negirajući da problem uopšte postoji, postajemo nesvesni njegovog postojanja i prestajemo da tragamo za rešenjem. Možemo da izbegavamo određene emocije, da naučimo da skrenemo pogled ako ih spazimo. Ako to radimo dovoljno dugo, navika da ne primećujemo osećanja postaje toliko čvrsta i instinktivna da prestajemo da je budemo svesni. Navučemo zavese i zaklonimo emociju koju ne želimo da vidimo jer ukoliko priznamo njeno postojanje možemo da se osećamo postiđeno i slabo, bolno i loše, kao da nismo vredni ljubavi i poštovanja. Zato je blokiramo, stavljamo je iza paravana. Uzmimo za primer ljutnju. U zdravoj, normalnoj porodici svako se povremeno ljuti i na to se ne gleda kao na veliki problem, od deteta se očekuje da kontroliše emociju ljutnje i iskazuje je u razumnoj meri bez roditeljskog katastrofiziranja situacije. Dete shvata da te emocija nije destruktivna i strašna i da je može normalni ispoljavati, uz podršku roditelja da se nosi sa njom. Međutim ukoliko dete ljutnju doživi kao nešto loše, kao nešto zbog čega se ostali članovi porodice osećaju uznemireno, neprijatno, posramljeno, neadekvatno reaguju, ignorišu ga kada imaju posla sa ovom emocijom, ono će je blokirati jer i samo počinje da se oseća loše kada je ljuto. Dete je ljutnju povezalo sa strahom od roditeljskog odbacivanja, krije je i oseća se kao prevarant jer ne ispoljava svoje pravo ja ali bolje je i da bude folirant nego da izgubi roditeljsku ljubav. Kada se desi nešto što bi ga naljutilo u normalnim okolnostima, ono će svoj bes zadržati za sebe a vremenom će krenuti da ga sakriva i od sebe. Tako je sa svim članovima porodice, svi određene nedozvoljene emocije skladište iza paravana i ne primećuju ih. Svaka porodica blokira različite emocije i svi njeni članovi poriču njihovo postojanje, ne vide sopstvenu slepu mrlju. Međutim paravan iza koga je gurnuta emocija nije baš toliko čvrst i nepropustljiv i povremeno emocija počinje da curi i dolazi do remećenja ravnoteže čitavog sistema. Ako smo umorni, bolesni ili malo više popili desi se da emocija pobegne, javi se u nama i izazove čuđenje jer nam izgleda kao nešto tuđe, nešto što nismo mi jer nismo u dodiru sa njom.

Privlačnost

Parovi koji se međusobno privlače imaju slične porodične istorije, propustili su iste razvojne faze, imaju problema sa istim emocijama i iste emocije su sakrili iza paravana. Njihova privlačnost dolazi iz tog pravca, imaju iste stvari u izlogu i iste stvari iza paravana. Privlači ih ono što je u izlogu, ono što im je dopušteno da vide a izlog je takav baš zbog onog što se nalazi iza. Oni tu vide sve kvalitete, emotivne stavove koje cene i koje su usvojili tokom odrastanja i vaspitanja. Partner je idealan izbor jer nema onu vrstu osećanja koju su i oni sami blokirali a koja inače ne postoji ni u porodici. Što se tiče blokiranih sadržaja, porodice su ih naučile da ih ne primećuju tako da oni ne vide nedostatke onog drugog. Ali još nešto se tu dešava. Osećanja koja smo gurnuli iza paravana ipak u nama bude neku fascinaciju, neku vrstu mešavine zainteresovanosti i užasa. Ako je blokirana na primer surovost, možda će nas često privlačiti da čitamo priče o mučenju, iako ćemo se osećati loše posle toga i skrivati da nas takve stvari ipak nekako misteriozno privlače. To je ono što nas mami i kod partnera, naslućivanje šta se krije iza njegovog paravana. Nagoveštavanje postojanja tih skrivenih sadržaja može delovati uzbudljivo, opčinjujuće. Ako bi postojanje skrivenog bilo eksplicitnije i više od nagoveštaja, onda bi nas to odbijalo. Možemo postaviti pitanje zašto je nagoveštaj postojanja izaparavanskog sadržaja toliko zavodljiv? Svi mi želimo da nas naše porodice vole i trudimo se da zadobijemo njihovu ljubav, ne pokazujemo osećanja koja ih uznemiruju. S druge strane imamo i težnju da budemo celoviti, potpuni. Kada kod svog partnera osetimo zabranjene delove iza paravana i oni nas privuku, mi se zapravo duboko u sebi nadamo da ćemo preko njega povratiti sopstvene delove koje smo odbacili i koji nam nedostaju. Sve to bi moglo da izgleda tako idilično. Imamo zaljubljeni par, koji se opčinjeno divi robi u izlogu onog drugog, odvažno žmuri pred zajedničkim blokiranim nedostacima, blago uspaljen nagoveštajem zabranjenog. Međutim, ta idila ne potraje uvek baš tako dugo. Paravan počinje da zakazuje sa svojom ulogom. On može dobro da funkcioniše na jedno veče, vikend ili par dana ali kada krenemo da živimo sa nekim, skriveni sadržaji počinju da izviruju sa strane, roba u izlogu počinje da pokazuje i svoje felere. Naš partner, lagano ali sigurno, prestaje da liči na osobu sa kojom smo stupili u brak. To u neku ruku ne mora da bude tako strašno jer na kraju krajeva oboje imamo iste slabosti, iste slepe mrlje a da za to nismo krivi pa možemo iskoristiti situaciju da imamo više razumevanja jedno za drugo. Zato nam se čini da je neko u koga smo zaljubljeni zapravo po našoj meri, da možemo da budemo ranjivi pred njim i da mu bez obzira na sve ipak verujemo. Čini nam se da nas razume, da nas prihvata i da je svestan naših slabosti. Ta osoba nas ne napada kao što se pribojavamo da bi mogla ako otkrijemo svoja najintimnija osećanja. I osećamo, mada nismo sigurni zašto, da je to osoba koja može instinktivno da nas razume, da nam pomogne a možda i da nas kompletira, upotpuni. Ali kako može da nas učini celovitijim neko ko ima iste blokade kao mi? Paradoks se sastoji u tome što je naša druga polovina upravo neko s kim možemo najbolje da se razvijemo ali takođe i neko ko može najviše da nas sputa i zakoči. Na kraju taj neko možemo da postane onaj koga možemo najviše i da zamrzimo. Sve zavisi od toga koliko smo spremni da priznamo šta je iza naših zavesa i da se suočimo sa tim. Ukoliko postoji ogromna količina osećanja skrivenih iza paravana i veliki pritisak da se oslobode, veća je verovatnoća da partneri dolaze u sukobe i da se međusobno takmiče, glože i svađaju. Što su parovi spremniji i hrabriji u prihvatanju neugodnih otkrića o sebi, da su drugačiji od predstave koju su o sebi imali, veća je šansa da će probleme razrešiti kada se pojave. Kada jedanput opazimo ono što je do tada bilo skriveno, onda možemo da počnemo da ga koristimo da bi postigli bolju ravnotežu čitave svoje ličnosti pa i braka. To zahteva puno hrabrosti, strpljenja, vremena, preživljavanje bolnih osećanja ali u principu za srećan ishod je to i potrebno, mnogo vežbe.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

 

Literatura: Kako preživeti svoju porodicu, Robin Skiner i Džon Kliz