Perfekcionizam kao kradljivac radosti

Uspešan čovek u svakom riziku vidi šansu, perfekcionista u svakoj šansi i prilici vidi rizik

Moram da budem savršen/a ili me niko neće ceniti!

Moram da budem savršen/a ili će me smatrati neuspešnim/om!

Moram da budem savršen/a ili će moj šef biti nezadovoljan mojim radom!

Moram da budem savršen/a ili me drugi neće voleli!

Moram da budem savršen/a ili..

Ovo su neki od tipičnih načina razmišljanja perfekcionista, ljudi sa neutaživom potrebom da svoj život učine apsolutno savršenim iako žive u nesavršenom svetu. Ne podnose haos i sve svoje aktivnosti žele da podignu do idealnih visina i neslućenih razmera. Sve mora da bude glatko, zaobljeno i ništa ne sme da viri sa strane. Sve kockice moraju da budu idealno složene, sve mora biti naštelovano po njihovoj zamisli, nebitno i ako od drveća ne vide šumu. Oduzimajući sebi pravo na grešku oni ulažu mnogo vremena i truda, rasipaju ogromnu količinu kako fizičke tako i mentalne energije na sve što rade, očekujući da se bude najbolji. U današnjem društvu perfekcionizam se vrednuje kao pozitivna lična crta i zato većina njegovo prisustvo prihvata kao nešto čemu trebamo težiti, usmeravati svoju decu, preporučivati drugima. „Budimo najbolja verzija sebe“- postaje imperativ onih koji svoju ličnu vrednost povezuju sa svojim ostvarenjima, identifikujući se sa svojim uspesima i stvarajući na taj način jedan iskrivljeni odnos prema sebi, svojim mogućnostima i vrednostima.

Šta je u stvari perfekcionizam i ko su ljudi koji se kriju iza njega ?

Perfekcionizam se definiše kao visok standard performansi koji je propraćen preterano kritičkim procenama nečijeg ponašanja. Primarna obeležja perfekcionista su osobine poput zabrinutosti zbog grešaka, samokritičnost, roditeljska očekivanja, lični standardi i organizacija. Doktorka Braun ističe da je perfekcionizam štit težak 20 tona, način razmišljanja da ako izgledam savršeno, živim savršeno, radim stvari savršeno onda mogu izbeći osudu, kriticizam i ismevanje. To je društveno prihvatljiv sijamski blizanac nesvesnog osećanja straha od osrednjosti, samonametnuti pritisak koji nastojimo da izbegnemo. Ništa nije dovoljno dobro i ne prihvata se ništa manje od saršenstva. Jedna harvardska profesorka, Alisa Domar, ističe da perfekcionizam nastaje kao posledica potrebe za kontrolom. Ako su stvari savršene, čovek ima utisak i privid da održava kontrolu nad situacijom. Neki autori, poput Alfreda Adlera i Maslova su smatrali da je čovekova aspiracija za savršenstvom sastavni deo njegove prirode, ono što daje motivaciju i smisao životu i da je sklonost perfekciji odlika zdrave ličnosti. Ovakva sklonost je poželjna i zdrava sve dok pojedinac ostvarujući svoje mogućnosti i težeći ka postignuću ne ugrožava interese ostalih članova zajednice, ne teži dominaciji nad drugima i postižući maksimalni učinak i ostvarujući zadati cilj on biva zadovoljan, ispunjen ponosom i srećom. Zatim slede novi napori, nova ostvarenja i nova zadovoljstva i u ovakvom slučaju možemo govoriti o poželjnom vidu perfekcionizma. Ali, kao što znamo, perfekcionizam ima i svoju mračnu stranu. Ponekad, precenjujući sopstvene potencijale u nekoj ili i u svim oblastima, osoba može sebi postavljati nerealno visoke standarde i težiti njihovom ostvarenju a onda neretko i kada uspe njoj se može činiti da to i nije neko naročito, dovoljno i vredno ostvarenje. Zbog neke, čak i male greške, takve osobe će sebi danima prebacivati, nervirati se kako im je to promaklo i osećati se loše. Umesto da uživaju u svom postignuću oni neće biti zadovoljni jer im se stalno čini da je moglo još bolje i da sve to ostvareno ipak nije dovoljno dobro. Uvek postoji razlog za zameranje sebi, osećanje krivice zbog greške, zatim se nadovezuju i osećanja nekompetentnosti, promašenosti i bespomoćnosti umesto zdrave zabrinutosti i truda da se to ispravi, što bi bila adekvatna reakcija. Konstantna preokupiranost time da slučajno ne pogreše vodi ih dalje u besomučno doterivanje, preuređivanje, ponovno sređivanje svega onoga što rade, prokrastinaciji tj. odlaganju obaveza sve dok rezultat ne dobije neku željenu i savršenu dimenziju, do zaostajanja u poslu a često i do izostajanja uspeha što u očima perfekcioniste može izgledati kao prava katastrofa. Ovakvi neadekvatni načini reagovanja su odlika nezdravog perfekcionizma a njihovim vlasnicima je veoma teško da pokažu nesigurnost i priznaju grešku jer iako normalne, njima ovakve stvari izgledaju kao velike ljudske mane dovoljne za podcenjivanje i obezvređivanje. Visoko samokritični, niskog samopoštovanja, oni žive sa idejom da su greške neprihvatljive. U nekim slučajevima to može biti poput opsesije koja rađa večito nezadovoljstvo, poremećaj raspoloženja, pojavljuje se anksioznos, njoj se može priključiti i depresivnost a nekada čak i suicidalne misli jer biti bolji znači uvek biti pod tenzijom, frustriran, u konstantnom grču bez mogućnosti kvalitetnog življenja, rasta, radovanja, uživanja u plodovima sopstvenog uspeha. Prema Frojdu perfekcionizam spada u tzv. „analne” karakteristike ličnosti, što se povezuje sa funkcionisanjem sistema za varenje u širem smislu. Tako da u blažim slučajevima može dovesti do poremećenih funkcija, zatvora ili proliva, muke gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ukoliko su ove situacije česte, a kod perfekcionista jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok. Zatim tu su socijalne fobije za koje je perfekcionizam takođe okidač jer osoba ima strah da govori pred drugima upravo zbog mogućnosti da može da pogreši tokom izlaganja koje možda neće biti lepo sročeno po prethodnoj zamisli. U odnosu na razmišljanje, ponašanje i emocije, perfekcionista najčešće bira razmišljanje, dok će sa emocijama imati problem.

Začetak perfekcionizma nalazi se u nesvesnom životnom planu koji se sastoji od raznih poruka, zabrana i odluka koje roditelji šalju deci i koje ne odgovaraju realnosti ali su usvojene u detinjstvu kao realne zbog nerazvijenog procesa sopstvenog mišljenja i zavisnosti od roditeljskog. Osnovu gradi osećanje nesigurnosti koje nastaje kada su roditelji kritički nastrojeni prema detetu, postavljaju mu visoke ciljeve i imaju prevelika očekivanja od njega. Za pojedine roditelje dete nikada nije dovoljno dobro. Razlog ovome mogu da budu neke roditeljske disfunkcionalnosti ali u većini slučajeva radi se o čuvenim „najboljim“ roditeljskim namerama i želji da njihovo dete bude najbolje moguće. Da bi bio siguran da će dete prihvatiti njegove poruke i usvojiti njegove vrednosti, roditelj ih povezuje sa indirektnom, a nekada i direktnom pretnjom na sam život ili sa odbacivanjem. Dete, nemajući puno izbora i uslovljeno roditeljskim prisustvom i njihovom ljubavlju, veruje da je zapovedana vrednost prava potreba koja će, ukoliko je ne ispuni, dovesti do odbacivanja i/ili smrti. Kritike upućene na njegov račun opterećuju ga konstantnim strahom da li će svojim radom i zalaganjem ispuniti očekivanja roditelja, zaslužiti njihovu ljubav ili će ih razočarati. Ukoliko ne uspe da postigne sve što se od njega zahteva dete će se osećati loše, javiće se osećaj nesposobnosti, gubitak samopouzdanja i emocionalne neispunjenosti. Podstiču se krivica i stid. Strah i oprez nose poruku da ako nije sve pod konac neće ni biti uspešno. Dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, da to postaje pitanje života i smrti, i kasnije, ne preispitujući ovaj pogrešan koncept, stalno pokušava da bude najbolje moguće jer samo na taj način ima pravo na život vredan življenja.

                                             Ima li izlaza iz paradoksa perfekcionizma?

Da bi uopšte došlo do nekog izlaza iz začaranog kruga težnje ka dostizanju nedostižnog, osobe koje robuju ovoj težnji moraju prvo da shvate da perfekcionizam može da bude psihološki problem. Ljudi ga često ističu sa ponosom onom čuvenom rečenicom „Pa znate, ja sam perfekcionista..“. Ali šta kada perfekcionizam postane prepreka uspehu, radovanju, sreći, kad krene da uzrokuje emocinalno trošenje? Treba krenuti od slike o sebi, preispitati kakva je ona i da li je naše postojanje nečim uslovljeno, određeno. Potrebno je da razumemo poreklo takvog osećanja, da shvatimo suštinu poruka koje smo dobijali u detinjstvu a koje su negirale naše pravo na nesavršenost i grešku i da shvatimo da one ne određuju našu suštinsku vrednost. Uverenja treba tretirati kao mogućnosti a ne kao činjenice. Greška je sastavni deo života. U kategorizaciji sopstvenih vrednosti postoji skala sa stupnjevima prolazan, dobar, dovoljno dobar, prosečan, odličan, izvanredan a ne samo loš-savršen. Bolje je i pogrešiti nego čekati idealan trenutak za realizaciju planova i ne pokušavati.

I za kraj navešću Salvadora Dalija, koji kaže:„Nema razloga da se plašite savršenstva, ionako ga nikada nećete dostići“ pa odoh da još jednom proverim ovaj tekst, za svaki slučaj, možda se negde potkrala neka greška.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura:

Asertivna komunikacija, Mia Popović

Vodič u razuman život, Albert Elis