Thursday, September 27, 2018

Vilfred Bion





 „Psihoanalitičari moraju biti u stanju da tolerišu različite teškoće u analizi dovoljno dugo i da prepoznaju šta su. Ako su psihoanalitičari u stanju da tumače ono što kažu analizanti, oni moraju imati i veliki kapacitet da tolerišu njihove izjave i da vode računa da ne prenagle sa zaključivanjem i tumačenjem.“    Vilfred Bion


Vilfred Bion rođen je u Mutri 1879. godine u  severozapadnoj Indiji a školovao se u Engleskoj. Bio je nesrećan tokom školovanja, nedostajali su mu roditelji za koje je bio vezan i Indija koju je voleo. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata bio je regrutovan u vojsci kao komandant  tenka u Francuskoj. Tokom rata bio je odlikovan zbog veličanstvene hrabrosti i preuzimanja inicijative u najtežim situacijama. Kasnije se njegova ćerka Partenope često pitala koliko su ta ratna dešavanja uticala na njenog oca i oblikovala ga kao psihoanalitičara.
Nakon završetka Prvog svetskog rata Bion je studirao istoriju na  Kraljičinom koledžu u Oksfordu i diplomirao 1922. godine, a zatim studirao medicinu na koledžu u Londonu. London ga je privukao „čudnim novim pravcem pod nazivom psihoanaliza“, tu je upoznao Vilfreda Trotera i bio impresioniran ovim izvanrednim hirurgom koji je 1916. godine objavio poznate radove o instinktima gomile u miru i ratu, temeljen na strahotama iz Prvog svetskog rata. Taj rad snažno je uticao na Bionovo interesovanje za ponašanje ljudi u grupi. Osposobljavajući se za rad u medicini Bion je sedam godina proveo na psihoterapijskom treningu u Tavistok klinici. Na to iskustvo je retrospektivno gledao kao nedovoljno poučno pa je želeo da ga unapredi izučavajući psihoanalizu. Godine 1938. započeo je trening analizu s Džonom Rikmanom koju je prekinuo početak Drugog svetskog rata.
Ponovo je bio angažovan u Medicinskom korpusu Kraljevske vojske kao poručnik 1. aprila 1940. i radio u brojnim vojnim bolnicama, uključujući vojnu bolnicu u Northfieldu. Cela grupa psihijatara iz Tavistok klinike je zapravo bila odvedena u vojsku i radila je na novim metodama lečenja psihijatrijskih žrtava (oni koji su doživeli šok ili traume nakon ratnih užasa). To je ujedno bio njegov pionirski rad o grupnoj dinamici.  Povezani sa „Tavistok grupom“, Bionovi radovi koji opisuju njegov rad  i iz 1940-ih sastavljeni su mnogo kasnije i pojavili su se zajedno 1961.godine u njegovoj knjizi “Iskustva u grupama i drugi radovi”. Knjiga je ubrzo postala veoma korisna za primenu teorije grupa u širokom spektru oblasti.
Tokom rata Bionova supruga Beti Jardine je rodila ćerku, ali je tragično umrla ubrzo nakon toga 1945. Njegova kćerka Partenope je postala visoko cenjeni psihoanalitičar u Italiji ali na žalost poginula u automobilskoj nesreći 1998. godine.
Posle rata nastavio je sa svojim interesovanjem za psihoanalizu, imao je obuku iz samoanalize između 1946. i 1952. godine sa Melani Klajn. Nakon toga upoznaje svoju drugu suprugu, Frančesku u Tavistoku 1951. godine pa se pridružuje istraživačkoj grupi Melaninih studenata (uključujući Hanu Segal i Herberta Rosenfelda). Pisao je niz izuzetnih i originalnih spisa o analizi shizofrenije i specifičnih kognitivnih i perceptivnih problema takvih pacijenata.
Bionove teorije, koje su uvek bile zasnovane na fenomenima analitičkog susreta, otkrile su ekspanziju ključnih ideja kako Sigmunda Frojda tako i Melani Klajn. U jednom trenutku pokušao je da razume procese mišljenja sa „algebarskog“, „geometrijskog“ i „matematičkog“ stanovišta, verujući da u postojećem rečniku nema dovoljno preciznih reči za objašnjenje ove psihičke funkcije. Kasnije je napustio ove složene, apstraktne matematičke pojmove i razvio intuitivniji pristup ali je u principu ostao teško razumljiv zbog svog striktnog filozofskog mišljenja.
Svoje poslednje godine života proveo je u Los Anđelesu i Kaliforniji pre nego što se vratio u Veliku Britaniju nedugo pre svoje smrti.


Rad i stvaralaštvo

Bionov rad je bio dosta intrigantan i stimulativan. Izučavao je funkciju transfera, fragmentaciju kao ekstremnu manifestaciju rascepa i bizarne objekte kao posledicu patološke projektivne identifikacije praćene fragmentacijom. Istakao je značaj projektivne identifikacije u razvoju kapaciteta za mišljenje, savladavanju anksioznosti i komunikaciji. Projektivna identifikacija može da se upotrebi kao očajnička odbrana ili da se razumno koristi kao komunikacija i veza između ega i objekta, roditelja i deteta, pacijenta i terapeuta. Izučavao je normalne, neurotske i psihotične ličnosti pojedinaca u individualnoj i grupnoj terapiji.
Radeći kao vojni psihijatar, Bion se zainteresovao za grupni proces jer je primetio da u situacijama kada grupa ima zadatak pojedinci racionalno sarađuju da bi se zadatak izvršio. Dok grupa pokušava da radim stvaraju se i druge potrebe: individualne potrebe da se o pojedincu vodi računa, da se zadovolji ili omete vođa, da se podnese alternativni zadatak. Došao je do zaključka da se pojedinci udružuju u podgrupe koje se okupljaju oko tema zavisnosti, borbe ili bežanja i magijskog uparivanja. Pojedinci se nesvesno međusobno privlače kako bi odigrali svoje unutrašnje objektne odnose u interpersonalnoj situaciji grupe. Njegovi nalazi o formiranju tih podgrupa bili su od značaja za razvoj teorije grupa i institucija i u primeni psihoanalize na grupnu i porodičnu terapiju.


Bionova teorija „kontejmenta“

Prema ovoj teoriji uvodi se psihički proces majke u odnos sa bebom koja projektuje anksiozne sadržaje i objašnjava na koji način majka čini da bebi bude bolje. U odnosu sa bebom ona u stanju sanjarenja aktivno procesuira u svojoj psihi i transformiše psihičke sadržaje koje beba pod silom nagona anksiozno projektuje u majku, prihvata ih i nosi u svojoj psihi, pokušava da odgonetne odakle takvo stanje, misli o problemu, i dok to čini, ona detoksikuje bebine sadržaje kao što su anksioznost, uznemirenost, potrebe i vraća primitivnu infantilnu komunikaciju u obliku u kome beba s njom može da izađe na kraj, u obliku u kome o njoj može da se misli.
Beba nije samo oslobođena bolnih psihičkih sadržaja, već se i identifikuje s kontejment funkcijom (sadržavanja) majke i na taj način postaje sposobnija da u budućnosti koristi misli i ovlada anksioznošću. Bebin doživljaj sadržavanja majke prethodi kapacitetu za mišljenje deteta. Ukoliko je sadržavanje majke pogrešno ili ako beba ne može da se identifikuje sa njom, beba ostaje u stanju bezimenog užasa. Psihotična beba ili beba obuzeta zavišću, napada majčinu funkciju sadržavanja ili vezu između selfa i sadržavaoca i potom se identifikuje sa tako oštećenim „kontejnerom“. Napadi na vezu dovode do oštećenja procesa mišljenja, koje potom dalje napada veze i značenja.
Bion je o individualnom razvoju bebe razmišljao u smislu nesvesne komunikacije majke i bebe kao para unutar male grupe, koji koristi mehanizme projektivne i introjektivne identifikacije. Bio je usredsređen na intrapsihičko procesuiranje majke i bebe smatrajući da se beba rađa sa prekoncepcijom onoga što može sresti u svakodnevnom životu, a potom dolazi iskustvo sa objektom koje ili odgovara ili se suprotstavlja toj prekoncepciji i stvara se koncepcija. Uvodeći osećanje reciprociteta u odnosu majka-dete, on je proširio klajnijanske koncepcije projektivne i introjektivne identifikacije kao obezbeđenja razvoja selfa i objekta u najranijim mesecima života. Njegova razmišljanja o „sadržavanju“ pružaju teorijsku osnovu za tehničke intervencije putem razumevanja terapijskog delovanja transferno-kontratransferne interakcije u odnosu pacijent-psihoanalitičar.


Implikacije za psihoterapiju

Bion smatra da je teorija objektnih odnosa dala izuzetan doprinos u lečenju i tretmanu pacijenata sa teškom regresijom u transferu. U analitičkom setingu odvija se interakcija unutrašnjih grupa objekata pacijenta i terapeuta. U tu interakciju pacijent unosi svoju unutrašnju grupu objekata zasnovanu na iskustvu s ljudima iz svog života. Terapeut unosi sve ono što utiče na njegovo opšte psihičko stanje. Činioci u tom procesu su percepcije, osećanja i mišljenja povezana sa osobama sa kojima terapeut živi, sa njihovom zajedničkom istorijom i sadašnjim interakcijama, s ličnostima iz prošlosti, sa kliničkim iskustvom sa prethodnim pacijentima i sadašnjom grupom pacijenata.
Razvijajući teoriju o uticaju prošlih iskustava na mišljenje, Bion je tražio od terapeuta da se oslobode uticaja znanja i prošlih iskustava, kako bi bili otvoreni za učenje u sadašnjosti. Predlagao je da se terapeuti priklone stanju bez sećanja i želja, da bi se oslobodili prekoncepcija u vezi s onim što se zna ili bi trebalo da se zna o teoriji, pacijentu, prošlosti ili budućnosti. To stanje je nazvao „negativnom spsobnošću“, izrazom pozajmljenim od engleskog pesnika Džona Kitsa. Takođe je tražio da terapeut bude sposoban da toleriše nepoznato, da istinski oličava nepoznato, zatim da čeka da se značenje pojavi iz iskustva stvorenog u nesvesnoj interakciji sa pacijentom. Treapeut koji još ne zna koja je najbolja interpretacija, priklanja se stanju karakterisanom strpljenjem, patnjom i tolerisanjem frustracije. Ovaj momenat on je upoređivao sa paranoidno-shizoidnom pozicijom, sve dok ne sazna dovoljno da bi mogao da da komentar koji će voditi daljem ispitivanju nepoznatog. U tom trenutku, terapeut doživljava sigurnost depresivne pozicije.
Bion naglašava univerzalno postojanje psihotičnih i nepsihotičnih aspekata ličnosti i prema njegovoj postavci, psihotična beba je preplavljena snažnim nagonom smrti, koji izaziva ogroman strah i sledstvenu mržnju prema unutrašnjoj i spoljašnjoj realnosti, što implicira sadističke napade na objekat i self kao i na njegov proces mišljenja a na kraju dovodi do pojave straha od potpunog uništenja. Sa tim sadržajima beba izlazi na kraj tako što projektuje elemente unutrašnje i spoljašnje realnosti u objekte izvan selfa i natapa ih zastrašujućim, bizarnim karaktersitikama koje korespondiraju sa slikom, osećajem ili zvukom doživljaja koji je projektovan. Ti bizarni komadići se umnožavaju fragmentacijom ili se povezuju u zastrašujuće skupine koje prete selfu u obliku konkretnih aspekata čula a manifestuju se kao razne halucinacije vida, mirisa, sluha ili dodira. Ovakav odbrambeni mehanizam izaziva fragmentaciju kapaciteta za mišljenje i lišava self sposobnosti za uspostavljanje i održavanje odnosa, dovodeći do osećanja da osoba nije ni živa ni mrtva, što se u transferu ispoljava kao vezanost koja je uvek ograničenog obima i dubine.
Kritikujući indirektno autoritativan stil kojim tradicionalni klajnijanski psihoanalitičari formulišu svoje inetrpretacije, Bion ističe da terapeut treba da tumači i prenosi informaciju ali nije sama ta informacija ono što stvara promenu. U lečenju je najbitnija priroda odnosa koji se razvija oko te informacije. Psihoanalitičar u toj situaciji razume bez osuđivanja, brine bez nametanja, pogođen je uticajima koji dolaze od pacijenta ali nije preplavljen i ne sveti se.
Značajni aspekti terapijskog odnosa su i neverbalne komponente aktivnog slušanja i upijanja zajedničkog iskustva, sposobnost terapeuta da toleriše da ga pacijent upotrebljava na načine koji mogu da budu teški, nesvesna obrada iskustva pacijenta i na kraju prihvatanje da je pacijent sazreo, što nagoveštava kraj terapije.


Jelena Nikolić, psiholog

No comments:

Post a Comment