Donald Vinikot

Donald Vinikot je rođen 7. aprila  1896. godine u Plimontu, Velika Britanija, odrastao je u dobrostojećoj, metodističkoj trgovačkoj porodici u vreme društvene liberalizacije na kraju Viktorijanskog perioda. Rano pokazuje interes za Darvinovu teoriju, prolazi kroz turbulentan adolescentni period, te odlazi u internat na školovanje. U to vreme lomi ključnu kost i za vreme boravka u bolnici odlučuje da postane lekar. Nakon toga upisuje koledž gde je posvećen medicinskim studijama kada otkriva kod sebe strast i talenat za uzimanje iscrpnih detalja za istorije bolesti, zainteresovan je za ljudske priče i sudbine pored somatskih nalaza. U univerzitetskoj biblioteci dolazi do primerka Frojdovih tumačenja snova, počinje da proučava svoje snove i misli da je našao nešto što odgovara njegovim sklonostima. Za vreme prvog svetskog rata volontira u sanitetu Kraljevske Mornarice kada se suočava sa smrću svojih vršnjaka. Diplomirao je 1920. godine kada dobija specijalizaciju pedijatrije. Tokom 1931. počinje psihoanalitičko obrazovanje u periodu kada kulminiraju sukobi u Britanskom psihoanalitičkom društvu i dovode do institucionalne podele na grupu okupljenu oko Melani Klajn koja daje primat urođenim intrapsihickim silama i Ane Frojd koja istrajava u pedagoškom principu koji uključuje tehniku igre i fenomenološki pristup u posmatranju infantilnih psihoza. Prvu ličnu analizu imao je sa Džejmsom Strejčijem inače prevodiocem celokopnog Frojdovog dela na engleski jezik, zatim kod Džoan Rivier koja je bila blizak saradnik Melani Klajn. Posle duge i bogate karijere preminuo je 1971. godine. U svakodnevnoj praksi sreće se sa fizički i mentalno obolelom decom te neposredno posmatra odnos majki sa svojom decom i formuliše neke od ključnih pojmova u svojoj teoriji. Teoretski i tehnički doprinos psihoanalizi, psihoterapijii psihijatriji Vinikota je ogroman, te ćemo se dotaći samo osnovnih pojmova njegovog dela.

RAZVOJNE FAZE

Na početku dete je u neizdiferenciranom stadijumu simbioze sa majkom kada dominiraju omnipotentne fantazije kontrole objekta koje se pothranjuju pravovremenim odgovorima i zadovoljenjem potrebama. Zatim, dolazi prelazni period kada dovoljno dobra majka pomaže detetu u separaciji i prihvatanju objekta kao stvarnog i odvojenog ,ona prihvata projekcije straha i frustracija, te pokazuje kako može izdržati i preživeti destruktvne napade i održati kontinuitet u odnosu i tako stvara podržavajuću sredinu neophodnu za osećanje sigurnosti i kontinuiteta. Ključnu ulogu u ovom periodu igra prelazni objekat kao supstitut za izgubljenu svemoć nad objektom, koji postaje osiguravajući most ka stvarnosti I poligon za začetke kretivnosti i destruktivnosti u odnosu na okolinu van materinskog polja. Treba naglasiti da Vinikotov razvojni put počinje intrauterine, on formuliše specifično stanje primarne materinske preokupacije kao povišene senzibilnosti, ”kao bolesnog stanja” pred kraj trudnoće i u prvom neonatalnom period koji služi kao psihosomatska podešenost za adaptaciju detetovim potrebama.

PRELAZNI OBJEKTI PRELAZNI FENOMENI

Ovaj termin formulisan je 1951.godine s’ ciljem da se objasni značenje materijalnog objekta (ćebence, igračka, tkanina...) koji pomaže prelaz odojčeta sa primarnog oralnog odnosa  celovitog objektnog odnosa. Ovaj fenomen koji roditelji mogu uočiti kod svoje dece kao ćebence, plišana životinja isl., koje dete odbija da ostavi  i često ga čuva do zrelijih razvojnih faza. Ono je zamena za dojku, prvo“ne-ja” posedovanje. Prelazni objekat je bitan kao prelaz sa subjektivnog ,unutrašnjeg, halucinatornog, ka objektu koji je spoljnji, percipiran i stvaran, a nije majka, a opet je na neki način kreacija deteta. Važnost prelaznog objekta je upravo u sposobnosti da se nešto stvori, izmisli, pomeri. On predstavlja i osnovu za kasniji kapacitet za simbolizaciju čija je funkcija da nešto stoji umesto predhodnog, čega više nema fizički a reprezentuje ga. Ovaj pojam koristi i za tumačenje kulturnih i društvenih fenomena, tako se u predgovoru za svoju najpoznatiju knjigu “Igranje i stvarnost” 1971. godine osvrće na transupstancijalna značenja hleba i vina u hrišćanskim obredima gde simbolizuju krv i telo Isusa Hrista.

PODRŽAVAJUĆA OKOLINA

Vinikot u ovom konceptu naglašava važnost psihičkog i fizičkog prostora u kom se razvija dete, a da toga nije svesno, ovde podrazumeva materinsko prisustvo sa svim karakteristikama od koga zavisi dobar razvojni tok.

SUBJEKTIVNA OMNIPOTENCIJA

Predhodno spomenuta u početno jsimbiotskoj fazi kada dete događaje iz okoline doživljava kao deo svoje omnipotentne kontrole, ovo još naziva i “trenutkom iluzije” kojoj doprinosi primarna materinska preokupcija kao stanje povišene senzibilisanosti na potrebe novorođenčeta.

DOVOLJNO DOBRA MAJKA

 Čuvena Vinikotova sentenca “ne postoji tako nešto kao beba” misleći da dete ne može opstati bez majke i ne može se posmatrati van interreakcije sa negujućim objektom. Majka je osnova podržavajuće okoline koja podrazumeva holding, handling i prezentaciju objekta. Dovoljno dobra majka predstavlja skup svesnih, nesvesnih I fizičkih komponenti koje izlaze u susret potrebama deteta i podržavaju razvoj ka autonomnijim stadijumima I celovitim objektnim odnosima .Vinikot namerno ne koristi termin idealna majka jer je umereno frustriranje potreba neophodno kao preduslov razvoja zrelijih struktura te nema integracije ega bez otpora okoline. Podržavajuća okolina je živa i odgovara na podražaje deteta. Veliku važnost pridaje primitivnim anksioznostima anihilacione prirode od kojih majka štiti dete holdingom koje pruža osećanje bazične sigurnosti. Korelate ovih ranih anksioznosti on pronalazi psihotičnim fenomenima u kasnijim razvojnim periodima i u adultnom dobu. Ukoliko odgovori na potrebe deteta nisu dovoljno dobri koriste se adaptacioni mehanizmi koji prelaze u formativnu strukturu koju naziva lažni self.

PRAVI I LAŽNI SELF

„Samo pravi self može biti kreativan i može se osećati stvarnim“. Termin self Vinikot koristi kao ego i kao self objektnu reprezentaciju. Koristi ga da prikaže celovitu psihosomatsku organizaciju koja nastaje iz dezintegrisanih stadijuma razvoja postepenim organizovanjem. Na početku izraz pravog selfa je motorič-ki gest, nagonska potreba, a postepeno poprima sve složenije oblike i u kontaktu sa podržavajućom sredinom nastavlja da se razvija i daje osećaj kontinuiteta i stvarnosti postojanja, te predstavlja preduslov za kreativan odnos prema okolini. Ukoliko dolazi do poteskoća u prepoznavanju i odgovorima primarnog objekta i okoline na spontane pokrete, gestove i potrebe formira se lažni self. Termin uvodi 1960. godine u članku „Distorzija ega u funkciji pravog i lažnog selfa“ u kojem na primeru slučaja klijentkinje koja nije imala osećaj stvarnog postojanja. Termin je kasnije proširen na shvatanje egzistencijalnih modusa autentičnog i neautentičnog postojanja. Funkcija lažnog selfa u odnosu na vulnerabilni pravi self je protektivna i čuva ga od povreda, čak i od uništenja. Lažni self ima visoko sofisticiranu socijabilnu komponentu tako da i pored utiska uspešnosti i socijalne prihvatljivosti ne postoji celovit osećaj ispunjenosti i ostvarenosti. Ovim terminima obogaćeno je Frojdovo shvatanje funkcija ega pod uticajem instiktivnih pulzija i onih koje su u službi adaptacije i snalaženja u realitetu. 

KAPACITET DA SE BUDE SAM

Kapacitet da se bude sam predstavlja preduslov za kreativnost i razvija se u periodu separacije. Na samom početku preduslov za razvoj ovog kapaciteta je da roditelj bude prisutan. Biti sam u prisutstvu drugoga je paradoksalan zahtev, ali Vinikot prihvata paradoks i smatra da je tolerancija i prihvatanje paradoksa jedan od preduslova mentalnog zdravlja i prihvatanja realnosti sa svojim pro-tivrečnostima. Svi navedeni pojmovi imaju nes amo razvojno psihološku vrednost već i praktične psihoterapijske implikacije. Posebnu važnost pridavao je regresiji u psihoterapijskom setingu i u njoj video šansu za oživljavanje prokreativnih snaga koje su umrtvljenje lošim razvojnim iskustvima. Otvarao je probleme ambivalencije i mržnje u kontratransferu. Smatrao je da je neophodno u radu sa psihotičnim pacijentima osvestiti mržnju kao neizostavan fenomen u psihoterapijiteških slučajeva psihotičnih i graničnih pacijenata. Smatrao je da bi pomogli psihijatrima, psihoanalitičari moraju za njih proučavati ne samo primitivne faze emocionalnog razvoja bolesne osobe, već i prirodu emocionalnog bremena koji psihijatri nose obavljajući svoj posao. Koliko god voleli pacijente, ne možemo da zanemarmo strahove, ambivalencije i animozitete, te klasifikacijom i proučavanjem kontratransfernih fenomena on rasvetljava ovaj neprijatan deo odnosa pacijenta i terapeuta. Poznata su njegova tumačenja antisocijalnih tendencija i shvatanja delinkvencije kao znaka nade. Naime, Vinikot je imao ogromno iskustvo u radu sa ostavljenom i raseljenom decom koja su ostala bez roditelja i odrastala u internatskim uslovima i sa adopcionim porodicama. Antisocijalne tendencije naročito su izražene kod ove dece. Gde god postoji antisocijalna tendencija postojalo je i istinsko lišavanje. Ovde se Vinikot direktno poziva na Bolbijevu teoriju atačmenta i povezuje je sa fenomenima krađe, laganja, kriminalnih radnji i sl. Vinikotova teorija i shvatanje razvoja korelira sa današnjim shvatanjima u proučavanju neurorazvojnih procesa kod dece te kognitivnih procesa, implicitne memorije itd. U poznatoj zbirci radova pod imenom „Od pedijatrije do psihoanalize“ obrađuje širok spektar tema koje su po pravilu potkrepljene primerima iz prakse. Analizira poremećaje ishrane kod dece, rane anksiozne fenomene i reparacione mehanizme, ulogu agresije kao sastavnog dela emotivnog razvoja i šanse koju pruža zdrava agresivnost kao pokretač razvoja i napretka. Pored niza terminoloških inovacijau Vinikotovoj teoriji sreću se originalne postavke, ideje, opservacije ali sam Vinikot nije nikada radio na sistematizaciji svog dela, što ide u prilog činjenici da nije imao nameru da da sveobuhvatnu teoriju i zasnuje školu unutar psihoanalitičkog pokreta. Samosetljiv na dogmatsku rigidnos tadašnjih suprostavljenjih grupa, zazirao je od autoritarnosti i liderstva i ostavljao prostor za nadogradnju i dalji razvoj pravog selfa kod svojih sledbenika. Jedan dobar poznanik Vinikota rekao je da: „Nije tačno da je Vinikot dobro razumeo decu, već su ona njega razumela.“

Autor: Zorica Nikolić