Utopija zaljubljenosti

Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav najveća utopija, rekao je Jovan Dučić. Ako pogledamo definiciju utopije saznaćemo da ona predstavlja neko zamišljeno idealno stanje koje se ne može obistiniti, neostvarivu zamisao, fantaziju, san. Utopijska svest je beznadežno zaokupljena nestvarnim maštanjem i očekivanjima koje je nemoguće ostvariti. Da li je onda i zaljubljenost jedna zemlja, jedan svet i jedno zamišljeno ostrvo okupano blagostanjem i srećom koje realno ne postoji?

Svi smo mi nekada iskusili intenzivan doživljaj prijatnih telesnih senzacija pomešan s navalom energije i euforije i osećajem da možemo da pomerimo brda i planine, leptiriće u stomaku, predivnu lakoću postojanja i lebdeći hod sa utiskom da ne dodirujemo zemlju. Da, to je ta magija zaljubljenosti praćena ushićenošću, uzbuđenošću i očaranošću drugom osobom. U takvim trenucima postajemo izuzetno senzitivni na lepotu i to ne samo na lepotu partnera već sveta u celini. Drugi ljudi su nam divni, predeli, mirisi, događaji takođe i sve te prijatnosti se otvaraju pred našim čulima. Šetamo kroz snove i drhtimo od pogleda voljene osobe. Večna čovekova čežnja i potreba da se dožive i prožive jedinstveni, neponovljivi trenuci napokon se ostvaruju. Kada u takvom stanju isključimo jedan deo realnosti, u početku su nam i mane voljene osobe tako simpatične i ljupke i  nekako neargumentovano smo sigurni da nam baš ta osoba koja je pored nas nikada ali nikada ne bi mogla dosaditi. Imamo osećaj neodoljive telesne privlačnosti. Postoji prekomerna želja da budemo intimni sa tim savršenim bićem na svakom nivou, da se stopimo sa njim za sva vremena i da ništa drugo ne bude važnije od toga.

Psihoanalitičari su zaljubljenost opisali kao stanje suprotno narcizmu, u kojem dolazi do velikog pretvaranja ego libida u objektni libido. U zaljubljenosti se potiru granice ega, koje razdvajaju ono što je deo ja od onoga šta je ne-ja. Dolazi do precenjivanja voljene osobe, uzdizanja seksualnog objekta do ideala i umanjivanje svoje ličnosti u odnosu na obožavani objekt. U procenjivanju osobina voljene osobe, zaljubljeni je neizbežno pristrasan, neobjektivan, on iskrivljuje stvarnost, preuveličavajući i zanemarujući loše strane partnerove ličnosti. Voljena osoba se idealizuje. Kod zaljubljenosti se stapaju altruizam i libidinalno zaposedanje objekta. Frojd je smatrao da je stanje zaljubljenosti slično stanju hipnoze o čemu govore i reči pesme "Ja je gledam kako spava" Bore Đorđevića "...i gledam je hipnotisan sav zaljubljen i otpisan...ona diše sve miriše ne treba mi niko više".

Manifestacija zaljubljenosti je pomućena svest, iskrivljena percepcija realnosti i voljenog bića, nemogućnost da se život zamisli bez nekog, treperenje u telu koje ne prestaje, radost velikih razmera. Zaljubljenost, bazirana na jakim hemijskim reakcijama u telu, predstavlja varku, posmatranje kroz ružičaste naočari, opsenu, zanos, iluziju. Uprkos saznanju da ne postoji idealan partner koji može da zadovolji sve naše potrebe, kada smo zaljubljeni skloni smo da vidimo samo lepe i pozitivne strane. Irvin Jalom, poznati psihijatar egzistencijalista, takav život satkan od iluzija, sanjarija i životnih laži vidi kao jednu vrstu smrti. On romantičnu ljubav vidi kao simptom koji bi trebalo lečiti. U knjizi "Krvnik ljubavi" ističe da ne voli da radi sa zaljubljenim pacijentima jer su psihoterapija i ljubav fundamentalno nespojive. Dobar terapeut ima tendenciju da pomogne čoveku da se izbori protiv tame i pronađe prosvetljenje dok romantičnu ljubav podržava misterija koju svaka vrsta inspekcije ruši. Jalom dalje ističe i upozorava da kada se čovek zaljubi on voljenu osobu više ne vidi u pravom svetlu. Očaran je i omađijan njome ali to osećanje ima svoj rok trajanja, ne može večno da traje i kad-tad moraće da prestane. 

Iako mnogi psiholozi naglašavaju negativne aspekte zaljubljenosti i non-stop podsećaju da medenom mesecu sledi neizbežan završetak, prestanak njene magičnosti ne signalizira nužno i loš kraj, bol i razočaranje već mogućnost transformacije u drugu vrstu ljubavi. Tada nam se ukazuje prilika da zavolimo čoveka onakvog kakav on zaista jeste a ne neku imaginarnu sliku koju smo o njemu kreirali. Kada iskra zavodljivosti, požude i opijenosti između dvoje ljudi izgubi na intenzitetu dobijamo šansu da od toga izgradimo ljubav kao način postojanja, življenja i povezanosti sa nekim kada i sebe i tog nekog doživljavamo kao integrisane, celovite i odvojene osobe. Zaljubljenost ne isključuje mogućnost prerastanja u ljubav. Iz faze zaljubljenosti možemo preći u zreliji odnos ali je za to potrebno realno sagledavanje partnera i sopstvenih potreba koje on može da zadovolji. Zaljubljenost je odnos sa našim projekcijama, željama i idealizujućim fantazijama koje smo pripisali nekom drugom a ljubav podrazumeva odnos sa pravom, stvarnom osobom i njenim istinskim i realnim osobinama. 

Da li je toliko strašno, tragično i jedva preživljavajuće kada nestanu sve naše iluzije, kada stvarnost izvede na scenu razočaranje i ogoli lice, karakter i ličnost "savršenog" partnera ? Jer čak i da ne dođe do faze izgradnje čvrste ljubavi, čak i da se zaljubljenost rasprši i nestane, ne možemo reći da nije imala neku svoju funkciju. Snažna osećanja su deo naše evolucije, deo našeg života i deo nas. Ne trebamo ih odbacivati, ne trebamo ih se plašiti. Zaljubljenost je kreativna, stvaralačka i pokretačka snaga. Ona nas budi, motiviše i inspiriše nezavisno od ishoda. Koliko je samo bilo umetnika, pisaca i pesnika, koji su povučeni neobjašnjivom silom ka voljenoj osobi, stvoriili dela neprolazne vrednosti i lepote. Zaljubljenost i ljubav, uzvraćene ili jednostrane, oduvek su bile teme književnog stvaralaštva. Ivo Andrić sa svojom ženom koje nema, Laza Kostić sa pesmom "Santa Maria della Salute" i svojim najnežnijim osećanjima, Frančesko Petrarka i njegov "Kanconijer"  nastao kao produkt neostvarene i platonske ljubavi prema Lauri de Noves samo su neki primeri. Sve te neuzvraćene ljubavi nisu ih sprečile da o tome pišu na jedan divan i uzvišen način, kao da pišu o božanstvima a ne smrtnim ženama. Hemingvej je govorio da je potrebno da neko bude zaljubljen da bi vodio ljubav.  Zatim tu je i nezaobilazno Šekspirovo delo "Romeo i Julija", u kome je veza dvoje mladih do krajnosti idealizovana. 

I za kraj ostaje pitanje da li se obmane zaljubljenosti treba odreći  ili je sačuvati kao izvor životnosti, poleta i nadahnuća? Svako od nas bira koliko će biti strog prema sebi i dozvoliti ili ne dozvoliti da u ustajalost svakodnenice unese i malo duginih boja, da teži, da se nada i veruje dok realnost ne utopi naše snove i nadanja. Ako je prihvatimo imaćemo možda jedinu mogućnost da budemo, i mi a i drugi, savršeni makar na tren.

Psiholog, Krstić

kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura: 
Krvnik ljubavi; Irvin Jalom
Kako voleti neprestano; Barbara de Anđelis

Значај емоционалних компетенција у развоју деце

Oкружење у којем дете проводи значајан део свог времена (породица, школа) има за циљ не само васпитање и образовање детета, већ и његов целокупан развој. Управо ове средине утичу на развој различитих емоционалних и социјалних вештина које су потребне детету за живот и функционисање. Посебну улогу због тога имају родитељи у породици, као и наставници у школама. Они представљају атрактивне моделе за усвајање различитих знања, ставова, вредности кроз свакодневну комуникацији са децом што дозвољава примену различитих приступа. Зашто емоције представљају важну компоненту развоја детета? Емоционалне вештине су животне вештине које развијамо током целог животног периода. Оне нас чине вештијима у различитим социјалним ситуацијама, али и ментално здравијим особама. Усвајамо их на најранијем узрасту од значајних особа из нашег окружења, спонтано – учењем по моделу, али и разјашњавањем, појашњавањем комликованијих емоционалних стања и социјалних ситуација.

Емоционалне вештине представљају способност увида у то како се осећамо, способност да именујемо и разумемо узроке својих стања, да знамо да контролишемо и каналишемо непријатне емоције, да препознамо осећања и потребе других људи, да успешније решавамо конфликте и имамо квалитетније односе са другим људима. Емоционалне вештине представљају високо функционална знања, која се примењују у великом броју свакодневних ситуација и због тога их је потребно развити на што ранијем узрасту. Када би нас неко питао која је најважнија емоција у нашем животу, вероватно би већина истакла да је то срећа, радост, осећај задовољства. Међутим, срећа је само једно осећање, а наш живот чине разноврсна позитивна/негативна искуства и доживљаји који не могу да се сведу само на срећу. Истраживања показују да особе са високим степеном менталног здравља не доживљавају само позитивне емоције, већ и читав опсег непријатних емоција, као што је на пример, снажна и дубока туга у случају губитка које се превазилазе зрелошћу и емоционалним компетенцијама.

Шта су емоције?

Емоције представљају један од најважнијих чинилаца који утиче на целокупно функционисање појединца и имају главну улогу у социјалном животу. Постоје бројни теоријски правци који на различите начине дефинишу емоције, а око одређених поставки се слажу све теорије: емоције се састоје од низа повезаних реакција на одређени догађај или ситуацију; оне представљају однос појединца према неком објекту, догађају или особи; одражава их препознатљиво ментално стање и емоционално изражавање. Емоције су уз то и интензивне, краткотрајне, праћене различитим физиолошким променама и доводе до прекида тренутног понашања. Утичу на понашање и прилагођавање појединца. Утврђено је да постоји шест базичних (основних) емоција које су универзалне и јављају се у свим културама света. То су: срећа, туга, бес, страх, изненађење и гађење.

Поред тога што можемо да доживљавамо емоције, ми развојем интелектуалних способности можемо и да препознајемо, именујемо и разликујемо различита емоционална стања код нас и других. Поседујемо капацитет да разумемо различите чиниоце који утичу на настанак саме емоције. Ту спадају наша унутрашња стања, мотиви, вредности, спољашњи догађаји, контекст који окружује ситуацију. Можемо рећи да емоционалну компетенцију чини наша способност да, поред тога што доживљавамо емоцију, да је посматрамо „са стране“, да о њој размишљамо, те да разумемо како је настала, и да утичемо на њен ток. Још један од важних аспеката емоционалне компетенције је и емпатија која нам омогућава да препознамо и доживимо у одређеној мери исту емоцију као и наш саговорник. Управо ове способности, дакле разумевање емоција, емоционална регулација и емпатија представљају важне сегменте емоционалне компетенције и значајно утичу на квалитет нашег друштвеног живота јер обликују наше односе са другима и утичу на степен наше прилагођености.

Разумевање емоција

Разумевање, односно препознавање и именовање емоција развија се од најранијег  узраста. Одређена истраживања показују да деца већ на узрасту од две године могу да разумеју изразе лица који прате базичне емоције иако не умеју да кажу о којој се емоцији ради. Експресија (изражавање) среће се препознаје најраније и са највећом тачношћу, затим експресије туге и беса, и на крају изненађења и страха. Људи се разликују у степену препознавања и именовања емоција, а та способност може да се развија кроз различите активности у којима особе уче да повезују одређене изразе лица, положај тела и мимику са одговарајућим емоцијама, да проширују свој емоционални вокабулар и уче да праве разлике између сличних емоција, као што су на пример забринутост и страх, кривица и кајање и слично. Овај тип вежби је веома погодан за рад са децом, и утиче на развој сопственог ослобађања. Разумевање настанка емоција се развија код деце упоредо са развојем говора. Почетна објашњења су базична и најчешће се односе на понашање и спољашње факторе који изазивају емоцију. Од четврте године деца имају способност разумевања и унутрашњег порекла емоција, те њихов настанак везују и за жеље и циљеве особе а не само за спољашње догађаје који утичу на настанак неке емоције. Од тог узраста па на даље деца схватају да различите особе имају различите жеље и циљеве у односу на исти објекат. У експерименту Хариса и сарадника (1989, према: Oatley& Jenkins, 2007), деци од три до шест година испричана је прича о слоници Ели која је волела само млеко.

Мајмунче је дошло и пролило јој млеко из врча и заменило га соком. Када су децу питали шта би Ели осетила када би пробала сок, деца су умела да кажу да би осетила гађење, иако су она сама више волела сок у односу на млеко. Ова способност разумевања менталних стања других је била све израженија што је дете било старијег узраста. Када радимо са децом или младима на тему узрочности, односно, порекла емоција ми повећавамо степен њиховог разумевања да различите особе могу да доживљавају другачије емоције у истим ситуацијама, као и да  различити унутрашњи, мотивациони, те ситуациони и контекстуални фактори доприносе настанку емоције. Такође, деца и млади уче да могу према истој ситуацији да имају више различитих, па понекад и опречних осећања. Постоје бројне пријатне емоције и то: срећа, радост, понос, задовољство, љубав, заинтересованост, одушевљење, усхићење, радозналост. Пријатне емоције су веома значајне у нашем функционисању и директно су повезане са нашим животним околностима. Пријатне емоције имају мотивишуће дејство на учење и напредовање,

учвршћују наше социјалне релације и подстичу интелектуалну активност. Кроз разговоре

са децом можемо да ширимо емоционални вокабулар. Радионице и терапијски рад са децом могу да освесте оно што у њима изазива пријатне или непријатне емоције, а затим и да стекну увид у то да сами утичемо на доживљај емоција- емоционална регулација.

Емоционална регулација

Емоционална регулација представља стратегије које користимо како би управљали нашим емоцијама, односно, променили њихов интензитет и трајање, као и начин на који изражавамо осећања. Способност емоционалне регулације се развија у раном детињству. Већ у првом месецу живота, када се наруши стабилност у фунционисању, беба шаље сигнале свом окружењу, које затим врши улогу регулације. Нешто касније дете почиње да мисли о  догађајима, те проналази различите начине њиховог тумачења чиме се умирује. Дете у интеракцији са околином учи да модификује своје емоције, носи се са фрустрацијом, ужива у другима, препозна опасност, превлада страх и тескобу, како би остварило значајне и  квалитетне односе. Стратегије емоционалне регулације нам посебно помажу да се носимо са непријатним и интензивним емоцијама као што су бес, страх, туга или стид. Неке од стратегија емоционалне регулације представљају и одвраћање пажње од узнемирујућег догађаја (на пример дете које се боји примања вакцине може да зажмури или да се присети да прошли пут није било тако страшно), тражење помоћи одраслог или одлазак из узнемирујуће ситуације. У емоционалној реакцији и регулацији важну улогу има емпатија.

Емпатија подразумева емоционалну реакцију која проистиче из разумевања туђег емоционалног доживљаја или стања, и при том је идентична или слична ономе што друга особа осећа (Петровић, 2007). Дакле, емпатија није само просто посматрање ствари из перспективе друге особе, већ подразумева и доживљавање исте емоције коју особа са којом комуницирамо доживљава. На пример, доживљамо емпатију када нам саговорник говори о свом несрећном догађају и доживљава тугу, те и ми исто осећамо тугу. Иако емпатија сама по себи не подразумева помагање и друга просоцијална понашања, многи аутори сматрају да је она основа за такву врсту понашања, због чега је изузетно важно   радити на њеном развоју на што млађем узрасту.

Такође, потребно је разликовати емпатију од преинтензивне емпатије односно персоналног дистреса, када особа услед изложености туђем негативном емоционалном искуству осећа узнемиреност и не бави се другом особом већ сопственим узнемирујућим доживљајима. Дете које осећа емпатију у стању је да помогне другој особи, док дете које осећа персонални дистрес сконцентрисано је на умирење своје узнемирености. Како бисмо развили оптималан степен емпатије код деце неопходан је развој још једне важне компетенције, а то је емоционална регулација, односно, контрола. Према Барнету емпатија се развија код деце која одрастају у средини са окружењем које: задовољава емоционалне потребе детета и не подстиче претерану забринутост за самога себе; подстиче дете да изражава и доживљава што већи број различитих емоција, и омогућује детету да комуницира са другим људима који изражавају отворено своје емоције. Емпатична личност развија се у сигурном, подстицајном окружењу.

У циљу здравог развоја деце емоциналне компетенције представљају једну у низу карика која помаже и употпуњује сигуран развој на коме се темељи целокупна личност. Свака интеракција са Вашим дететом шанса је за овладавање вештинама и постизање позитивних резултата.

Аутор текста: Спец.педагог, дефектолог Сања Трајков

Извори:
Петровић, Ј. (2007). Емоционални темељи социјалне компетенције
Barker, M. (2012). A simple empathy exercise you can use at home or at school