Значај емоционалних компетенција у развоју деце

Oкружење у којем дете проводи значајан део свог времена (породица, школа) има за циљ не само васпитање и образовање детета, већ и његов целокупан развој. Управо ове средине утичу на развој различитих емоционалних и социјалних вештина које су потребне детету за живот и функционисање. Посебну улогу због тога имају родитељи у породици, као и наставници у школама. Они представљају атрактивне моделе за усвајање различитих знања, ставова, вредности кроз свакодневну комуникацији са децом што дозвољава примену различитих приступа. Зашто емоције представљају важну компоненту развоја детета? Емоционалне вештине су животне вештине које развијамо током целог животног периода. Оне нас чине вештијима у различитим социјалним ситуацијама, али и ментално здравијим особама. Усвајамо их на најранијем узрасту од значајних особа из нашег окружења, спонтано – учењем по моделу, али и разјашњавањем, појашњавањем комликованијих емоционалних стања и социјалних ситуација.

Емоционалне вештине представљају способност увида у то како се осећамо, способност да именујемо и разумемо узроке својих стања, да знамо да контролишемо и каналишемо непријатне емоције, да препознамо осећања и потребе других људи, да успешније решавамо конфликте и имамо квалитетније односе са другим људима. Емоционалне вештине представљају високо функционална знања, која се примењују у великом броју свакодневних ситуација и због тога их је потребно развити на што ранијем узрасту. Када би нас неко питао која је најважнија емоција у нашем животу, вероватно би већина истакла да је то срећа, радост, осећај задовољства. Међутим, срећа је само једно осећање, а наш живот чине разноврсна позитивна/негативна искуства и доживљаји који не могу да се сведу само на срећу. Истраживања показују да особе са високим степеном менталног здравља не доживљавају само позитивне емоције, већ и читав опсег непријатних емоција, као што је на пример, снажна и дубока туга у случају губитка које се превазилазе зрелошћу и емоционалним компетенцијама.

Шта су емоције?

Емоције представљају један од најважнијих чинилаца који утиче на целокупно функционисање појединца и имају главну улогу у социјалном животу. Постоје бројни теоријски правци који на различите начине дефинишу емоције, а око одређених поставки се слажу све теорије: емоције се састоје од низа повезаних реакција на одређени догађај или ситуацију; оне представљају однос појединца према неком објекту, догађају или особи; одражава их препознатљиво ментално стање и емоционално изражавање. Емоције су уз то и интензивне, краткотрајне, праћене различитим физиолошким променама и доводе до прекида тренутног понашања. Утичу на понашање и прилагођавање појединца. Утврђено је да постоји шест базичних (основних) емоција које су универзалне и јављају се у свим културама света. То су: срећа, туга, бес, страх, изненађење и гађење.

Поред тога што можемо да доживљавамо емоције, ми развојем интелектуалних способности можемо и да препознајемо, именујемо и разликујемо различита емоционална стања код нас и других. Поседујемо капацитет да разумемо различите чиниоце који утичу на настанак саме емоције. Ту спадају наша унутрашња стања, мотиви, вредности, спољашњи догађаји, контекст који окружује ситуацију. Можемо рећи да емоционалну компетенцију чини наша способност да, поред тога што доживљавамо емоцију, да је посматрамо „са стране“, да о њој размишљамо, те да разумемо како је настала, и да утичемо на њен ток. Још један од важних аспеката емоционалне компетенције је и емпатија која нам омогућава да препознамо и доживимо у одређеној мери исту емоцију као и наш саговорник. Управо ове способности, дакле разумевање емоција, емоционална регулација и емпатија представљају важне сегменте емоционалне компетенције и значајно утичу на квалитет нашег друштвеног живота јер обликују наше односе са другима и утичу на степен наше прилагођености.

Разумевање емоција

Разумевање, односно препознавање и именовање емоција развија се од најранијег  узраста. Одређена истраживања показују да деца већ на узрасту од две године могу да разумеју изразе лица који прате базичне емоције иако не умеју да кажу о којој се емоцији ради. Експресија (изражавање) среће се препознаје најраније и са највећом тачношћу, затим експресије туге и беса, и на крају изненађења и страха. Људи се разликују у степену препознавања и именовања емоција, а та способност може да се развија кроз различите активности у којима особе уче да повезују одређене изразе лица, положај тела и мимику са одговарајућим емоцијама, да проширују свој емоционални вокабулар и уче да праве разлике између сличних емоција, као што су на пример забринутост и страх, кривица и кајање и слично. Овај тип вежби је веома погодан за рад са децом, и утиче на развој сопственог ослобађања. Разумевање настанка емоција се развија код деце упоредо са развојем говора. Почетна објашњења су базична и најчешће се односе на понашање и спољашње факторе који изазивају емоцију. Од четврте године деца имају способност разумевања и унутрашњег порекла емоција, те њихов настанак везују и за жеље и циљеве особе а не само за спољашње догађаје који утичу на настанак неке емоције. Од тог узраста па на даље деца схватају да различите особе имају различите жеље и циљеве у односу на исти објекат. У експерименту Хариса и сарадника (1989, према: Oatley& Jenkins, 2007), деци од три до шест година испричана је прича о слоници Ели која је волела само млеко.

Мајмунче је дошло и пролило јој млеко из врча и заменило га соком. Када су децу питали шта би Ели осетила када би пробала сок, деца су умела да кажу да би осетила гађење, иако су она сама више волела сок у односу на млеко. Ова способност разумевања менталних стања других је била све израженија што је дете било старијег узраста. Када радимо са децом или младима на тему узрочности, односно, порекла емоција ми повећавамо степен њиховог разумевања да различите особе могу да доживљавају другачије емоције у истим ситуацијама, као и да  различити унутрашњи, мотивациони, те ситуациони и контекстуални фактори доприносе настанку емоције. Такође, деца и млади уче да могу према истој ситуацији да имају више различитих, па понекад и опречних осећања. Постоје бројне пријатне емоције и то: срећа, радост, понос, задовољство, љубав, заинтересованост, одушевљење, усхићење, радозналост. Пријатне емоције су веома значајне у нашем функционисању и директно су повезане са нашим животним околностима. Пријатне емоције имају мотивишуће дејство на учење и напредовање,

учвршћују наше социјалне релације и подстичу интелектуалну активност. Кроз разговоре

са децом можемо да ширимо емоционални вокабулар. Радионице и терапијски рад са децом могу да освесте оно што у њима изазива пријатне или непријатне емоције, а затим и да стекну увид у то да сами утичемо на доживљај емоција- емоционална регулација.

Емоционална регулација

Емоционална регулација представља стратегије које користимо како би управљали нашим емоцијама, односно, променили њихов интензитет и трајање, као и начин на који изражавамо осећања. Способност емоционалне регулације се развија у раном детињству. Већ у првом месецу живота, када се наруши стабилност у фунционисању, беба шаље сигнале свом окружењу, које затим врши улогу регулације. Нешто касније дете почиње да мисли о  догађајима, те проналази различите начине њиховог тумачења чиме се умирује. Дете у интеракцији са околином учи да модификује своје емоције, носи се са фрустрацијом, ужива у другима, препозна опасност, превлада страх и тескобу, како би остварило значајне и  квалитетне односе. Стратегије емоционалне регулације нам посебно помажу да се носимо са непријатним и интензивним емоцијама као што су бес, страх, туга или стид. Неке од стратегија емоционалне регулације представљају и одвраћање пажње од узнемирујућег догађаја (на пример дете које се боји примања вакцине може да зажмури или да се присети да прошли пут није било тако страшно), тражење помоћи одраслог или одлазак из узнемирујуће ситуације. У емоционалној реакцији и регулацији важну улогу има емпатија.

Емпатија подразумева емоционалну реакцију која проистиче из разумевања туђег емоционалног доживљаја или стања, и при том је идентична или слична ономе што друга особа осећа (Петровић, 2007). Дакле, емпатија није само просто посматрање ствари из перспективе друге особе, већ подразумева и доживљавање исте емоције коју особа са којом комуницирамо доживљава. На пример, доживљамо емпатију када нам саговорник говори о свом несрећном догађају и доживљава тугу, те и ми исто осећамо тугу. Иако емпатија сама по себи не подразумева помагање и друга просоцијална понашања, многи аутори сматрају да је она основа за такву врсту понашања, због чега је изузетно важно   радити на њеном развоју на што млађем узрасту.

Такође, потребно је разликовати емпатију од преинтензивне емпатије односно персоналног дистреса, када особа услед изложености туђем негативном емоционалном искуству осећа узнемиреност и не бави се другом особом већ сопственим узнемирујућим доживљајима. Дете које осећа емпатију у стању је да помогне другој особи, док дете које осећа персонални дистрес сконцентрисано је на умирење своје узнемирености. Како бисмо развили оптималан степен емпатије код деце неопходан је развој још једне важне компетенције, а то је емоционална регулација, односно, контрола. Према Барнету емпатија се развија код деце која одрастају у средини са окружењем које: задовољава емоционалне потребе детета и не подстиче претерану забринутост за самога себе; подстиче дете да изражава и доживљава што већи број различитих емоција, и омогућује детету да комуницира са другим људима који изражавају отворено своје емоције. Емпатична личност развија се у сигурном, подстицајном окружењу.

У циљу здравог развоја деце емоциналне компетенције представљају једну у низу карика која помаже и употпуњује сигуран развој на коме се темељи целокупна личност. Свака интеракција са Вашим дететом шанса је за овладавање вештинама и постизање позитивних резултата.

Аутор текста: Спец.педагог, дефектолог Сања Трајков

Извори:
Петровић, Ј. (2007). Емоционални темељи социјалне компетенције
Barker, M. (2012). A simple empathy exercise you can use at home or at school