Saturday, March 30, 2019

Џон Болби и теорија афективног везивања

Биографија



Едвард Џон Болби (1907-1990) био је британски психолог, психијатар и психоаналитичар, који се бавио развојем детета и сматра се пиониром настанка теорије везаности. Болби је студирао психологију и предклиничке науке на Кембриџу, на департману за особе са изванредним интелектуалним перформансима. После Кембриџа радио је са неприлагођеном и делинквентном децом све док није напунио двадесет две године и уписао се у Универзитетску болницу у Лондону. Болби је категоризовао делинквентну децу у шест различитих типова карактера о којима је касније писао. Ови налази су били важни и привукли су више пажње на утицај раних еколошких искустава детета на њихов здрав развој. Крајем педесетих година прошлог века, он је сакупио мноштво опсервационих и теоријских радова како би указао на фундаментални значај за људски развој везаности од рођења. 

Позната дела:

Болби Ј. ,,Мајчинска нега и ментално здравље“
Болби Ј. ,,Брига о деци и раст љубави“ 
Болби Ј. ,,Одвајање: Анксиозност и љутња“ 
Болби Ј . ,,Губитак: туга и депресија”
Болби Ј. ,,Сигурна база: родитељ-дете и здрави људски развој“

Постулати теорије

Теорија осећајног везивања настала је раних седамдесетих година, а њен зачетник је дечији психијатар Џон Болби. Болби је био заинтересован да открије обрасце породичне  интеракције укључене у здрав и патолошки развој. Он се фокусирао на то како се потешкоће везивања преносе из једне генерације у другу. У свом развоју теорије везаности, предложио је идеју да је понашање везано за еволуцијску стратегију преживљавања, за заштиту новорођенчета од предатора. Будући да је био незадовољан традиционалним теоријама, Болби је тражио ново разумевање из области као што су еволуциона биологија, развојна психологија, когнитивна наука и теорија контролних система.




Психоаналитичар по оријентацији, Болби је био отворен према животној свакодневници и стварним ситуацијама, као и према утицајима других научних дисциплина – пре свега етологије. Повезујући психоаналитичка запажања о значају раних односа мајке и детета са методом систематске опсервације деце у стварним животним ситуацијама и етолошким поимањем теорије контролних система, Болби је утемељио потпуно ново поље у проучавању и концептуализовању блиских односа. Полазна тачка Болбијеве теорије је препознавање постојања примарне (урођене, на инстинктима засноване) дететове потребе за посебном врстом везивања за одрасле који га окружују. Ту посебну врсту везивања назвао је ,attachment“, и сматрао да је у његовом средишту дететова потреба за осећањем сигурности и заштите коју оно остварује обезбеђивањем близине неговатеља. Такође је сматрао да ово рано искуство представља основу и полазиште каснијег емоционалног и релацијског везивања, те у том смислу има значај за целокупни животни ток појединца. Нови поклоници теорије највише су се усредсредили на проверу и доказивање тезе о релевантности теорије за целокупни животни ток јединке, као и њеног утицаја на бројне домене човековог функционисања међу којима родитељство и партнерство заузимају посебно место. Обогаћивање теорије остварено је и бројним методолошким иновацијама у смислу заступљености и квантитативних и квалитативних типова истраживања, и у смислу коришћења нових технологија у реализацији
истраживања (на пример, видео записа, компјутерских симулација ситуација) и у обради
података.

Основни појмови-афективна везаност

Угледајући се на Фројда, Болби је настојао да развије теорију осећајног везивања у маниру великих теорија – оних које теже да створе обухватну и интегрисану перспективу бројних појава значајних за целокупни животни ток. У том смислу, Болбијева теорија је и теорија нормалног. То је, пре свега, теорија која тежи да објасни дечије понашање, али и понашање одраслих. Наиме, теорија осећајног везивања има два сегмента – то су теорија дечијег осећајног везивања и теорија осећајног везивања одраслих. Оба сегмента теорије могу се посматрати као део опште теорије релација. Поред тога, теорија дечијег осећајног везивања може се посматрати као део развојне психологије, а теорија осећајног везивања одраслих као теорија која своје место налази у пољу оних грана психологије које се баве психосоцијалним функционисањем. Теорија осећајног везивања укључује неколико међусобно испреплетених појмова: осећајно везивање у ужем смислу (attachment), контролни системи понашања код осећајног везивања (attachment as behavioral system), радни модел осећајног везивања (attachment working model) и образац осећајног везивања (patterns of attachment). У ствари, чини се да сваки од ових појмова више одражава различит угао гледања на искуство осећајног везивања но што одражава издвојену појмовну категорију.

Осећајно везивање – укључује потребе, жеље, ставове и активности усмерене према једној или неколико животно значајних особа чије присуство испуњава јединку осећањем сигурности, заштите, топлине и подршке. Болби, као и његова блиска сарадница Ејнсвортова, у склопу дечијег развоја, дефинишу осећајно везивање као стварање емоционалне споне која, кроз простор и током времена, повезује дете са његовим неговатељем, тј. Особом која се назива фигура осећајне везаности (attachment figure). Та спона обезбеђује задовољење бројних потреба – од сигурности опстанка, емотивне топлине и неговања до дететове потребе да активно упознаје средину која га окружује.

Прва спона те врсте ствара се у односу детета и мајке (примарна фигура осећајног везивања), али се врло брзо у сфери осећајног везивања помаља и већи број других специфичних особа које се означавају као секундарне фигуре осећајног везивања. Болби и Ејнсвортова истичу да је реч о примарним социјалним спонама, o првим корацима у развоју социјалних интеракција које се развијају изван оквира физиологије нагона. Они наглашавају да је јединствено обележје ових спона континуитет и трајање. Једном када се формира, било у односу са мајком или неком другом особом, ова врста споне тежи да траје и да моделује потоња искуства односа са другима.

Афективно везивање деце и одраслих

Код одраслих, за разлику од деце, близина фигуре осећајне повезаности није нужно физичка близина већ пре континуирана психосоцијална повезаност, а сигурност и заштита исказују се као обезбеђивање извора поверења, привржености и подршке, како у свакодневном функционисању тако, још више, и у стресним ситуацијама. Фигура осећајног везивања је вршњак који олакшава функционсање, потстиче компетентност и у другим релацијама, обезбеђује доживљај припадања, без чега би се особа осећала усамљено и узнемирено. Поред трајности овог вида везивања, битна компонента осећајног везивања одраслих је узајамност у подршци и доступности. Управо се по компоненти узајамности осећајно везивање одраслих разликује од осећајног везивања дете–родитељ.




Можда је прецизније рећи да компонента узајамности представља критеријум разликовања између осећајног везивања по типу одраслих и осећајног везивања по типу дете–родитељ. Друга битна разлика између одређења појма осећајно везивање на дечијем узрасту и узрасту одраслих је у томе што у свету одраслих искуство осећајног везивања служи много већем броју функција, а неке од њих су: одржавање емоционалне равнотеже унутрашњег живота, успостављање сексуалних спона, развијање пријатељских односа, функционисање у улогама које подразумевају обезбеђивање сигурности и подршке као што су родитељска улога, улога наставника или, пак, разне врсте помагачких професија. Било који људски однос може имати компоненту осећајне везаности (attachment) уколико и колико промовише осећање сигурности и подршке, али само мали број односа са другим особама има осећајно везивање као кључно и превладавајуће одређење.

Инспирисан етолошким уобличавањем теорије контролних система, Болби је сматрао да људска врста има наслеђени потенцијал да развија системе понашања чија је функција у
томе да обезбеђују за врсту специфичне предности у контексту еволуционе прилагођености. Примери таквих понашања, препознатљивих код готово свих припадника људске врсте, су понашања која резултују удварањем, бригом за одојчад и малу децу и понашања везивања младих за родитеље. Контролни систем понашања код осећајног везивања је сложен систем како у погледу организације функционисања тако и у погледу развоја. То је систем који активирају ситуације које се доживљавају као претња осећању сигурности особе што укључује и неизвесност новог и непознатог. Сама реч »систем« понашања овде има двоструко значење: систем као целина искуства јединке (целина чији су компонентни делови аспекти когнитивног, емотивног и понашања), и систем као дијада комплементарног или реципрочног размењивања. Суштински, реч је о два међусобно нераздвојна нивоа система (индивидуалном и дијадичком) који у динамским преплитањима стварају значајне психолошке структуре. 

Када о контролном систему понашања говоримо као о целини искуства јединке онда његово битно одређење чини ланчани процес који укључује постављање циља, опажања, процене, афективна стања, понашање. Постављени циљ дефинисан је у нивоу понашања као остварење одређеног степена близине или приступа фигури осећајног везивања, и у нивоу доживљавања као остварење осећања сигурности и заштите/подршке. Када о контролном систему понашања
код осећајног везивања говоримо као о целини дијадичких размена онда је његово битно
одређење околност да су и дете и неговатељ (примаоц и даваоц) активни у процесу
успостављања односа. Активности детета у процесу осећајног везивања на различитим
узрастима су различите, тј. одређене дететовим сензомоторним могућностима и укупним
нивоом развоја психичког апарата.

У периоду најранијег детињства систем понашања осећајног везивања је приоритетни систем. Дете овог узраста активно тражи близину фигуре осећајне везаности, избегава одвајање од ње, настоји да изазове њене одговоре опазивим понашањима као што су: плакање, дозивање, тражење неговатеља, чиме настоји да јасно сигнализира потребу за близином и утехом. Оптимални одговор неговатеља на ове сигнале је њихово препознавање, коректно интерпретирање и примерено и увремењено реаговање. У периоду предшколског узраста систем понашања осећајног везивања нема више онај степен приоритета као у претходној фази развоја с обзиром на израстање нових система понашања. Оно што је значајно у овој фази функционисања контролног система понашања код осећајног везивања јесте да деца имају веће могућности когнитивног репрезентовања искуства па и циљева и планова мајке, као и одвајања намере мајке од сопствених намера. Доживљај сигурности, као постављени циљ, у овом периоду се одређује не само физичком близином већ и подршком (одобравањем) мајке. 

Ситуације које активирају систем осећајног везивања на овом узрасту су, не само ситуације физичке угрожености и непознате ситуације, већ и ситуације претње губитка мајчине подршке.
Такве ситуације су ситуације конфликта између својих потреба и захтева мајке/неговатеља. У овом контексту, активност детета састоји се у различитим начинима учешћа (преговарање, наметање и повлачење) у процесу решавања тих разлика. У осећајној везаности одрасли–одрасли, сваки партнер може бити у улози оног који прима и оног који пружа подршку, те су с тога вештине пружања подршке и коришћења подршке другог битне. У одраслој доби систем понашања осећајног везивања делује и као само-заштићујући (обезбеђује близину особе препознате као особа која брине и подржава), и интегрално у координацији са системом удварања и неговања потомства, тј. у оквиру испуњења циљева сексуалног повезивања. Радни модел осећајног везивања је најистакнутија карактеристика осећајног везивања одраслих. 

Појам »интернализовани радни модел« увео је Болби и дефинисао га као софистицирану когнитивну мапу која помаже остварењу циља који јединки поставља контролни систем понашања осећајног везивања. Ова мапа садржи сазнања о средини и сазнања о себи и својим способностима за постизање постављеног циља. Модел садржи не само очекивања у погледу сигурности односа и респонсивности значајне друге особе, већ и предиспозиције за одређене
афективне одговоре и понашања јединке према значајној другој особи.


Обрасци понашања у осећајном везивању

Теоретичари и истраживачи у овом пољу понудили су категоризацију исхода у смислу сигурних и несигурних образаца осећајног везивања. Будући да су основне поставке теорије настале у оквиру дечијег узраста, прве класификације образаца осећајног везивања дате су за тај узраст, а потом су аналогно томе развијане методе процене и модели класификације за узраст одраслих. На дечјем узрасту типови образаца понашања су класификовани у три категорије, код одраслих у четири. Модел четири обрасца понашања у осећајном везивању одраслих данас је широко прихваћен, али различити аутори ова четири обрасца не означавају истим именом (исти описи понашања означавају се различитим именима) што ствара тешкоће, посебно у поређењу резултата истраживања.



Мери Ејнсворт је прва указала на квалитативно различите релације између детета и мајке. Преко лабораторијске ситуације познате као Протокол понашања у непознатој ситуацији (Behaviours in the Strange Situation), Ејнсвортова је, у ситуацији изазваног благог стреса (кратко одвајање од мајке уз увођење непознате особе), систематски посматрала специфична понашања тражења близине неговатеља (на пример, привијање), поновног успостављања близине (на пример, праћење, дохватање), протестовања због одвајања (плач) и показивања задовољства при поновном сусрету (смех, физички контакт). На основу оваквих истраживања, Ејнсвортова је класификовала децу у три категорије према њиховим реаговањима у ситуацији одвајања и поновног спајања. Мајка је особа која пружа топлу и подршком богату интеракцију, а сигурно везана деца имају поверења у њену доступност и спремност да одговори на њихове потребе. На структуралном нивоу, индикатори сигурне везаности код деце су емоционална отвореност, промена афекта која је у складу са ситуацијом, као и кооперативан начин комуникације. Сигурно везана деца, за разлику од несигурно везане, бивају опажена као социјално компетентна, комуникативнија, емпатичнија, а њихова афективна испољавања су усклађена са њиховим осећањима. 

Несигурни образац везивања испољава се у два варијетета: несигурно избегавајући и несигурно амбивалентни образац осећајног везивања. Несигурно-избегавајуће везана деца су деца која показују лажно самопоуздање, исказују јасну неповезаност са мајком, а одвајање од ње их мало погађа. Сматра се да деца која испољавају овај образац осећајног везивања имају конзистентно искуство одбијања, те да се труде да за себе осигурају оптимум присутности и доступности мајке тако што показују одустајуће – попустљиво понашање. На очекивано одбијање задовољења сопствених потреба ова деца реагују тако да свој интерес не исказују, а у ситуацији конфликта понашају се тако да своје интересе подређују мајчиним. Тешкоћа ове деце огледа се у томе да који год избор направе – било да се »припоје « за фигуру осећајне
везаности или да се склањају од ње – однос постаје још несигурнији. Образац несигурног осећајног везивања јасно се може уочити у стратегијама превладавања тешкоћа у
интерперсоналнм односима – на пример, у начину разрешавања конфликата (одустајање,
подређивање својих потреба).

Несигурно-амбивалентно везана деца су деца која гласно протестују због мајчиног одласка, опиру се напорима мајке да их утеши по повратку, лако их је осујетити, показују дифузну анксиозност чак и у мајчином присуству. Овај тип обрасца везивања сматра се производом неконзистентног понашања фигуре осећајног везивања, што претпоставља да деца са таквим искуством од самог почетка настоје да за себе обезбеде максимум контроле над значајном особом услед чега покушавају да наметну сопствени интерес у највећем броју ситуација.

Болби је развој осећајног везивања посматрао кроз развој контролног система понашања код осећајног везивања. Сматрао је да су показатељи развоја: израстајућа преференција за једну или неколико фигура осећајног везивања, појављивање понашања тражења сигурности, и промене у репрезентацији везивања сходно прелазу са сензомоторне на симболичку фазу у развоју мишљења. По Болбију, развој процеса осећајног везивања следи правило да на почетку биогенетска подлога отвара могућност бројних путања развоја, али се те могућности током развоја сужавају, а органичења могу бити таква да воде у мању или већу неприлагођеност. Претходно искуство ограничава неке алтернативе каснијег репертоара понашања па самим тим и повратне информације које се добијају у искуствима осећајне везаности. Стога је сигурност првих блиских веза веома битна јер оставља шири простор за учење. Оно што се такође развојно мења јесте позиција система понашања осећајног везивања у односу на остале системе понашања.

Док је у периоду одојчета и раног развоја то приоритетни систем понашања, после треће године ова позиција система дискретно слаби иако осећајна веза- ност са родитељима остаје стабилна. Слабљење везаности за родитеље почиње током адолесценције када привлачност вршњака проширује простор осећајног везивања. Улазак у брак и родитељство активирају систем осећајног везивања и отварају могућност значајнијег освешћивања целокупног тока ове врсте искуства. Искуства сваког животног периода имају своју тежину и чине личност мање или више сензитивном у целокупном животу.

Аутор текста:
Сања Трајков Спец.педагог, Дефектолог

Литература:
Bowlby, J. (1978): Attachment and loss
Polovina, N. (2004): Tok razvoja orijentacije ka roditeljstvu
West, M. & A. Sheldon-Keller (1994): Patterns of relating

No comments:

Post a Comment

Note: Only a member of this blog may post a comment.