Sunday, March 3, 2019

Seksualnost i izbor intimnog partnera kroz prizmu psihodinamskih teorija


 Osnovna ideja psihodinamskih teorija jeste da čovekom upravljaju biološki nagoni i potrebe. U bazične potrebe, za decu neprikosnovene, spadaju hrana, zaštita i emocionalna bliskost i stabilnost. Frojd je prvi uveo u psihologiju pojam dečje seksualnosti i smatrao je da se ona budi i aktivira kao moćna potreba dok je dete još malo. Ova izjava u vreme kada je izrečena izazvala je velika neslaganja ali danas nikome ne pada na pamet da je poriče. Senzualnost i seksualnost oblikuju suštinu i prirodu dečjih odnosa sa odraslima, naročito odnos sa majkom. Iz tog razdoblja ostaju rudimentarne uspomene, uspomene a ne traume. Pošto deca nisu svesna toga, njihova seksualnost je predistorija seksualnosti odraslih. Zajednička odlika i jedne i druge je tajanstvenost i duboka intimnost. Osvajanje seksualnosti uvek je sasvim ličan put, jedinstven, autonoman i neodvojiv od pojma lične slobode.


 

Nakon rođenja dete je bespomoćno, nezaštićeno i potpuno zavisno od svojih roditelja. Frustracija zbog nezadovoljenja određenih potreba je neminovna što kod deteta izaziva loša osećanja od kojih se ono brani mehanizmima cepanja i potiskivanja i držanjem van svesti dva aspekta osobe koja pruža pomoć i zadovoljava potrebe (ta osoba koja brine o detetu je najčešće majka). Dva aspekta koja se drže van svesti su frustrirajući aspekat lišavanja i aspekt pobuđivanja potrebe (Fairbairn 1952). U svesti dete zadržava sliku idealizovane majke koja ni previše frustrira ni previše pobuđuje. Smatra se da će intenzivni afekti iz ovog perioda, kao što su frustracije, želje, gnev i nepodnošljiva žudnja, isplivati na površinu u odraslim intimnim odnosima (Scharff 1982). Kako su takvi afekti uglavno nesvesni, osoba neće moći da razume zašto doživljava takve ekstremne emocije i biće joj teško da shvati šta se stvarno dešava.

Seksualnost nije samo fizička nego sadrži i simbolički deo a seksualna intimnost može da probudi ponovo potisnute objektne odnose vezane za oba roditelja (Schrarff 1982). Ona u simboličkom smislu predstvlja borbu da osoba zadrži sećanja na roditelje kao kompetentne, dobre, negujuće i pune ljubavi nasuprot slici roditelja koji su lišavajući, restriktivni i frustrirajući. Ako seksualni odnos između partnera funkcioniše skladno i zadovoljavajući je, to znači da se unutrašnji objektni svet doživljava kao integrisan i ispunjen pozitivnim osećanjima. Uspešni seksualni odnosi nose osećanja „dobrog“ sebe, „dobrog“ drugog i „dobrog“ međusobnog odnosa, a takođe oslikavaju nadmoć dobrog iskustva nad lošim. Ukoliko su seksualni odnosi nezadovoljavajući i neuspešni, mogu ukazivati na to da loši spolašnji i unutrašnji objekti i loša osećanja dominiraju, imaju prevagu nad dobrim. Takva situacija evocira infantilno iskustvo i budi anksioznost iz ranog perioda života kada je osoba osećala da su sopstvo i drugi nadmoćni, uskraćujući, nepodržavajući, loši i nedostojni poverenja.



Seksualno funkcionisanje u zavisnosti od faze razvoja

Priroda ranih objektnih odnosa tj. ranih vezanosti kao i način na koji se osoba borila sa različitim emocijama i anksioznostima u tom periodu, utiču kasnije na izbor partnera. Partneri mogu često biti izabrani iz nesvesnih razloga. Neki od tih razloga mogu biti slična rana iskustva, oba partnera mogu poticati iz porodica gde su postojale teškoće u izražavanju emocija, naklonosti, besa ili ljubomore (Dicks 1967). Oni mogu da izaberu jedno drugo i zato što negde očekuju da će im taj drugi omogućiti tj. dopustiti da zadrže dotadašnje mehanizme odbrane, da im neće ponuditi nikakav novi izazov ili zato što misle da će drugi provocirati njihove odbrane. Partnera možemo izabrati i zato što negde u njemu prepoznajemo neke otcepljene delove nas samih ili zato što nas nesvesno podseća na našeg roditelja. Mi smo nesvesni da se prema svom partneru ponašamo „kao da“ je on-ona naš otac ili majka. Izabrani partner može predstavljati i idealizovani aspekt sebe tj. naše viđenje idealnog sebe u drugome. On ima ono što bismo mi želeli da budemo. Svaki stadijum tj. faza razvoja ima različite uticaje na oblikovanje odnosa ljudi a samim tim i na seksualnost.


U oralnoj fazi postoje različita iskustva vezana za ishranu, unošenje hrane i mleka na usta. Centralna tema ovog stadijuma je zavisnost. Dete otkriva da je zavisno i ranjivo. Tada se javlja strah od gubitka, strah da će ga osoba od koje zavisi napustiti. Kako bi se zaštitilo od takvih bolnih osećanja, dete razvija kontrolu kojom primorava druge da ispune njegove potrebe. Kontrolisani objekat je objekat od koga se zavisi a može se javiti i osećanje prezira prema objektu. Preziranjem mu se poriče vrednost i na taj način se umanjuje strah od njegovog gubitka. Svi postupci iz ove faze poput sisanja i griženja, grade oralnu seksualnost i predstavljaju osnov suštinskog zadovoljstva koje se traži tokom života. Svako se uglavnom seća svog prvog poljupca koji simbolički predstavlja prelazak u seksualnost odraslih gde se nesvesno pronalaze sva ona zadovoljstva iz ove faze najranijeg detinjstva. Poljubac budi senzualnost i vodi ka intimnom činu prepuštanja drugom, telesnoj ljubavi i stapanju s drugim telom od kog smo dotad strahovali.

Ukoliko oba partnera imaju nerešene probleme iz oralnog razvojnog stadijuma, njihov odnos biće preterano zavisan. Partneri će biti čvrsto vezani jedno za drugo što će im omogućavati da poriču svoj strah od nezavisnosti i separacije. Oni mogu neprestano da pokušavaju da kontrolišu jedno drugo i da se pri tome stalno osećaju pod pritiskom i kao da guše jedno drugo ali i uplašeno ukoliko krenu da rade nešto odvojeno. Što se seksualnog funkcionisanja tiče, nijedno neće biti u stanju da inicira seksualnost. Oboje mogu da čekaju da se onaj drugi prvi pokrene i preuzme inicijativu. Moguće je i da oboje poriču svoje potrebe za zavisnošću i da imaju hladan i distanciran odnos. Seksualnost može da postane izvorište problema, budući da nijedan partner ne može da prizna da mu treba onaj drugi. To može rezultovati hladnim i mehaničkim odnosom kada emocije i zavisnost ostaju sakrivene.


Može se desiti i da jedan partner bude zavisan a drugi nezavisan. Oni se međusobno privlače zato što svaki dozvoljava onom drugom da zadrži svoju fasadu i odbranu. Jedan ne mora da se suoči sa svojim strahovima od nezavisnosti i odvojenosti, a drugi ne mora da prizna svoje potrebe za zavisnošću. Partner koji je manifestno zavistan je ujedno i ranjiviji, nemoćniji i otvoreniji za zlostavljanje, naročito ako ga kažnjava drugi partner zbog zavisnosti usled svojih projekcija. Primer ovakve veze je tradicionalni model braka gde je žena naizgled zavisna, a muškarac naizgled moćan i nezavistan. U takvom braku žena može biti seksualno pasivna i zavisna od muškarca a on je taj koji je inicijator seksa. Kod ovakve žene može se javiti i anorgazmija usled njenog osećanja nesposobnosti i neadekvatnosti da svoje seksualne potrebe izrazi direktno. S druge strane, u ovom slučaju muškarac može da se oseti napeto i anksiozno usled prinude da konstantno on preuzima odgovornost. Može biti i uvređen jer naizgled ona ne misli o njegovim potrebama. Usled ovakvih unutarpsihičkih pritisaka on može razviti impotenciju ili prevremenu ejakulaciju.

U analnoj fazi dete stiče nezavisnost i autonomiju, ono može da posluša ili da ne posluša i to ga vodi u borbu moći sa roditeljima. Ako su roditelji previše rigidni u svojim zahtevima i kontrolišući, dete može postati stidljivo i zastrašeno izbegavajući upuštanje u rizik ili pak može razviti otpor, bunt i tvrdoglavost. Ako roditelji imaju suviše popustljiv stav, dete može postati samoživo. Teškoće koje potiču iz ove razvojne faze ogledaju se u nespsobnosti da se razumeju drugi, nemogućnosti da se grade kompromisi, buntovništvu prema potrebama i željama partnera kao i strahu da se preuzimaju rizični poduhvati. Otvorenom pobunom, suprotstavljanjem i odbijanjem da se izvršavaju tuđi zahtevi, zadobija se moć. To se isto može postici i pasivnom tvrdoglavošću.

U odnosu na seksualnost, može se javiti osećanje da su telesne funkcije prljave, da ih se treba stideti i odreći. Mogu postojati strahovi od prepuštanja, strah od preuzimanja rizika u seksualnom pogledu. Takođe mogu postojati i strahovi da osoba ne postane nimfomanka ili zavisnik od seksa usled čega postoji preterana kontrola seksualnosti, čak i na nivou želje i osećanja uzbuđenosti. Moguća je i obrnuta situacija kada osoba izbegava da je kontroliše neko drugi a to vodi pokušaju da se kontroliše seksualna situacija. Nadmoć i dominacija mogu postati preokupacija partnera, bilo u otvorenoj formi bilo s naglaskom na odbrambenim aspektima, pri čemu se oseća strah od predavanja tela drugome i izbegavanja da se to čini (Skiner 1976).


Najvažnija odlika falusne tj. edipalne faze razvoja je javljanje seksualne želje prema roditelju suprotnog pola. To dovodi do rivalstva i konflikta sa roditeljem istog pola i to potencijalno rezultira emocionalnim konfliktima kod deteta odnosno do pojave straha od kastracije (Scharff 1982). Kroz proces identifikacije dolazi do razrešenja konflikta. Dečak se poistovećuje sa ocem nadajući se da će majka i njega voleti ako je nalik ocu a kod devojčica je obrnuto.

Tokom ove faze dete ima nekoliko potreba. Po Skinerovom mišljenju potrebno mu je da bude u stanju da izrazi svoja osećanja bez straha od odmazde, odbacivanja, kažnjavanja ili gubitka ljubavi bilo kog roditelja. Dete ima potrebu da „vidi“ seksualni odnos bez stida između svojih roditelja. Takođe mu je potrebno da bude neuspešno u „zavođenju“ roditelja suprotnog pola kako ne bi izgubilo ljubav drugog roditelja (Skynner 1976).

U falusnoj fazi može postojati strah od uspeha, prožet strahom od gubitka ljubavi jednog roditelja. To vodi ka tome da se kasnije u životu uvek biraju nedostupni partneri (na primer zaljubljivanje u osobe koje su već u braku). Ako dođe do uspeha u zavođenju takvog zauzetog partnera, raniji strahovi od gubitka ljubavi mogu da se aktiviraju i takav odnos se napušta samo da bi se opet prešlo na drugu nedostupnu osobu. Generalno, mogu postojati problemi sa suprotnim polom. Ukoliko dođe do prevelikog približavanja bude se strahovi od odmazde. U heteroseksualnim odnosima može postojati mogućnost da se partner doživljava kao roditelj suprotnog pola a to aktivira ponašanja i reagovanja prema partneru na sličan način kako se činilo prema roditelju. Osoba može reagovati i na isti način kao što je istopolni roditelj reagovao nekada prema svom partneru.



Istoričari kažu da ukoliko neko želi da ima budućnost mora imati i prošlost. Kod dečje seksualnosti bi važilo obrnuto pravilo. Ko želi da ima budućnost ne bi smeo da se seća prošlosti. U oblasti seksualnosti i intimnosti najbolje je zaboraviti dečju seksualnost. Onda ne iznenađuje što se deca ne sećaju prvih, formativnih godina života. Svi događaji iz prvih pet godina potiskuju se u nesvesno. Ti događaji prožeti žudnjom i seksualnošću nikada ne postaju sećanje. Mogu se javiti tokom života kao san ili noćna mora, omaška u govoru ili simptom tj. sve ono što je pod uplivom nesvesnog što je i suština psihoanalize. Ono što preti da naruši naš psihički sistem stabilnosti i ravnoteže, sve ono ugrožavajuće i zastrašujuće biva uskladišteno u nesvesno. To nam omogućava odrastanje bez tegobnog osećanja krivice. Potiskivanje i zaboravljanje nas štite od infantilnih seksualnih doživljaja kako bi kasnije tokom života mogli da prihvatimo ljubav, a seksualnost, kako kaže Marsel Rifo, treba slobodno da živi i da u svakom životnom dobu, u svakoj fazi razvoja, ostane jedno osvajanje i jedna intimna priča.

Jelena Nikolić, psiholog

Izvori:  
Seks i moć; Sali Dalos i Rudi Dalos 
Sve ono što nikada ne bi trebalo da znate o seksualnosti vaše dece; Marsel Rifo
 



No comments:

Post a Comment