Sunday, March 10, 2019

Evolucija ljubavi-od egzistencijalnog opstanka do slobodnog izbora




„Ljubav postoji tek onda kad nam je zadovoljstvo i sigurnost druge osobe jednako važna kao i naša sopstvena“.
Hari Stek Saliven





Nijedno osećanje nije toliko analizirano, proučavano, opisivano, diskutovano i priželjkivano ali i odbacivano, kao što je osećanje ljubavi. S pravom i razlogom, ovaj najveći čovekov genetički dar, zauzima vrhovni položaj na piramidi naših osećanja. Poimanje ljubavi i svega onoga što ona sa sobom nosi, imalo je svoju evoluciju i svoj razvojni put. 

Posmatrajući ljubav iz istorijske perspektive, možemo videti da se koncept i razvoj intimnih veza poprilično promenio. Za nače bake i deke i generalno nače pretke, stvaranje veze i sklapanje braka, bilo je pre poslovni poduhvat nego svojevoljni čin zaljubljenosti. Žene su se udavale kako bi pronašle svog zaštitnika i nekoga ko će se brinuti o njima a muškarci su se ženili kako bi obezbedili potomstvo i stvorili dom o kome se žena brinula. Oni su bili unapred pripremljeni za svoju ulogu u braku. Ljubavi kao osećanju i nije poklanjana naročita pažnja, radosti i sreće takođe. Praktične stvari, poput fizičkog i finansijskog opstanka, stavljene su u prvi plan. Romantika, senzualnost, seksualna usklađenost i razvijanje ličnosti bile su trivijalnosti u poređenju sa obezbeđivanjem sredstava za egzistenciju. Zarađivanju novca radi preseljenja ili obrađivanju zemlje sa nadom da će usevi doneti dovoljno prinosa da bi se preživelo, poklanjana je daleko veća pažnja. Geni su tokom više milenijuma razvili ljubav kao evolucijski mehanizam čiji je cilj produženje ljudske vrste i stvaranje malih i čvrstih ljudskih zajednica čija je svrha bila olakšavanje ljudskog opstanka. Te kompaktne zajednice, porodice bile su stecište osećanja sigurnosti, zaštite i bezbednosti. Ljubav je bio alat za preživljavanje. Istraživači počevši već od samog Čarlsa Darvina, identifikovali su jedinstvene osobine ljudske ljubavi u poređenju sa drugim sisarima i smatrali ljubav glavnim faktorom za stvaranje sistema socijalne podrške koji su omogućili razvoj, širenje i opstanak ljudske vrste.

Od šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka situacija je krenula da se menja. Započelo se sa predstavljanjem novih modela i bračnih i porodičnih a i većom slobodom izbora. Sloboda se ogledala u tome da govorimo i izaberemo otvoreno, sloboda da živimo po sopstvenoj želji, u paru ili sami, venčani ili nevenčani. Institucija braka, stvorena iz ekonomske neophodnosti i društvene obaveze, prerasla je u lični izbor.





Sloboda izbora

Danas, u vezu i brak, ne ulazi se više iz osećanja dužnosti, nužde ili moranja, već po sopstvenom nahođenju i po svojoj slobodnoj volji. Današnja očekivanja onoga šta ćemo dobiti od veze i braka, drugačija su i mnogo veća od očekivanja recimo naših roditelja, baka i deka i ostalih predaka. Više smo fokusirani na suptilnije i tananije stvari, na nežnost, intimnost, zaljubljenost, zajednički sistem vrednosti, samorazvoj. Sve zavisi od nas. Imamo slobodu da izaberemo da li ćemo imati vezu ili ne, ostati u njoj ako nam prija ili otići ako nam ne odgovara. Možemo da izaberemo da naučimo kako da razvijamo uspešne načine povezivanja sa partnerom. Ako sagledamo svoje današnje mogućnosti i uporedimo ih sa nekadašnjim, nama su ruke odrešene da radimo šta hoćemo, da kreiramo i stvaramo, da izbalansiramo snagu između partnera i sebe, da gradimo intimnost, da otvoreno razgovaramo o seksu. Dozvoljeno nam je da se zaljubljujemo i budemo očarani, da osećamo intenzivnu uzbuđenost. Da budemo ushićeni i strastveni, da se radujemo, da spoznajemo i otkrivamo i sebe i partnera iz dana u dan. 

Međutim, negde duboko u svom biću mi kao da i dalje ne znamo i nismo sigurni kako da sve to uspešno obavljamo. I dalje postoji mistifikacija problema. Brakovi obiluju svađama i konfliktima, žrtvama emocionalne vezanosti, osećajem neshvaćenosti i nerazumevanja. Seksualna privlačnost nestaje a ljubav i poverenje blede. Ljubav, koja je deo naše prirode, i dalje ostaje misterija i izmiče nam. Imamo utisak da je ne dobijamo dovoljno a ni sami ne znao zbog čega. Ili je možda i dobijamo ali je mi odbacujemo. Kada početna zaljubljenost nestane javlja se osećanje nalik na dosadu. Neko ovakav prvi signal dosade može da doživi kao kraj ljubavi, kao znak da ta veza nije ono u šta smo verovali. Sitne, početne razlike koje su se jedva primećivale vremenom počinju da nam upadaju u oči. Slika partnera se menja u našim očima i mi postajemo oprezniji.



Pitamo se šta se desilo sa onom prvobitnim, divnim, idealizovanim konceptom koju smo imali o ljubavi i voljenoj osobi. Hrabro suočavanje sa sopstvenim najdubljim osećanjima podrazumeva i određene emocionalne opasnosti koje bi radije da izbegnemo. Sagledavanje sopstvenih razloga i borba protiv teškoća u razvoju odnosa kao da su suviše naporni. Izbegavamo priliku da postanemo veća osoba, manje usredsređena na vlastito ja. Naše unutrašnje dete kao da je više orijentisano na neposredna zadovoljstva. Ne koristimo mogućnost i priliku da se proširimo van naših narcisoidnih granica i dosegnemo tačku u kojoj bi mogli da uživamo u brizi o drugima a i o sebi. Imamo nerealna očekivanja i zahteve koje smo skloni da postavljamo u ljubavnom odnosu. Druga osoba mora tačno da odgovara našim željama i da zadovolji sve naše potrebe. Mora da bude prisutna ili odsutna kako nama odgovara. Trebala bi da na nas baca najjače svetlo i čini da se osećamo vredno ili pak da bude naš psihološki blizanac, da isto mislimo, osećamo, želimo. Bilo bi dobro i da ima neke natprirodne sposobniosti poput čitanja misli pa da pronikne u naša htenja i očekivanja bez da joj mi to saopštimo. Fokusirani smo na ono što dobijamo ali ne i na ono što dajemo. Ljubavna veza ne bi trebalo da zahteva nikakav trud, ako u njoj ima ljubavi sve će samo po sebi biti uzbudljivo i lepo a ako ljubavi nema treba je smesta prekinuti, sve više postaje naše rukovodeće geslo.. Kao da nam je veća sloboda donela manje zrelosti i odgovornosti.

Aleksander Loven, ističe da mi mislimo da biramo slobodno, ali često se dešava da prilikom pravljenja izbora imamo utisak kao da nismo u potpunosti rukovodili svojim ponašanjem, da je delovalo nešto što nam je izgledalo kao sudbina. U ozbiljnim stvarima kao što su ljubav i brak naročito smo skloni da verujemo da nešto mistično igra veliku ulogu. Ustvari to što nam deluje kao kao neka viša sila mogu biti neke naše nesvesne potrebe. Lepo je to zapazio i Karl Jung govoreći da dok god ne osvestimo svoje nesvesno ono će upravljati nama a mi ćemo verovati da je to sudbina. Ako su nam rana iskustva u vezi s ljubavlju adekvatna i ispunjavajuća, sve naše veze i brak slediće isti obrazac i obrnuto.





Nezrele potrebe ljubavi

Potreba za ljubavlju motivisana je snažnim nesvesnim željama. Možda najprimitivniji poriv koji nas pokreće da tražimo ljubav jeste želja za zajedništvom koja potiče od našeg straha od usamljenosti i osećanja nepotpunosti. Od trenutka kada se odvojimo od majke pa sve do kraja života, usamljenost je naš verni pratilac. Ukoliko roditelji nisi bili dovoljno nežni, uskraćivali ljubav i zapostavljali nas, naš osećaj sebe može da ostane fragmentiran i nerazvijen. Usled ovakvih iskustava možemo postati nesposobni da udovoljimo sami sebi i neprekidno ćemo tražiti spoljašnje potvrde sigurnosti i ispunjenosti kroz druge ljude, drogu, ljubav. Bilo koji snažan spoljašnji stimulator postaće sredstvo blokade našeg bola koji osećamo zbog sumnje u sebe. Želja za zajedništvom postaje jedno od mogućih rešenja za ovaj osećaj uskraćenosti. U trenucima stresa često maštamo ili želimo nekog kraj sebe ko će nam pružiti ljubav koju ne osećamo sami prema sebi, neko ko će nas konačno učiniti celovitijim osobama.

Potreba za samopotvrđivanjem i samopoštovanjem takođe može biti snažan pokretač u potrazi za ljubavlju. Kroz ljubav većina nas pokušava da na neki način potvrdi sebe. Svog partnera posmatramo kao meru sopstvene vrednosti i statusa. Potajno verujemo da dobijamo na značaju i da naše vrednosti na neki način rastu ako nas voli neko ko je uspešan, ostvaren i privlačan. Problem koji se ovde može javiti je taj da se mi ne zaljubljujemo iskreno u takvu osobu već u iluziju o sebi koju dobijamo pokraj nje.

Želja za osećajem ispunjenosti takođe nas može naterati da krenemo da tražimo ljubav. Stresno vreme u kome živimo i neprekidna užurbanost primoravaju nas da stalno tražimo neku uzbudljivost, nešto što će nas podstaknuti i učiniti da se osećamo živim. Mnogi ljudi iz tog razloga precenjuju seks jer im je to najlakši način da svoj život učine uzbudljivim. Neki kreću u ostvarivanje novih ljubavnih veza jer veruju da su one izvor intenzivnih i dinamičnih emocija. Kada nastupi emocionalno pražnjenje i realnost zameni očaranost, intenzitet osećajnosti i ljubavi bledi pa se ljubavni zavisnik baca u novo osvajanje.



Zrela ljubav

Faza zaljubljenosti, bez obzira što sa sobom nosi mnoge skrivene zamke, igra krucijalnu ulogu u postavljanju temelja trajne ljubavne veze. Uzbudljiv početak sa dosta strasti koristan je na duge staze. U momentima kada ljubav počinje da jenjava i intenzitet pozitivnih emocija počinje da se smanjuje a partneri krenu da doživljavaju i negativne emocije, sećanje na tu početnu prijatnu fazu zaljubljenosti može ih podsetiti koliko ljubav može biti lepa i ispunjavajuća. To nam može biti moćna motivacija da se izborimo sa teškim trenucima, to naslućivanje i nada da ponovo može biti onako kao što je bilo.




Zrela ljubav nije ni maštanje ni idealizacija ni obožavanje partnera. Ona predstavlja poštovanje osobe zbog njenih kvaliteta koje stvarno poseduje, a ne zbog onih koje joj mi pripisujemo. Zrela ljubav prevazilazi naše sebične potrebe kao i naše probleme. Biti sposoban za ljubav znači biti u stanju osetiti naklonost i brigu prema drugoj osobi, participirati u osećanjima ili namerama prema njoj, zainteresovati se za ono što joj se dešava. Sposobnost za ljubav postoji onda kada odustanemo od svog narcisoidnog stava, uz poštovanje i nas samih i ostatka sveta, kada smo prevažišli opsednutost sobom i vlastitim potrebama i razvili želju da brinemo o drugima. U zreloj ljubavi više nas ne muče nesigurnosti. Neodvojivi deo zrele ljubavi je sposobnost sjedinjavanja nežnosti i seksualnosti, sposobnost da „vodimo ljubav“ sa osobom do koje nam je stalo. Ljubav nije samo naklonost bez seksualnosti ili seksualnost bez naklonosti. Muškarci i žene koji nisu dosegli ovaj nivo misle misle da je seksualnost mera njihove vrednosti. Zavisnici u ljubavi osećaju se vrednim samo ako im partner poklanja pažnju neprekidno. Svi ovi primeri su primeri ljubavi koja pokušava da reši neke naše manjkavosti i nedostatke iz detinjstva a u stvari nam samo stvara nevolje.

Za zrelu ljubav i njeno prihvatanje neophodno je učešće dva dovoljno zrela, stabilna i zdrava ega. Samo onaj ko ima jak osećaj sebe može se upustiti u pravu, zrelu ljubav. Da bi se ovo ostvarilo potrebno je da budemo oslobođeni straha od gubitka identiteta u vezi. Kada se osećamo dobro i spokojno sami sa sobom onda nemamo potrebu da investiramo energiju u jačanje ega, slobodni smo da tu energiju investiramo u ljubav prema drugoj osobi. Zrela ljubav nam omogućava da se kroz davanje i brigu pre razvijamo i obogaćujemo nego li osiromašujemo.

Jelena Nikolić, psiholog

Izvori:
Strah od života; Aleksander Loven
Kako da prekinete zavisnost od druge osobe; Dr Hauard M Halpern



No comments:

Post a Comment