Život i rad psihoanalitičarke Lu Andreas-Salome

Lu Andreas-Salome (nem. Lou Andreas-Salomé; Sankt Peterburg, 12. februar 1861-Getingen, 5. januar 1937) je bila nemačka filozofkinja ruskog porekla, psihoanalitičar, autor, pripovedač i esejista. Njeni različiti intelektualni interesi doveli su do prijateljstva sa širokim spektrom istaknutih zapadnih mislilaca, uključujući Fridriha Ničea, Sigmunda Frojda, Paula Reea i Rjnera Marija Rilkea.

Salome je rođena u Sankt Peterburgu, kao ćerka vojnog generala nemačkog porekla Gustava Ludviga fon Salomea (1807-1878) i majke koja je bila dankinja Louise, B. Vilm (1823-1913). Salome je bila njihova jedina ćerka, imali su pet sinova a ona najmlađa od šestoro dece. Njihovo domaćinstvo bilo je bogato i dobro kultivisano, tako da su sva deca govorila  ruski, nemački i francuski.

Još u detinjstvu Lu je ispoljavala neverovatnu tvrdoglavost. Svi autoriteti morali su da pokleknu pred snažnom voljom devojčice. Religiozna porodica nemačkog porekla slala je svako od šestoro dece u najstariju nemačku školu Sankt-Petrerburga, Petršul, a sa 16 godina Lu je počela da pohađa nastavu za konfirmaciju pri protestanstkoj, evangelističko-reformatorskoj crkvi. I upravo je tu njena nezavisnost zablistala. U protestantskoj crkvi konfirmacija je služila kao simbol svesnog prihvatanja vere, pa je za pripremu za nju bila neophodna obuka. Lu, koja se od ranije interesovala za pitanja filozofije, religije i nauke, pripremu je pohađala kod pastora Daltona, čoveka oštrog, autoritativnog i potpuno lišenog bilo kakve nežnosti. Pričalo se da su se Daltona svi bojali, a da je samo Lu smogla snage da mu se usprotivi: "Za vreme jednog od prvih konfirmacionih časova kod tog netolerantnog pastora, ona ga je, čuvši u njegovoj propovedi ‘da nema takvog mesta na kome Bog nije prisutan’, prekinula rečima: "Postoji takvo mesto - pakao", piše Larisa Garmaš, biografkinja Lu Salome.

Prvi muškarac koji je bio blizu da zadovolji njenu intelektualnu radoznalost bio je holandski pastor Hendrik Gijo. Omiljen i vrlo ugledan (bio je i nastavnik deci cara Aleksandra II Romanova) to je za Lu koja je imala tek 17 godina, bilo dovoljno da od njega napravi idola. Ipak, u maju 1878. godine  skupila je hrabrost i napisala mu je pismo: "… Pišem Vam, gospodine pastore, 17-godišnja devojka, koja je jedinica u svojoj porodici  i u sredini svog okruženja, jedinica i u tom smislu što je usamljena u svojim shvatanjima, niko ne deli sa njom iste vrednosti, da ne govorimo o tako ozbiljnim i dubokim pitanjima". Pastor ne samo da joj je odgovorio nego joj i zakazao sastanak. On je imao  42. godine i brak. Ipak, pastor je polako gubio glavu za njom, hteo da se razvede, čak je i zatražio njenu ruku od njene majke. Ne samo da je odbila prosidbu pastora Gija nego je i bukvalno pobegla iz Sankt – Peterburga u Švajcarsku, gde je ona mogla steći univerzitetsko obrazovanje kao "gostujući student". U svojoj jednoj godini na Univerzitetu u Cirihu, koja je bila jedna od malobrojnih škola koje su prihvatile učenice, Lu Andreas-Salome završila je predavanja iz filozofije (logika, istorija filozofije, antičke filozofije i psihologije) i teologije (dogmatika). Za to vreme, njeno fizičko zdravlje se pogoršalo zbog bolesti pluća, pa je dobila uputstva da ozdravi u toplijim podnebljima zbog čega se sa majkom u februaru 1882 seli za Rim.

Salome je majka odvela u Rim kada je ona imala 21 godinu. U književnom salonu u gradu Salome se upoznala s Paulom Reom, piscem. Re joj je predložio brak, ali je ona umesto toga predložila da žive i studiraju zajedno kao "brat i sestra", zajedno sa drugim muškarcima sa kojim bi osnovali akademsku zajednicu. Ree je prihvatio tu ideju i predložio da im se pridruži njegov prijatelj Fridrih Niče. Njih dvoje su se sreli sa Ničeom u Rimu u aprilu 1882., a veruje se da se Niče odmah zaljubio u Salome, kao što je Ree ranije učinio. On je zatražio od Rea da u njegovo ime predloži brak Salome, što je ona odbila. Bila je zainteresovana za Ničea kao prijatelja, ali ne kao muža. Niče je ipak bio zadovoljan što se  pridružio Ree i Salome u turneji po Švajcarskoj i Italiji, planirajući svoju komunu. U Lucernu, kada je Niče bio sam sa Salomom, on joj je ponovo ozbiljno predložio brak, što je ona ponovo odbacila. On je ipak bio srećan da nastavi sa planovima za akademsku zajednicu. Salome, Niče i Ree su putovali sa Salominom majkom kroz Italiju i razmotrili gde će postaviti svoju komunu. Ova komuna je trebalo da bude postavljena u napuštenom manastiru, ali pošto nije pronađena odgovarajuća lokacija, plan je napušten. Po dolasku u Lajpcig u oktobru 1882. godine, njih troje  su zajedno proveli nekoliko nedelja.

Nakon što je otkrila situaciju, Ničeova  sestra Elizabeta postala je odlučna da Ničea udalji od onoga što je opisala kao "nemoralnu ženu". Elizabeta je stalno podsticala brata protiv Lu Salome. I bez nje su Niče i Lu ionako počeli da se spore: pošto mu nije uzvratila ljubav, Niče je od nje zahtevao bezgraničnu odanost, pažnju i saučestvovanje u svakoj njegovoj misli, u svakoj ideji. Salome se bunila, to je bio brutalni nasrtaj na njenu individualnost. Zategnutost i napetost između njih dvoje je rasla. "Svakih pet dana između nas se događala mala tragedija. Sve što sam Vam o njoj pisao, to je apsurd, i nema nikakve sumnje da nije manje apsurdno ni ovo što Vam sada pišem", pisao je Niče, otvarajući dušu u prepisci sa prijateljem Peterom Gastuom.

Salome i Re su se preselili u Berlin i živeli zajedno do nekoliko godina pre njenog celibatnog braka  sa stručnjakom za lingvistiku Frederikom Karl Andreasom. Uprkos svom protivljenju braku i otvorenim odnosima sa drugim muškarcima, Salome i Andreas ostali su u braku od 1887. do njegove smrti 1930. godine. Uznemirenost izazvana Salomeovim brakom sa Andreasom izazvala je mrzovoljnog Rea da nestane iz njenog života uprkos njenim uveravanjima. Tokom svog bračnog života bavila se poslovima i korespondencijom sa nemačkim novinarom i političarem Georgom Ledebourom, nemačkom pesnikom Rajnerom Marija Rilkeom, o kome je napisala analitičke memoare, psihoanalitičarima Sigmundom Frojdom  i Viktorom Tauskom… Njena veza sa Frojdom je još uvek bila prilično intelektualna uprkos ogovaranju o njihovom romantičnom učešću. U jednom pismu Frojd posebno pohvaljuje Salomino duboko razumevanje ljudi toliko da smatra da ona bolje shvata ljude nego što ljudi shvataju. Oni su često  razmjenjivali pisma.

Njena veza sa Rilkeom bila je posebno bliska. Salome je bila petnaest godina starija. Upoznali su se kada je imao 21 godinu, nekoliko godina su bili ljubavnici i dopisnici do Rilkeove smrti; Salome je počela da ga zove Rainer, a ne Rene. Podučavala ga je ruskom, da bi pročitao Tolstoja (koga će kasnije sresti) i Puškina. Upoznala ga je sa pokroviteljima i drugim ljudima u umetnosti, ostajući njegov savetnik, poverenik i muza tokom svog odraslog života.

Salome je bila plodan pisac i napisala je nekoliko malo poznatih romana, drama i eseja. Autor je "Himn to Life" koja je tako duboko impresionirala Ničea da je bio podstaknut da ga pretvori u muzičku kompoziciju. Bila je jedna od prvih ženskih psihoanalitičara i jedna od prvih žena koja je psihoanalitički pisala o ženskoj seksualnosti, pre Helene Dojč, na primer u svom eseju o anal-erotici (1916), eseju kojem se divio Frojd. Međutim, pisala je o psihologiji ženske seksualnosti pre nego što je srela Frojda, u svojoj knjizi Die Erotik (1911). Napisala je više od desetak romana i studije bez fikcije, uredila je memoare o svom dugogodišnjem bliskom prijatelju i nekadašnjem ljubavniku, pesniku Raineru Maria Rilkeu, nakon njegove smrti 1926. godine. Među njenim delima je i njena knjiga "Lebensruckblick", koju je napisala tokom svojih poslednjih godina na osnovu sećanja na njen život žena. U svojim memoarima, koji su prvi put objavljeni u njihovom izvornom nemačkom jeziku 1951. godine, ona duboko razmatra pitanja svoje vere i svojih odnosa.

Začuđujuća osobenost ove žene da izvodi eksperimente sa sopstvenim životom izražena je čak i u svojevrsnom pokušaju materinstva. Svoju decu ona nije imala, ali je 1905. njen muž dobio vanbračnu ćerku Mariju, koju je ona ostavila u svom domu i sa radoznalošću istraživača posmatrala sopstvene reakcije.

Do kraja života Salome je uspela da štampa još desetak knjiga, družila se sa Frojdom i Jungom (a posle njihovg razlaza jedino njoj je bilo dozvoljeno da se kreće u krugu obojice nekadašnjih prijatelja, a sada dušmana), izučavala je psihoanalizu i zajedno sa Anom Frojd zamislila udžbenik dečje psihologije. I kada je 1937. došlo vreme da Lu ode na drugi svet, uz njenu postelju našla se iznenada Marija, vanbračna kćer njenog muža kojoj je bilo suđeno da čuje i zapamti poslednje reči ove žene-zagonetke: "Ceo svoj život sam radila i samo radila. Zašto?" U njenim poslednjim satima, kao da razgovara sama sa sobom, ona je izjavila: "Ako dopustim svojim mislima da lutaju, ne nalazim nikoga. Najbolje je, na kraju krajeva, smrt."

Dela:

Figure žena kod Ibzena (1892)

Fridrih Niče kroz njegova dela, 1894, eseji

Rut, 1895, autobiografski roman

Dete ljudi, 1899, roman

Rodinka, 1922, roman

Đavo i njegova baba, 1922

Sat bez Boga i otale priče za decu, 1922

Otvoreno pismo Frojdu za njegov 75 rođendan, 1931

Moj život

Sa Anom Frojd: U senci oca- pisma od 1919 do 1937

      

·         

Autor: Zorica Nikolić

Izvori: Rečnik psihoanalize; Elizabet Rudinesko, Mišel Plon