Friday, March 1, 2019

Pijažeova teorija intelektualnog razvoja dece


Biografija

Razvojni psiholog Žan Pijaže poznat je po svojoj teoriji kognitivnog-intelektualnog razvoja i brojnim  istraživanjima o mentalnim sposobnostima dece. Jedna od najsloženijih teorija kognitivnog razvoja je ona čiji je tvorac Pijaže. Kognitivni razvoj je, prema ovom biološki orijentisanom teoretičaru, spontan, autoregulacioni proces, određen organizmu intraspektivnim činiocima i mehanizmima. Teorijska shvatanja ovog autora značajna su za izvođenje pedagoških implikacija i unapređivanje procesa nastave. 





Od Pijažeovog rada do danas mnogi autori su nastojali da Pijažeovu teoriju intelektualnog razvoja približe obrazovnoj praksi. Jedni su u tim nastojanjima ostajali na teorijskom nivou (na primer, Mikalački-Briski), dok su drugi razvijali raznovrsne programe i projekte radi primene Pijažeovih shvatanja u obrazovnoj praksi (na primer, Adey). Osnovna premisa Pijažeove teorije jeste da psihički razvoj počinje rođenjem, završava se u odraslom dobu, i kao fizički i mentalni razvoj teži balansu, ravnoteži. Osnovi logike počinju da se implementiraju pre usvajanja jezika, kroz senzornu i motoričku aktivnost u interakciji sa okolinom, socio-kulturnim okruženjem i to je ono što stvara iskustvo.

Istaknuta dela ovog psihologa su:

•             Jezik i misao kod deteta (1923)
•             Logičko rasuđivanje i razmišljanje kod deteta (1924)
•             Poreklo inteligencije kod dece (1948)
             Rani razvoj logike kod deteta (1964)



Stadijumi intelektualnog razvoja

Pijaže je postulirao postojanje četiri stadijuma intelektualnog razvoja. Svaki stadijum intelektualnog razvoja podrazumeva određena dostignuća i ograničenja dece u čijoj osnovi se nalazi zajednička struktura koja obeležava specifičnost određenog stadijuma. Prema Pijažeu, stadijume intelektualnog razvoja karakterišu određena uopštena svojstva: invarijantni redosledi javljanja, uopštenost, kognitivno restrukturiranje, hijerarhijska integracija i univerzalnost. Redosled javljanja stadijuma je nepromenljiv. Upravo iz razloga što preoperacioni stadijum nastaje iz senzomotornog stadijuma, a predstavlja pripremu za stadijum konkretnih operacija, Svaki stadijum intelektualnog razvoja se može opisati po uopštenim svojstvima. Stadijum predstavlja kognitivno restrukturiranje tako što kasniji stadijumi predstavljaju kvalitativno različite načine razmišljanja. Sve ovo nam govori da raniji obrasci mišljenja karakteristični za prethodni stadijum se ne gube, već su inkorporirani u više stadijume. Faze intelektualnog razvoja su univerzalne, tj. sva deca, u svim kulturama, prolaze kroz iste stadijume.

Subjekat (dete) u svom odnosu sa objektom (spoljnim faktorom) postiže sve savršenije forme ravnoteže serijom autoregulativnih kompenzacija, što je zapravo osnova Pijažeove teorije- uspostaviti ravnotežu mentalnih funkcija. Uticaji društvene sredine nisu formativni, ne stvaraju kognitivne strukture, već mogu samo da ubrzaju ili uspore razvoj. Zapravo ističe se značaj intraspektivnog faktora.




Razvoj inteligencije prolazi kroz četiri glavna stadijuma ili perioda, čiji je redosled postojan i nepromenljiv, a to su: senzomotorni period (od rođenja do pojave simboličke funkcije), preoperacioni period (od 1-6 do 7-8), period konkretnih operacija (od 7-8 do 11-12) i period formalnih operacija (od 11-12 do 15-16). Nužnost redosleda javljanja ovih stadijuma ne znači da su oni nasledno predodređeni, već je to proizvod aktivnosti subjekta koji je u potpunosti ovladao mogućnostima jednog stadijuma i koji ga prevazilazi prelaskom na sledeći (npr. od konkretnih ka formalnim operacijama).


Senzomotorni stadijum

Pijaže je ukazao da je period između rođenja i sticanja govora obeležen izuzetnim intelektualnim razvojem i od presudnog uticaja na kasniji intelektualni razvoj dece. To je stadijum razvoja senzomotorne inteligencije kada novorođenče i odojče manipulišu objektima i koriste opažaje i pokrete organizovane u akcione šeme. Senzomotorni stadijum započinje refleksnim akcijama bebe i obeležen je pojavom četiri osnovna procesa: obrazovanjem kategorije objekta, prostora, uzročnosti i vremena. Bitna karakteristika i dostignuće deteta u ovom stadijumu je razvoj postojanosti objekta. To je „uverenje da opažena figura odgovara ’nečemu’ što postoji i dalje iako se ona više ne opaža“ (Pijaže i Inhelder). U početku, za dete objekat postoji samo kada ga vidi, dok kasnije dete počinje da razume da objekti postoje i kada su sakriveni i kada ih ne opaža. Slično obrazovanju objekata, u početku za bebu postoji toliko međusobno nekoordinisanih prostora usmerenih ka vlastitim pokretima. Kasnije, krajem druge godine, dolazi do obrazovanja opšteg prostora kod dece „koji obuhvata posebne prostore i koji karakteriše međusobne odnose objekata obuhvatajući ih u njihovom totalitetu“ (Pijaže i Inhelder). Egocentrizam, koji se javlja na senzomotornom stadijumu, označava nemogućnost razlikovanja sebe od spoljašnjeg sveta. Dostignuće na senzomotornom stadijumu predstavlja i sposobnost deteta da razlikuje ono što je specifično za njega od onoga što je specifično za spoljašnji svet.





Preoperacioni stadijum

Bitna odlika ovog stadijuma i veliko dostignuće je razvoj jezičkih sposobnosti i simboličke funkcije. Postoje podaci da dete na uzrastu od osamnaest meseci koristi u proseku dvadeset dve reči, dok na uzrastu od pet godina koristi u proseku dve hiljade reči. Ovaj podatak i slični nalazi ukazuju na veoma intenzivan razvoj jezika kod dece u preoperacionom periodu u odnosu na prethodni senzomotorni stadijum. Govor pruža deci mogućnost opštenja sa drugima i pojavu. Za Pijažea simbolička funkcija je sposobnost predstavljanja (reprezentovanja) odsutnih objekata ili događaja, čija je karakteristika razdvajanje znaka ili simbola od označenih objekata ili događaja. Deca u preoperacionoj fazi koriste simbole u igri i u likovnom izražavanju. Kuk i Kuk navode primer svoje trogodišnje ćerke koja koristi mentalna predstavljanja u svojim crtežima. Njihova ćerka objašnjava da dve horizontalne linije (crna i crvena) u njenom crtežu predstavljaju njenu majku sa crnom kosom i omiljenom crvenom košuljom. Dakle, iako crteži dece ne moraju ličiti odraslima na stvarne objekte, oni su dokaz pojave mentalnih predstava kod dece. Mišljenje dece na preoperacionom stadijumu karakteriše i centriranost u mišljenju, tj. tendencija da se usredsrede na jedan aspekt, umesto da uzmu u obzir nekoliko aspekata situacije i problema. Na primer, u zadatku sa konzervacijom tečnosti deca pokazuju tendenciju da se fokusiraju često samo na visinu, a zanemaruju širinu posude. U preoperacionom stadijumu deci nedostaje reverzibilnost u mišljenju koja, prema Pijažeu, predstavlja odlučujuće obeležje preoperacione misli dece. Deci se pokažu tri kugle različite boje (A-B-C) koje se kreću kroz jednu cev. Od dece se zatraži da kažu kojim će se redosledom pojavljivati kugle na kraju cevi. Pokazalo se da deca očekuju da će se kuglice pojavljivati istim redosledom kao i na početku cevi. Međutim, kada se cev okrene u suprotnom smeru, deca ne uspevaju da predvide redosled kugli CB-A. U ovom slučaju ne postoji racionalna operacija kod dece već intuicija.


Stadijum konkretnih operacija

Treći stadijum karakteriše pojava konkretnih operacija koje omogućuju detetu da izvodi operacije nad objektima putem stvarnog ili zamišljenog manipulisanja objektima. Deca u ovom stadijumu pokazuju decentraciju u mišljenju time što su u stanju da posmatraju više aspekata problema (na primer, visinu i širinu posude). Ovakav razvoj omogućava deci da razmišljaju o svetu pomoću pravila logike postepeno oslobađajući se intuitivne misli, karakteristične za preoperacioni stadijum. Deca u stadijumu konkretnih operacija pokazuju svoje logičke sposobnosti kada rešavaju raspoređivanje klasa i problem zaključivanja. Na primer, deca su u stanju da rešavaju zadatke serijacije (svrstavanje predmeta u niz po veličini), klasifikovanja objekata prema više karakteristika i da izvode zaključke iz upoređivanja odnosa među objektima (problem tranzitivnosti). Ograničenje u mišljenju dece na ovom stadijumu predstavlja egocentrizam u mišljenju, koji se ispoljava u nesposobnosti razlikovanja misli o stvarnosti od same stvarnosti. Ulaskom u stadijum konkretnih operacija, deca postaju sposobna za kooperaciju jer počinju da razlikuju svoju perspektivu od perspektive drugih. Ukoliko deca nisu imala konkretno iskustvo sa kontekstom ili situacijom ili ukoliko objekti nisu opipljivi, deca neće biti uspešna u korišćenju konkretnih operacija.


Stadijum formalnih operacija

Tokom adolescencije, smatra Pijaže, intelektualni razvoj dostiže puni potencijal obrazovanjem formalno-operativnih misli. Adolescenti razvijaju sposobnost da koriste hipotetičko-deduktivno mišljenje, da formiraju hipoteze i dedukuju posledice iz mogućeg. Druga važna promena koja se dešava na ovom stadijumu je pojava apstraktnog mišljenja. Tokom stadijuma formalnih operacija adolescenti počinju da razmišljaju o apstraktnim pojmovima poput istine, pravde, pravičnosti. Sistematično i metodično traganje za rešenjem je važna odlika formalno-operacionog mišljenja adolescenata. Reč je o upotrebi deduktivnog mišljenja. Egocentrizam u mišljenju adolescenata označava nemogućnost da se napravi razlika između mišljenja drugih, zbog pretežne usmerenosti na sopstveno mišljenje. Izdvajaju se dve posebne forme egocentrizma kod adolescenata. Prva forma egocentrizma je označena pojmom imaginarna publika. Adolescent, zbog usmerenosti na sopstveno mišljenje, počinje da veruje da su i ostali zaokupljeni njegovim izgledom i ponašanjem. Drugi tip egocentrizma kod adolescenata je poznat kao lična fabula. Adolescenti su skloni da veruju da su njihove apstraktne misli jedinstvene i nove. Za prevazilaženje egocentrizma kod adolescenata od presudnog značaja su vršnjaci i zaposlenje. Kroz interakciju sa vršnjacima adolescent proverava svoje teorije, njihova ograničenja i prednosti, dok kroz rad premošćuje jaz koji postoji između realnog i idealnog.






Pijažeov doprinos edukaciji

Ovaj psiholog smatra se osnivačem genetičke psihologije koja je značajno uticala na teorijsku i obrazovnu praksu koja je na osnovu nje nastala, osim što se tokom vremena promenila i dovela do različitih formulacija. Rad se sastoji od otkrića ljudskog mišljenja iz biološke, psihološke i logičke perspektive. Neophodno je razjasniti da se pojam „genetske psihologije“ ne primenjuje u čisto biloškom ili fiziološkom kontekstu. Naime, on se ne odnosi i ne temelji na genomima, već je označen kao „genetika“,  jer je rad razvijen u odnosu na genezu, poreklo ili princip ljudske misli. Jedan od velikih Pijažeovih doprinosa sadašnjem obrazovanju je postizanje kognitivnog razvoja u ranim godinama obrazovanja deteta. Zbog toga je neophodno i komplementarno ono što je porodica naučila dete i kako ga je stimulisala, dajući mu da uči pravila i norme koje mu omogućavaju da se prilagodi u školskom okruženju.

Još jedan Pijažeov doprinos koji danas možemo videti u nekim školama je da teorija koja se predaje na jednom času nije dovoljna da bi se reklo da je ta tema naučena. U tom smislu, učenje uključuje više metoda pedagogije, kao što je primena znanja, eksperimentisanja i demonstracija. Glavni cilj edukacije je stvaranje ljudi koji su sposobni za inovacije, a ne za puko ponavljanje onoga što su druge generacije učinile-razvoj kreativnosti. Drugi cilj edukacije je formiranje umova koji su kritički, koji mogu da potvrde i ne prihvate sve što im se prenosi kao ispravno ili istinito. Glavna ideja teorije je da znanje nije kopija realnosti, već proizvod povezanosti osobe sa njegovim okruženjem. Što je okruženje stimulativnije, to će razvoj biti bogatiji i pozitivniji.


Autor teksta:

Sanja Trajkov, Spec.pedagog-defektolog


Izvori:
Miočinović, LJ. (2002). Pijažeova teorija intelektualnog razvoja
Pijaže, Ž. i Inhelder, B. (1996). Intelektualni razvoj deteta, izabrani radovi
Cook, J. L. & Cook, G. (2005). Child development: principles & perspectives

No comments:

Post a Comment