Razvod kao rizičan faktor razvoja deteta

Razvod predstavlja ozbiljnu promenu života roditelja i dece. Ta promena manifestuje se na celokupan životni tok porodice i dovodi do manifestnih ili latentih posledica u razvoju deteta. Promene ne podrazumevaju jedan događaj - razvod, već se odnose na period pre donošenja odluke, kao i na  period nakon donošenja odluke i rastanka sa partnerom, kao i na privikavanje na nov način života, nakon razvoda. Deca sagledavaju funkcionisanje porodice i prilagođavaju se promenama u skladu sa svojim sposobnostima koje se trenutno aktiviraju. Gledaju kako se mama i tata ponašaju, kako, i o čemu razgovaraju, pa se veoma često pozicioniraju u skladu sa relacijama u kojima su uključeni. Česti sukobi među roditeljima, tuga, odlazak jednog od roditelja iz kuće ili pak odlazak deteta iz kuće, promene mesta stanovanja, škole i ostalih navika predstavljaju stres za dete koji može izazvati mnoge psihološke probleme (probleme učenja, adaptacije, emocionalne probleme). Na koji način će dete izneti situaciju, prihvatiti razvod i nov život u najvećoj meri zavisi od načina postavljanja roditelja. Reakcije roditelja često su preplavljene emocijama, i u velikoj meri utiču na ponašanje deteta.

Kako dete može da reaguje?

Način prilagođavanja deteta zavisi od reakcija roditelja, ali i drugih osoba koje dete okružuju. Emocionalne reakcije roditelja utiču na doživljaj i sliku deteta nakon razvoda. Ako razvod za roditelje predstavlja poraz-nenadmašiv gubitak, dete će se isto tako osećati i postaviti. Imaće problem u doživljaju celokupne situacije, jer će sebe okrivljavati. Vrlo često roditelji tokom razvoda bivaju skoncentrisani na svoje potrebe ili pritisak koji  sam razvod donosi, tako da često ne odgovore na adekvatan način kada su u pitanju dečiji zahtevi. Tada se može stvoriti osećaj beznadežnosti, manje vrednosti deteta, jer celokupan roditeljski fokus usmeren je ka procesu rastajanja. S toga dete može sebe staviti u drugi plan, van roditeljskog domašaja – povlačenje u sebe. U skladu sa težinom situacije, neki roditelji smatraju da dete treba držati po strani i na taj način ga štititi. Ovakvo rešenje nije konstruktivo, jer je sa detetom potrebno  razgovarati o onome što se dešava, kako ono samo ne bi konstruisalo odgovore i sebe videlo kao krivca.

Na koji način će reagovati deca zavisi i od toga kog su uzrasta i pola. Mlađa deca uzrasta (5-8 god) u početku biće zbunjena, neće znati tačno šta se dešava, zato će stalno pronalaziti moguća rešenja, kako bi se roditelji pomirili. U njima se primarno javlja strah od gubitka jednog  roditelja i nesigurnost. Nešto starija deca - osnovci pre pokazuju tugu, skloni su zatvaranju ili ispoljavanju besa, jer se osećaju napušteno ili izdano. Adolescenti pokazuju  bes, buntovništvo, probleme u ponašanju koji se nagomilavaju i utiču na formiranje negativne slike o sebi. U pogledu rodnih razlika vezanih za razvod braka, dečaci će pre ispoljiti bunt, agresiju, dok su devojcice sklone introvertnosti. Upravo ovakve reakcije predstavljaju pogodno tlo za nastanak mnogih ozbiljnih problema (depresija, nasilničko ponašanje, upotreba psihoaktivnih supstanci) zbog čega je potrebno reagovati na vreme.

Adaptacija deteta na razvod

U cilju što bezbolnije adaptacije deteta na novu situaciju, roditelji moraju izvršiti određene pripreme, odn. treba da odaberu  trenutak kada će detetu  saopštiti vest, jer će dete taj trenutak pamiti. Jako je važna emocionalna reakcija tokom razgovora ( način iznošenja informacije). Otvoreno treba reći da roditelji neće živeti zajedno i obavezno naglasiti da iako neće živeti zajedno, roditeljska ljubav se ne menja. Otvorenim dijalogom treba izneti sve argumente roditelja i naglasiti da dete nema nikakve veze sa njihovom odlukom, da je to između roditelja i da dete nije ni za šta krivo. Jako je važno saslušati dete i čuti, šta ono misli i kako se oseća povodom razvoda. Treba mu objasniti da će se neke njegove navike promeniti, da će se možda preseliti ili promeniti školu, ali da će roditelji uvek biti tu da ga podrže, saslušaju i pomognu oko svega. U celokupnoj komunikaciji potrebno je pokazati nežnost, toplinu i jasno staviti do znanja da se razdvajanjem roditelja ne stvaraju emotivne distance.

Očuvanje porodice, braka jako je važno i zato treba razmotriti sve aspekte problema pre donošenja odluke. Pokušajte da zajedničkim snagama savladate prepreke, popravite svoj brak ukoliko je to moguće. Obratite se za pomoć terapeutu, ukoliko niste sigurni u svoje odluke, ali nemojte dozvoliti da  ishitrene reakcije promene tok Vašeg, ali i života Vašeg deteta.  Kanališite svoju ljutnju i negativna osećanja, jer samo tako možete zaštititi sebe i dete. Razvod niko ne podnosi pozitivno, svako dete različito reaguje. Prvobitno oseća bes, anksioznost, tugu jer mu se menjaju navike i život. Vrlo često mogu se javiti problemi sa spavanjem, loša koncentracija, problemi u školi, sa vršnjacima, samopovređivanje, napadi besa, izbegavanje aktivnosti koje voli, povlačenje. Budite deo podrške koja ohrabruje i pospešuje nezavistan i zdrav razvoj nakon separacije roditelja. Učinite vaše dete asertivnim i spremnim za suočavanje sa rizicima, jer samo na taj način možete umanjiti negativne posledice. Razgovarajte i iznesite svoje mišljenje koje će u velikoj meri uticati na dečije. Neka kanali komunikacije budu rasterećujući, ohrabrujući, a odluke i emocije usmerene ka pozitivnom i sigurnom razvoju deteta.

Autor teksta:

Sanja Trajkov, Spec. pedagog- Defektolog

Literatura: Čudina- Obradović, M i Obradović, J. (2006). Psihologija braka i porodice