Obrasci nesigurne vezanosti dece

U prethodnom tekstu pisali smo o emocionalnom vezivanju  kao osnovnoj potrebi, koja se odnosi na rođenje deteta, prvi kontakt sa majkom, odnose sa roditeljima koji kasnije utiču na ponašanje deteta i odnose sa drugim ljudima. Ljubav, nežnost, privrženost su potrebe svih nas koje modeluju naše odnose. Roditelji kroz razgovore, interakcije sa svojom decom utiču na sliku deteta o sebi, o drugima i svojim delovanjem stvaraju model koji se kasnije prožima kroz sve aspekte života.

Kako nastaje model oblikovanja ponašanja deteta?

U najvećem broju slučajeva dete se prvo emocionalno veže za majku. Kroz svakodnevne interakcije dete (osmehom, gugutanjem, hodanjem) traži majčinu blizinu i izaziva njenu reakciju. Odgovor majke uslovljava ponašanje deteta. Dete pokušava da svojim ponašanjem zadobije pažnju i sigurnost koje su mu neophodne. Ono se oseća sigurno i zaštićeno ukoliko majka odgovara na njegove potrebe. Ako dete uoči da će mu majka posvetiti pažnju samo kada je bolesno ili uplašeno – onda se dete tako i ponaša. Postaje oprezno, zatvoreno, bez poverenja u druge. Kada majka odreaguje na potrebe deteta (lepim obraćanjem), dete taj obrazac usvaja i kasnije koristiti. Ukoliko ne odreaguje na lepo obraćanje, dete će pokušati vikanjem, bacanjem stvari da privuče pažnju majke.

Baš ta prva iskustva utiču na sliku o sebi kao važnom, značajnom biću - model sebe, i sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi koja utiče na formiranje modela drugih. Afektivna veza koju beba formira u najranijem detinjstvu sa majkom ili nekom drugom osobom koja se stara, prati je kroz čitav život i kada odraste prenosi je na partnera i  svoje dete.

Koji obrasci afektivnog vezivanja predstavljalju rizik za ispoljavanje nepotpunog razvoja deteta?

Svi oblici nesigurnog vezivanja predstavljaju podobno tlo za razvoj negativne slike deteta o sebi, ali i o drugima. U zavisnosti od tipa nesigurnog vezivanja, javljaju se razlike u relacijama.      Nesigurna / povučena afektivna vezanost - U odnosu sa detetom majka ne odgovara na njegove potrebe i signale, dete razvija negativnu sliku o sebi, kao biću koje nije vredno majčine pažnje, a svet doživljava kao manje sigurno mesto. Ovaj model može se formirati i kada se majka  stara o detetu na određen način, ali ne prepoznaje njegove potrebe. Na primer, dete može da plače jer je mokro, a majka koja nije osetljiva na njegove potrebe ga hrani. Kako bi se zaštitilo od daljih negativnih iskustva (jer majka ne odgovara na njegove potrebe i signale), dete gradi barijere između sebe i ostatka sveta, postaje distancirano, nepoverljivo, i usmereno samo na sebe. Upravo zbog tog nepoverenja u okolinu, druge ljude, deca odrastanjem ulažu jedino u sebe, materijalne stvari i posao. Barijera koja je stvorena rano u detinjstvu (između njih i drugih ljudi) ostaje prisutna tokom čitavog života. S toga se javljaju problemi u razvoju partnerskog odnosa u odraslom dobu - površnost u odnosima. Ne umeju da pruže podršku, niti im je ista potrebna, jer su se u ranom detinjstvu osetili odbačeno.

Drugi obrazac nesigurnog vezivanja jeste ambivalentna afektivna vezanost. Ovaj obrazac vezanosti javlja se kada majka delimično odgovara na detetove potrebe, odnosno, u nekim situacijama odgovara, a u drugim ne odgovara. Od tog trenutka deta nije sigurno da li  će njegova majka biti tu kada mu je potrebna. Sticajem okolnosti dete pokušava konstantno da privuče pažnju majci. Kao posledica razvija se nezainteresovanost za druge i okolinu, jer je  pažnja deteta fokusirana je na održanje odnosa sa majkom. Ovaj obrazac uči decu da se tokom celog života bore za nečiju pažnu, kao i da budu preokupirani afektivnim odnosom. Često ovakvu decu u odraslom dobu prati nezrelost, nesamostalnost, potreba za stalnim vezama. Njihove odnose karakteriše ljubomora, bes, posesivnost koji proizilaze iz rano utisnutog osećaja da mogu izgubiti drage ljude, zbog kojeg veoma često ostaju u svojim vezama, ma koliko one loše bile. Takvom decom, kasnije i odraslim ljudima preovladava strah koji ih parališe na svim životnim poljima.

I poslednji obrazac nesigurnog vezivanja jeste nesigurno dezorganizovano. Ovaj vid vezivanja karakterističan je za decu, čiji su roditelji bili izloženi nasilju, ili su i sami imali psihičke probleme, tako da nemaju jasne obrasce koji im se nude. U ovakvim porodicama ne postoji stalnost određenih radnji, niti ponavljanje istih od strane roditelja, s toga deca imaju potrebu za bliskim odnosom, ali ga se i plaše. Na osnovu ovakvog obrasca razvijaju se odrasli ljudi koji imaju nizak stepen samopouzdanja, zbog kojeg se teško uključuju u partnerske odnose. Plaše se razočarenja i ne pružaju previše sebe u bilo kom odnosu.

Možemo reći da obrasci vezivanja deteta predstavljaju osnovu njegovog razvoja, i da prvi kontakti majke sa detetom, determinišu buduće partnerske odnose, odnose prema celokupnom okruženju. Od tih interakcija u ranom detinjstvu zavisi kakve će osobine imati Vaše dete, kako će odreagovati na stresnu situaciju i kako će se postaviti u životnim ulogama. Svaki Vaš dodir, pogled, osmeh, lepa reč predstavljaju kanale razvoja ličnosti. Zato se zapitajte svaki put kako prilazite, šta radite sa svojim detetom, jer ćete u njemu videti Vaš odraz.

Sanja Trajkov, Specijalni Pedagog- Defektolog

Literatura:

Stefanović-Stanojević, T. (2008). Rano iskustvo i ljubavne veze.