Hajnc Kohut - pojam self-objekta, narcizma i empatije

Biografija

Hajnc Kohut 1913-1981.

Hajnc Kohut, predstavnik psihoanalitičke self-psihologije, rođen je 13.maja 1913. u Beču a umro 8.oktobra 1981. u Čikagu. Njegov otac Feliks bio je vojnik na ruskom frontu za vreme Prvog svetskog rata. Sa majkom Elzom Lempl bio je u veoma bliskim odnosima, kao i dedom po majci. Bio je sin jedinac u porodici u kojoj je vladala hladnija klima jer su roditelji bili međusobno distancirani i često zauzeti. Kao uzori služili su mu nastavnici, posebno nastavnici istorije i geografije. Svoju knjigu "Analiza i lečenje" posvetio je svom nastavniku istorije. Sa devetnaest godina počeo je da studira medicinu. Godine 1938. postao je doktor medicine.

Kohut je išao na ličnu analizu kod Valtera Marseilesa i Augusta Ajhorna, čijom je veštinom i otvorenošću bio jako zadovoljan. Ajhorn je već imao neke svoje ideje o narcizmu koje su uticale na Kohuta. Nakon dolaska nacista u Beč, bio je primoran da se sakriva a uskoro i da napusti glavni grad Austrije, ubrzo nakon Frojda. Otputovao je u Veliku Britaniju i bio smešten u logoru za emigrante pre nego što je otišao da živi sa svojim stricem. U Čikago dolazi 1940. godine. Postao je neurolog 1944. a psihijatar 1947. Prošao je i obuku iz analize na Institutu za psihoanalizu u Čikagu, gde je dobio diplomu 1948. Ubrzo je posatao i punopravni član Američkog psihoanalitičkog udruženja i potpredsednik Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Njegovo interesovanje za narcizam nastalo je u posmatranju njegovog sopstvenog nedoličnog ponašanja u različitim psihoanalitičkim krugovima. Smatrao je da su stavovi ostalih članova daleko prevazišli profesionalno rivlastvo i agresiju i uključili elemente prezira i nedostatka poštovanja prema drugima.

Njegova najznačajnija dela su: Oblici i transformacije narcizma (1966), Analiza sopstva (1971), Psihoanalitički tretman narcističkih poremećaja ličnosti (1990-1991b).

Self-objekt

Mada je u svom radu primenjivao osnovne postulate Frojdovog psihoanalitičkog učenja, Hajnc Kohut je tokom većeg dela svog profesionalnog rada nastojao da ode malo dalje od Frojdovog učenja. Bio je mišljenja da Frojdov strukturalni model ličnosti (id, ego i superego) mora biti dopunjen. Po njemu najvažnija instanca ličnosti je self. Self se definiše kao "jedinica, kohezivna u prostoru, trajna u vremenu, centar inicijative i prijemnik utisaka". U ličnosti ova jedinica ima najjači uticaj na ponašanje, motivaciju i autentično stvaralaštvo. Najvažnija osobina koju je on pripisao selfu, jeste da je to svojevrsni centar psihičkog. Self-objekt je efekat iskustva prisustva drugog. On nije drugi već efekat tog drugog, funkcija koju odnos subjekta i drugog ima za subjekt u nastajanju. Subjekt u nastajanju ne može da ostvari osećanje kohezivnosti selfa tako da se self-objekt može smatrati nedostajućom funkcijom. Self-objekt omogućava uspostavljanje održivosti iskustva celine ličnosti. Pod njegovim dejstvom biva konstituisan self. U trenucima kada selfu stoji na raspolaganju dovoljno energije, on postaje glavni motivacioni činilac u ličnosti i pokreće sve važne inicijative. Kasnije, Kohut u svom radu počinje da upotrebljava izraz nuklearni self. Sačinitelji nuklearnog selfa su razvojno najraniji obrasci, dok svi ostali nastaju kasnije i do izvesnog stepena su pod njihovim uticajem. 

Nuklerani self je najvažniji jer je nastao prvi, njegove osnove su postavljene u najranijem uzrastu, mada njegovu aktualizaciju neki konkretni pojedinac može potpuno da zapostavi, što se često i događa. Kohut je smatrao da u ličnosti postoje više nuklearnih selfova i da može da dođe i do zamene takvih centara. Self je bio prvobitno koncipiran kao jasno utvrđena struktura koja može da se menja samo uz teške muke, kao nešto što je dato u ranom detinjstvu, ili još ranije, najčešće skriveno od svakodnevnice, za čim se mora tragati što je i krajnji cilj razvoja. Self ima stabilnost i trajnost u vremenu i sastoji se od delova koji utiču na funkcionisanje celine. Reč je o danas poznatim terminima „grandiozni self“ i „idealizovana slika“.

Self objekt nije investiran objektom-libidom, on nije doživljen kao izdvojeni entitet, već je investiran istom energijom kojom se investira i sopstveni self. Kohut ističe da "malo dete investira druge ljude narcističkim kateksama i zatim ih doživljava narcistički, tj. kao self-objekte. Očekivana kontrola nad takvim (self-objekt) drugima je zatim bliža koncepciji kontrole koji odrasli očekuju da ima nad svojim telom i umom, nego koncepciji kontrole koju očekuje da može imati nad drugima". Sami self objekti nisu doživljeni kao nezavisni izvori inicijative, želja, potreba, osećanja, planova, ili kao da poseduju sopstveni self, već kao da postoje samo zbog nečijih potreba za njima. Oni su za subjekt bezvredni i beznačajni sami po sebi, uloga im je u tome da budu neka vrsta dodatka njegovom selfu. Ako self nema snage da se izbori s opasnošću od fragmentacije, kao i dezintegracionom anksioznošću koja je prati, on gotovo automatski traži pomoć od objekta koji može da narcistički investira i time pokuša da ga učini delom sebe. Za taj objekt se kaže da je posato self-objekt onog trenutka kad se zahvaljujući narcističkoj kateksi bude našao na samim granicama, tako da istovremeno leži s obe njihove strane. 

Jedan od njegovih najvažnijih osobina jeste to da je istovremeno i u subjektu i izvan njega. Majka koja umiruje istovremeno je i uzvan psihičkog sveta bebe i u njemu. Jedino zahvaljujući tome može da razume šta je bebi i da je umiri, jer je bebin self ponekad veoma slabašan da bi se mogao održati samostalno. Kad bi ostala izvan, ne bi mogla dopreti do bebinog selfa. Kad bi bila potpuno unutra, mogla bi samo da saoseća sa bebinim stanjem, ali ne i da nešto uradi za nju. Jedino konstruktivno rešenje jeste da bude na oba mesta u istom trenutku, ona mora da oseti šta bebi nedostaje u punom intenzitetu njenih osećanja, ali mora i da bude delimično distancirana da bi ispunila funkcije koje bebi u tom trenutku nisu dostupne.

Transfer u narcističkoj patologiji

Tema analtičkog tretmana pacijenata sa narcističkom patologijom dostigla je svoj puni značaj u radovima Kohuta. Kohut je 1971. ispitivao pojavu koju je nazvao narcistički transfer a kasnije je ovaj termin zanemario i zamenio ga selfobjektom transfera. Kohuta zanima pacijentov oštećeni self, koji traga za odgovorima prikladnog selfobjekta koji pospešuje razvoj, i to traganje je uvek u središtu pacijentovih doživljavanja u toku analize. Kada govori o selfu, Kohut kaže da se self sastoji od tri glavna dela (pola ambicije, pola ideala i međudoze talenata i veština). On dalje deli self-objekt transfera na tri grupe.

Prva grupa se odnosi na transfer ogledala. Ogledajuće iskustvo označava poseban selfobjektni odnos u kome jedinka oseća da njoj značajna druga osoba empatički prepoznaje ono što ona ima da pokaže, kao što su to npr. jedinstvene sposobnosti, talenti, kapaciteti i lična privlačnost. Roditeljski odgovor pun divljenja na dete je značajan za razvoj detetovog selfa jer pruža detetu osećanje vrednosti. Naravno, roditelji ne mogu ispuniti sve detetove želje i to nije ni potrebno. Npr. za dvogodišnjaka je postignuće da baci loptu bez obzira gde pada što zaslužuje priznanje odraslih. Takav odgovor na isti čin koji bi izvršio osmogodišnjak je nepravilan i može biti destruktivan. Da bi bio potpuno empatičan, ogledajući odgovor mora biti razvojno odgovarajući i iskren. Adekvatno empatičko prepoznavanje ove dečje narcističke potrebe omogućava stvaranje narcističke konfiguracije tzv. „grandiozni self“ („Ja sam savršen i ti mi se diviš“). Za rani razvoj ova konfiguracija je prirodna i koja se putem procesa preobražavajućeg pounutrenja integriše sa ostatkom psihe. Optimalne empatičke greške roditelja, zahtevaju od deteta da razvije ili iznađe unutrašnja sredstva da bi zadržalo samopoštovanje, tolerisalo neizbežne promašaje i energično sledilo svoje ambicije.

Druga grupa se odnosi na idealizujući transfer. Idealizujući selfobjektni odnos označava iskustvo empatičkog stapanja sa drugom osobom kojoj se divimo i pored koje se osećamo sigurno. Kohut ovaj moćan objekat naziva „idealizovana roditeljska slika“ („Ti si savršen a ja sam deo tebe“) i možemo ga uporediti sa dobrom vilom koja je uvek tu kada nam je potrebna pomoć i zaštita. Kao što se to dešava i sa drugim selfobjektnim potrebama, postoji razvojni proces sazrevanja idealizujućih potreba. Intenzitet i hitnost ovih potreba se smanjuje kako dete stvara načine najpre da se umiri kada je nedovoljno ili suviše stimulisano, kasnije kada stiče endopsihičke sposobnosti kontrole i kanalisanja libidinalnih i agresivnih nagona, i konačno kada uspostavi smisaone ciljeve i ideale u životu.

Treća grupa se odnosi na blizanački ili alter ego transfer. Ovaj transfer podrazumeva težnju da se postigne osećanje istovetnosti sa selfobjektom. Inicijalno, bliskost koja se traži može imati kvalitet stopljenosti, ali sa razvojem se stvara veća tolerancija razlika. Npr. dok se u adolescentnoj grupi, sa njenim često strogim pravilima u oblačenju, možemo osećati ugroženi razlikama, u odraslom dobu možemo uživati u bliskosti profesionalnih istomišljenika, ali ipak poštovati međusobne razlike.

Pojam empatije u self psihologiji i empatija analitičara

Empatijsko razumevanje osećanja drugih ljudi je bazična sposobnost čoveka, poput njegovih čula vida, sluha, dodira, ukus i mirisa, isticao je Kohut. Da bi psihološki preživelo, dete bi trebalo da bude rođeno u emaptičkom okruženju baš kao što mora biti rođeno u atmosferi koja sadrži optimalnu količinu kiseonika da bi fizički preživelo. Kohut u centar svojih istraživanja stavlja odnos između malog deteta i loše diferenciranog roditeljskog objekta koji naziva selfobjekat za koga smatra da u optimalnim uslovima empatički odgovara na različite detetove psihološke potrebe, te ga dete intrapsihički doživljava kao davaoca funkcija koje pozitivno utiču na razvoj selfa. Selfobjekti se doživljavaju kao deo selfa, tako da se očekuje da se nad njima poseduje kontrola slična onoj nad sopstvenim telom ili umom i potrebni su radi zadovoljenja specifičnih, fazno odgovarajućih potreba selfa koji se razvija. 

Kada je detetova psihološka ravnoteža poremećena, selfobjekat pod optimalnim okolnostima empatički opaža detetovu tenziju i na nju odgovara akcijama kojima je cilj da je eliminišu. Da bismo pojasnili ove tvrdnje navešćemo primer postupanja majke sa anksioznim detetom. U optimalnim uslovima, detetova visoka anksioznost dovodi do empatičke rezonance unutar materinskog selfobjekta - selfobjekat doživljava blagu anksioznost koja predstavlja signal i ne pretvara se u paniku. Majka, na osnovu svojih zrelijih sposobnosti procenjuje situaciju, smiruje se i uspostavlja taktilan i vokalan kontakt sa detetom (npr. uzima dete u naručje, priča mu dok ga drži) i tako stvara uslove da ono doživi sa njom odgovarajuće stapanje. Smirenost majke, koja se prenosi dodirom, bojom glasa i sl. utiče da i dete počinje da se smiruje.

Suštinski faktor za pravilan razvoj detetovog selfa je zreli, kohezivni roditeljski self koji je u skladu sa menjajućim potrebama deteta koje empatički opaža i na koje zatim odgovarajuće reaguje. Roditeljske empatičke greške koje nisu optimalne (i time pomažu proces preobražavajućeg pounutarnjenja) već traumatske u odnosu na detetovu potrebu za ogledanjem mogu dovesti do toga da detetov grandiozni self ne prolazi faze postepenog sazrevanja već zadržava arhaičnu formu i teži da zadovolji infantilne, grandiozno-egzibicionističke ciljeve. Slično, traumatske neempatične reakcije na detetove potrebe za idealizacijom dovode do toga da idealizovana roditeljska slika ne sazreva, već takođe zadržava neizmenjen arhaičan oblik i teži da zadovolji infantilne potrebe za stapanjem sa objektima koji se doživljavaju kao omnipotentni. Osobe sa ovakvim narcističkim razvojnim povredama stoga nastavljaju da sa nesmanjenom žestinom tragaju za selfobjektima koji bi zadovoljili potrebe na koje se u detinjstvu nije adekvatno odgovorilo i kratki trenuci narcističke stabilnosti koji nastaju kada se sa ovim selfobjektima uspostavi, empatičko stapanje se smenjuju sa neizbežnim razočaranjima i narcističkim povredama.

Glavni deo Kohutove psihoanalitičke tehnike selfa je empatija analitičara. Ona je značajan činilac u razumevanju pacijentovog unutrašnjeg stanja. Na osnovu empatskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja, naročito u vezi sa arhaičkim stanjima selfa.  U knjizi „Analiza selfa“ Kohut je opisao analizante narcističke organizacije ličnosti kao nenamerne produkte nedostatka empatije za vreme svog ranog razvoja i istakao zahtev da je neophodna adekvatna empatija od strane terapeuta da bi se ovi rani zastoji prevazišli i nastavio dalji razvoj ličnosti.

Na osnovu empatijskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja. Doživljavanja tokom analize pomažu pacijentu da postane svestan odvojenosti analitičara i samog sebe, a to je svesnost koja se postiže odgovarajućim „netraumatskim frustracijama“ koje izaziva analitičar. To vodi ka transmutirajućoj internalizaciji kod pacijenta, tj do strukturne promene, posle čega dolazi do uvećane sposobnost pacijenta da preuzme i sprovodi važne funkcije self-objekta za sebe.

Dok je suštinski empatički uspeh neophodan da bi se uspostavila i održala selfobjektna veza između analizanta i terapeuta, neizbežno je da i najempatičniji terapeut povremeno napravi empatički propust. Sadržaj ili uvremenjenost njegovih interpretacija mogu omanuti, može doći do odvajanja usled godišnjih odmora, na primer, što se najčešće doživljava kao ozbiljan remetilački faktor. U tim situacijama analizant se povlači na arhaičnije forme transfera ili doživljava veću regresiju sa privremenim remećenjem stabilnosti i pretećom fragmentacijom selfa ili selfobjekta. Prorađivanje ovih situacija se usmerava na restauriranje ovih neizbežnih remećenja time što se otkrivaju precipitirajući događaji i njihovo dinamičko značenje, zajedno sa analitičarevom ulogom u njihovom nastajanju. Terapeut mora prepoznati takva remećenja i mora prihvatiti svoj doprinos ma kako da je nenameran ili neizbežan. Tek kada se empatička selfobjektna veza ponovo uspostavi, on može istaći poreklo analizantovih nevolja u razočaranjima iz detinjstva. Kao odgovor na ove probne, široke rekonstrukcije analizant će otkriti specifična sećanja na rana iskustva koja će potom dozvoliti dalje, preciznije i terapijski značajnije genetičke rekonstrukcije.

Jelena Nikolić, psiholog

Izvori: 

Psihodinamička psihijatrija;  Ljubomir Erić

Forme i transformacije narcizma;  Hajnc Kohut (1966)

Pacijent i analitičar;  Džozef Sandler, Kristofer Dar, Aleks Holder (1998)