Osećanje tuge - put ka depresiji ili korak ka rastu i razvoju

„Nema lepše nade od one što je nikla iz tuge i nema lepših snova od onih što ih rađa bol“

Ivan Cankar

Tuga je prirodna reakcija na gubitak. Kada izgubimo nešto ili nekog ko nam je puno značio i za kog smo bili vezani prvo osetimo jak nalet bola. Nekad bol umemo i da prikrijemo ljutnjom i besom, kivni smo na druge ljude, na loše okolnosti, zlu sudbinu. Bes često postaje telohranitelj naše tuge. Prebacujemo krivicu i odgovornost na spoljašnje faktore sve s ciljem da smanjimo intenzitet bola i anesteziramo osećanje za koje imamo utisak da lomi sve u nama. Posle nekog vremena, ta snažna osećanja počinju da gube na intenzitetu, kao da zamru i mi počinjemo da osećamo neku vrstu potištenosti. Postajemo tužni. Na početku je bol koji traje neko vreme a onda ako smo dovoljno zdravi i sposobni da izdržimo sve to, dopustićemo sebi da preživimo i krenuti da se osećamo bolje. Gubitak ostavljamo za sobom i možemo da posvetimo pažnju drugim aktivnostima. Oslobađamo se zahvaljujući tome što smo dopustili sebi da osetimo i budemo tužni i očajni. Kada ožalimo gubitak mi postajemo slobodni, možemo da ga pustimo i krenemo dalje.

Osobe sa razvijenijom emocionalnom inteligencijom osećanja ne potiskuju već ih slobodno izražavaju na prihvatljiv i adekvatan način. U stanju su da žale veoma duboko i da se zahvaljujući tome mnogo pre povrate nakon gubitka nego li većina drugih ljudi. Zato što u potpunosti prolaze kroz proces tugovanja i žalosti oni mnogo pre izgrade svoj novi život. Oni dozvoljavaju starim vezama da se raspadnu pre nego što se reorganizuju za novonastalu situaciju.

Tuga nije samo osećanje bola zbog gubitka već i proces izgradnje nečeg novog i korisnog. To nije samo gubljenje vremena, izraz slabosti i preterane popustljivosti prema sebi, besmislica koju ne smemo osetiti i koju moramo zaključati daleko od pogleda drugih pa i nas samih. Čini mi se da nijedno osećanje ne plaši čoveka više od tuge. Toliko je zastrašujuća da se većina ljudi trudi da uopšte ne dođe u kontakt sa njom ulažući ogromnu količinu energije da je drže dalje od svog bića. Svi bi da pobegnu od nje. Odbacujući je i bežeći od aveti tuge lišavaju sebe unutrašnje zrelosti i duboke radosti življenja. Tugovanje je korisna, poželjna, normalna i zdrava reakcija. Biti tužan je u redu jer to nam pomaže da potpunije proživimo bolnu emociju. Kada gubitak otplačemo, postižemo novu zrelost i naša ličnost postaje snažnija, otpornija i celovitija.

Kako učimo da izbegavamo tugu ili da se nosimo sa njom

U periodu između šestog meseca i treće godine života beba tj. dete postepeno uči da se odvaja od majke i gradi samostalnost. Svako to malo odvajanje nosi sa sobom i jednu dozu strepnje i straha jer se dete suočava sa malim gubitkom. Mora da bude tužno nakratko kada majka nije u blizini što je i poželjno, zdravo i prirodno. Ti kratkotrajni trenuci tuge pomažu detetu da se separiše od majke. Bolni trenuci su neophodni da bi dete malo-pomalo napustilo majku. S druge strane majka mora da bude u stanju da podnese izvesnu dozu uznemirenosti i tuge kod svog deteta. Ona će procenjivati kada je neophodno da reaguje a kada ne. Ako oseti da je dete veoma uznemireno, reagovaće kako bi mu ublažila bol. Međutim ako oseti da je to samo tzv. bol odrastanja i neophodan put ka autonomiji, ona neće pritrčati odmah i zbog svake sitnice već će biti u stanju da posmatra da li dete može da se nosi s tim. Pustiće da se dete malo bori sa stresom, da nakratko oseti tugu i prođe kroz to iskustvo. Ona razvija osećaj da pravi razliku između pravog dečjeg bola i „kukanja“ tj manipulacije deteta. I ukoliko uspe da sve to izvede manje više kako treba, utrla je na taj način put svom detetu ka oslobađanju od njenog uticaja i sticanju sopstvene nezavisnosti. To bi bilo u idealnom slučaju. 

Ali šta se dešava kada majka nije u stanju da izdrži detetovu uznemirenost, kada ne može da ga gleda kako plače i uvek potrči čak i pri najmanjem nagoveštaju ispoljavanja nekog bolnog osećanja? U takvom slučaju dete ne može da nauči da napusti majku korak po korak. Svojom preosetljivošću na detetov bol ona ga osujećuje u mogućnosti da ožali delić bliskosti koje je izgubilo. Čim ono krene da proživljava malo normalne i zdrave tuge zbog udaljavanja od nje, eto je ona trči da ga uteši. Na taj način dete ne dobija priliku da nauči kako da se nosi sa stresom i gubitkom niti zna kako da dopusti sebi da oseti tugu i da je preživi. Ono zapravo uči suprotno. Zaustavlja i blokira neprijatno osećanje i u svakoj narednoj bolnoj situaciji šalje signale kojima majka ne može da odoli. Razvija naviku da pravi očajan izraz lica uvek kada mu nešto padne teško, mnogo pre nego što bude zaista prave patnje. Takvo postupanje je potpuno nesvesno, stiče se veoma rano, tako da kad dete odraste misli da je sasvim prirodno da se oseća tako. Ono misli „ja tu ništa ne mogu“, i za njega to je istina, oseća se sasvim bespomoćno i ne zna šta da radi jer nikad zapravo nije naučilo da se nosi s tim. Na razne načine šalje signale očaja, patnje  i kukanja ali uistinu nikada ne dopušta sebi da oseti tugu.

Razlika između osećanja tuge i osećanja depresivnosti

Tuga je duboka, puna i snažna emocija. Tugujući, bez obzira na intenzivan bol koji osećamo, mi se ipak nekako osećamo živo. U svom smo telu, pratimo dešavanja u nama i oko nas. Nismo prekinuli veze sa okolinom i spoljašnjim svetom, dešavanja iz okruženja utiču i na nas. Bez obzira na gubitak nemamo osećaj praznine, na neki način i dalje se osećamo ispunjeno. Prihvatamo ono što se dešava, ne izgledamo kao da se protiv nečega borimo. Ostajemo otvoreni za neka nova iskustva svesni da oko nas ima dosta podrške. Bolno je ali podnošljivo. Tužni smo ali nam je dobro, možemo da budemo sa drugim ljudima od kojih ne očekujemo nešto preveliko, potrebni su nam radi kontakta koji nam prija.

Ako se zatvorimo pred osećanjem tuge postajemo beživotni na neki način. Smisao za humor strada prvi. Postajemo prazni, umrtvljeni, bez prave emotivne povezanosti sa drugim ljudima. Život postaje besmislen. Javlja se osećaj izolovanosti i odsečenosti ne samo od spoljašnjeg sveta već i od sopstvenog tela. Osećaj mrtvila i praznine počinje da dominira. Presija i teret  povećavaju svoju težinu srazmerno protoku vremena. Život i življenje postaju napor, javlja se destruktivnost okrenuta prema sebi. U depresiji nema osećanja tuge. Ona ustvari služi izbegavanju ovog osećanja. Mehanizam funkcionisanja čoveka je izgrađen tako da mi ne možemo da odlučimo da blokiramo jednu emociju, da je ne osećamo a da to na neki način ne osakati i druge emocije. Ako odsečemo tugu odsekli smo i ostala osećanja. Emocije umiru a sa njim i čovek, jer čovek bez emocija zapravo se više i ne oseća živo. Kada je u ovakvom stanju on više nema volju ni za šta. Oseća se zaglavljeno, bespomoćno, beznadežno, bez akcije i inicijative, duboko u sebi očekujući da neko ili nešto sa strane promeni njegovo stanje. Možda negde očekuje majku, koja je nekada znala da „popravi“ stvari, da priskoči i sada i ukloni patnju. 

Frojd je u svom delu „Tuga i melanholija“ opisao razliku između tuge i depresije, gde je sinonim za depresiju malanholija. On tugu vidi kao stanje u kome osoba, zbog gubitka objekta ljubavi, svoje okruženje vidi kao opustošeno. Svet je postao prazan, ali posle određenog perioda tugovanja čovek nastavlja da živi. U melanholiji opustošena je ličnost koja je prazna, letargična, napaćena i jadna, puna samosažaljenja, sa poricanjem gubitka i bez mogućnosti njegovog prihvatanja.

Depresivni ljudi šalju signal drugim ljudima da promene stvari za njih umesto da sami nešto promene a da bi prestali tako da reaguju neophodno je da dođu u dodir sa svojim osećanjem tuge. Potrebna im je emotivna podrška kao pomoć da počnu da osećaju tugu. Terapeut im kroz saosećanje i podršku poručuje da moraju da se suoče sa bolnim stvarima u životu, uprkos tome što ih te stvari čine tužnim. Iako ovo na prvi pogled može delovati grubo, terapeut ih ne osuđuje već prenosi poruku da je sasvim u redu biti tužan, da to nije izraz slabosti i infantilnosti. Na taj način im pomaže da otključaju i izvuku na površinu svoja zablokirana i potisnuta osećanja. Početak može biti zastrašujuć jer osoba do sada nikada nije radila tako nešto i veoma je osetljiva ali uz razumevanje i prihvatanje  terapeuta mnogo lakše će proći kroz proces tugovanja. Kada jednom počne da oseća tugu, neće osetiti svu nakupljenu tugu odjednom, već je se oslobađa u manjim jedinicama. Osoba može i da oseti da tuge u sebi ima u velikim zalihama i biva uplašena da bi ta osećanja mogla da je potpuno preplave i savladaju ako prestane da ih izbegava. Zato je davanje neprestane podrške takvoj osobi veoma važan element psihoterapijskog procesa.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

Literatura: Kako preživeti svoju porodicu, Robin Skiner i Džon Kliz