Utopija zaljubljenosti

Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav najveća utopija, rekao je Jovan Dučić. Ako pogledamo definiciju utopije saznaćemo da ona predstavlja neko zamišljeno idealno stanje koje se ne može obistiniti, neostvarivu zamisao, fantaziju, san. Utopijska svest je beznadežno zaokupljena nestvarnim maštanjem i očekivanjima koje je nemoguće ostvariti. Da li je onda i zaljubljenost jedna zemlja, jedan svet i jedno zamišljeno ostrvo okupano blagostanjem i srećom koje realno ne postoji?

Svi smo mi nekada iskusili intenzivan doživljaj prijatnih telesnih senzacija pomešan s navalom energije i euforije i osećajem da možemo da pomerimo brda i planine, leptiriće u stomaku, predivnu lakoću postojanja i lebdeći hod sa utiskom da ne dodirujemo zemlju. Da, to je ta magija zaljubljenosti praćena ushićenošću, uzbuđenošću i očaranošću drugom osobom. U takvim trenucima postajemo izuzetno senzitivni na lepotu i to ne samo na lepotu partnera već sveta u celini. Drugi ljudi su nam divni, predeli, mirisi, događaji takođe i sve te prijatnosti se otvaraju pred našim čulima. Šetamo kroz snove i drhtimo od pogleda voljene osobe. Večna čovekova čežnja i potreba da se dožive i prožive jedinstveni, neponovljivi trenuci napokon se ostvaruju. Kada u takvom stanju isključimo jedan deo realnosti, u početku su nam i mane voljene osobe tako simpatične i ljupke i  nekako neargumentovano smo sigurni da nam baš ta osoba koja je pored nas nikada ali nikada ne bi mogla dosaditi. Imamo osećaj neodoljive telesne privlačnosti. Postoji prekomerna želja da budemo intimni sa tim savršenim bićem na svakom nivou, da se stopimo sa njim za sva vremena i da ništa drugo ne bude važnije od toga.

Psihoanalitičari su zaljubljenost opisali kao stanje suprotno narcizmu, u kojem dolazi do velikog pretvaranja ego libida u objektni libido. U zaljubljenosti se potiru granice ega, koje razdvajaju ono što je deo ja od onoga šta je ne-ja. Dolazi do precenjivanja voljene osobe, uzdizanja seksualnog objekta do ideala i umanjivanje svoje ličnosti u odnosu na obožavani objekt. U procenjivanju osobina voljene osobe, zaljubljeni je neizbežno pristrasan, neobjektivan, on iskrivljuje stvarnost, preuveličavajući i zanemarujući loše strane partnerove ličnosti. Voljena osoba se idealizuje. Kod zaljubljenosti se stapaju altruizam i libidinalno zaposedanje objekta. Frojd je smatrao da je stanje zaljubljenosti slično stanju hipnoze o čemu govore i reči pesme "Ja je gledam kako spava" Bore Đorđevića "...i gledam je hipnotisan sav zaljubljen i otpisan...ona diše sve miriše ne treba mi niko više".

Manifestacija zaljubljenosti je pomućena svest, iskrivljena percepcija realnosti i voljenog bića, nemogućnost da se život zamisli bez nekog, treperenje u telu koje ne prestaje, radost velikih razmera. Zaljubljenost, bazirana na jakim hemijskim reakcijama u telu, predstavlja varku, posmatranje kroz ružičaste naočari, opsenu, zanos, iluziju. Uprkos saznanju da ne postoji idealan partner koji može da zadovolji sve naše potrebe, kada smo zaljubljeni skloni smo da vidimo samo lepe i pozitivne strane. Irvin Jalom, poznati psihijatar egzistencijalista, takav život satkan od iluzija, sanjarija i životnih laži vidi kao jednu vrstu smrti. On romantičnu ljubav vidi kao simptom koji bi trebalo lečiti. U knjizi "Krvnik ljubavi" ističe da ne voli da radi sa zaljubljenim pacijentima jer su psihoterapija i ljubav fundamentalno nespojive. Dobar terapeut ima tendenciju da pomogne čoveku da se izbori protiv tame i pronađe prosvetljenje dok romantičnu ljubav podržava misterija koju svaka vrsta inspekcije ruši. Jalom dalje ističe i upozorava da kada se čovek zaljubi on voljenu osobu više ne vidi u pravom svetlu. Očaran je i omađijan njome ali to osećanje ima svoj rok trajanja, ne može večno da traje i kad-tad moraće da prestane. 

Iako mnogi psiholozi naglašavaju negativne aspekte zaljubljenosti i non-stop podsećaju da medenom mesecu sledi neizbežan završetak, prestanak njene magičnosti ne signalizira nužno i loš kraj, bol i razočaranje već mogućnost transformacije u drugu vrstu ljubavi. Tada nam se ukazuje prilika da zavolimo čoveka onakvog kakav on zaista jeste a ne neku imaginarnu sliku koju smo o njemu kreirali. Kada iskra zavodljivosti, požude i opijenosti između dvoje ljudi izgubi na intenzitetu dobijamo šansu da od toga izgradimo ljubav kao način postojanja, življenja i povezanosti sa nekim kada i sebe i tog nekog doživljavamo kao integrisane, celovite i odvojene osobe. Zaljubljenost ne isključuje mogućnost prerastanja u ljubav. Iz faze zaljubljenosti možemo preći u zreliji odnos ali je za to potrebno realno sagledavanje partnera i sopstvenih potreba koje on može da zadovolji. Zaljubljenost je odnos sa našim projekcijama, željama i idealizujućim fantazijama koje smo pripisali nekom drugom a ljubav podrazumeva odnos sa pravom, stvarnom osobom i njenim istinskim i realnim osobinama. 

Da li je toliko strašno, tragično i jedva preživljavajuće kada nestanu sve naše iluzije, kada stvarnost izvede na scenu razočaranje i ogoli lice, karakter i ličnost "savršenog" partnera ? Jer čak i da ne dođe do faze izgradnje čvrste ljubavi, čak i da se zaljubljenost rasprši i nestane, ne možemo reći da nije imala neku svoju funkciju. Snažna osećanja su deo naše evolucije, deo našeg života i deo nas. Ne trebamo ih odbacivati, ne trebamo ih se plašiti. Zaljubljenost je kreativna, stvaralačka i pokretačka snaga. Ona nas budi, motiviše i inspiriše nezavisno od ishoda. Koliko je samo bilo umetnika, pisaca i pesnika, koji su povučeni neobjašnjivom silom ka voljenoj osobi, stvoriili dela neprolazne vrednosti i lepote. Zaljubljenost i ljubav, uzvraćene ili jednostrane, oduvek su bile teme književnog stvaralaštva. Ivo Andrić sa svojom ženom koje nema, Laza Kostić sa pesmom "Santa Maria della Salute" i svojim najnežnijim osećanjima, Frančesko Petrarka i njegov "Kanconijer"  nastao kao produkt neostvarene i platonske ljubavi prema Lauri de Noves samo su neki primeri. Sve te neuzvraćene ljubavi nisu ih sprečile da o tome pišu na jedan divan i uzvišen način, kao da pišu o božanstvima a ne smrtnim ženama. Hemingvej je govorio da je potrebno da neko bude zaljubljen da bi vodio ljubav.  Zatim tu je i nezaobilazno Šekspirovo delo "Romeo i Julija", u kome je veza dvoje mladih do krajnosti idealizovana. 

I za kraj ostaje pitanje da li se obmane zaljubljenosti treba odreći  ili je sačuvati kao izvor životnosti, poleta i nadahnuća? Svako od nas bira koliko će biti strog prema sebi i dozvoliti ili ne dozvoliti da u ustajalost svakodnenice unese i malo duginih boja, da teži, da se nada i veruje dok realnost ne utopi naše snove i nadanja. Ako je prihvatimo imaćemo možda jedinu mogućnost da budemo, i mi a i drugi, savršeni makar na tren.

Psiholog, Krstić

kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura: 
Krvnik ljubavi; Irvin Jalom
Kako voleti neprestano; Barbara de Anđelis