Monday, May 13, 2019

Erik Erikson; pojam, nastanak, razvoj i značenje identiteta


Erik Homburger Erikson (Frankfurt, 15.06.1902.- Harvič, 12.05.1994.) – američko – danski psihoanalitičar.

”Život nema smisla bez drugih oko nas. Trebamo jedni druge, i što pre to shvatimo, biće nam bolje.”


Oca, koji je rano napustio porodicu nije zapamtio, a dobro je prihvatio očuha, nemačkog pedijatra, čije ime je, kao srednje očevo ime, dodao svom imenu i prezimenu. Zapravo, prezime Erikson je, odlazeći SAD, sam skovao, dodajući svom ličnom imenu (Erik) sufiks son (=sin), te kovanica na danskom znači „Erikov sin“.  Tako je na simboličan način stekao, tačnije, sam sebi izgradio novi lični identitet. 
 
Studirao je umetnost i bio je nastavnik u školi koja je radila po metodi Montesori, koja naglašava razvoj dečje inicijative i stvaralaštva kroz igru i rad. Kao umetnik bio je specijalista za portretisanje dece.
Psihoanalitičku obuku, koju je imao kod Ane Frojd i na Bečkom institutu za psihoanalizu, završio je 1933. Iste godine odlazi u SAD, gde u Bostonu radi kao dečji psihoanalitičar. Kasnije se sve više interesuje za psihologiju adolescencije.

Krajem tridesetih godina dvadesetog veka terenskim metodom ispituje Sijukse u njihovom rezervatu u Južnoj Dakoti, a posmatrao je i Jurok Indijance u Severnoj Kaliforniji. Svoje prvo profesorsko mesto na Kalifornijskom univerzitetu napušta u znak protesta protiv zakletve na lojalnost koja se tada tražila. Od 1960. predaje na Harvardu tečaj o životnom ciklusu.
Po mišljenju mnogih Erikson je svojim idejama udahnuo nov život u psihoanalitičku teoriju. Istina, neki misle i da to što on radi nije više psihoanaliza, ali sam Erikson sebe smatra psihoanalitičarem, Frojdovim učenikom.

Erikson se od Frojda razlikuje u sledećim stavovima i gledištima:

Manje naglašava nesvesno i id, a više ističe značaj svesti, razuma, kao i važnosti ega za ličnost i njen razvoj;
Razvoj ličnosti je usmeravan ne samo odnosima u porodici, već i zbivanjima u široj socijalnoj, kulturnoj sredini, kao i istorijskim okolnostima. Razvoj ega nije toliko psihoseksualan, koliko psihosocijalan;
Rano detinjstvo, premda izuzetno važno, ne određuje fatalno čitav potonji razvoj. Razvoj ličnosti nije  završen ni u petoj, ni u dvadeset petoj godini, već traje kroz čitav život do smrti. Da bismo valjano razumeli rani razvoj, neophodno je poznavati specifičnost odraslog doba (Frojd je tvrdio suprotno); 
 Pojedinac je po svojim ljudskim mogućnostima pre dobar nego rđav.

Pojam identiteta: nastanak i značenje

U psihologiji ličnosti identitet označava doživljaj suštinske istovetnosti i kontinuiteta ja tokom dužeg vremena, bez obzira na njegove promene u različitim periodima i okolnostima.
Erikson smatra da je osećanje identiteta samo delimično svesno. Ovo osećanje je retko ekstremno svesno, kao recimo, u periodima nadolaženja krize identiteta kada preti opasnost rasplinjavanja (npr. kod mladih koji su izuzetno „zaokupljeni sobom“, svojim izgledom, mogućnostima i potrebama). Doživljaj identiteta je, dakle, u normalnim prilikama, nesvestan (mi retko svesno mislimo o vlastitom polnom, profesionalnom, ili ličnom identitetu), a ako počnemo da se pitamo ko smo, da li smo mladi, da li smo muškarci/žene, koje su nam osnovne vrednosti, težnje i sl., to je pouzdan znak konfuzije ili krize identiteta. U periodima konsolidacije identiteta, kada smo zadovoljni sobom, kada znamo šta hoćemo i kuda idemo, kada smo sigurni da nas cene ljudi koje uvažavamo, osećanje identiteta, negde u pozadini svesti, više je nesvesno ili polusvesno.


Kriza identiteta je, po mišljenju Eriksona, specifično psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, venčanje, penzionisanje i sl.) u kojem usled narušavanja osećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osećanja identiteta. Kriza identiteta otkrivena je prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana (promenjen doživljaj samog sebe, osećanje nesigurnosti, depersonalizacija itd.), kao i kod mladih delikvenata koji su imali probleme sa samoodređenjem.

Preko proučavanja abnormalnih pojava došao je do otkrića normalne krize u razvoju identiteta, u stadijumu oformljenja identiteta. Ova razvojna kriza se odnosi na prolazne, mada ozbiljne teškoće u oblikovanju stabilnog identiteta mladića ili devojke, odnosno na zbrku uloga koja se tada javlja. Traganje za ličnim identiteom je neizvestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem i eksperimentisanjem sa različitim ulogama.
Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih promena i do psihosocijalne izolacije. Normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho-socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrevanja. 

Razvoj identiteta

Prema Eriku, proces sticanja identiteta odvija se kroz ceo život, prolaskom ličnosti kroz određene stadijume razvoja, koji su praćeni krizama identiteta. Iz svake od njih, ukoliko se uspešno prevlada, osoba izlazi sa povećanim osećanjem unutrašnjeg jedinstva i sa više smisla za rasuđivanje. 

Razvoj identiteta je prikazao kroz 8 stupnjeva psihosocijalnog razvoja ličnosti.

OSNOVNO POVERENJE – elementarno i uglavnom nesvesno osećanje sigurnosti i vere u odrasle koje dete ima tokom prve godine života. Takvo odojče dobro spava, ima apetiti, zadovoljno je, nasmejano i ima dobar kontakt sa roditeljima. Ukoliko, sticajem nepovoljnih okolnosti, dete ne izgradi ovo osećanje, onda se kod njega razvije osećanje osnovnog nepoverenja, pesimizam i osećanje napuštenosti. A dete koje otpočinje svoj životni put lišeno nade, nesumnjivo ima loš životni početak.

 AUTONOMIJA (2-3. godina) – U ovom stadijumu, roditelji ohrabruju dete da razvije aktivno i autonomno ponašanje, ali ga i uče zabranama i ograničenjima. Kada dete uspe u samokontroli, roditelji ga nagrađuju pohvalama i razvijaju kod njega osećanje ponosa. Glavna vrlina je volja koja se manifestuje u odlučivanju, uzdržavanju i samokontroli. Neuspeh proizvodi nesigurnost, osećanje nesamostalnosti, bespomoćnosti, sumnje u sebe, stid.

 INICIJATIVA (4 – 6.  godina) – Ovaj stadijum, doba igre, karakteriše porast detetovih moći nad okolinom, ali i porast odgovornosti. Ono može tada sve uspešnije da planira, ostvaruje ciljeve i da ovladava svojom sredinom. Neuspeh vodi osećanju krivice, grešnosti, malodušnosti.

 MARLJIVOST (6-11 godina) – U ovom stadijumu, glavna aktivnost je školsko učenje koje zamenjuje igre. Karakteristična vrlina u ovom stupnju je kompetentnost koja se ispoljava u sposobnosti korišćenja materijalnih i mentalnih oruđa, tehnika, tehnologija i veština u radu i učenju. Ako dete nije sposobno da rešave dobijene zadatke, javljaju se osećanja nekompetentnosti, obeshrabrenosti i inferiornosti.

 IDENTITET (12 – 20 godina) – Adolescent je u nezavidnom položaju, jer je ni ovde ni tamo, dete je sve manje, a nije ni odrastao čovek. Mladi su veoma zaokupljeni sobom i time kako ih drugi vide, kako ih ocenjuju, koliko ih vršnjaci prihvataju… Jako im je stalo do mišljenja referentne grupe, a istovremeno bi žarko želeli da budu nezavisni, izdvojeni, samodovoljni… Imaju potrebu za idolima, herojima kojima će se diviti. U periodu adolescencije mladić/devojka su često prisiljeni da donose sudbonosne odluke u pogledu izbora poziva, partneta, itd., a da intelektualno i emocionalno nisu dovoljno spremni da to odgovorno učine. Ovi i drugi važni konflikti obeležavaju formiranje ličnog identiteta i dovode do konfuzije identiteta, koja je praćena osećanjem zbunjenosti, usamljenosti, strepnje, potištenosti, praznine. Usled konfuzije identiteta, ponašanje mladih je veoma nepostojano, sa prelaskom iz jednog ekstrema u drugi. U posebno teškim, ekstremnim slučajevima, konfuzija identiteta dovodi do bežanja iz škole, alkoholizma, narkomanije, pa čak i delikventskog ponašanja.

 INTIMNOST (20-25 godina) – Mladi odrasli ljudi tragaju za uspostavljanjem trajnih i dubokih intimnih odnosa (ljubav, privrženost, odanost) sa drugima (osobama suprotnog pola, prijateljima, kolegama i sl.). Osnovna vrlina je ljubav, najviša ljudska vrednost, koja je rezultat povoljnog ishoda krize, a ispoljava se u brizi, poštovanju i odgovornosti za voljeno biće. Ako dođe do neuspeha u uspostavljanju intimnosti, javlja se osećanje usamljenosti, praznine ili dolazi do narcističke zaokupljenosti sobom.

 PLODNOST (25 – 65 god) – Ovaj stadijum karakteriše bavljenje raznovrsnim oblicima stvaralaštva, stvaranje potomstva, ideja, stvari, duhovnih proizvoda. Glavna aktivnost je podizanje i vaspitanje dece i mladih. Bez ove aktivnosti nema kontinuiteta i napredovanja društva i kulture.

 INTEGRITET (od 65. godine do smrti) – Ovaj stadijum je svođenje životnog bilansa i vreme preocenjivanja celokupnog vlastitog života koji dolazi posle sticanja poverenja, nezavisnosti, inicijative, marljivosti, vlastitog identiteta, dostizanja intimnosti i stvaralaštva. Ukoliko je pojedinac u svom životu otkrio smisao i red, on tada postiže osećaj celovitosti, unutrašnje jedinstvo ličnosti. Ako pojedinci ne dostignu integritet, mudrost i ne otkriju smisao, onda im preti osećanje promašenosti, životnog neuspeha, beznađa, straha, depresije.

Najznačajnija dela:
Dete i društvo (1950, 1963); Mladi čovek Luter (1958); Uvid i odgovornost (1964); Omladina, kriza, identifikacija (1968); Gandijeva istina (1969); Dimenzije novog identiteta (1974); Životna istorija i istorijski trenutak (1975); Identitet i životni ciklus (1959, 1980); Završeni životni ciklus (1982).

Autor: Anđela Kostić, strukovna medicinska sestra

Literatura: Identitet i životni ciklus; Erik Erikson

No comments:

Post a Comment