Život i rad Hajnca Hartmana, osnivača ego psihologije

Hajnc Hartman (1894-1970), ne napuštajući osnovne koncepte Frojdove psihoanalize, formulisao je teoriju ego psihologije i on se ujedno smatra njenim osnivačem. Rođen je u Beču. Odrastao je u intelektualnom nereligioznom okruženju. Potiče iz čuvene bečke elitne buržoaske porodice. Tokom mladosti o njemu se brinuo Jozef Brojer koji ga je upoznao sa porodicom Frojd. Kao Frojdov učenik bio je vodeći teoretičar u oblasti psihoanalize.  Iz Beča odlazi u Berlin, gde otpočinje didaktičku analizu kod Šandora Radoa na Berlinskom psihoanalitičkom institutu. U Beč se vraća 1925. godine i počinje drugu didaktičku analizu kod Frojda koji ga je smatrao „najboljim učenikom druge generacije psihoanalitičara“. Tokom 1938. kratko boravi u Parizu, ali je prisiljen da ga napusti i emigrira u Švajcarsku, a 1941. se nastanio u Sjedinjenim Državama. Bio je predsednik Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Godine 1959. postao je počasni predsednik Međunarodnog udruženja psihoanalitičara. Umro je 1970. godine, kao slavan i poznat ali i kritikovan zbog rigidnog pridržavanja klasičnih psihoanalitičkih stavova u terapiji.

U svojim radovima povezao je pojmove iz anatomije, psihologije, biologije i sociologije i doprineo širenju psihoanalitičkog pojmovnog sveta. Celokupnu psihoanalitičku teoriju je uspeo da postavi u okvire biološke adaptacije. Ključna i centralna postavka Frojdove teorije je konflikt a Hartmanove prilagođavanje, koje on definiše kao „primarni i recipročni odnos između organizma i sredine“. Organizam razvija funkcije koje mu omogućavaju da se prilagodi okolini ali i sposobnost da utiče na odgovore iz sredine. Prilagođavanje može da bude progresivno i regresivno a može da služi i međusobnom uklapanju. Proces prilagođavanja se odvija pod uticajem konstitucije, spoljašnje sredine i ontogeneze i može da obuhvata razvoj sa konfliktima ili bez njih.

Psihologija ega, kao afirmisana psihološka teorija iz porodice psihoanalitičkih teorija, vezuje se za Hartmanovo ime i njegovo delo „Ego psihologija i problem adapacije“ (1939). Novine koje je Hartman uveo u psihoanalitičku teoriju u periodu 1949-1964, i u kojem je sarađivao sa Ernestom Krisom i Rudolfom Levenštajnom, bile su takve prirode i značaja da posle njihovog formulisanja u psihoanalizi mnogo toga nije bilo više isto.

Nova konceptualizacija ega

Hartman daje značajnu izmenu Frojdovog učenja o poreklu i razvoju ega, oslobađajući ga zavisnosti od ida, što omogućava drugačiji pristuo izučavanju učenja, mišljenja, motivacije, procesa opažanja kao i drugih aktivnosti ega. Ego je čovekov specijalni organ čija je glavna uloga adaptacija. Deca nakon rođenja su opremljena tako da mogu odmah da se uklapaju u svoju fizičku i psihološku sredinu. Id i ego razvijaju se simultano i funkcionišu nezavisno ali i sinhronizovano, imaju svoje nezavisne biološke korene i izvore energije. Nastaju iz prvenstveno nediferencirane osnove-biološke matrice. 

Psihički aparat obuhvata inteligenciju, opažanje, pamćenje i pokretljivost, koji tokom rasta i sazrevanja omogućavaju detetu da izađe na kraj sa okruženjem i pružaju mu unutrašnje zadovoljstvo oslobođeno od sukoba. Ego je delimično autonoman i poseduje biološke korene u urođenim procesima koji su analogni fiziološkim. Nisu sve funkcije ega rezultat sukoba nagonskih pokretača sa stvarnošću. Psihičke funkcije su urođene i nekonfliktne, postoje pre konflikta i nezavisne su od njega. Iz prvobitnog nediferenciranog stanja ne razvija se samo id već i autonomni ego sa svojim funkcijama. Vremenom ove prijatne aktivnosti mogu da budu uključene u sistem ida i da se koriste u njegovoj službi, kao što je to slučaj sa neurotizacijom. Primer za to je intelektualna inhibicija ili ironija i kritizerstvo. Pored primarne, postoji i sekundarna autonomija, pošto oblici ponašanja koji se javljaju kao odbrana od nagonskih pokretača, mogu da postanu cilj za sebe. Svaka navika može da razvije svoju sekundarnu autonomiju koja obezbeđuje sebi opstanak i onda kada potreba za odbranom više ne postoji. Primer napred rečenog može recimo da bude razvoj preterane urednosti i marljivosti i njen opstanak i posle nestanka strepnje i brige koje su je uslovile.

Ego poseduje urođene datosti na koje se može osloniti i u skladu s kojim se razvija. Ova nezavisnost je samo relativna. 

Id, ego i superego

Hartman, kao i Frojd, daje definicije sve tri strukture psihičkog aparata tj ida, ega i superega, preko njihovih funkcija i sva ta zapažanja temelji na posmatranju ponašanja klijenata i njihovim izveštajima o sopstvenom doživljavanju. Deli ih na prilagođavajuće-kočeće ili adaptivno-inhibitorne i ujedinjujuće-usklađujuće ili integrativno-koordinativne. U prve spadaju testiranje realnosti, kontrolisanje i usmeravanje pražnjenja motorne energije, odbrana organizama putem pounutrenih probnih odgovora kao i kočenje nagonskih pokretača zahvaljujući mehanizmima odbrane. Druge su sintetičke funkcije ega koje prevazilaze nivo funkcionisanja prilagođavajuče-kočećih funkcija, jer održavaju psihičku ravnotežu.

Pojam neutralizacije

Neutralizacija je proces kojim se libidna i agresivna energija pomeraju od nagonskom ka nenagonskom kvalitetu, čineći ih na taj način dostupnim egu. Hartman je neutralizaciju  definisao kao promenu čiste, instinktualne energije u oblike energije koji su prikladniji za funkcionisanje ega (neutralizovane energije), to jest oblike energije koje karakteriše visok nivo kontrole ega i kapacitet za odlaganje neposrednog zadovoljenja. 

Neutralizacija je na neki način regulator psihe, sposobnost psihičkog aparata za samoregulaciju. Ona se manifestuje kao sposobnost osobe da bude razborita, da „stiša strasti“ i pretvori „energiju strasti“ u „energiju razuma“, energiju koja je usmerena ka rešavanju problema i zadovoljenju potreba na razuman način. Kada se energija psihe izbalansira, osoba je u stanju da mentalizuje, da promisli, razume svoja stanja i stanja druge osobe, i tek onda da deluje. Kapacitet ega za neutralizaciju, je osnovni kriterijum za procenu njegove snage. Neutralisana energija biva korišćena u procesu sublimacije.

Narcizam

Za razliku od Frojda, koji narcizam smatra kateksom ega, Hartman ističe da je narcizam kateksa reprezentacije selfa. Oblik ispoljavanja narcizma može biti nagonski ili neutralisan, razvija se normalno ili patološki, u saglasnosti sa načinom na koji se strukturacija obično odvija.

Razvoj superega

Rana ispoljavanja moralnog ponašanja treba smatrati genetičkim prethodnicima superego sistema, a ovi prethodnici mogu u izvesnim slučajevima da poseduju „analogiju funkcija“ sa funkcijama superega. Hartman gvori o prethodnicima superega i nastoji da razjasni prirodu ovog odnosa. Pounutrenje i poistovećenje su genetički prethodnici superega i oni se razvojem ujedinjuju u ovu novu strukturu koja postaje relativno nezavisan centar psihičkog funkcionisanja sa sopstvenim ciljevima u svom formiranju. Na formiranje superega utiče sazrevanje i razvoj ega, edipalna situacija, falusna faza, preedipalni razvoj i prefalusne faze psihoseksualnog razvoja. Tu su i funkcije ega koje utiču na njegov nastanak kao što su testiranje realnosti, kapacitet za samoposmatranje i potencijal za sublimaciju i neutralizaciju. Zahtevi superega mogu ali ne moraju da budu saglasni sa egom. Ako jesu, inegrišu se bez suprotstavljanja. U suprotnom može da dođe do konflikta i razvijanja odbrana protiv njih.

Jelena Nikolić, psiholog

Literatura: Psihodinamička psihijatrija;Ljubomir Erić