Helen Dojč

Helen Dojč (Helene Deutsch, rođena 1884. u Pšemislu, Poljska, umrla 1982. u Kembridžu, SAD) se smatra jednom od prvih psihoanalitičarki koja se prevashodno bavila feminizmom. Zbog svojih teorijskih stavova o majčinstvu, ženskoj pasivnosti i mazohizmu, u feminističkim krugovima se smatra Frojdovom „saučesnicom“. U mnogim aspektima njen pogled na feminizam podseća na Frojdov stav da za ženu nema važnije uloge od uloge majke i ćerke. Dok je bila predsednica Trening-instituta Bečkog psihoanalitičkog društva, Helen Dojč je predano radila na sistematizaciji psihoanalitičkog treninga. Njen članak o Psihoanalizi seksualnog funkcionisanja žena je 1925. izdao Bečki IPV (Internationaler Psychoanalytischer Verlag) i to je bila osnova za dva toma koja je napisala između 1944. i 1945. na engleskom jeziku pod nazivom „Psihologija žena”. Tokom konzervativnih pedesetih, njen drugi tom posvećen majčinstvu je naišao na veliko interesovanje u Americi. Njena studija takođe predstavlja psihoanalitičku referencu na epohalni rad Simon de Bovoar „Drugi pol“ (1949.).

Porodica

Helen je često objavljivala da je njen otac bio njen rani izvor inspiracije. Ona je idealizovala svog oca, i po uzoru na njega, želela je da bude advokat, dok nije saznala da su žene isključene iz prakse. Ova isključenost odgurnula je Helen ka psihologiji.

U svom radu “Psihologija žena”, Helen povezuje jedan aspekt ženskog mazohizma sa vezom prema ocu i mogućim posledicama takve identifikacije. Ona piše da će otac ponekad prekinuti njegov odnos sa svojom ćerkom kada se ona približi dobi seksualne zrelosti.

Veza sa majkom, bila joj je daleka i hladna. Za razliku od oca, koga je obožavala, majku je smatrala primitivnom i intelektualno nesigurnom. Nikada nije imala majčinsku ljubav, tvrdila je da joj je majka bila nasilna.

Njena sestra je bila ta koja je dobila majčinu naklonost. Ona je bila ograničenog pogleda na ulogu žene u društvu. Od dve sestre se očekivalo da se udaju za socijalno prihvatljive muškarce, pa je tako Malvina bila prinuđena da se uda za čoveka kojeg su joj roditelji odabrali umesto za čoveka svojih snova. 

Brat ju je seksualno zlostavljao kada je imala četiri godine i nastavio mučenje tokom detinjstva. Umesto da kao jedini sin u porodici bude naslednik, on se pokazao kao kockar i veliko razočarenje. Tokom svog života, Helen je pokušavala da nadoknadi nedostatke svog brata, ali osećala je da nikada nije uspela u tome, bar u razočaranim očima svoje majke.

U aprilu 1912. Godine, Helen se udala, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata, doživela je prvi od mnogih pobačaja. U Psihologiji žena, Helena je diskutovala o konceptu spontanog abortusa i pobačaja kao rezultat psiholoških faktora. Pod pseudonimom pacijent po imenu Gospođa Smit, Helen priča priču o ženi koja ima problema sa dovodom bebe do punog roka. Helene je napisala da je gospođa Smit najmlađe dete velike porodice, gde je očigledno majka odbacujuća. Gospođa Smit, međutim, nalazi utehu u dubokoj ljubavi svog oca. Kada je i sama htela da postane majka, njen strah o identifikaciji sa odbacujućom majkom se pojačava.

Priča o gospođi Smit je upečatljivo slična onome kod Helene, kao da je ona sama govorila kroz gđu Smit. Kroz priču o gospođi Smit, Helen tvrdi da je uspešna trudnoća moguća kada postoji bliski odnos između majke i ćerke, a majka "glatko socijalizuje ćerku da postane sama majka". Problem gospođe Smit se rešava tokom sledeće trudnoće kada gospođa Smit identifikuje sa trudnom prijateljicom, a posebno sa majkom prijateljice. Helen je napisala da je majka prijateljice suprotna od majke gđe Smit. Bila je ispunjena majčinom toplinom i za gđu Smit i za svoju ćerku. Ta majčinska ljubav, koja je podeljena sa njenim prijateljem, dopustila je gospođi Smit da postane majka.

Shvatanja Helen Dojč izložena su u jednom delu u dva toma koje je naslovljeno “Psihologija žena”, ja ću u daljem tekstu izdvojiti par članaka iz knjige “Ženska seksualnost”(Žanin Šasget – Smiržel), a koja su srž dela “Psihologija žena”.

Psihologija žene u odnosu s funkcijom razmnožavanja

Muškarac, prema Helen Dojč, “dostiže konačni stadij svoga razvoja kada otkrije vaginu izvan vlastitog tela i kada je sadistički uzme u posed”. Dok žena mora da otkrije vaginu u vlastitoj ličnosti, “otkriće do kojeg ona dolazi preko mazohističkog potčinjavanja penisu; ovaj tako postaje vodič prema novom izvoru zadovoljstva”.

Helen dalje nastoji da otkrije kako se izvršava ova promena erogene zone kod devojčice.

Devojčica, u nesvesnom, uspostavlja istoznačnost između dojke i penisa; ova istoznačnost ide zajedno sa oralnom teorijom seksualnih odnosa koja je svojstvena ovoj fazi i s oralnim fantazmima o trudnoći. Penis, na sledećem stadiju, gubi oralni karakter da bi postao organ nadmoći. Seksualni odnosi shvaćeni su kao sadistički. Devojčica se poistovećuje bilo s aktivnim ocem, bilo, mazohistički, s majkom.

 Fantazam o trudnoći na ovom stadiju je “analno dete”; anus igra pasivnu ulogu, sličnu ulozi koju imaju usta u oralnoj fazi: dojka, penis imaju aktivnu ulogu. Tako je prokrčen prolaz prema pasivnom investiranju vagine, trećeg otvora ženskog tela. Ali ženska biseksualnost ometa prelaz i klitoris zadržava libido. U stvarnosti, vagina nema nikakvu erogenu ulogu do prvog seksualnog odnosa.

Devojčica isto tako libidinalno investira celo svoje telo. Začetnik prelaza prema libidinalnom investiranju vagine je penis koji, kao i majčina dojka u ustima deteta, fiksira libido u vagini; vagina tako nastavlja zadatak usta, njihove oralno – pasivne funkcije sisanja. Klitoris svoju aktivnost prenosi na penis, a žena (njena vagina) ovu aktivnost povraća preko poistovećivanja s penisom svog partnera. Orgastička aktivnost vagine je slična aktivnosti penisa (kada je reč o lučenju i kontrakciji). Funkcionalno poistovećivanje vagine i penisa, koji je tada opažen kao deo vlastitog tela, dopušta da preovlada trauma kastracije.

Vaginalni koitus dopušta da se prevlada trauma razdvajanja, odbijanja od sise.

Vagina postaje stecište ne penisa nego deteta; on u nesvesnom predstavlja samo dete. “Žena koja je uspela da uspostavi materinsku funkciju vagine i da napusti potraživanje klitorisa dosegla je cilj ženskog razvoja, postala je žena”. Prema Helen, porođaj predstavlja vrhunac seksualnog zadovoljstva, ona čak misli da zadovoljstvo koje se oseća u koitisu proističe iz činjenince što ona predstavlja predigru za porođaj i on sam po sebi predstavlja “orgiju mazohističkog zadovoljstva”.

Dete koje žena nosi u sebi predstavlja deo njenog Ja, ali ono je u isto vreme otelovljenje očinskog Ja – ideala. U ovom procesu se libido deseksualizuje, dete postaje podstrekač sublimacije kod majke. Dok muškarac ispoljava težnje prema sublimaciji u društvenoj i intelektualnoj oblasti, dete je za ženu sublimacija po sebi.

Dojenje obnavlja stapanje koje je rođenjem prekinuto, ali ono je takođe slika koita u kojem je dojka ekvivalent penisa; dojenje za majku predstavlja drugi način da prevlada trauma odbijanja od sise.

Zaključak: “Bez biseksualnog stanja ljudskog bića koje je za ženu zlokobno, bez klitorisa i njegovih muških težnji, koliko bi jednostavan i lak bio njen pristup ugodnom upravljanju egzistencijom”.

Značenje mazohizma u ženskom mentalnom životu (1930)

Helen Dojč usvaja Frojdove ideje o pojavi kompleksa kastracije oko četvrte godine, nužnosti dezinvestiranja klitorisa i nepoznavanje vagine do puberteta. Devojčica, za nju kao i za Frojda, menja svoju zavist zbog penisa za želju da ima dete od oca, koja je konstitutivna za Edip – kompleks, ali ona pokušava da odgovori na pitanje koje se postavlja s obzirom na sudbinu erotskih aktivnih nagona koji investiraju klitoris. Erotski sadistički – aktivni nagoni mazohistički se povijaju; mušku - narcističku želju da ima penis zamenjuje objekatska želja da je otac kastrira. Tako životom žene vlada mazohistička trijada: kastracija = silovanje = porođaj.

Frigidnost se rađa iz mazohističkih težnji. Tako strahovi za Ja koje bude mazohističke težnje mogu da pojačaju ženski narcizam; poistovećivanje sa ocem može da bude pribežište pred opasnostima od mazohističkog poistovećivanja sa majkom.

Mnogo je lakše tretirati bolesnice čija su osećanja manje vrednosti povezana sa zavisnošću zbog penisa ako se ova zavist preobrati u želju za detetom.

Frigidne pacijentkinje ne pokazuju neurotične simptome i pošto su na analizu došle na podsticaj svojih muževa koje narcistički pogađa frigidnost njihovih žena, daju malo elemenata koji dopuštaju da tretman uspe, njihov mazohizam učinio je da se jednom zasvagda odreknu seksualnog zadovoljstva.

Ženska seksualnost je u tesnoj vezi s funkcijama rasplođavanja, žena u svom ocu i u svom seksualnom partneru vidi dete. Devojčica postaje (potencijalno) majka i žena u isto vreme, u samom trenutku u kojem se pojavljuju njene mazohističke težnje; ona u isti mah želi da bude kastrirana i silovana i dobije dete od oca.

Postoji grupa žena koje nemaju orgazam u seksualnom odnosu i koje, ipak, poseduju savršeno psihičko zdravlje. One imaju odlične odnose sa svojom okolinom, a za vreme koita osećaju se srećnima što su izvor zadovoljstva svom seksualnom partneru i ubeđene su da seksualni čin ima stvarnu važnost samo za muškarca: „tu, kao i u drugim odnosima, žena nalazi sreću u nežnom i materinskom darivanju sebe“. „Ovaj tip žena je na putu da nestane, a moderna žena izgleda nervozna ako je frigidna“.

Helen Dojč povezuje mazohizam žene sa očuvanjem rase i razmatra ga kao sublimaciju po sebi. Ona zaključuje:

„Žene nikada kroz istoriju ne bi podnele da ih društvene institucije odvoje, s jedne strane, od mogućnosti sublimacije i, s druge strane, od seksualnih zadovoljenja da nisu naišle u funkciji rasplođavanja magičnu nagradu za svoja dva zahteva.“

Ženski mazohizam je proizvod nesavitljivosti aktivnih nagona koji su investirali klitoris, On (mazohizam) otvara pristup ženskosti, ali takođe je mogao, preko strahova za Ja koje budi, da prouzrokuje frigidnost.

Izveštaj o simpozijumu o frigidnosti koji je održan u Njujorku decembra 1960. i kojem je predsedavala H. Dojč (1960)

Helen Dojč je bila zapanjena učestalošću frigidnosti kod žena i razočarana terapeutskim rezultatima u ovom području. Stanje slučajeva vrlo ozbiljne neuroze se poboljšalo a da ovaj problem nije mogao biti razrešen. Ona je videla žene psihotike i agresivne i muškobanje žene koje su postizale intenzivan vaginalni orgazam i oblativne, materinske i srećne žene koje ga nisu imale, čak i kad su bile potpuno zadovoljene.

“Koitus i materinstvo aktiviraju borbu između narcističkih elemenata samoočuvanja i objekatskih zahteva rasplođavanja koji su predstavljali opasnost i čvrstoću Ja.”

“Prelazak seksualnih oseta s klitorisa u vaginu jeste zadatak koji je velikim delom ispunilo uplitanje muškog seksualnog organa .”

“Pre nego što se zapitamo zašto su žene frigidne, mogli bismo se pitati zašto i kako neke žene postižu vaginalni orgazam?”

“Tipična funkcija vagine tokom koita je pasivno – primalačka, njeni pokret imaju karakter sisanja i labavljenja prilagođenog ritmu partnera.”

“Kod velike većine žena, ako nisu poremećene, seksualni čin ne kulminira u sfinkterskom karakteru aktivnosti vagine nego stiže do srećnog kraja u ugodnom i lakom opuštanju.” Ona tvrdi da je najtipičniji i najženstveniji oblik ženskog orgazma… “snovi koji dolaze posle seksualnih odnosa često otkrivaju zebnju posle vaginalnog orgazma. Zadovoljenje postignuto posredstvom pasivno – primalačke funkcije vagine dovodi do mirnog sna tipičnog za odgovarajuće seksualno rasterećenje”.

“Ako se ovaj model pasivno – primalačkog nagrađivanja smatra normalnim, frigidnost nije tako rasprostranjena kao što se veruje i takođe se ne povećava.”

Orgazam je muški, Ženstvena žena nema orgastički vrhunac.

Vagina je organ za rasplođavanje, klitoris je organ zadovoljstva.

Anđela Kostić, vms