Sabina Špilrajn

Sabina Špilrajn je rođena 1885. godine u Rostovu na Donu, Rusija, u porodici jevrejskog trgovca. Njen otac se opisuje kao nervozan i nesrećan čovek, koji je često bio verbalno i fizički nasilan prema deci. Navodno ga je Sabinina majka svojim silnim aferama i rasipništvom dovodila do ludila, zbog čega je pretio samoubistvom, odbijao hranu i povlačio se u samoću sobe. Imala je tri brata, i sestru koja je u šesnaestoj godini umrla od tifusa. Sa osamnaest godina primljena je u psihijatrijsku bolnicu “Burghölzli” u blizini Ciriha, gde je provela godinu dana. Lekar zadužen za njen slučaj bio je mladi švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung. Tada je Špilrajnova prvi put došla u dodir sa psihoanalizom.
Tokom boravka na klinici počela je ljubavna veza između Špilrajnove i Junga, koja je trajala sedam godina. Ovako je Jung opisao svoju pacijentkinju u pismu Frojdu: Fizičke kazne koje je otac nanosio pacijentkinji od njene četvrte do sedme godine, povezane su sa njenom preranom i sada visoko razvijenom seksualnom osvešćenošću. Do masturbacije je dolazilo svaki put kada bi je otac kaznio. Posle nekog vremena, kazne više nisu bile neophodne da bi došlo do seksualnog uzbuđenja, dovoljan je bio i sam pogled na pretnje i druge situacije koje su implicirale nasilje, kao što je verbalno zlostavljanje, pretnje pokretima ruku i sl. Vremenom, nije više mogla da vidi očeve ruke a da se seksualno ne uzbudi, ili da ga vidi kako jede a da ne zamisli kako će tu hranu i da izbaci, itd. Postepeno, uzbuđivala ju je bilo koja situacija koja je odražavala nasilje, na primer, ako bi joj bilo rečeno da mora da bude poslušna. U svojim pismima Frojdu Jung je opisivao snove koji su proganjali njegovu pacijentkinju: da rodi muško dete koje će ujediniti jevrejske i arijevske osobine, sina Zigfrida - njeno i Jungovo dete. Frojd joj je čestitao kad se udala i rodila kćerku smatrajući da je Sabina najzad našla spas. Da li je to zaista bio spas ili je Sabina samo potisnula svoj bol? Jedna od priča o zabranjenoj ljubavi Karla Gustava Junga i Sabine Špilrajn govori o tome da joj je on na rastanku poklonio kamen govoreći da je u njemu njegova duša i poverio joj ga na čuvanje. Sabina je tako, navodno, postala čuvar Jungove duše.
Jung je u to vreme, na nagovor upravnika klinike, Blojlera, čitao Frojdovo Tumačenje snova, i Sabina je bila prvi pacijent na koga je primenio novi psihoanalitički metod. Usled mladosti i neiskustva, terapiju je iskomplikovao transfer i kontratransfer, pa Jung i Sabina razvijaju prisniji odnos i intimno prijateljstvo. Uz Jungovu podršku, Sabina upisuje dugo željene studije medicine, i nakon deset meseci napušta kliniku kao „izlečena“. Jung je bio deset godina stariji od Sabine, oženjen i imao je decu – skandal je bio neizbežan. Prema određenim zapisima, Sabina nije bila preterano fizički privlačna niti je njena ličnost bila dopadljiva, ali Jung je opisuje kao „senzualnu“, a prema Karotenutu, upravo ona je bila inspiracija za Jungov koncept anime.

Iz Sabininih pisama, potpuno je jasno da je bila zaljubljena u Junga, ali ostaje otvoreno da li se među njima zaista desilo išta više od strasnih zagrljaja. Takođe treba imati na umu da privrženost Jungu nije bila zaseban slučaj u njenom životu – prethodno se zaljubila u svog ujaka lekara, a zatim u asistenta u instituciji u kojoj je ležala pre Blojlerove klinike.

U julu 1905. godine Špilrajnova je započela studije medicine na Ciriškom univerzitetu. Diplomirala je 1911. godine, odbranivši disertaciju pod nazivom “O psihološkom sadržaju jednog slučaja šizofrenije”. U njoj je objasnila poreklo psihotičnog straha od seksualnog odnosa, dovodeći ga u vezu sa strahom pacijenta od dezintegracije ličnosti. Veliki uticaj na njenu disertaciju je imao Karl Gustav Jung. Iste godine napustila je Cirih i nastanila se u Beču, gde je postala članica Bečkog psihoanalitičkog društva. U Beču se 1912. godine udala za Pavela Šeftela, ruskog trgovca jevrejskog porekla. Naredne godine je rodila kćerku Renatu.
Sabina je nekoliko godina radila na Rusoovom Institutu, gde je upoznala Žan Pijažea. On je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Pijaže je ujedno jedna od najpoznatijih osoba koje je analizirala. Njihove terapijske seanse održavale su svakog jutra u 8h u Ženevi, punih osam meseci. Kako i zašto je terapija prestala – ostaje dodatna misterija. Pijažea je u to vreme psihoanaliza privlačila, iako je bio nepoverljiv – čak je postao i član Švajcarskog društva psihoanalitičara. Na prvom kongresu je učestvovao zajedno sa Sabinom. U intervjuu 1979. godine, rekao je da su njihove terapijske seanse bile samo iskustveno učenje, dok je drugom prilikom objasnio da je bio imun na psihoanalizu i da Sabina nije uspela da ga ubedi u validnost teorije. Frustrirana neuspehom navodno je prekinula terapiju, dok je on zapravo uživao da otkriva svoje komplekse. Pijaže pominje Sabinu u svom radu „The Language and Thought of the Child“, i evidentno je da mu je pomogla da razvije svoje ideje.

Godine 1923. odlazi prvo u Moskvu, a zatim u Rostov na Donu, gde zajedno sa Verom Šmit osniva dečju psihijatrijsku bolnicu. Deca su zvala bolnicu Bela soba, jer su nameštaj i zidovi bili bele boje. Sovjetske vlasti su zabranile rad ove bolnice pod lažnom optužbom da se nad decom sprovodi seksualno nasilje. Godine 1924. zabranjena je psihoanaliza. I pored toga Špilrajnova je nastavila psihoanalitičku praksu. Te godine je rodila drugu kćerku Evu.

Tokom Staljinove velike čistke u periodu od 1935. do 1937. godine nestala su njena tri brata, od kojih je jedan, Isak Špilrajn, bio pionir psiholologije rada. Njen suprug je umro 1938. godine pod nerazjašnjenim okolnostima.
Kada su Nemci zauzeli Rostov po drugi put 1942. godine, Sabina i njene dve ćerke ubijene su zajedno sa ostalim ruskim jevrejima.

Sabina Špilrajn je u istoriji psihoanalize ostala upamćena kao autor svetski poznatog rada pod nazivom „Destrukcija kao razlog postojanja“ (doktorski rad iz 1912), koji je poslužio kao osnova za Frojdovu teoriju nagona smrti. To je razlog zbog kojeg Sabinu Špilrajn mnogi nazivaju „zaboravljenim pionirom psihoanalize“. U svom radu Špilrajnova je po prvi postavila jedno od najtežih i najvažnijih pitanja u analitičkoj teoriji i praksi, pitanje o nagonu smrti, koje je proizašlo iz njenih istraživanja o mazohizmu. Prema Špilrajnovoj, postoji početno mi-iskustvo koje je u suprotnosti sa ja-iskustvom, a to je povezano sa destrukcijom "ega". U isto vreme, destrukcija sebe i regresija na mi-iskustvo imaju pozitivne rezultate, jer pojačavaju socijalni razvoj i kulturni napredak. Ona zaključuje da je destrukcija osnova daljeg razvoja.
Sabina je jedna od prvih žena psihoanalitičara, ujedno i najmlađa i jedina čiji su rad i doprinos zaboravljeni. Bavila se dečjom psihoanalizom pre Ane Frojd, iako se Ana smatra začetnicom. Prva je pisala o odnosu deteta i majčinih dojki – iako je Melani Klajn ne citira u svojim radovima. Bila je prva koja je povezala lingvistiku i psihoanalizu, a poreklo i razvoj dečjeg govora istraživala je pre Pijažea. Njeni radovi su anticipirali Bolbijevu teoriju atačmenta, jer je pokušala da poveže psihoanalizu sa evolucionom biologijom. Moguće je i da je prva koristila terapiju igrom sa decom.

Afera sa Jungom ne može umanjiti originalnost i širinu njenog rada, pa ipak, ostala je samo jedna jedina fusnota u Frojdovoj knjizi „Izvan principa zadovoljstva“, kada je u kontektu destruktivnosti napisao: „Veliki deo ovih spekulacije je anticipirala Sabina Špilrajn u interesantnom i poučnom radu koji ipak, nažalost, nije ni meni do kraja jasan.“

Klasična psihoanaliza razume odnos između seksualnosti i nagona smrti na veoma raznolik način. U knjizi “Iza principa zadovoljstva” Frojd piše: "U njenom bogatom i iscrpnom radu, koji je za mene nedovoljno jasan, Sabina Špilrajn anticipira značajan deo mojih razmišljanja. Ona je zapazila sadističku komponentu seksualog nagona kao kao destruktivan nagon". Frojd je smatrao da su seksualni nagon i nagon smrti dve sile koje se izdvajaju iz principa zadovoljstva. On ih nije smatrao kontradiktornim za razliku od Špilrajnove. Prema Frojdu, zajednički imenitelj za ljubav i destrukciju je zadovoljstvo, za razliku od ponavljanja koje je iza principa zadovoljstv.
Iako je njen rad bio i koristan i plodonosan, kako za Frojda, tako i za njegove sledbenike, Sabina Špilrajn, nažalost, nije imala bitan uticaj na savremenu psihoanalizu.
Dokumenti u vezi sa Sabinom Špilrajn, kao i njena prepiska sa Jungom i Frojdom, pronađeni su objavljeni.
U Rostovu, u Puškinovoj ulici broj 83, na pročelje kuće u kojoj je sa svojom porodicom Sabina Špilrajn živela od 1887. do 1904. godine, stavljena je spomen-ploča. Mnogi naučnici, ali i umetnici, pokušavaju da kroz sopstvena dela proniknu u tajnu Frojdove i Jungove učenice.
Godine 2002. švedska rediteljka Elizabet Marton snimila je film pod nazivom „Moje ime je Sabina Špilrajn”. Godine 2002. snimljen je film Duša (Prendimi l'anima) u režiji Roberto Faenza u kome se opisuje ljubavna veza između Junga i Sabine Špilrajn.

Godine 2011. snimljen je film Opasan metod (A Dangerous Method), u kome se opisuje burna veza između Karl Gustav Junga i Sabine Špilrajn.
Poslednja želja Sabine Špilrajn, nažalost, nije ispunjena. Naime, u svom dnevniku ona je zapisala da bi želela da njen pepeo počiva pod hrastovim drvetom na kome će pisati:
„Moje ime bilo je Sabina Špilrajn. I ja sam nekada bila ljudsko biće”.

Autor: Zorica Nikolić