ŠANDOR FERENCI II deo

Talasa – teorija genitalnosti

Ferencijeva Talasa – Teorija genitalnosti objavljena je 1924. godine. Knjiga o kojoj je reč bavi se teorijom regressus ad uterum ili povratak u matericu – i predlaže da čovek ima nesvesnu želju da se vrati u matericu, jer mu je tamo bilo najlepše, živeo je u sigurnosti, u toploti, uvek nahranjen, u mraku i u snu. Imao je sve što mu treba i svi nagoni su mu konstantno zadovoljeni.

Nemamo mnogo izvora o Talasi. Zna se da je bila boginja mora i okeana, a ime joj je verovatno pred-grčkog porekla. Od njenog imena potiče srpska reč talas, a Ferenci stvara izraz talasalna ili materična regresija, odnosno povratak u matericu.Ova knjiga se u mnogome oslanja na teoriju evolucije. Ferenci je svestan svake hipotetičnosti koju to nosi sa sobom, ali sasvim je ustoličen u biologiji koju jako dobro poznaje.

Mnoge mitologije i religije kao da su instinktivno znale da je život nastao u vodi. A ljudski život i dalje tu nastaje u plodovoj vodi materice. Trudna materica puna je vode, koja je simbolično predstavljena u prirodi, u morima i okeanima.Ova svetska voda je misterija za čoveka, tolika misterija da želi da joj se vrati, ako ni zbog čega, onda bar da bi video svoje poreklo. Ovaj “vodeni način života” je napušten u primordijalnim vremenima, a talasalna regresija je težnja da se ponovi uspostavi taj vid postojanja. Cilj je ponovo uspostaviti vodeni način života u vlažnoj i hraniteljskoj unutrašnjosti majčine utrobe. Majka je simbol mora.Ferenci postavlja pitanje – koja je motivacija iza razvijanja muškog polnog organa kakav je danas?Odgovor leži upravo u muškoj žudnji da se vrati u vodu. Ženska materica je ta voda.Ne možemo da obrnemo evoluciju, ali možemo da imitiramo njeno obrtanje. Povratak u okean bila bi regresija, ali povratak u matericu je samo imitacija regresije.

Ferenci pita, šta je to toliko udobno u okeanima. On to naziva mrtvo spokojstvo neorganskog sveta. Spokojstvo onoga doba pre nego što je život nastao. Ovo je stanje odsutnosti osetljivosti, stanje inertnosti neorganskog sveta.Oživljavanje neorganskog sveta – ili nastanak života – sastoji se u rascepu materije. Materija je Majka-supstanca (mater je latinski naziv za majku, a odatle potiče i reč za materiju). Majka je morala da umre da bi se dete rodilo. Materija je morala da se rascepi da bi nastao život.Muškarac ne može da se vrati u majčinu matericu, ali se eventualno vraća u matericu žene, radi začeća deteta. U trenutku začeća, odnosno ejakulacije, svaki instinkt se ugasi. To je smrt oca. Njemu ne treba instinkt za preživljavanjem u trenutku kada osigurava život svog potomstva.Prema ovoj teoriji, smrt, odnosno povratak u jedinstvo sa Bogom, doživljava se kao orgazam.Ovo je samo delić onoga što Ferencijeva knjiga nudi, a zaista otvara plodno tlo tumačenja, ukoliko je psihoanaliza nešto što volite. Ferenci je bio Frojdov učenik (ako to do sada nije bilo očigledno), ali ozbiljniji biolog i veoma uticajan psihoanalitičar.

Aktivnost u psihoanalitičkoj terapiji

Suprotno Frojdovom mišljenju o terapijskoj apstinenciji, Ferenci se zalagao za aktivniju ulogu analitičara. Na primer, umesto relativne "pasivnosti" slušaoca analitičara koji ohrabruje pacijenta da slobodno asocira, Ferenci je ograničavao određene odgovore, verbalne i neverbalne, kako bi dopustio potisnutim mislima i osećanjima da se pojave. Ferenci je u studiji slučaja opisao kako je koristio neku vrstu aktivacije u ponašanju (neobično u psihoanalitičkoj terapiji u to vreme) kada je zatražio od operske pevačice sa anksioznošću da "izvede" tokom terapije performans i da se na taj način izbori se sa svojim strahovima.

Ferenci je verovao da je empatičan odgovor tokom terapije osnova kliničke interakcije. On je svoju intervenciju zasnovao kao odgovor na subjektivno iskustvo analizanda. Ako je tradicionalnije mišljenje da analitičar ima ulogu lekara, a tretira pacijenta na osnovu dijagnostičke procene psihopatologije, Ferenci je želeo da analizand postane učesnik u terapijskoj dijadi. Ovaj naglasak na empatičnom reciprocitetu tokom terapeutskog susreta bio je važan doprinos evoluciji psihoanalize. Ferenci je takođe verovao da je samoopaženje analitičara važna terapijska reparativna sila. Praksa uključivanja ličnosti terapeuta u terapiju rezultirala je razvojem ideje međusobnog susreta: terapeutu je dozvoljeno da diskutuje o nekim sadržajima iz svog / njenog života, sve dok je to relevantno za terapiju. Ovo je u suprotnosti sa Frojdovom terapijskom apstinencijom prema kojoj terapeut ne treba da uključuje svoj / njen lični život sa terapijom i treba da ostane neutralan.

Teorija "zbrke jezika" teorije traume

Ferenci je verovao da je trajni traumatski efekat hronične prekomerne stimulacije, deprivacije ili empatičkog neuspeha tokom detinjstva, ono što uzrokuje neurotične, karakterne, granične i psihotičke poremećaje. Prema ovom konceptu, trauma se razvija kao posledica seksualnog zavođenja deteta od strane roditelja ili autoriteta. Zbunjenost jezika se javlja kada se dete pretvara u supružnika roditelja. Patološke odrasle osobe tumače ovu infantilnu i nedužnu igru prema svom odraslom "jeziku strasti", a potom prisiljavaju dete da se pridruži njihovom jeziku. Odrasla osoba koristi jezik koji dete ne zna, i tumači dečju nedužnu igru (njegov infantilni jezik) prema njegovoj poremećenoj perspektivi. Na primer, otac igra sa svojom devojčicom. Tokom svoje zajedničke igre, ona mu nudi ulogu svog supruga i želi da spava sa njom upravo dok spava sa majkom. Patološki otac pogrešno interpretira ovu dečju ponudu i dodiruje kćerku na neprimeran način dok su zajedno u krevetu. Ovde je dete govorilo svojim nevinim detinjim jezikom, a otac je tumačio svoju ponudu svojim strastnim seksualnim jezikom za odrasle. Odrasla osoba takođe pokušava da ubedi dete da je požuda sa njegove strane zaista ljubav za kojom dete žudi. Ferenczi je generalizovao ideju traume na emocionalno zanemarivanje, fizičko maltretiranje i empatičan neuspeh. Istaknuta manifestacija ovih poremećaja bi bila seksualna zloupotreba.

Jelena Nikolić, psiholog