Brakovi u izlogu i iza paravana

Kada stupate u brak zapitajte sebe sledeće pitanje; da li smatrate da možete sa tom osobom normalno razgovarati tokom staračkih dana? Sve ostale stvari u braku su prolazne.

Fridrih Niče

Izbor partnera, pored izbora zanimanja, trebalo bi da bude jedna od najbitnijih stvari u životu većine ljudi. Zatim, kada napravimo taj savršen odabir, mi počinjemo da se pitamo, ako ne pre braka onda u braku obavezno, šta je to što nas je privuklo kod naših partnera te smo odlučili da baš sa njima provedemo ostatak života, ili neki deo života. Zašto ljudi odlučuju da se venčaju s nekim? Ako izuzmemo onaj „srećan“ vremenski period od pre nekih stotinak i više godina unazad kada izbor partnera nije bio baš toliko mukotrpan posao jer su brakovi sklapani i ugovarani od strane roditelja ili čak i šire rodbine, možemo reći da se danas ljudi najčešće venčavaju zbog zaljubljenosti, osećaja da taj neko može da nas voli i usreći. Odakle nama taj osećaj magije na osnovu koga smo procenili da je naš partner ono za čim smo oduvek tragali? Odgovore na ova pitanja pokušali su da nam daju Robin Skiner i Džon Kliz u fantastičnoj knjizi „Kako preživeti svoju porodicu“ već u samom naslovu. Ljudi se mogu sresti slučajno ali sam izbor nikada nije slučajan. Porodica iz koje potičemo utiče na mnoge aspekte naših života, od izbora prijatelja, zanimanja, škole, vrednosnih sistema koje zastupamo do onog najglavnijeg, enigme zvane izbor partnera. Razlog što nas određena osoba privlači leži duboko u našoj podsvesti. U psihološkom smislu ta osoba je najčešće ista kao mi iako možda na prvi pogled deluje da smo dosta različiti. Bez obzira što često možemo da čujemo da se suprotnosti privlače i što možda oni koji su se privukli izgledaju suprotno, istina je da se zapravo privlače sličnosti i to sličnosti u jednom od najznačajnijih aspekata - porodičnoj istoriji i stavovima koji su poneti iz primarne porodice. Ima mnogo razloga zašto neki ljudi postanu par i većinu njih nije lako razumeti. Henri Diks, pionir bračne terapije, sveo je tu gomilu razloga na tri osnovne grupe. Prvoj grupi pripadaju socijalni činioci kao što su klasa, religija i novac, drugoj svesni individualni razlozi poput fizičkog izgleda i zajedničkih interesa a treća grupa se sastoji od nesvesnih činilaca tj nesvesne privlačnosti koja se često naziva „hemijom“. Hemija je u stvari sličnost u funkcionisanju naše i partnerove porodice, ne nasledne sličnosti u izgledu i karakteru već sličnost u iskustvima iz detinjstva, u porodičnim problemima ili načinu iskazivanja emocija. Svaka porodica ima svoj ustaljeni način izlaženja na kraj sa emocijama koje dele u dve grupe, dobre i loše, i tendenciju da bude otvorena u izražavanju dobrih a suzdržana u ispoljavanju loših emocija. Manifestovanje emocija može da bude otvoreno i fleksibilno ili rigidno, što zavisi od karakterističnog porodičnog skupa emotivnih stavova. Tako će na primer porodice koje veruju u samokontrolu imati poslušnu decu a porodice koje u to ne veruju pomalo divlju.

 

Posedujemo samo ono što smo dobili

Svojim izrazom, držanjem tela i načinom kretanja signaliziramo izvesne emotivne stavove koje delimo s drugim članovima porodice a ljudi iz sličnih porodica ih primaju i reaguju na njih. Nekoga ko je imao poteškoća u određenoj razvojnoj fazi privući će osoba koja je takođe imala probleme baš u toj fazi. Kada smo mala deca nama je potrebna sigurna i pouzdana ljubav i briga i u tom periodu majka za nas igra najvažniju ulogu. Ukoliko ona nije bila u stanju da o nama brine na pravi način onda ni mi nismo naučili kako da brinemo o drugima. Ako nismo primili dovoljno toplih osećanja nećemo biti u stanju da ih podelimo sa drugima. Kasnije kada krenemo da stičemo nezavisnost potrebni su nam kontrola i čvrsta roditeljska ruka kao izraz njihove ljubavi i tu je očev doprinos značajniji. Tada razvijamo samodisciplinu bez koje nikada nećemo imati zadovoljavajući odnos sa autoritetom, nećemo biti u stanju da ga lako prihvatamo pa i ako dođemo u poziciju da sami moramo da budemo autoritet biće nam poprilično teško, plutaćemo između previše popustljivog i slabog preko neodlučnog do veoma krutog delanja. Međutim ako su roditelji sprovodili autoritet sa čvrstinom i ljubavlju bićemo u stanju da se konsultujemo sa svima i da onda donesemo odluku koje ćemo se držati. Zatim sledi faza kada su nam potrebni braća, sestre, prijatelji za igru kako bismo naučili da delimo i da se nosimo sa životnim grubostima, kako da zauzmemo odlučan stav. Jedinci i najstarija deca često ne nauče ove lekcije dovoljno dobro. Onda je tu faza učenja o suprotnom polu i deca koja propuste to iskustvo, kao na primer devojčice bez oca ili dečak bez majke, biće nesigurni u odnosima sa suprotnim polom i imaće nerealna očekivanja, koja mogu da dovedu do razočaranja kada se upuste u vezu. Sledeća faza je separacija, osamostaljivanje od roditelja a to je teško ukoliko u tinejdžerskim godinama nismo bili u društvu vršnjaka. Takve osobe kada stupe u brak teže da svoje bračne partnere pretvore u roditelje. Ako propustimo neku fazu u razvoju uvek možemo kasnije da je nadoknadimo kroz odgovarajuću zamenu za propušteno iskustvo. Međutim, tu može da se javi problem u vidu postojanja nečega što će nas spračavati da nadoknadimo propušteno a to nešto je skrivanje činjenice da smo propustili neku fazu razvoja. Tokom odrastanja stidimo se da pokažemo propušteno pa vremenom skrivajući to od drugih krenemo da skrivamo i od sebe samih. Negirajući da problem uopšte postoji, postajemo nesvesni njegovog postojanja i prestajemo da tragamo za rešenjem. Možemo da izbegavamo određene emocije, da naučimo da skrenemo pogled ako ih spazimo. Ako to radimo dovoljno dugo, navika da ne primećujemo osećanja postaje toliko čvrsta i instinktivna da prestajemo da je budemo svesni. Navučemo zavese i zaklonimo emociju koju ne želimo da vidimo jer ukoliko priznamo njeno postojanje možemo da se osećamo postiđeno i slabo, bolno i loše, kao da nismo vredni ljubavi i poštovanja. Zato je blokiramo, stavljamo je iza paravana. Uzmimo za primer ljutnju. U zdravoj, normalnoj porodici svako se povremeno ljuti i na to se ne gleda kao na veliki problem, od deteta se očekuje da kontroliše emociju ljutnje i iskazuje je u razumnoj meri bez roditeljskog katastrofiziranja situacije. Dete shvata da te emocija nije destruktivna i strašna i da je može normalni ispoljavati, uz podršku roditelja da se nosi sa njom. Međutim ukoliko dete ljutnju doživi kao nešto loše, kao nešto zbog čega se ostali članovi porodice osećaju uznemireno, neprijatno, posramljeno, neadekvatno reaguju, ignorišu ga kada imaju posla sa ovom emocijom, ono će je blokirati jer i samo počinje da se oseća loše kada je ljuto. Dete je ljutnju povezalo sa strahom od roditeljskog odbacivanja, krije je i oseća se kao prevarant jer ne ispoljava svoje pravo ja ali bolje je i da bude folirant nego da izgubi roditeljsku ljubav. Kada se desi nešto što bi ga naljutilo u normalnim okolnostima, ono će svoj bes zadržati za sebe a vremenom će krenuti da ga sakriva i od sebe. Tako je sa svim članovima porodice, svi određene nedozvoljene emocije skladište iza paravana i ne primećuju ih. Svaka porodica blokira različite emocije i svi njeni članovi poriču njihovo postojanje, ne vide sopstvenu slepu mrlju. Međutim paravan iza koga je gurnuta emocija nije baš toliko čvrst i nepropustljiv i povremeno emocija počinje da curi i dolazi do remećenja ravnoteže čitavog sistema. Ako smo umorni, bolesni ili malo više popili desi se da emocija pobegne, javi se u nama i izazove čuđenje jer nam izgleda kao nešto tuđe, nešto što nismo mi jer nismo u dodiru sa njom.

Privlačnost

Parovi koji se međusobno privlače imaju slične porodične istorije, propustili su iste razvojne faze, imaju problema sa istim emocijama i iste emocije su sakrili iza paravana. Njihova privlačnost dolazi iz tog pravca, imaju iste stvari u izlogu i iste stvari iza paravana. Privlači ih ono što je u izlogu, ono što im je dopušteno da vide a izlog je takav baš zbog onog što se nalazi iza. Oni tu vide sve kvalitete, emotivne stavove koje cene i koje su usvojili tokom odrastanja i vaspitanja. Partner je idealan izbor jer nema onu vrstu osećanja koju su i oni sami blokirali a koja inače ne postoji ni u porodici. Što se tiče blokiranih sadržaja, porodice su ih naučile da ih ne primećuju tako da oni ne vide nedostatke onog drugog. Ali još nešto se tu dešava. Osećanja koja smo gurnuli iza paravana ipak u nama bude neku fascinaciju, neku vrstu mešavine zainteresovanosti i užasa. Ako je blokirana na primer surovost, možda će nas često privlačiti da čitamo priče o mučenju, iako ćemo se osećati loše posle toga i skrivati da nas takve stvari ipak nekako misteriozno privlače. To je ono što nas mami i kod partnera, naslućivanje šta se krije iza njegovog paravana. Nagoveštavanje postojanja tih skrivenih sadržaja može delovati uzbudljivo, opčinjujuće. Ako bi postojanje skrivenog bilo eksplicitnije i više od nagoveštaja, onda bi nas to odbijalo. Možemo postaviti pitanje zašto je nagoveštaj postojanja izaparavanskog sadržaja toliko zavodljiv? Svi mi želimo da nas naše porodice vole i trudimo se da zadobijemo njihovu ljubav, ne pokazujemo osećanja koja ih uznemiruju. S druge strane imamo i težnju da budemo celoviti, potpuni. Kada kod svog partnera osetimo zabranjene delove iza paravana i oni nas privuku, mi se zapravo duboko u sebi nadamo da ćemo preko njega povratiti sopstvene delove koje smo odbacili i koji nam nedostaju. Sve to bi moglo da izgleda tako idilično. Imamo zaljubljeni par, koji se opčinjeno divi robi u izlogu onog drugog, odvažno žmuri pred zajedničkim blokiranim nedostacima, blago uspaljen nagoveštajem zabranjenog. Međutim, ta idila ne potraje uvek baš tako dugo. Paravan počinje da zakazuje sa svojom ulogom. On može dobro da funkcioniše na jedno veče, vikend ili par dana ali kada krenemo da živimo sa nekim, skriveni sadržaji počinju da izviruju sa strane, roba u izlogu počinje da pokazuje i svoje felere. Naš partner, lagano ali sigurno, prestaje da liči na osobu sa kojom smo stupili u brak. To u neku ruku ne mora da bude tako strašno jer na kraju krajeva oboje imamo iste slabosti, iste slepe mrlje a da za to nismo krivi pa možemo iskoristiti situaciju da imamo više razumevanja jedno za drugo. Zato nam se čini da je neko u koga smo zaljubljeni zapravo po našoj meri, da možemo da budemo ranjivi pred njim i da mu bez obzira na sve ipak verujemo. Čini nam se da nas razume, da nas prihvata i da je svestan naših slabosti. Ta osoba nas ne napada kao što se pribojavamo da bi mogla ako otkrijemo svoja najintimnija osećanja. I osećamo, mada nismo sigurni zašto, da je to osoba koja može instinktivno da nas razume, da nam pomogne a možda i da nas kompletira, upotpuni. Ali kako može da nas učini celovitijim neko ko ima iste blokade kao mi? Paradoks se sastoji u tome što je naša druga polovina upravo neko s kim možemo najbolje da se razvijemo ali takođe i neko ko može najviše da nas sputa i zakoči. Na kraju taj neko možemo da postane onaj koga možemo najviše i da zamrzimo. Sve zavisi od toga koliko smo spremni da priznamo šta je iza naših zavesa i da se suočimo sa tim. Ukoliko postoji ogromna količina osećanja skrivenih iza paravana i veliki pritisak da se oslobode, veća je verovatnoća da partneri dolaze u sukobe i da se međusobno takmiče, glože i svađaju. Što su parovi spremniji i hrabriji u prihvatanju neugodnih otkrića o sebi, da su drugačiji od predstave koju su o sebi imali, veća je šansa da će probleme razrešiti kada se pojave. Kada jedanput opazimo ono što je do tada bilo skriveno, onda možemo da počnemo da ga koristimo da bi postigli bolju ravnotežu čitave svoje ličnosti pa i braka. To zahteva puno hrabrosti, strpljenja, vremena, preživljavanje bolnih osećanja ali u principu za srećan ishod je to i potrebno, mnogo vežbe.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

 

Literatura: Kako preživeti svoju porodicu, Robin Skiner i Džon Kliz

Jozef Brojer

Jozef Brojer

„Možda su simptomi nosioci poruka sa značenjem i nestaće jedino kada se njihova poruka shvati.“

Irvin Jalom „Kad je Niče plakao“

Josef Brojer bio je znamenita ličnost Beča 19. veka, visoko cenjeni lekar neurofiziolog, psihijatar i možemo reći preteča psihoanalize. Rođen je 15.januara 1842. godine u Beču. Bio je sin Leopolda Brojera, liberalnog jevrejskog učitelja religije. Kada mu je majka umrla imao je četiri godine a baba je nastavila da ga odgaja. Sa osam godina krenuo je u Akademsku gimnaziju u Beču koju je završio 1858. godine, zatim je pohađao godinu dana opšte studije na Univerzitetu u Beču pre nego što je upisao univerzitetsku medicinsku školu 1859. godine a diplomirao 1864. Iste godine nakon položenog doktorskog ispita postao je asistent doktora interniste Johana Opolcera. Nakon smrti profesora Opolcera, ostavio je posao asistenta na Univerzitetu i posvetio se privatnoj praksi. Dok je radio sa Evaldom Heringom u vojno-medicinskoj školi, prvi je otkrio i ukazao na ulogu nerva vagusa u refleksnoj prirodi disanja. Ovo otkriće je uticalo na dotadašnja fiziološka znanja o sistemu za disanje i zahvaljujući njemu naučnici su promenili način posmatranja uticaja nervnog sistema na respiratorni sistem. Otkrio je i senzornu funkciju polukružnih kanala u unutrašnjem uhu u njihov uticaj na vestibularni sistem.

Doneo je ključna zapažanja na kojima se temeljila rana psihoanalitička teorija.Otkrio je da se neuroze mogu razviti iz nesvesnih procesa i da neurotski simptomi nestaju kada su njihovi uzroci postali deo svesnog uma. Svoja zapažanja je preneo 15 godina mlađem Sigmundu Frojdu i tada započinje njihova saradnja. Brojer je u svom radu koristio hipnozu kao metod rada i smatrao da su različiti nivoi svesti vrlo važni i u normalnim i u abnormalnim procesima. Iako je Frojd donekle odbacio ovaj koncept u svom kasnijem radu, danas se veruje da je ovaj zaključak bio od velikog značaja za razvoj psihoanalitičke misli i da je Brojer zapravo inspirisao mnoge Frojdove najuticajnije teorije i metode.

Brojer je bio svestrana ličnost. Njegova područja interesovanja uključivala su filozofiju, politiku, teologiju. Održavao je aktivnu saradnju i sa umetnicima, pesnicima, filozofima, psiholozima i drugim akademicima svoga doba. Isticao se poznavanjem tema iz raznih oblasti od medicine preko književnosti do umetnosti i muzike.

Godine 1868. oženio se Matildom Altman sa kojom je imao petoro dece. Umro je 20. juna 1925. godine.

Brojer je najpoznatiji po svojoj saradnji sa Sigmundom Frojdom, koja je trajala 10 godina, što se nominalno uzima kao prva faza u razvoju psihoanalize Kasnije kada je psihoanaliza već bila utemeljena, Frojd je priznao primat Brojeru u njenom nastanku. Na jednom predavanju koje je održao u Sjedinjenim Državama, Frojd je saopštio:“ Nisam ja zaslužan za rađanje psihoanalize. Nisam prisustvovao samim njenim počecima. Bio sam još student zaokupljen spremanjem poslednjih ispita kada je Brojer prvi put primenio psihoanalitički postupak u lečenju jedne mlade histerične devojke.“. Ideje iz tog slučaja su toliko fascinirale Frojda da je ostatak svoje karijere posvetio njihovom razvoju kroz psihoanalizu. Plod njihove zajedničke saradnje je nastanak monografije Studije o histeriji koja je objavljena 1895. godine a koja se smatra osnovnim tekstualnim temeljem psihoanalize a zajednički teorijski uvid Prethodno saopštenje, objavljen je kao poseban rad dve godine ranije. Međutim značaj Brojerovih otkrića prevazilazi ulogu Frojdovog mentora i saradnika. Brojer je postavio temelje moderne govorne terapije uzimajući u obzir sve aspekte života i ličnosti njegovih pacijenata i usredsređivanje na emocionalno izražavanje.

Slučaj Ana O.

 Ana O. (Berta Papenhajm), je bila neobično inteligentna dvadesetogodišnja devojka koja je patila od histerije i bila na lečenju kod doktora Brojera. On je nju lečio uz pomoć hipnoze 18 meseci i to u periodu između  1880. i 1882. Ona je patila od raznolikih simptoma kako telesnih tako i psihičkih kao što su kontraktura i anestezija desne ruke, teško pokretanje očiju, smetnje u vidnom polju, nemogućnost da glavu drži uspravno, nervozni i iznurujući kašalj, odvratnost prema hrani, nemogućnost da pije vodu uprkos osećaju žeđi, nemogućnost da govori i razume maternji jezik, poremećaj svesti u vidu konfuznih stanja. Tegobe su se prolongirale na period od dve godine i skoro su sasvim onemogućavale normalno funkcionisanje ove mlade devojke a počele su u periodu kada je ona negovala svog bolesnog oca koji je ubrzo potom i umro. Ono što je bilo naročito interesantno jeste postojanje dva potupuno različita stanja svesti kod nje, jedno normalno i drugo stanje svesti neposlušnog i nevaspitanog deteta. Brojer je sprovodio lečenje tako što je Ani O. pomagao da uđe u stanje samohipnoze u kome se prisećala događaja iz prošlosti koji su bili uzrok simptoma. Histerični fenomen bi nestao onog trenutka kada bi ona ispričala događaj koji je bio izazivač. Pacijentkinja je ovaj proces lečenja nazvala „čišćenje dimnjaka“ ili „lečenje razgovorom“. Njena nemogućnost da pije vodu uprkos osećaju žeđi bila jeizazvana situacijom kada je videla da guvernantin pas pije iz čaše. Sećanje na taj događaj bilo je praćeno emocijom besa i gađena, posle čega bi simptom iščezao. Zamagljen vid je predstavljao sećanje na trenutak kada su joj se oči zamaglile od suza dok je sedela pored bolesnog oca. Zanimljiv je i podatak da je pacijentkinja jedno vreme bila u stanju da govori samo engleski jer je potpuno zaboravila nemački, svoj maternji jezik. Bila je u stanju i da čita naglas francuske i italijanske knjige kada bi Brojer to od nje tražio. Uočavajući delotvornost hipnotičkih transeva, Brojer je uskoro počeo da sam hotimično hipnotiše Anu O.i na taj način je uveo u psihoterapiju tzv. metod katarze.

Nastanak simptoma Brojer je objašnjavao u skladu sa svojom teorijom o hipnoidnom stanju, postojanjem dva različita stanja svesti, jednog budnog a drugog sličnog snu, čijim prodorom u svest su se manifestovali pacijentkinjini simptomi. Potpuno lečenje bi bilo postignuto tek onda kada bi se lanac sećanja uspostavio u odnosu na sve traumatske događaje obrnutim hronološkim redom od onoga kako su nastali, dok se ne dođe do prve, najdublje traume.

Američki psihijatar, egzistencijalista, Irvin Jalom je u svojoj noveli „Kad je Niče plakao“ pokušao da predstavi život Jozefa Brojera, Brojerovu inovativnu terapijsku tehniku lečenja razgovorom, lečenje pacijentkinje Berte i njegovu opsednutost njome kao i lečenje Fridriha Ničea, nenadmašnog filozofa nemačke i svetske filozofije. Knjiga je plod Jalomove mašte ali zasnovana i na istinitim događajima. Pored Brojera i Ničea, u ovoj drami oca koji je ubrzo potom i umro. Ono što je bilo naročito interesantno jeste postojanje dva potupuno različita stanja svesti kod nje, jedno normalno i drugo stanje svesti neposlušnog i nevaspitanog deteta. Brojer je sprovodio lečenje tako što je Ani O. pomagao da uđe u stanje samohipnoze u kome se prisećala događaja iz prošlosti koji su bili uzrok simptoma. Histerični fenomen bi nestao onog trenutka kada bi ona ispričala događaj koji je bio izazivač. Pacijentkinja je ovaj proces lečenja nazvala „čišćenje dimnjaka“ ili „lečenje razgovorom“. Njena nemogućnost da pije vodu uprkos osećaju žeđi bila jeizazvana situacijom kada je videla da guvernantin pas pije iz čaše. Sećanje na taj događaj bilo je praćeno emocijom besa i gađena, posle čega bi simptom iščezao. Zamagljen vid je predstavljao sećanje na trenutak kada su joj se oči zamaglile od suza dok je sedela pored bolesnog oca. Zanimljiv je i podatak da je pacijentkinja jedno vreme bila u stanju da govori samo engleski jer je potpuno zaboravila nemački, svoj maternji jezik. Bila je u stanju i da čita naglas francuske i italijanske knjige kada bi Brojer to od nje tražio. Uočavajući delotvornost hipnotičkih transeva, Brojer je uskoro počeo da sam hotimično hipnotiše Anu O.i na taj način je uveo u psihoterapiju tzv. metod katarze.

Nastanak simptoma Brojer je objašnjavao u skladu sa svojom teorijom o hipnoidnom stanju, postojanjem dva različita stanja svesti, jednog budnog a drugog sličnog snu, čijim prodorom u svest su se manifestovali pacijentkinjini simptomi. Potpuno lečenje bi bilo postignuto tek onda kada bi se lanac sećanja uspostavio u odnosu na sve traumatske događaje obrnutim hronološkim redom od onoga kako su nastali, dok se ne dođe do prve, najdublje traume.

Berta Papenhajm je inače bila izuzetna žena koja se mnogo godina nakon lečenja kod Brojera posvetila pionirskoj karijeri socijalnog radnika i u Nemačkoj je 1954. godine posthumno štampana komemorativna poštanska markica u njenu čast. Njen identitet kao Ana O nije bio poznat javnosti sve dok ga Ernest Džons nije otkrio u biografiji Život i delo Sigmunda Frojda iz 1953. O Brojerovom intimnom ima malo podataka ali poznavaoci tog razdoblja ne negiraju mogućnost da je on gajio simpatije prema svojoj pacijentkinji. Istorijski podaci se slažu u tome da je ovo Brojerovo lečenje izazvalo snažna i kompleksna osećanja kod oboje. Bio je preokupiran svojom pacijentkinjom i veliki deo vremena posvećivao samo njoj pa je njegova žena Matilda često postajala besna i ljubomorna. Frojd je čak otvoreno razgovarao sa Ernestom Džonsom o Brojerovom preteranom emocionalnom ulaganju u mladu pacijentkinju. Psihoanalitičar Džordž Polok je naglašavao da je Brojerova snažna reakcija na Bertu vodila možda poreklo iz Brojerovog ranog detinjstva kada je izgubio majku koja se takođe zvala Berta.

Studije o histeriji

Brojerov teorijski esej Studije o histeriji je veoma zanimljiv za čitanje jer iznosi mnoštvo značajnih opservacija od presudnog značaja za psihoterapijsku praksu. Esej ima više od šezdeset strana i pruža sveobuhvatan prikaz prirode, uzroka i lečenja mentalnih bolesti sa zadivljujućom jasnoćom, strogošću i dubinom uvida. Godine 1955. Džejms Strahi, engleski prevodilac Studije o histeriji, razmatrajući ovu studiju kaže da iako je tekst prilično zastareo on i dalje sakriva misli i sugestije koje su i dalje primenljive u praksi.

Prema Brojerovoj teoriji histerije, bolest počinje kada je neko izložen psihičkoj traumi, koja se definiše kao svaka situacija sa rizikom od ozbiljne telesne ili emocionalne povrede. Ako pojedinac nije u stanju da oseti i izrazi emocije vezane za traumatično iskustvo, oni su razdvojeni, odnosno izolovani u posebnom delu svesti koji je nepristupačan svesnom delu svesti. Brojer je priznao i proradio pionirski rad francuskog psihijatra, Pjer Žanea, koji je prvi naglasio važnost disocijacije u mentalnim bolestima. Brojer je ovo promenjeno stanje svesti nazvao hipnoidnim stanjem, zahvaljujući svojoj sličnosti sa stanjem svesti izazvanim hipnozom. Oporavak i lečenje zahtevaju pristup disociranim emocijama i njihovo izražavanje kroz katarzu i integraciju s idejama u normalnu svest. Taj proces je nazvao asocijativnom korekcijom.


U uobičajenim okolnostima, kada je neki doživljaj praćen intenzivnim emocijama, afektivni nagon može da bude rasterećen različitim refleksnim aktivnostima kao što su verbalno ili motorno reagovanje a sećanje na događaj povezuje se sa drugim svesnim psihičkim sadržajima i vremenom počinje da bledi i nestaje. Međutim kod histerije se ovaj proces ne odvija na navedeni način. Tu afekat izazvan traumatskim doživljajem usled nemogućnosti rasterećenja biva „uklješten“, a za njega vezano sećanje biva odsečeno od asocijativnih veza sa ostatkom svesti i tako ne podleže normalnom zaboravljanju. Nervni sistem usled nemogućnosti da se afektivno rastereti dovodi do povećanja ukupne količine podražaja i do njihovog patološkog rasterećenja, konvertovanjem u telesni simptom. Sećanje na traumatsko iskustvo ostaje prisutno u svesti u vidu simptoma koji su neka vrsta prerušenog sećanja na traumatski doživljaj. Traumatskim iskustvom  smatran je čitav niz događaja kao što je npr. negovanje bolesnog člana porodice, neuzvraćena ljubav ili prisustvovanje nekoj erotskoj sceni. Sama dijagnostička kategorija histerije bila je nedovoljno jasna. Brojer i Frojd su smatrali da ona obuhvata čitav niz simptoma, kao što su neuralgije, anestezije različitih vrsta, kontrakture i paralize, histerični napadi, epileptoidne konvulzije, tikovi, hronično povračanje, anoreksija, poremećaj vida, vidne halucinacije itd

Postoje dve vrste veza između simptoma i traumatskog iskustva. Jedne veze su direktne, asocijativne dok su druge mnogo složenije i simboličke su prirode. Navedena dva načina nastanka simptoma ilustuju sledeći primeri. Primer koji se navodi za direktnu, asocijativnu vezu je situacija kada neko za vreme obroka doživi neprijatne emocije, koje zaboravi, a zatim mesecima pati od muke i histeričnog povraćanja a primer simboličke veze je primer mladića koji je patio od bola u skočnom zglobu, godinu dana pošto je prisustvovao ekstenziji zgloba koja je rađena njegovom bratu.

Objavljivanje Studije o histeriji označilo je kraj saradnje između Brojera i Frojda. Frojd je sve više isticao i verovao da su sukobi vezani za seksualnost igrali ključnu ulogu u svim slučajevima histerije. Brojer je priznao važnost seksualnosti, ali je smatrao jednim od mnogih faktora. Umesto toga, Brojer je tvrdio da je fenomen disocijacije zbog traume, koji je bio implicitan u njegovoj teoriji hipnoidnih stanja, bio fundamentalniji. U pismu švajcarskom psihijatru Augustu Forelu 1907. Brojer je napisao: „ovo uranjanje u teoriju i praksu seksa nije po mom ukusu“ ističući da je Frojd je čovek predat apsolutnim i ekskluzivnim formulacijama, koje dovode do prekomerne generalizacije. Frojd je sa svoje strane bio skeptičan za čitav koncept hipnoidnih stanja.

Brojer ili Frojd

Brojer nikada nije javno osporio Frojda niti je odgovarao na kritike, umesto toga fokusirao se na medicinsku praksu. Frojd je imao svoje polje rada za sebe, a njegova pisanja odlučno su oblikovala njegov javni pogled na Brojera, koji je i dalje bio prisutan.

Postavlja se i ključno pitanje čije su ideje bile validnije i u tom pogledu mišljenja su podeljena. Frojd je isticao seksualnost kao dominantni faktor koji utiče na ljudski razvoj i izazivanje psihopatologije. Brojer je isticao ulogu disocijacije usled traume koju neki terapeuti prepoznaju kao temeljniju. Danas većina terapeuta shvata značaj pomaganja klijentima da pristupe i integrišu bolne emocije usled prošlih trauma, što je suština Brojerove katarzijske metode. Ako vršimo komparaciju Brojerove teorije s Frojdovom formulacijom psihoanalize, postoje tri glavne razlike: psihička trauma (Brojer) naspram seksualnog konflikta (Frojd) kao izraz primarnog uzroka psihopatologije, hipnoidna stanja (disocijacije) i represija (obrana) kao primarni mehanizam i emocionalni doživljaj (katarza) nasuprot interpretaciji (analiza) kao izraz primarnog načina oporavka

Kada je Brojer razvio metodu katarze za lečenje Anne O., inicirao je nekoliko radikalnih promena. Prvo, on je preusmerio fokus terapije iz sugestije terapeuta na samoposluživanje pacijenta. Drugo, on je proširio obim terapije iz uskog fokusa na tretman simptoma uzimajući u obzir sve aspekte života i ličnosti pacijenta. Konačno, on je bio prva osoba koja se bavila mentalnim bolestima kroz dugoročno istraživanje nesvesnih sukoba i izumela govorni lek, pristup tretmanu koji je centralan za sve oblike psihoterapije. Iako konvencionalna mudrost dodeljuje Frojdu priznanje za ova dostignuća, činjenica je da su svi oni bili prisutni i u Brojerovom tretmanu sa Anom O. pre nego što je započeo saradnju sa Frojdom.

Ključ Brojerove veličine bio je u njegovoj inteligenciju i otvorenosti uma da prizna da su njegovi pacijenti imali puno toga da ga nauče, i poniznosti da vrednuje svoje iskustvo nad svojim autoritetom kao lekara. Mnogo godina nakon njegove smrti, njegove ideje svakodnevno informišu i obogaćuju rad mnogih terapeuta, podsećajući ih da poštuju značaj traumatskog i emocionalnog iskustva kao i  značaj uvida. Brojerov rad je takođe vrlo važan za kliničku praksu. Njegov koncept hipnoidnog stanja, na primer, izuzetno je sličan i pruža ujedinjujuću vezu između tehnika kao što su svesnost, fokusiranje, neurofeedback i EMDR

Jelena Nikolić, psiholog

Literatura:

Studije o histeriji, Sigmund Frojd

Psihodinamička psihijatrija, Ljubomir Erić

Kad je Niče plakao, Irvin Jalom