Живот и рад Хане Сегал

"Када је свет у нама уништен, када је мртав и без љубави, када су наши најмилији у фрагментима, а ми сами у беспомоћном очају - онда  морамо поново створити наш свет, поново саставити делове, улити живот у мртве фрагменте, поново створити живот. "

 Х. Сегал

Хана Сегал (1918 - 2011) је британски психоаналитичар и следбеник Мелание Клајн . Рођена је у  Пољској , одакле је због рата избегла и преселила се у Велику Британију. Тамо је завршила медицинске студије и полагала психоаналитичке тренинге и анализу са Мелани Клајн. Била је потпреседник  Међународне психоаналитичке асоцијације. Њени радови уплићу елементе психоанализе са уметношћу, доживљајем реализма и истичу значај личних погледа. Написала је неколико књига и бројне чланке:

 Увод у рад Мелание Клајн (Лондон 1964);

 Клиничка психоанализа (Париз 2004);

Делиријум и креативност (Париз 1986)

  ,,Психоаналитички приступ естетици“  Међународни часопис

  ,,Напомене о формацији симбола“ Интернационални журнал

Основна премиса рада

 Сегал је нагласила разлику између симбола као репрезентативног и ранијег стадијума симбола као еквивалента, наводећи да "само када се прихвате раздвајање и одвојеност, симбол постаје репрезентативац објекта, а не да се изједначава са објектом.". Ранија фаза симболичке јединице била је супротна типичном од конкретног психотичног размишљања.  Надовезујући се и проширујући своју анализу симболике Сегал наглашава да је "један од најважнијих задатака уметника да створи свој сопствени свет", нешто што захтева "акутни осећај стварности на два начина: прво, према сопственој унутрашњој стварности и друго према стварности његовог медија. Она је такође нагласила улогу ружног у уметничком стваралаштву, као одраз фрагментације добрих предмета у оне који се прогоне,  видећи корене уметничког стварања у жељи да обнови фрагментирани унутрашњи свет.  

Сегал је истраживала ратни однос са контрастом између параноидних и депресивних позиција, наглашавајући корисност улоге идентификованог непријатеља у одбијању субјективног бола депресије. У својој последњој књизи, она је повезала пад Адама и Еве са падом Луцифера и воајеризма и радозналости. Темељним радовима о симболима, креативности и заблуди, инстинктима живота и смрти, фантазији и стварности, у свим овим радовима налазимо да је њен доживотни напор био да истражи замршен однос између креативног и психотичног функционисања. 

 У друштвено-политичкој области она је додатно истражила и појаснила однос између здравих и психотичних сила у односу на нуклеарну пролиферацију, рат и симболички значај. Сегал, Херберт Росенфелд, Вилфред Бион чине малу групу главних мислиоца чији је утицај остао централни за развој психоанализе. Хана Сегал сматра се једним од најзначајнијих представника Клајнијанске школе.

Разлике измђу Фројдове и клајнијанске школе

 у погледу појма објекта 

За разумевање било које психоаналитичке теорије као што је на пример Фројдова психоаналитичка теорија, теорија Его психологије и наравно клајнијанска, најбитније је одредити шта је основна јединица анализе, основни изграђујући елемент који обликује много других аспеката теорије. То је чинилац који битно утиче на схватање мотивације, доминантне циљеве људске активности, развој личности и његових кључних прекретница као и структуре и карактеристичне обрасце функционисања личности.

Објектни однос у теорији Мелани Клајн и савременој клајнијанској мисли организован је око концепта нагона. Фројдово истраживање о одлагању је оно што је дубина људског искуства, импулсима који су били манифестације човекове биолошке природе, захтевима који су створени у телу и који су тежили задовољењу. Особа се у овом моделу третирала, теоријски и терапијски, као затворен енергетски систем. Напетости које су се рађале унутар овог система  услед деловања нагонских импулса који су тражили задовољење, морале су бити отпуштене. Ако је један канал био затворен и спречавао растерећење морао се наћи други. Фројд сматра да нема објекта који је инхерентан нити је везан за људска предодређења. Објекат је створен из искуства нагонске сатисфакције и фрустрације. Његова рана дескриптивна дефиниција термина објекат коју налазимо у "Три есеја о сексуалност" веома је једноставна и илустративна: "Назовимо особу према којој је упућена сексуална привлачност сексуалним објектом" (Фројд, 1905). Клајнијанска школа заједно са Ханом Сегал наставила је да користи језик Фројдове теорије нагона али је нагонски импулс схватила на много компекснији начин. Иако је укорењен у телесним искуствима, нагонски импулси налазе своју менталну експресију преко несвесних фантазија које неопходно укључују однос са објектима према којима су инхерентно усмерена страсна осећања љубави и мржње. То је довело до истицања фантазијског садржаја анксиозности који је увек у вези са објектима пре него енергија из које потиче.

Улога објеката у

развоју унутрашњих структура

 Објектни односи у теорији Мелани Клајн, Хане Сегал и савременој клајнијанској мисли мање пажње поклањају структуралном моделу личности. Упркос појашњавању да се израз себе "користи да би покрио целокупну личност која укључује не само его већ и нагонски живот који је Фројд назвао ид ", а его је "организовани део селфа". Ови изрази су се првенствено односили на доживљај субјекта, његове фантазије о себи које су неразмрсиво повезане са фантазијама о објектима. Доживљају субјекта дат је примат у односу на прецизан опис "структуре" и "механизама". Хана Сегал сматра да први добар унутрашњи објекат делује као средишња тачка ега: Он је против тежа процеса цепања и растурања, омогућава кохезивност и интеграцију и служи као оруђе изградње Ега . Его је седиште анксиозности која представља његов одговор на деловање нагона смрти, као и на одвајање које узрокује рођење и фрустрирање телесних потреба. Интројекција и пројекција су одбране од анксиозности, као и примарни процеси развоја. Его користи и друге механизме одбране међу којима је, посебно, истакнуто цепање које се састоје од активног одвајања добрих од лоших искустава, перцепција и осећања повезане са објектима. 

Улога богатог и разноликог скупа унутрашњих објеката - од којих је сваки обдарен специфичном фантазијском функцијом и односи се на специфичан начин према егу и другим објектима, помало је парадоксална. С једне стране, она је омогућила елаборацију структуралних аспеката класичне теорије, са друге стране, довела је до извесног губитка прецизности у коришћењу структуралних термина. Изгледа да је фокусирање клајнијанских аналитичара на анксиозности које особа доживљава у односу са унутрашњим и спољашњим објектима изискивало, заправо, стварање нових појмова који "заобилазе" класични структурални модел. Савремени клајнијански аутори су формулисали тзв. скривене "организације личности" карактеристичне нарочито за граничне и нарцистичке пацијенте који стабилизују организацију лоших делова селфа и зависног, често перверзног, односа са конструктивним деловима селфа и унутрашњих објеката. У овим "организацијама" тзв. "психотични део", "нарцистички део", "перверзни део" итд. сачињен од одређених констелација селфа и унутрашњих објеката учествује у унутрашњи однос и константно искривљава функционисање ега.

Критички осврт у погледу основних концепата

Упркос контроверзи која је више деценија окруживала њене доприносе, Сегалова кључна улога је у померању широке метапсихолошке перспективе унутар психоанализе. Балансирајући између лојалности Фројдовој теорији нагона и онога што је откривало терапијско искуство, тежиште је померила, ипак, на опис пацијентовог доживљаја објеката и психолошких садржаја анксиозности који су у вези са њима. То је водило далекосежним последицама. Организација и садржај објектних односа, посебно односа са флуидним и комплексним светом унутрашњих објеката постале су централне детерминанте доживљаја и понашања. Показали смо како се ова основна јединица анализе рефлектовала на схватање структурализације и развоја личности. Унутрашњим објектима додељена је изузетно значајна улога у формирању структуре ега и суперега али је она парадоксално довела до смањења прецизности у коришћењу структуралних термина (посебно "суперега") и до формирања нових појмова ("нарцистички део" и сл.) који нису јасно укорењени у Фројдовој структуралној теорији. Развојне личности су такође засноване на објектима односима. 

Неопходно је суочавање и прихватање болних искустава зависности, немогућности омнипотентне контроле, неизбежности властите деструктивности и реалности амбиваленције. Све ово води прогресивну, али никад довршивој, интеграцији доживљаја селфа и објекта у унутрашњи свет, конзистентнијим границама ега и стабилнијем осећања идентитета. Унутар Его психологије, током шездесет година, порасла је свесност о ограничењима властите теорије које је такође родила извесну заинтересованост за објектне односе и самим тим теорије које су предметне ставове у центру својих проучавања. Интересовање се померило са его-механизама на објектне односе и репрезентацију селфа: "Језгро ових изазова (Егопсихологији) чине одређена критична питања и својства развоја личности и психопатологије које имају везе са објектним односима и селфом и нису сасвим подесна базичном ид-его моделу традиционалне теорије. На пример, описи психолошког развоја који су изгледали најсмисаонији многим садашњим клиничарима и теоретичарима нису они који имају везе са психосексуалним развојем, већ се усмеравају на такве димензије; као што је диференцијација селфа и други, помак у сепарацији - индивидуацији и степен кохезивност селфа.

Хана Сегал и њени сарадници показали су велику креативност у конципирању развоја омнипотенције ка прихватању ограничења, од фрагмената ка интегрисаности, од нестабилности ка уравнотежености, од егоцентричности ка "емоционалној" и когнитивној децентрацији и способности за бригу о другима. Ипак, објектни односи су једном па надаље унутар психоанализе заузели своје централно место и отворили пут новим истраживањима.

Аутор текста:

Спец.педагог Сања Трајков

Литература:

Segal, H. ,, Notes on symbol formation“

Klein, M. ,,The importance of symbol-formation in the develoment of the ego“, u knjizi: Contributions to Psychoanalysis .

Kontroverzan test mrlja Hermana Roršaha

Herman Roršah je bio ugledni švajcarski psihijatar i psihoanalitičar koji je postao poznat zahvaljujući kreiranju čuvenog projektivnog testa poznatog kao Roršahov test mrlja. Rođen je 8. novembra 1884. godine u Cirihu. Veći deo detinjstva i mladosti proveo je u severnoj Švajcarskoj. Poticao je iz umetničke porodice što je dosta uticalo na njegovo umetničko vaspitanje i razvoj vizuelnog uma bez koga možda ne bi ni bilo najpoznatijeg dijagnostičkog sredstva za merenje različitih nesvesnih delova ličnosti. Imao je mlađeg brata Pola i sestru Anu. Njegov otac bio je profesor likovne umetnosti i dosta ga podsticao da razvija kreativnost kroz slikanje i crtanje. Roršah je još kao dečak voleo da stvara razne slike i mrlje pomoću mastila. 

Kada je bio pri kraju srednje škole bio je u nedoumici oko izbora budućeg poziva i zanimanja. Umetnost i nauka bile su mu jednako privlačne. Ambivalentnost je razrešio tako što je napisao pismo čuvenom nemačkom biologu Ernstu Hakelu, tražeći savet od njega. Glavni činilac koji je doveo do toga da Herman ne izabere umetnost kao zanimanje, bio je smrt oca dok je još pokušavao da odluči čime će se baviti. Ernst Hakel mu je savetovao da odabere nauku i tako je mladi Roršah upisao medicinski fakultet u Cirihu. Za vreme studiranja učio je ruski jezik i putovao u Rusiju gde je i upoznao svoju buduću ženu Olgu. Putovanja su bila žnačajan deo njegovog života, na njih je gledao kao na avanture koje ga mogu odvesti do novih mogućnosti. Diplomirao je 1909. godine a krajem 1913. oženio se Olgom i zajedno se preselili u Rusiju. U braku je imao dvoje dece, sina Urliha i ćerku Elizabetu. 

Pre preseljenja radio je u kantonskoj bolnici za mentalne poremećaje u Cirihu. Dok je radio završio je ujedno i svoju doktorsku disertaciju kod Eugena Blojlera. Dešavanja i novosti u intelektualnim krugovima toga doba koji su se bavili psihoanalizom, podsećale su ga na njegove mrlje od mastila iz detinjstva. Veoma ga je interesovalo da sazna zbog čega različiti ljudi u istim mrljama od mastila vide različite stvari. Još kao student medicine počeo je da pokazuje mrlje školskoj deci i da tumači i analizira njihove odgovore. Njegova doktorska disertacija sadržala je poreklo njegovog eksperimeta s mrljama matila.

Život u Rusiji mu je prijao, bio je fasciniran ruskom kulturom, tu se bavio proučavanjem savremene psihijatrijske metode. Međutim, 1914. vratio se u Švajcarsku i počeo sa radom u Univerzitetskoj bolnici Valdau u Bernu. Posle toga, 1915. preuzeo je funkciju pomoćnika direktora u regionalnoj psihijatrijskoj bolnici u Herisau. Nakon što je proučio 300 mentalnih pacijenata i 100 kontrolnih subjekata, Roršah je 1921. napisao je knjigu Psihodijagnostika koja je trebala biti osnova njegovog testa. Iako je bio potpredsednik švajcarskog psihoanalitičkog društva, imao je poteškoće sa objavljivanjem knjige i privukao je malo pažnje kada se knjiga prvi put pojavila. 

Roršah nikada nije nameravao da svoj test koristi kao opšti test ličnosti već kao sredstvo za dijagnostiku shizofrenije. Tek 1939. test je prvi put upotrebljen kao projektivni test ličnosti.

Godinu dana nakon pisanja Psihodijagnostike, Roršah je umro od peritonitisa za koji se smatra da je nastao kao posledica rupture slepog creva. Bio je još uvek pomoćnik direktora bolnice kada je preminuo 1. aprila 1922. u 38-oj godini života. Njegov sin i ćerka nisu imali dece tako da danas nema Roršahovih potomaka.

Kontroverzni test

Roršahov test je psihološki test u kome se percepcija subjekata o mrljama snima i analizira psihološkim interpretacijama ili složenim algoritmima ili kombinacijom i jednog i drugog. Neki psiholozi koriste ovaj test kako bi ispitali osobine ličnosti i emocionalno funkcionisanje. Upotrebljava se za otkrivanje poremećaja razmišljanja, posebno u slučajevima kada pacijent nerado opisuje svoje procese razmišljanja otvoreno. Šezdesetih godina prošlog veka Roršah je bio najčešće korišćen projektivni test. Na internetu često možemo naći informaciju da je ovaj test nastao slučajno. Roršah je navodno na listu papira prolio mastilo i preklopio ga stvarajući na taj način simetrične polovine figure. Međutim istina je da je mrlje od mastila, koje deluju veoma efektivno, Roršah ručno nacrtao. Pretpostavlja se da je Roršahova upotreba mrlja mogla biti inspirisana radom nemačkog doktora Justina Kernera, koji je 1857. objavio popularnu knjigu pesama, od kojih je svaka inspirisana nasumičnim mrljama. Francuski psiholog Alfred Binet je takođe eksperimetisao s mrljama mastila i testovima kreativnosti koji su na neki način bili preteča proučavanja svesti i imaginacije.

Test sa mrljama od mastila, od svog nastanka do danas nailazio je na različite ocene i smatran jednim od najmističnijih testova ličnosti. Deset nejasnih slika nude odgovore na mnoga pitanja o tome kakvi smo mi kao ličnost i otkrivaju skrivene i nesvesne delove našeg uma. Pacijentu se daju kartice sa slikama jedna po jedna. Kartice su od kartona dimenzija 25cm puta 17cm. Slike su nejasne a ispitivač postavlja pitanje „Šta bi ovo moglo da bude?“ ili „Šta vidite?“ Pomoću njih se mogu proceniti i poremećaji ličnosti tj. dublja psihopatologija. Dugi niz godina ove slike držane su u tajnosti i smatralo se da se oslanjaju na procese u glavi osobe. Osnovna teorijska postavka od koje polazi ovaj test je da se pomoću nestrukturisanih draži-mrlja, može izazvati reakcija pojedinca u vidu priče. Horizontalno simetrični prizori olakšavaju ljudima prepoznavanje već poznatih oblika.

Šta nam slike mogu zaista reći i kako ovaj test funkcioniše? Neke odgovore na ova pitanja daje Dejmion Sirls, pisac knjige „Mrlje od mastila: Herman Roršah, njegov legendarni test i moć posmatranja“. Test se manje odnosi na konkretne stvari koje vidimo a više na naš opšti pristup opažanju. Kao umetnik, Herman je bio fasciniran time kako se vizuelno opažanje razlikuje od osobe do osobe. Nastavio je sa svojim interesovanjem u medicinskoj školi gde je učio da su sva naša čula duboko povezana. Proučavao je kako naš proces opažanja ne samo da registruje ulazne informacije iz čula već ih i menja. A kad je počeo da radi u mentalnoj bolnici počeo je da stvara čitav niz zagonetnih slika da bi stekao nove uvide u ovaj tajanstveni proces. Pomoću slika mrlja od mastila  Roršah je krenuo da ispituje stotine zdravih ispitanika i psihijatrijskih pacijenata postavljajući im pitanje "Šta bi ovo moglo biti"? Međutim, ono što su ispitanici videli nije bilo najvažnije za Rošaha, već kako bi pristupili zadatku. Na koje delove slika bi se fokusirali a koje delove slika bi ignorisali. Jesu li videli da se slika pomera? Da li im je boja na nekim mrljama pomogla da daju bolje odgovore ili bi ih ometala ili preplavljivala? Razvio je sistem za kodiranje odgovora ljudi smanjivši veliki opseg mogućih tumačenja na prikladan broj od njih nekoliko. Sada je imao emprijske mere da bi kvantifikovao raznorazne ispitanike: kreativne i maštovite, one koji su orjentisani na detalje i oni koji vide širu sliku kao i fleksibilne učesnike koji su mogli da prilagode pristup. Neki ljudi bi se zaglavili i davali isti odgovor na više mrlja. Drugi su davali neobične i divne opise. Odgovori su bili različiti kao i mrlje a nudili su i različite vrste opažajnih problema. 

Analiziranje opšteg pristupa ispitanika dalo je pravi uvid u njihovu psihologiju. Kako je Roršah testirao sve više ljudi, šabloni su počeli da se gomilaju. Zdravi ispitanici sa istim ličnostima često su imali iznenađujuće slične pristupe. Pacijenti koji su patili od istih mentalnih poremećaja takođe su često imali slične odgovore, čime je test postao dijagnostički pouzdan merni instrument. Čak je mogao da dijagnostikuje neka stanja koje je bilo teško otkriti drugim dostupnim metodama. Godine 1921. Roršah je objavio svoj sistem kodiranja zajedno sa deset mrlja za koje je smatrao da daju najdetaljniju sliku pristupa ljudi u opažanju. Tokom narednih nekoliko decenija test je postao veoma popularan širom sveta. Već 1960-ih zvanično je bio primenjen više miliona puta u SAD-u. Nažalost, manje od godinu dana od objavljivanja testa, Roršah je iznenada preminuo. 

U odsustvu stvaraoca koji ga je izumeo i koji bi ga kontrolisao, test za koji je on metodično prikupio toliko podataka da bi ga potkrepio, počeo je da se koristi na razne spekulativne načine. Istraživači su zadali test nacističkim ratnim kriminalcima u nadi da će razotkriti psihološke korene masovnih ubistava. Antropolozi su pokazivali slike u udaljenim zajednicama kao neku vrstu univerzalnog testa ličnosti. Poslodavci su donosili odluke o zapošljavanju sa predrasudama na osnovu pojednostavljenog ključa za dekodiranje. Kada je test izašao iz klinika i uključio se u popularnu kulturu, njegov ugled je opao među profesionalcima u medicini i mrlje su počele da ispadaju iz kliničke upotrebe. Danas je test i dalje kontroverzan i mnogi misle da je opovrgnut.  Ali 2013. je ogroman pregled svih postojećih Roršahovih istraživanja pokazao da, kada se pravilno primenjuje, test daje valjane rezultate koji mogu pomoći da se dijagnostikuje mentalni poremećaj ili da se napravi psihološki profil pacijenta. Njegov vizuelni pristup i odsustvo bilo kakvog pravog odgovora, nastavljaju da pomažu psiholozima da sačine jasniju sliku toga kako ljudi vide svet što nas vodi korak bliže  razumevanju šablona u osnovi naših opažaja.

Mrlje od mastila

Osnovna premisa testa je da se objektivno značenje može izdvojiti iz odgovora nakon posmatranja  mrlja koje su navodno besmislene. Pristalice ovog testa veruju da odgovor subjekta na dvosmislen i beznačajan podsticaj može dati uvid u njihove misaone procese, ali nije jasno kako se to događa. Pacijent obično odgovara na smislene i dvosmislene aspekte mrlja. Reber (1985) opisuje mrlje kao sredstvo za interakciju između klijenta i terapeuta. Ovim testom može se procenjivati ego snaga, ego odbrane, interpersonalna orijentacija, patološki obrasci, kognitivni stil.

U nastavku su 10 slika Roršahovog testa zajedno sa najčešćim odgovorima ispitanika, prema navodima različitih autora (Beck, Piotrowski, Dana).

1. Šišmiš, leptir, moljac: pruža informacije o tome kako se subjekti suočavaju sa novim i stresnim situacijama. 

2. Dva čoveka, četvoronožna životinja, pas, slon, medved: crveni detalji se najčešće vide kao krv, odgovori mogu da daju naznake kako se subjekti nose sa osećanjem ljutnje ili fizičke povrede.

3.  Ljudske figure, dva čoveka uključena u neku interakciju: može pružiti informaciju o socijalnim relacijama subjekata. 

4. Tepih od kože, koža neke životinje: može da se doživi kao velika i preteća figura. Utisak subjekata može da izražava stav prema autoritetima. Zbog svoje tamne boje i senčanja može stvarati poteškoće za depresivne subjekte. 

5. Leptir, šišmiš: ne doživljava se kao pretnja i pokreće promenu tempa u testu.

6. Životinjska koža, kožni tepih: često izaziva asocijaciju koja se odnosi na međuljudsku bliskost, uključuje i seksualnu percepciju. 

7. Ljudkse glave ili lica, glave žena ili dece: može se povezivati sa ženstvenošću i ženskom seksualnošću. Poteškoće u reagovanju mogu biti povezane sa zabrinutošću u vezi ženskih figura u životu subjekata i odnosa sa njima. 

8. Četvoronožna životinja: pomaže subjektima da se opuste i efikasno reaguju. I ona doprinosi promeni tempa ali uvodi i poteškoće u elaboraciji jer je kopleksna i prva kartica u boji u setu. 

9. Karakteristika ove kartice je difuzna i nejasna forma, prigušena hromatska svojstva stvaraju osećaj opšte nejasnoće. Problemi sa obradom ove kartice mogu ukazivati na probleme u radu sa nestrukturisanim podacima.

10. Rak, jastog, pauk: ovo je poslednja slika u nizu koja može pružiti subjektu priliku da se „odjavi“ tako što će pokazati kako se oseća. 

Jelena Nikolić, psiholog

Izvori: 

https://en.wikipedia.org/wiki/Hermann_Rorschach

https://en.wikipedia.org/wiki/Rorschach_test

https://www.ted.com/talks/damion_searls_how_does_the_rorschach_inkblot_test_work/transcript?language=sr