Edit Džekobson

Edit Džekobson je bila nemačka psihoanalitičarka. Njen glavni doprinos psihoanalitičkom razvoju misli ogledao se u proučavanju značaja i razvoja osećaja identiteta i samopoštovanja i razumevanju nastanka depresije i psihoze. Uspela je da integriše tripartitni strukturalni model klasične psihoanalize sa teorijom objektnih odnosa u revidiranu teoriju nagona. Time je povećala mogućnosti lečenja uznemirenih pacijenata sa problemima koji potiči iz preedipalne faze razvoja.

Edit Džekobson se rodila u jevrejskoj porodici 10. Septembra 1897. godine. Otac joj je bio lekar a majka se bavila muzikom. Edit se prvo bavila medicinom a kasnije je postala i psihoanalitičarka. Godine 1922. stekla je medicinsku diplomu, nakon što je pohađala medicinsku školu u Jeni, Hajdelbergu i Minhenu. Od 1922. do 1925. stažirala je pedijatriju u Univerzitetskoj bolnici u Hajdelbergu. U tom periodu razvija interesovanje za psihoanalizu. Tokom svog stažua zainteresovala se za slučajeve dečje seksualnosti. Obuku na Berlinskom psihoanalitičkom institutu  započela je 1925. godine, a njen analitičar bio je Oto Fenihel. Godine 1930. postala je član Berlinskog psihoanalitičkog društva i ubrzo je predstavila radove koji su se bavili razvojem superega i problemima koji nastaju usled neadekvatnog razvoja ove instance ličnosti. Godine 1934. godine postala je analitičar za obuku u Berlinskom institutu.

Nacisti su je jednom prilikom, 1935. godine zatvorili jer je odbila da saopšti informacije o pacijentu. Tokom 1938. dijagnostikovana joj je Graves-ov bolest i dijabetes; dok je bila hospitalizovana u Lajpcigu, pobegla je u Čehoslovačku.  Ubrzo nakon bega, emigrirala je u SAD, gde je uskoro postala član njujorškog psihoanalitičkog društva. U Americi je postala analitičar koji drži treninge.

Teorijski i klinički rad ove psihoanalitičarke se odnosio na funkcionisanje ega i superega, na procese identifikacije koji su bili u osnovi razvoja ega i superega, te ulogu ega i superega u depresiji. U svojim radovima pokušava da konstruiše opštu razvojnu perspektivu. Ova perspektiva učinila bi moralnost pokretačem i stvarnim objektom i izgradnji ega i superega. Zanimala se za sudbinu self-prezentacije kod depresivnih i psihotičnih pacijenata. Predstavila je koncept self-prezentacije sa Hajncom Hartmanom. Godine 1964. godine predstavila je revidiranu teoriju nagona. Umrla je 8. decembra 1978.

Revidirana teorija nagona

Džejkobson je bila prva teoretičarka koja je pokušala integrisati teoriju nagona sa teorijom strukturalnih i objektnih odnosa u sveobuhvatnu, razvojnu sintezu, a njen uticaj na kasniji rad u ovoj oblasti bio je veliki. Svoju teoriju razvijala je i gradila oslanjajući se na radove Ane Frojd, Hajnca Hartmana, Renea Špica i Margaret Maler. Godine 1964. napisala je knjigu “Ja i predmetni svet” u kojoj je revidirala teoriju Sigmunda Frojda o psihoseksualnim fazama u razvoju i njegovim konceptualizacijama id-a, ega i superega.

S Frojdove tačke gledišta, nagoni su bili urođeni, dok su ego psiholozi isticali uticaj okoline. Edit  je pronašla način da premosti jaz između tih gledišta. Prema njenom shvatanju, biologija i iskustvo uzajamno utiču jedni na druge i neraskidivo deluju tokom celog razvoja. 

 

U skladu sa Hartmanovim shvatanjem, ona je istakla da instinktivni nagoni nisu urođena „svojstva“, već biološki predisponiran, urođen potencijal. Ovi potencijali dobijaju svoje karakteristične osobine u kontekstu ranih iskustava deteta. Od rođenja pa nadalje, iskustva će se registrovati kao prijatna („osećati se dobro“) ili neostvariva, neprijatna („osećati se loše“). Ravnoteža u subjektivnim osećajima u ranim iskustvima deteta doprineće skladnom razvoju libida i agresivnom nagonu. Libido će se pojaviti iz iskustava osećaja dobrog i normalno će biti manje agresije. Međutim, ako su rana iskustva posebno frustrirajuća, agresivni nagon može da poremeti svoj normalan razvoj. Libido pomaže u integrisanju slika dobrih i loših predmeta i dobrog i lošeg sebe. Agresija, s druge strane, olakšava razdvajanje i uspostavljanje različitih slika o sebi i drugima. Libido i agresija ne mogu funkcionirati jedno bez drugog. Libido promoviše zbližavanje, a agresija se kreće van. Libido i agresija su neophodni za izgradnju stabilnog i čvrstog identiteta integrišući iskustva iz okoline.

Edit je isticala da su sva iskustva subjektivna, što znači da ne postoji dobro majčinstvo, već samo majčinstvo koje je dobro određenoj bebi. Sve je u vezi sa “afektivnim podudaranjem” između majke i deteta, u kojem faktori poput bebinog temperamenta, uklapanja ili neslaganja između bebe i majke i majčine sposobnosti da adekvatno odgovore na bebine potrebe igraju važnu ulogu.

Razvoj deteta

Rano psihičko stanje deteta je nediferencirano, bez jasnih granica između unutrašnjeg jastva i spoljnog sveta. Libido i agresija se ne doživljavaju kao posebni, razdvojeni nagoni. Pošto novorođenče ne može još uvek da pravi razliku između sebe i drugih, najranije slike se spajaju i i mogu da izazovu zbunjenost. Edit je predložila - u dogovoru sa Reneom Špitom - da će se iskustva, bilo da su dobra ili loša, akumulirati u dečijoj psihi. Ove najranije slike čine osnovu za kasnije subjektivne osećaje sebe i drugih i poslužiće kao filter kroz koji će se tumačiti sva buduća nova iskustva.

Na uzrastu od otprilike šest meseci, beba je sposobna da razlikuje sebe i druge. Postepeno, agresivne i libidinalne komponente takođe postaju više diferencirane, što dovodi do formiranja novih strukturalnih sistema: ega i superega. U drugoj godini dolazi do postepene individuacije i autonomije ega, u kojem predstave deteta postaju realnije. Dete otkriva sopstveni identitet i uči da razlikuje poželjne od realističnih slika sebe i objekta. Superego se razvija tokom dužeg vremena i konsoliduje se tokom adolescencije.

U normalnom razvoju postoji ravnoteža između libida i agresije, koja dovodi do zrele razlike između sebe i drugih. Međutim, nedostatak ravnoteže između libida i agresije može dovesti do slabih granica između sebe i drugih, što se može primetiti kod psihotičnih pacijenata. Takođe u pogledu razvoja Ega i Superega, Edit je naglašava ulogu roditeljskog uticaja kao odlučujuću.

Koncept depresije

Edit depresiju posmatra kao Ja fenomen. Kao bitan mehanizam koji doprinosi nastanku depresije ona ističe gubitak samopoštovanja. Depresija lakše nastaje tamo gde self nije jasno razgraničen od unutrašnje reprezentacije objekta. Manje mogućnosti za nastanak depresije su tamo gde je dete izgradilo jasan identitet. Tamo gde se dete oseća voljenim od strane oca i majke i gde se frustracije mogu tolerisati dete razvija visok nivo samopoštovanja i malu sklonost ka razvijanju depresivnih reakcija.

Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori:

https://en.wikipedia.org/wiki/Edith_Jacobson

V. Jerotić, M. Popović: Psihodinamika i psihoterapija neuroza

Leopold Szondi; šta izbor zanimanja govori o nama

Leopold Szondi je bio švajcarski psihijatar i psihoanalitičar mađarskog porekla. Rođen je 11. marta 1893. u Nitri, slovačkom gradiću, kao drugo dete u porodici od ukupno devetoro dece iz drugog braka svog oca. Njegov otac bio je obućar po zanimanju ali se bavio proučavanjem Tore kao i  Talmudskih i Hasidskih tekstova. Godine 1898. Szondijeva porodica preselila se u Budimpeštu, gde je Leopold prvo je studirao grčki i latinski jezik a potom je upisao i medicinski fakultet. Bio je fasciniran Dostojevskim i Frojdom, a "Tumačenje snova" bila mu je omiljena knjiga na frontu tokom Prvog svetskog rata. Godine 1919. je kao neuropsihijatar i pomoćnik Paula Ranšburga, objavio niz analiza ličnosti koje su bile zasnovane na konstitucionalnim i genetskim faktorima. Od 1921. radio je u privatnoj praksi. Od 1927. do 1941. Szondi je radio kao profesor i direktor Kraljevskog mađarskog laboratorijuma za istraživanje i lečenje psihopatoloških poremećaja. Radio je i na Institutu za psihoterapiju u Budimpešti. Godine 1926. se oženio Ilonom Radvani sa kojom je imao ćerku Veru i sina Petra. Gotovo deset godina bio je na istom intelektualnom nivou kao Frojd i Karl Jung, ali je njegov rad dramatično prekinut nakon izbijanja Drugog svetskog rata, kada su njega i njegovu porodicu nacisti odveli u koncentracioni logor. Srećom, američki intelektualci saznali su za njihovu sudbinu i odlučili da plate nacistima kako bi ih oslobodili.  Porodici Szondi je dozvoljeno da ode u Švajcarsku kao deo trgovinskog sporazuma, 6. decembra 1944. Nakon boravka u izbegličkom kampu u Cauku, porodica Szondi se preselila u Cirih, gde će Leopold Szondi ostati do kraja života. U znak priznanja za svoja naučna dostignuća, dodeljen mu je počasni doktorat Katoličkog univerziteta u Levenu 1970. i Univerziteta u Parizu 1979. Szondi je preminuo 24. januara  1986. u 93. godini života.

Szondijeva teorija

Szondi je proučavao uticaj naslednih faktora na izbor partnera u okviru svoje teorije o prirodi i delovanju familijarnog nesvesnog na život čoveka. Analizom rodoslovnih stabala on je uspeo da dokaže da se između individualnoo nesvesnog koje sačinjavaju potisnuti sadržaji iz čovekovog života i kolektivno nesvesnog koji sačinjavaju arhetipovi, nalazi oblast familijarno nesvesnog čiji su sadržaji latentni recesivni geni. Prva Szondijeva obaveštenja o familijarno nesvesnom pojavila su se 1937. i ona predstavljaju osnov na kome se kasnije razvilo analitičko učenje o sudbini. Analiza sudbine sastoji se u analizi familijarno nesvesnog, odnosno analizi predaka koji u nama žive i nesvesno određuju izbor partnera, prijatelja, ideala, profesije itd.

Nosioci naslednih osobina su geni koji se nalaze u hromozomima. Jači gen se nameće i potiskuje slabiji. Gen koji se ispoljava u karakteristikama organizma koje su očigledne naziva se dominantan gen. Gen koji ispoljava svoje karakteristike samo ako ima identičnog para na drugom hromozomu naziva se latentni ili recesivni gen. Geni stalno vode borbu za prevlast. Szondi to simbolično označava kao borbu naših predaka. Svaki gen tj. predak želi da se pojavi u potomstvu. Szondi navodi primer Dostojevskog i njegovo dobro poznavanje psihologije ubice. Analiza rodoslovnog stable ovog velikog književnika otkriva da je u njegovoj porodici postojao veliki broj ubica i sveštenika. S obzirom na navedeno, Dostojevski je na neki način morao i mogao da u svojim delima  piše i otkriva psihički život ubica. U svom familijarnom nasleđu, u skrivenom obliku, nosio je u sebi ubicu. Druge snage u njegovoj ličnosti, njegova svesnost kao i veliki talenat, usmerili su ga na put vrsnog stvaraoca i poznavaoca psihologije čoveka.

Kada čovek potiče od roditelja različitih naslednih osobina, dolazi do izražaja genotropsko delovanje latentnih recesivnih gena, koji se izražavaju i prilikom izbora partnera. Ukoliko postoje uticaji familijarno nesvesnog, onda se traži partner u kome se nesvesno otkrivaju slične nasledne osobine. U svom delu “Analiza sudbine” Szondi (1965) daje jedan veoma zanmiljiv primer uticaja familijarno nesvesnog na izbor partnera. Kod Szondija je došla na pregled mlada udata žena u pratnji svoga muža. Imala je nesvesticu, žalila se na glavobolju, strah od ljudi, nametnute misli da mora da skoči u bunar. Zbog ovakvog stanja lečila se i ranije kod nekog drugog lekara a njen ponovni dolazak kod lekara izazvao je pojavu novih prisilnih misli da može da otruje svoje dete ili druge ljude oko sebe. Pacijentkinja je u jednom momentu upitala Szondija da li je u svojoj dugogodišnjoj lekarskoj praksi imao sličan slučaj kao što je njen. Szondi se tada prisetio da već godinama od istih simptoma leči jednu stariju gospođu. Suprug koji je do tada sedeo po strani i slušao sve najednom je skočio i rekao da je ta starija gospođa o kojoj pričaju njegova majka.

Szondi test

Szondi test koristi fotografiju kao dijagnostičku metodu. Svoj neverbalni projektivni test dizajnirao je 1935. godine sa ciljem da istraži najdublje potisnute impulse osobe na temelju averzije ili simpatije izazvane specifičnim fotografijama psihopata, sadista i osoba sa drugim mentalnim poremećjima. U ovom testu pacijenti moraju odabrati jedno lice na osnovu pitanja. U testu se koriste 48 kartica raspoređenih  u šest serija od osam osoba. Sve osobe prikazane na fotografijama pate od određenih mentalnih poremećaja. Stoga je Szondi krenuo od ideje da bi svaki pacijent odabrao one slike čiji izraz ili crte lica označavaju poremećaj ili problem sličan njegovom. Potisnuti impulsi bi se pojavili kada bi pacijent odabrao neku fotografiju, pre svakog pitnja koje postavi terapeut.

Prema ovom teorijskom kontekstu, pretpostavlja se da svaki od pacijenata imitira reakciju na one fizičke karakteristike (stoga genetske) koje deli sa slikom. Ovaj fenomen se naziva genotropismo i ima svoje korene u teorijama koje nam je sam Szondi ostavio sa svojom teorijom o psihologiji ljudske sudbine. Svaka od osam fotografija trebalo bi da otkriva skriveni aspekt ljudske psihe, otkrivajući psihološke nagone i tendencije koje nesvesno nosimo u sebi. Ovi latentni impulsi bili su potisnuti u detinjstvu jer su se u okruženju u kojem smo odrasli smatrali neprimerenim, lošim ili nekako društveno neprihvatljivim. Potiskivanje je psihološki odbrambeni mehanizam koji nas sprečava da osećamo emocije ili impulse za koje verujemo da su pogrešni, loši ili neprihvatljivi. Represija se dešava kada u svoj nesvesni um potisnemo karakternu osobinu, osećaj, naviku ili želju tako da toga više nismo svesni dok je poricanje potpuno odbijanje da prihvatimo stvarnost nečega u nama kao što su navika, osobina, osećaj, impuls ili želja. Poricanje može biti ili svesno ili nesvesno a u pokušaju da se dodatno zaštitimo možemo usvojiti suprotno ponašanje od onoga što smo potisnuli. U originalnom testu je serija od šest setova po osam portreta, od kojih svaki sadrži: homoseksualnog sadistu, epileptičara, katatonog šizofrenika, paranoida, manijaka i depresivca. Test deluje po principu da nas inherentno privlače ili odbijaju ljudi slični nama.

Izbor profesije 

Szondi je tvrdio da je njegovo istraživanje pokazalo da je odabir profesije određen dinamikom i strukturom psihe, i taj fenomen je nazvao operotropizam.

Od mnogih mogućnosti u kojima se operotropizam može pokazati, dao je dva primera. Čovek može da odabere profesiju u kojoj može da se bavi pojedincima sa srodnim sklonostima; ovo je slučaj psihijatra sa paranoičnim šizofrenim sklonostima ili advokata sa kverulentskim karakteristikama u zavisnosti od parnica. Drugi primer operotropizma je čovek koji bira profesiju u kojoj može na društveno prihvatljiv način da zadovolji potrebe koje bi u svom izvornom primarnom obliku predstavljale opasnost za društvo. Ovo je slučaj sa piromanijom kod vatrogasaca, sadizmom kod mesara ili koprofilijom kod hirurga koji operiše creva.

Sadistička zanimanja

Predmeti rada sadističkih profesija su životinje, kamen, gvožđe, metal, mašine, zemlja, drvo;  radne okolnosti su štala, klaonica, objekti za uzgajanje životinja, zoološki vrt, arena, rudnik, šuma, planina, operativni salon, secište; glavne senzorne percepcije su percepcija dubine i osećaj mišića; radni instrumenti su prvobitni alati: sekira, pikap, dleto, čekić, bušilica, nož, bič; radna aktivnost je veliki rad mišića. Sadistički tipovi zanimanja su vozač kamiona, sluga na farmama, prikupljač životinja, veterinar, manikir, pedikir, onaj ko se bavi klanjem životinja, hirurška medicinska sestra, hirurg, stomatolog, anatomista, šumarski radnik, drvoseča, kamenjar, rudar, vajar, vozač, vojnik , rvač, profesor fizičkog vaspitanja, instruktor teretane, maser.

Šizoformna katatonična zanimanja

Predmeti rada katatonoidnih profesija su prirodne i apstraktne nauke: logika, matematika, fizika, estetika, geografija, gramatika; radne okolnosti su zatvoreni prostori, učionice, arhive, biblioteke, "kule od slonovače", manastiri; čulna opažanja su isključena; radni instrumenti su knjige; profesionalne aktivnosti su pisanje, čitanje.

Zanimanja ovog profila su: pedagog, vojnik, inženjer, profesor (uglavnom lingvista ili profesor logike, matematike, fizike, filozofije, društvenih nauka). Osobine ličnosti koje se nalaze u ovoj grupi su aristokratska ekskluzivnost, eklektični izbori prijateljstva, sistematizacija, šematizacija, kruti formalizam. Tu su i zanimanja estetičara, umetničkog kritičara, računovođe, službenika, kartografa, tehničkog crtača, grafičkog dizajnera, poštanskog radnika, telegrafskog operatera, štampara, poljoprivrednika, šumara. Osobine ličnosti koje se nalaze u ovoj grupi su pedantnost, tačnost, eksplicitnost, nedostatak humora, ćutljivost, bezizražajnost, smirenost, preosjetljivost; tvrdoglavost, nesposobnost za raspravu, samosvest, uskogrudnost, bahatost, kompulzivnost, automatizacija, manirizmi, osećaj svemoći, autizam, nemogućnost apsorpcije drugog (auto-psihološka rezonanca), nepokretnost, omnipotencija.

Kriminalne, ili najviše društveno negativne, aktivnosti katatoničkog tipa su radna averzija, usamljenik, zanesenjak, lutalica, provalnik. Na drugoj krajnosti spektra, najsocijalnije pozitivne profesije su profesor, professor logike, filozof, estetičar, matematičar, fizičar.

Paranoidne profesije

Predmeti rada paranoidnih profesija su pragmatične i analitičke nauke (psihologija, psihijatrija, medicina, hemija), muzika, misticizam, mitologija, okultizam; radne okolnosti su istraživački instituti, laboratorije, hemijske fabrike, egzotična mesta, dubine uma i zemlje, bolnica za lečenje duševnih bolesti, zatvor; glavne senzorne percepcije su miris i sluh; radni instrumenti su ideje, kreativnost, inspiracija.

Hebefrena grupa pripada šizoformnim profesijama i delimično se preklapa sa paranoidnim profesijama. Poslovi u hebefreniji uključuju grafologa i astrologa.

Epileptiformne profesije

Predmeti rada epileptiformnih profesija su primordijalni elementi zemlja, vatra, voda, vazduh, duh. Radne okolnosti su visina, dubina, uspon, pad, talasi, vrtložni pokreti (okretanje u krug); glavne osećajne percepcije su ravnoteža i miris. Radni instrumenti su prevozna sredstva: bicikl, električni ili konvencionalni voz, brod, automobil, avion. Profesionalne aktivnosti su vezane za lokomociju i pokret, molitvu (tišina), pobožnost, brigu, pomoć, dobročinstvo.

Zanimanja iz ove oblasti su: portir, vozač kamiona, mornar, pomorac, vozač aviona, kovač, stolar, pećnik, dimničar, vatrogasac, pirotehničar, pekar, vojnik  (bacač granata, miner), zatim sveštenik, misionar, monahinja,  „zaštitnici“, lekara i javnog zdravlja.

Kriminalne, ili najviše društveno negativne, epileptiformne aktivnosti su kleptomanija, piromanija, zločinci iz strasti, dok su najpozitivnija zanimanja iz domena religije, zdravstveni radnici, ljudi koji se bave forenzičkom patologijom.

Histeriformne profesije

Objekat rada histeriformnih profesija je sama osoba; radne okolnosti su publika, pozorište, sastanak, ulica; radni instrumenti i aktivnosti su igranje sam sa sobom, izrazi lica, glas, boja i efekti pokreta.

Poslovi histeriformne grupe uključuju: glumu (u ulogama žena i tragičnih heroina); profesionalce iz politike, člana parlamenta, šefa biroa ili fabrike, vozača automobile, timara za životinje; radnika na pijaci, izvođača u cirkusu, akrobatu, besednika. U domenu sporta to su zanimanj vezana za mačevanje, jahanje, lov, rvanje i alpinizam.

Zločinačka ili najviše društveno negativna epiletiformna aktivnost je prevarant, dok su najsocijalnije pozitivni političari, glumci.

Profesije iz domena seskualnosti - hermafroditna zanimanja

Objekat rada hermafroditnih profesija je telo (sopstveno ili drugo); radna sredina je kupaonica, plaža, restoran, kafić, pozorište, cirkus, bordel; glavne čulne percepcije su ukus i vid; radni instrumenti su nakit, odeća; profesionalne aktivnosti bojenje, šminkanje, ručni rad, tkanje, vezenje, krpljenje.

Poslovi hermafroditskog tipa su frizer, estetičar, dermatolog, ginekolog, kozmetičar i spa radnik, modni ilustrator, umetnik, pevač, balerina, plesači, sluga, konobar, hotel menadžer, poslastičar, kuvar. Krivične ili najviše društveno negativne aktivnosti hermafroditskog tipa su prevara, pronevera, špijunaža, prostitutucija. Socijalno najpozitivnija zanimanja su ginekolog i seksualni patolog.

Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori: 

Porodica u krizi; Mila Goldner-Vukov

https://www.wikiwand.com/en/Szondi_test