Uloge koje igramo; maske koje nosimo

Veliki broj ljudi ne živi svoju autentičnu prirodu, ne prihvataju sebe i svoje sopstvo istinski. Većina ljudi bira, ili prihvata već izabrane i namtenute uloge. Gradi fasadu, nosi maske. Jung je koristio izraz Persona koji je sinonim za glumčevu masku. Termin označava samoprikazivanje osobe u javnosti a ne njenu pravu suštinu. Kada kažem prihvata već izabrane uloge mislim na ono što su najčešće roditelji predodredilidetetu a ono to prihvatilo provodeći čitav život ili dobar deo života igrajući nametnuti scenario. Otac može da kaže svome sinu da nije u redu plakati, to rade samo devojčice, on mora da bude muško i sin onda počinje da gradi fasadu muškosti. Majka može savetovati ćerku da je lepša kada se nasmeje i da nije u redu biti biti tužna ili namrštena i ćerka pokušava stalno da bude vesela i nasmejana čak i ako se tako ne oseća iznutra. Neko bira ulogu pomagača. Ili ulogu spasioca. Neko je stalno žrtva nesrećnih okolnosti, žrtveni jarac. Najstarijem detetu u porodici se uglavnom nameće uloga malog odgovornog odraslog čoveka. Uloge mogu da se razviju i na neverbalne, suptilnije i neizgovorene roditeljske zahteve. Dete bira da nosi masku jer mu ona omogućava da bude voljeno i prihvaćeno. Uloge postaju strukturisane u telu. Porodični i društveni zahtevi oblikuju karakter, određuju sudbinu, nesvesnom dinamikom. Igrači uloga pokušavaju ugoditi drugima jer sledi nagrada; prihvatnje, ljubav i odobravanje, sve ono što om je bilo uskraćivano ukoliko se ne bi ponašali onako kako su roditelji zahtevali. Većina ljudi se toliko poistovetila i stopila sa svojom maskom da naziranje prave prirode rađa strah i uznemirenje. Svoju jedinstvenost su žrtvovali za društvene ili kulturne stereotipe. Imamo i one koji iza fasade saosećajnosti, nesebičnosti, uviđavnosti, dobrote, genijalnosti, kriju i od sebe samih i od drugih svoju egocentričnost i egoistične porive. Promena okruženja i različite okolnosti doprinose zapanjujućoj transformaciji ličnosti.

Praksa je pokazala da, na žalost, kada jednom odbacimo deo sebe da bismo zavredili ljubav drugih, mi stalno nailazimo na odbacivanje. Stavljajući masku mi smo već sami sebe odbacili a očekujemo da nas drugi private. I opet se trudimo da odigramo ulogu još bolje i uspešnije jer smo osetljivi na očekivanja drugih a ustvari se sve više vrtimo u začaranom krugu, žrtvujući lični identitet. Jedan od razloga zašto nije lako osloboditi se uloge koju igramo jeste naša identifikacija sa njom i osećaj bliskosti ili upoznatosti s njom. Nekad nismo ni svesni da naše ponašanje nije istinsko, da je lažno. Jedan od faktora zašto je se držimo je i stid. Persona nas štiti od stida. Stid nas nagoni da se ponašamo tako da izbegavamo sve ono što se ne uklapa u načine na koji smo odgajani i vaspitavani. Stavljamo masku da bismo se dopali, da bismo se uklopili, da se ne bismo razlikovali, da bismo izbegli susret sa našom senkom. Kako kaže Loven a i praksa potvrđuje, ljudi najčešće dolaze na psihoterapiju da bi se oslobodili nekog neprijatnog simptoma, opesivnih misli, depresije, anksioznosti, napada panike, nagomilane frustracije, kopmulsivnog reagovanja,osećaja da nije uspešna, da joj ništa ne ide. Njih uznemirava simptom, ono što je na površini, ono što vide i osećaju i žele da ga otklone ali ne žele da se promene na suštinski i radikalan način. Šta je ono unutar njih što dovodi do uznemirenosti, uskraćuje osećaj zadovoljstva, mira, ispunjenja, radosti? Loven smatra da je to strah da se bude ono što čovek jeste, strah da se prihvati sopstvo jer možda je neadekvatno i neprihvatljivo. Taj strah utiče na prikrivanje i maskiranje stvarnih osećanja i nagoni da se prihvate uloge koje se od nas očekuju. Međutim, bez suočavanja sa sobom, svojim karakterom, svojim unutrašnjim bićem, svojom senkom, sudbina koja nam je nametnuta postaje neizbežna. Prvi korak u terapiji je otkriti koju to ulogu igramo i razumeti zašto je uloga usvojena u prošlosti, služi li svrsi i dalje u sadašnjosti. Maska nam uglavnom služi da bi nas zaštitila od onih aspekata naše ličnosti koji su suviše bolni, neprihvatljivi ili zastrašujući i sa kojima ne želimo da dođemo u kontakt jer tako je lakše. To što nismo u konatktu s neprihvatljivim delovima sebe ne znači da oni ne postoje i da ne deluju iz našeg nesvesnog. Sakriveni  u dubinama naše ličnosti, odsečeni od svesti, prognani aspekti naše ličnosti utiču na ponašanje i upravljaju našim životima. Trošeći ogromnu količinu energiju za održavanje spoljašnje fasade, ostavljamo sebi malo zadovoljstva i prostora za kreativnost. Igrajući uloge poričemo sopstvene potrebe. Ne osećamo napor koji ulažemo u sliku o sebi, u igranju uloge ali osećamo hronični zamor, nezadovoljstvo, iritabilnost, frustriranost, anksioznost, depresivnost.

Jelena Krstić, psiholog

 

Korišćeni izvori:

Aleksander Loven; Strah od života

 

Hičkok i psihoanaliza; sedam veličanstvenih

MARNI

Duboko ukorenjeno osećanje emocionalne ili egzistencijalne uskraćenosti u detinjstvu može se nadkompenzovati kompulzivnom potrebom za otimanjem nečeg što simbolično asocira za rani objekt žudnje.Ta rana frustracija uskraćenosti nesvesno je jača od bilo kakvih moralnih principa i zovemo je KLEPTOMANIJOM. Sjajni fim Alfreda Hičkoka sa Tipi Harden i Šon Konerijem nas podseća na ovaj u osnovi neurotični konflikt, ne tako redak u svim socijalnim strukturama društva. Interesantna je fenomenologija tkz.kolektivne kleptomanije prisutne u društvima u regresiji.

PTICE

Strah od separacije je jedan od ključnih strahova u našim životima.Odvajanje od roditelja i fantazam od napuštanja je predvorje najznačajnijeg straha, straha od smrti.Veličanstveni film Alfreda Hičkpka PTICE sa Roberom Tejlorom i Tipi Herden je zapravo priča o suočenju sa pomeranjem tog straha, priča o posesivnoj majci i ambivalenci sina u nastojanju finalnog pomeranja od dominantne uloge sina na putu ka muškarcu. Zastrašujući nalet podivljalih ptica je ekvivalent eksternalizacije vlastitih strahova od "odleteti", odvojiti se, separisati se. Glavni junak je primoran na suočavanje kao jedinu mogućnost izlaska iz zaglavljenosti. U praksi strah od ptica, osim ako nema traumatsku uslovljenost, jeste strah separacionog karaktera.

PSIHO

Maestralni film s početka 60-ih Alfreda Hičkoka sa sjajnim Entoni Perkinsom i Verom Majls nije zapravo priča o shizofreniji,već o lediranju agresije nerazrešene Edipalne pozicije. Norman Bejts je pun gneva prema majci, koju revitalizuje balsamući je i identifikujući se sa njom u svom psihotičnom rascepu. Istovremeno je neprekidno ubija ne prihvatajući njenu seksualnost, a samim tim i napuštanje dečaka. Ubija je pomerajući svoj gnev na gošće motela jer mu je to prihvatljivije, jer majka u njemu determiniše kontinuirano obnavljanje tog zapostavljenog i gnevnog dečaka. Identifikujući se sa njom on je održava, čini besmrtnom i time nadkompenzuje svoju ubilačku ljutnju prema ženi.

Zanimljiva je i Hičkokova arhitektura celokupne postavke.Sablasna kuća iznad motela kao prestrogi Super Ego, motel kao načeti Ego i močvara kao Id duboko skrivenih frustracija, tajni i zločina. Oslobađanje od ove kuće i mumifikovanih demona naših bazičnih ljutnji sakrivenih vešto u njenim skrivenim prostorima je jauk vredan truda i suština razrešenja svih naših inicijalnih nerazrešenja...put ka individuaciji.

REBEKA

Rebekin sindrom ili sindrom senke one prethodne, vezuje se za radnju antologijskog filma Alfreda Hičkoka iz 1940. godine, a po romanu spisateljice Dafne di Morije (po čijoj noveli će 20-ak godina kasnije biti snimljene čuvene Ptice). Sjajne uloge su ostvarili ser Lorens Olivije, Džoan Fontejn i pre svega Džudit Anderson. U ovom Oskarom ovenčanom filmu, prvom američkom projektu Hičkoka, govori se o braku bogatog aristokrate Maksima i povučene i arhaično čiste Edit. Dovođenje mlade supruge u barokni ambijent svog dotadašnjeg života otvara senke prošlosti i misterije smrti prethodne supruge, krajnje idealizovane i sofisticirane u kontekstu pređašnjeg. Idealizaciju pojačava rigidna kućepaziteljica, pojačavajući Nad Ja neurotične Edit. Kroz proces suočavanja i demistifikacije istine priča dobija svoj poznat Hičkokov zaplet. U psihologiji je često lajt motiv upravo kompletniji sa senkama prethodne i sa restlovima prethodnih faza novog partnera, izvire iz pozicioniranja za izbor koji nagoveštava nerazrešenje primarne faze ili faze trijadnog sistema.

SENKE SUMNJE

Senke sumnje su omiljeni vlastiti film Alfreda Hičkoka nastao 1943g. sa omiljenim Velsovim glumcem Dzozef Kotnom i mladom Terezom Rajt. Govori na hičkokovski način o idealizaciji i demistifikaciji. Gotovo incestuozne Elektrine pulsije mlade Čarli prema svom ujaku pretvaraju se u košmar bolnog i mučnog prihvatanja sazrevanja. Suptilno vođena unutrašnja drama razornog rušenja primarnog muškog ideala u filigranski naslućujućoj mučnini Hičkokovske atmosfere.

VERTIGO

Kada je britanski filmski institut 2012. god. stavio na prvo mesto najboljih filmova svih vremena stavio ovaj Hičkokov psihološki triler iz 1958. god.,skinut je sa pijedestala do tada neprikosnovani GRAĐANIN KEJN Orsona Velsa. Istovremeno skrenuo je pažnju na višeslojnost i novo čitanje svoje uzbudljive sadržine i značenja. Detektiv Skoti u jednoj od životnih uloga Džimija Stjuarta ulazi u priču osenčen vlastitom neurotičnišću i akrofobijom (strahom od visine). Dobija angažman da prati mističnu i fatalnu Madlen, suprugu bogatog klijenta i biva uvučen u kompleksnu manipulaciju iz koje se dekompenzuje u bolničku depresiju sa katatonim fenomenima (potpuno odsustvo volje). Izlazak iz depresije zamenjuje opsesivnom fiksacijom traganja za Madlen koju projektuje u Džudi, ženi koja zapravo i jeste osoba koja je deo prljave igre. Potpuno je obukavši kao objekat svoje fiksacije i odvodeći na mesto insceniranog zločina, shvata da je izmanipulisan i suočava se sa demistifikacijom vlastite zablude. U trenutku kada mu Džudi (u ulozi jedne og najfatalnijih Hičkokovih plavuša Kim Novak) priznaje istinu, svoje učešće u zločinu, ali i da ga voli, dešavaju se dve stvari. Na vrhu crkve pojavljuje se opatica, kao moralni arbitar i ekvivalent neophodnosti kazne, zbog čega Džudi pada sa zvonika i gine. Drugi epilog je suočavanje glavnog junaka sa vlastitim strahom od visine i raskrinkavanje iracionalnosti vlastite neuroze, ma koliko to bilo bolno.

Svaka neuroza je ma koliko bila mučna i sa jaukom, na neki način i znak snažne potrebe suočavanja sa vlastitim konfliktima. Što bi rekao Frojd jak signal da otkrijemo šta je to što potiskujemo. Simptomi su nešto što često prelazi iz jednog oblika u drugi, transformiše se.

Mi u VRTOGLAVICI imamo traumatski uslovljenu akrofobiju (pad kolege), depresiju kao sinergiju istrošenih psiholoških odbrana i na kraju opsesiju. Opsesija (postoji Viskontijev film) je prihvatljivija zamena za strah od gubitka objekta. Praktično mi strah za gubitak neke nama značajno bitne osobe (npr.majka) zamenjujemo strahom od gubitka neke osobe koja je u osnovi zamenljiva, ali joj mi dajemo grandiozan značaj, zato što je taj gubitak ipak u osnovi prihvatljiviji. Npr. sin se boji gubitka majke i taj strah zamenjuje prihvatljivijim, uvodi ljubavnicu kojoj daje karakter nekog čiji gubitak je nepodnošljiv i fatalan. Faktički opsesivna zaljubljenost je oblik psihološkog pomeranja u prihvatlhiviji oblik.

U tom kompleksnom suočavanju sa konglomeratom vlastitih strahova glavni junak VERTIGA, raskrinkava nešto bitnije od svake idealizacije, dolazi do istine, do sebe. Svako novo gledanje ovog filma nas uverava u neverovatnu, gotovo filigransku sposobnost Alfreda Hičkoka da reciklira ljudske strahove do srži njihove etiologije.

PROZOR U DVORIŠTE

Na osnovu novele Kornela Vulriha, Alfred Hičkok 1954g. snima antologijski film PROZOR U DVORIŠTE sa dve mega zvezde Dzejms Stjuartom i Grejs Keli. Napeta priča govori o povredjenom čoveku koji svoj trenutni invaliditet i statičnost izazvanu povredom noge, nadkompenzuje "tako zanimljivim" zavirivanjem u tudje živote. Situacija se okreće kao strašni bumerang kada postaje svedok zločina i primećen kao takav.

Film ukazuje na suptilan i simboličan način na intezitet i učestalost ljudskih pulzija za voajerisanjem (posmatranjem tudjih života i prostora kompulzivnog karaktera). Smatra se da je posle potrebe za patnjom (jer ona čoveku daje potporu smisla, jer ako nema za čime ili kime da pati, tako je "beznačajan") upravo potreba za voajerisanjem sledeća po značaju. Zašto? Zato što je čovek komparativno i upredjujuće biće i što sebe procenjuje upravo na taj način.Time se objašnjava u današnje vreme fenomen gledanosti rijaliti programa.Potreba za voajerisanjem je naročito istaknuta u fazama statičnosti, praznine i odsustva struktuisanog smisla vlastitog življenja.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar; psihoterapeut

Pobuna čoveka kao osnovni princip realizacije

  

 

Suština života je u pokušaju realizacije pobune. Što reče Alber Kami: "čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste".

Čovek se buni protiv samog sebe, protiv očekivanja roditelja i okoline, buni se protiv stereotipije realnog, protiv iracionalnog. Buni se protiv sistema koji ga dezavuiše i zloupotrebljava. Pobuna je odgovor na strahove, odgovor na nesporazume. U suštinskom je antagonizmu sa Nad Ja i u   tom antagonizmu bazira se i suština ljudskih sudbina.

Odustajanje od pobune, lične ili kolektivne je poraz, odustajenje od života. Nema individuacije bez pobune. Nema harmonije bez realizovanog bunta. Agresija nestaje u pobuni. Nema ni vlastite slobode, ni tuđe bez pobune. One lične, unutrašnje, bolne ali tako neophodne i celovite. Pobune koja oplemenjuje i amplifikuje. Pojedinac lišen pobune atrofira. Društvo prigušene pobune nestaje.

 

 

Konstruktivna pobuna je pobuna gradnje, ne pobuna rušenja. Pa makar gradnja bila i na ruševinama onog pogrešnog, dotrajalog, dekadentnog, loše upotebljenog, arhaičnog, destruktivnog. Esencijalna psihološka pobuna je bunt zrelog nad infantilnim, jer besomučno odlaganje napuštanja nezrelosti inicira hronifikaciju ljutnje i postaje baza agresije.

Kolektivni principi pobune su istovetni individualnim ali i principi odsustva pobune, nečinjenja, hibernacije. Sinergija dobro struktuisanih individualnih pobuna je osnova novog boljeg sveta.

Taj niz individualnih pobuna determiniše niz ličnih katarzi ugrađenih  u relaksiranije društvo u kome će pobune izaći iz egzistencijalnog i imati mnogo suptilnije, pre svega sofisticirane i estetske motive.

 

Dr Ivajlo Ilijev; psihijatar, psihoterapeut

 

Psihosomatske bolesti; kada telo oseća

 

Postoje mnogobrojni primeri iz života a i stručne prakse koji pokazuju da je veliki broj telesnih bolesti izazvan ili pogoršan usled delovanja određenih psihičkih stanja obolelih i emocija poput ljutnje, besa, gneva, straha. Poznato je da depresija pogoršava prognozu karcinoma, da su infekcijama podložnije osobe koje ne vide smisao i svrhu življenja, da deca razvijaju respiratorne infekcije ili bolove u stomaku nakon svađe roditelja, da nakon izliva intenzivnog besa ili velike svađe osobi skoči krvni pritisak i bude joj loše ili čak dobije akutni infarkt miokarda, da zbog problema na poslu i potiskivanja hroničnog nezadovoljstva nekome proradi čir ili ima bolove u mišićima, da ženi posle saznanja da je muž vara proradi štitna žlezda i slično. Psihosomatskim bolestima nazvane su one bolesti u čijem nastanku, toku i razvoju ključnu ulogu imaju psihički faktori sa anatomopatološkim lezijama na organima  uzrokovane odgovorom na emocionalni stres a koje obuhvataju mnoge hronične i akutne telesne bolesti poput koronarnih (arterijska hipertenzija, angina pectoris, tahikardija, aritmija), bronhijalne astme, migrene,  karcinoma, dijabetesa, bolesti štitne žlezde (hipertireoza, hipotireoza), bolesti organa za varenje (čir na želucu, dvanaestopalačnom crevu, ulcerozni kolitis, iritabilni kolon,), bolesti kože (neurodertamtitis, ekcem), reumatskih oboljenja zglobova (hronični polireumatizam, reumatoidni artritis), alergijskih reakcija, urtikarija. Psihička komponenta u sadejstvu sa biološkim i sociološkim faktorima određuje bolest ili zdravlje čoveka.

Psihosomatske bolesti nam pokazuju da su telo i duša neraskidivo povezani, da postoji  holističko jedinstvo naše psihe i našeg tela. Od toga koliko pažnje pridajemo svojim osećanjima, koliko računa vodimo o svom psihičkom blagostanju zavisiće i naše telesno zdravlje. Georg Grodek, saradnik Sigmunda Frojda, koji se smatra rodonačelnikom psihosomatike, isticao je da bolest može biti izraz nesvesnog konflikta i da kada su drugi putevi blokirani, nesvesno saopštava svoju poruku preko tela. On kaže da odbija da prihvati podelu na telo i dušu i da su oba pojma odraz ida koji se može izraziti ili kroz pneumoniju ili rak, na isti način kao i putem opsesivne neuroze. Feliks Dojč, psihoanalitičar, bio je mišljenja da se začetak psihosomatske bolesti pomalja vrlo rano, u doba kada još uvek nije došlo do jasnog razgraničenja između telesnih i psihičkih aspekata emocija. Franc Aleksander, takođe Frojdov učenik, nudi svoj pogled na nastanak određenih telesnih oboljenja ističući da stres kao i način prevazilaženja stresne situacije i tip komflikata unutar ličnosti određuje koju će telesnu bolest osoba razviti. Po njegovom mišljenju kada su blokirane agresivne i hostilne čovekove tendencije, kada postoji potiskivanje ovih emocija dolazi do aktivacije simaptičkog nervnog sistema koji drži vegeteativni nervni sistem u stalnoj tenziji i vremenom, postepeno dolazi do patoloških promena i oštećenja u organima koji su pod kontrolom ovog dela nervnog sistema (blokadom simpatikusa nastaje migrena, arterijska hipertenzija, kardijalna neuroza, hipertireoza, dijabetes mellitus i artritis a blokadom parasimpatikusa dijareja, opstipacija, gastroduodenalni čir, kolitis, hronična stanja umora. Pre nego što se pojavi psihosomatska bolest sa fiziološkim oštećenjima postoji psihofiziološki poremećaj u radu tog organa ali bez oštećenja tkiva. Flanders Dunbar, psihoanalitičarka i jedna od osnivača američkog psihosomatskog društva smatrala je da određeni profil ličnosti oboleva od određenih bolesti pa tako dugotrajno potiskivanje besa dovodi do gastroduodenalnog ulkusa što je praćeno dalje povećanim lučenjem kiseline u želucu, stezanjem krvnih sudova u zidu želuca i ukoliko ovakvo stanje duže traje dolazi do stvaranja priraslica i grizlica u želucu ili dvanaestopalačnom crevu.  Takve osobe pripadaju oralno zavisnim ličnostima koje su sklone oralnim satisfakcijama i gratifikacijama, anksioznim krizama i depresivnim epizodama, manje agresivni sa naglašenom tendencijom da svoju agresivnost potiskuju, neuspesi ih veoma pogađaju, osetljivi sun a frustraciju, neotporni na konfliktne situacije što dovodi do pogoršanja bolesti. Kliničari koji su se bavili izučavanjem strukture ličnosti obolelih od bronhijalne astme došli su do otkrića da je kod takvih osoba postojao problemnapuštanja ili sindrom separacije kao i gubitak emocionalne podrške. Njihov životni stil odlikuje zavisnost i ambivalencija a u slučaju sukoba povlačenje i pasivno predavanje sudbini. Oboleli od ulceroznog kolitisa se opisuju kao opsesivno-kompulzivne osobe, presavesne, povučene, stidljive, sa naglašenom potrebom za redom, čistoćom, tačnošću. Vrlo retko ili uopšte ne ispoljavaju ljutnju i agresivnost a ukoliko se to desi obično sledi osećanje krivice jer nisu u stanju da podnesu saznanje da su puno agresivni ali je ta agresivnost duboko potisnuta. Osobe koje su sklone akutnom infarktu miokarda su aktivne, kompetitivne, ambiciozne, nezavisne, sa naglašenom potrebom da budu vođe, nesposobne da podnose dokolicu sa tendencijom da obave što veći broj poslova u što kraćem roku, teško obuzdavaju svoju agresivnost i neretko je prazne eksplozivno.. Ona je isticala da postoji i traumatofilna ličnost (ličnost sklona nezgodama) koja zbog otpora prema autoritetu često prema njemu iskazuje bes i ljutnju zbog čega oseća krivicu i sklona je nehotičnim samopovređivanjima. Njena učenja su odbačena. Harold Volf , koji nije bio psihoanalitičar, isticao je da određeni životni događaji postepeno, preko poremećaja u radu organa izazivaju oštećenja u njihovoj strukturi.

 

Ličnost psihosomatskih bolesnika

Istraživanja sporovedena tokom dvadesetog veka kao i lečenje psihosomatskih bolesnika pokazala su da oni pretežno telesno ispoljavaju svoja osećanja, infantilni su, vrlo teško ili nikako ne podnose pritisak, direktno pelaze na akciju i pokazuju tendenciju prema socijalnom konformizmu. Njihov fantazmatski život je siromašan, kao da su odsečeni od svog nesvesnog sa malim verbalnim kapacitetom. Aleksitimični su i pokazuju teškoće u verbalnoj ekspresiji svojih unutrašnjih osećanja. Mek Dugal ističe da takve osobe nisu u stanju da osmisle svoju egzistenciju i da svoj put razvoja dovedu do kraja postajući samosvojne, autentične ličnosti, drže se strogo pravila ponašanja sredine u kojoj žive, trude se da ne prave ispade i ekscese, ponašajući se nespontano, kruto, robotizovano. Često nisu u stanju da bliže opišu osnovna emocionalna stanja poput straha, tuge, besa,  kao ni odnos između telesnih promena i emocionalnog stanja, dajući vrlo štur opis svojih intrapsihičkih doživljavanja, bez povezivanja recimo telesnog i psihičkog, fokusirajući se na telesne aspekte emocija koje doživljavaju sa teškoćom da se pronikne u njihov uzrok pri čemi im telo služi kao pokazatelj emocionalnog poremećaja.

 

Porodica i psihosomatski bolesnik

Porodica je okruženje koje svojim sistemom vrednosti, interakcijama članova i obrascima ponašanja može da bude izvor stabilnosti i sigurnosti ali i izvor stresa za pojedine članove koji onda reaguju određenim mehanizmima odbrane a što je na fiziološkom nivou praćeno i određenim vegetativnim reakcijama sa potencijalnim stvaranjem telesnih simptoma i oboljenja ukoliko je stres izraženiji a član vulnerabilniji kako emocionalno tako i somatski. Kao sistem, svojim delovanjem i odnosom prema anksioznosti i emocionalnim stresorima koji dolaze kako iz čovekove unutrašnjosti tako i iz socijalne sredine, porodica može da pospeši ili smanji razvoj psihosomatske bolesti. Anksioznost u porodici može biti izazvana pritajenim interpersonalnim sukobima, voljnim i nevoljnim krizama, normalnim razvojnim procesima i fazama razvoja, zahtevima koje porodica nameće svojim članovima, krutim i rigidnim pravilima, raznim pritiscima.  Psihosomatska porodica se, prema Sauberu, definiše kao kao porodica u kojoj se emocionalni konflikt transformiše u somatski simptom kod jednog ili više članova. Članovi imaju vrlo često teškoće u verbalizovanju nekih ili većinu svojih osećanja (strah, ljutnja, ljubomora, bes, naklonost, ljubav) sa naglašenom briznošću koja se često koristi da izrazi čitav niz osećanja jednog člana porodice za drugog. U takvim porodicama postoje i hipohondrijske preokupacije a odlikuju se i određenim karakteristikama kao što su:

·     preterano emocionalno uplitanje koje se manifestuje veoma slabim i poroznim granicama između roditelja i dece gde se svaki član porodice meša u nezavisnost drugog člana i gde nema individualnosti (kada npr jedan član počne da govori a drugi ga odmah prekida), autentičnosti, slobode da se iznese vlastito mišljenje, stav, lična osećanja. Osećanja, mišljenja, stavovi se izražavaju zamenicom Mi.

·       tendencija ka prezaštićivanju se ogleda u preteranoj naglašenosti zabrinutosti ili podrške. Tu svako svakog štiti izbegavaju se sukobi, izražavanje neslaganja oko nečega, postoji strah da se ne povredi neki član

·      porodična rigidnost koja se ogleda u kroz izraženu nesposobnost adaptacije razvojnim i drugim zahtevima i situacijama koje su praćene povišenjem anksioznosti.

·       slabost porodice u rešavanju problema i sukoba koja se manifestuje potrebom porodice da izbegava sukobe, gde se sve opisuje kao skladno i idealno, svi su srećni, usklađenih stavova i mišljenja, navodno bez problema življenja. Zataškava se sve što bi moglo da poremeti mir i prividnu ravnotežu. Kako kaže Mila Goldner-Vukov, takva porodica podseća na Papenov lonac koji je spolja obložen zaštitnim slojem tvrdog, neprovidnog materijala tako da se sa spoljašnje strane ništa ne može videti a unutra ključa velika napetost.

Vrlo čest primer je psihosomatska bolest deteta (npr bronhijalna astma, česte virusne infekcije, stomačne tegobe) koja ima funkciju sprečavanja ili razrešavanja konflikta i sukoba između roditelja. Partnerski sukob između roditelja ostaje nerešen jer se roditelji ili usredsređuju na dete ili jedan od njih formira koaliciju sa detetom. Dete, koje nesvesno prihvata ovu ulogu, svojim simptomom ujedinjuje roditelje kroz brigu oko njegove bolesti.

Gabor Mate, kanadski lekar, smatra da je bolest kulminacija celoživotne borbe individue za sopstveno ja. Fizički telo kreće da podleže negativnim procesima i promenama kada su psihički integritet i sloboda pojedinca ugroženi, kada postoji nedostatak autonomije, kada se ne poseduje sposobnost za nametanje sopstvene volje, kada postoji patnja zbog zamagljenih i nejasnih granica, kada je prisutan nedostatak diferencijacije. Povezanost je takođe bitan faktor. Usamljeni ljudi bez socijalnih kontakata pod većim su rizikom od obolevanja. Ljudi koji dobijaju istinsku emocionalnu podršku imaju bolje prognoze, bez obzira na tip bolesti. Ponekad je lakše da se neko oseća frustrirano, gnevno ili ogorčeno nego da prizna sebi i dozvoli da oseti bolnu želju za kontaktom. Ozdravljenje zahteva i ukazuje na ponovno oživljavanje ranjivosti. Mnogi ljudi koji su razvili hronična oboljenja neguju ukorenjeno verovanje da nisu vredni ljubavi. Potiskivanje besa je veoma bitan činilac rizika za razvoj bolesti jer povećava fiziološki stres. Ljudi kojima su dijagnosticirani rak ili autoimmune bolesti, fibromialgija, umor, neurološki poremećaji, često dobijaju savete da se opuste, da se ne nerviraju, da misle pozitivno i da smanje stres ali nije moguće ni pokušati postupati po njima ukoliko nije rešen glavni izvor stresa i za psihu i za telo a to je potiskivanje i internalizacija besa. Čovek postaje na mnoge načine ojačan ukoliko postane svestan svoje ljutnje, ukoliko dozvoli sebi da doživi bes koji u sebi nosi i razmotri šta ga je izazvalo, zbog čega je tu. Mate takođe ističe da ljudi povećavaju svoje odbrambene imunološke snage ukoliko nauče da razumeju sebe, razviju samoprihvatanje i asertivnost u svojim manevrima emocionalnog suočavanja sa izazovima svakodnevnice i života, razviju voljnost da se stvari prepoznaju i private kakve jesu, hrabrost da se dozvoli i negativno razmišljanje koje će da informiše razumevanje ali ne i da definiše pristup budućnosti, nauče se prihvatanju koje zahteva odbijanje da se poriče stvarnost kakva jeste i razviju sposobnost da opažaju emocionalnu stvarnost, da prepoznaju znakove stresa u svojim telima, da obrate pažnju na poruke koje nam telo prenosi i kad umovi ignorišu te signale. Simptome treba naučiti tumačiti ne samo kao problem koji treba da se prevaziđe već kao poruku koja treba da se posluša.

Lečenje psihosomatskih bolesnika

Lečenje akutne faze bolesti sprovodi uglavnom ordinirajući lekar primenom medikamenata dok je uloga psihijatra, psihoterapeuta uglavnom konsultativna. U hroničnoj fazi lečenje bi isključivo trebalo da bude psihoterapeutsko kada se psihoterapeutskim metodama bolesnik vodi kroz prihvatanje bolesti, otkrivanje etioloških komponenata koje su izazvale bolest i njihovo neutralisanje.

 

Psiholog, Jelena Krstić

e-mail: nikolic.jeka@gmail.com

 

 

Korišćeni izvori:

Kad telo kaže ne; Gabor Mate

Porodica u krizi; Mila Goldner-Vukov

Psihodinamička psihijatrija; istorija, osnovni principi, teorija; Ljubomir Erić