Odlike zavisnog poremećaja ličnosti

Osobe sa zavisnim poremećajem ličnosti su previše emocionalno zavisne od drugih ljudi, od mišljenja drugih ljudi, ulažući velike napore i pokušavajući da udovolje drugim ljudima. Pasivne su, manifestuju pasivno i privrženo ponašanje i imaju strah od razdvajanja.  Pokazuju nemogućnost donošenja odluka, čak i svakodnevnih poput onoga šta će se obući, bez saveta i konsultovanja drugih, prijatelja, porodice ili partnera. Imaju  umanjenu spremnost da se staraju o sebi sa naglašenom potrebom da se neko brine o njima i koriste pokornost kako bi pokušali da nateraju i privole druge da o njima brinu. Izbegavaju odgovornost ponašajući se pasivno i bespomoćno, pokorno, submisivno. Osećaju se nekompetentno podređujući lične potrebe potrebama onih od kojih zavise, preterano udovoljavaju tuđim željama. Nedostaje im inicijativa. U partnerskom odnosu preterano se vezuju za partnera i potreba za njegovom podrškom je prenaglašena. Od partnera mogu da očekuju i traže stalna uveravanja da ih voli, da vrede dovoljno, da neće biti napušteni, da neće sve morati sami.  Zahtevaju stalnu brigu i bliskost. Javljaju se stalne sumnje u svoju privlačnost, u svoja činjenja za partnera u smislu da li su dovoljna. Imaju intenzivan strah od napuštanja čak i kada nemaju objektivnih razloga za to kao i osećaj razaranja ili bespomoćnosti kada im se veze završe. Da bi izbegli mogućnost napuštanja stalno se trude da dobiju podršku svog romantičnog partnera. Na kraju mogu da ostanu sa osobom koja nije adekvatna za njih ili je toksična i iskorišćava ih jer jednostavno ne mogu da podnesu samoću. Zbog toga često prelaze u drugu vezu kada se jedna završi. Zbog straha od napuštanja skloni su potiskivanju svojih emocija.

Pesimistične su uz nedostatak samopouzdanja, sklone katastrofiziranju i očekivanju loših scenarija. Imaju uverenja da nisu u stanju da brinu o sebi. Izbegavaju iznošenje sopstvenog mišljenja i izbegavaju neslaganja s drugima zbog straha od  gubitka podrške, nedostatka odobrenja ili odbacivanja. Zbog niskog samopouzdanja i poverenja u sopstvene snage i kapacitete teško im je da se upuste u pokretanje nekog projekta, poslovnog poduhvata ili zadatka. Izbegavaju zadatke koji podrazumevaju preuzimanje odgovornosti. Kada imaju pored sebe kometentnu osobu koja ih nadgleda i uverava u ispravnost onoga što rade osećaju se bolje. Teško im je da budu sami, ne vole samoću, napeti su i nervozni kada su izolovani od drugih. Često su zbog svoje submisivnosti spremni na tolerisanje nepravednog ponašanja prema njima od strane drugih pa čak i zlostavljanja. Izvršavaju i neprijatne zadatke koje su im nametnuli drugi ili prihvataju nerazumne zahteve sa kojima se ne slažu sve iz bojazni od suprotstavljanja. Osetljivi su na kritiku i lako se osete povređenim kada im neko nešto ne odobrava. Svaku kritiku i neodobravanje uzimaju kao dokaz svoje nesposobnosti , što dodatno potkopava njihovo samovrednovanje. Čak i kada je njihova ljutnja opravdana ne ljute se i ne ulaze u konflikte iz straha da ne izgube podršku. Pokazuju težnju ka naivnosti i maštanju. Od detinjstva pokazuju sklonost ka oprezu i strah od novina, novih situacija i preuzimanja rizika. 

Kao mehanizme odbrane koriste pasivnu agresiju zbog straha od izražavanja ljutnje i somatizaciju. Vrlo često pate od anksioznih poremećaja, napada panike, depresije, agorafobije, somatoformnih poremećaja, neobjašnjivih fizičkih simptoma sa emocionalnom osnovom, hipohondrije, socijalne anksioznosti. Fizičke simptome mogu da koriste da bi privukli pažnju, brigu ili simpatije drugih osoba. Rizik od razvoja depresije je povećan ukoliko im nedostaju socijalne veštine potrebne za održavanje adekvatnih odnosa sa drugima.

Što se tiče izraženosti ovog poremećaja u odnosu na pol, istraživanja pokazuju da je poremećaj izraženiji kod žena. Postoje mišljenja da društvene uloge nametnute polovima objašnjavaju tu razliku odnosno da muškarci u društvu se ne podstiču da priznaju zavisnost. Međutim zavisnost kod muškaraca može imati manje očigledne odnosno skrivene oblike kao što je depresija, alkoholizam, ljubomora pa čak i nasilje. Zavisni muškarci su izloženi riziku da postanu nasilni kada postoji opasnost da ih partner napusti.

 

Uzroci

Informacije o uzrocima zavisnog poremećaja ličnosti su ograničene. Smatra se da kulturni faktori tj faktori sredine, negativna rana životna iskustva i biološka ranjivost povezana sa anksioznošću doprinose razvoju zavisnog poremećaja ličnosti.  Porodična sredina u kojoj se zahteva pokornost takođe može da utiče na formiranje zavisnih osobina ličnosti. Takođe ukoliko su roditelji suviše brižni, prezaštićujući sputavaju razvoj samostalnosti. U porodicama ovakvih osoba postoji velika stopa generalizovanog anksioznog poremećaja i fobija. Kognitivna psihologija smatra da zavisnost nastaje kao posledica načina na koji ljudi misle o sebi i o drugima. Zavisne osobe veruju da su nemoćne a da su drugi bolji, moćniji i efikasniji. Roditelji ovakvih osoba nesvesno ili vrlo suptilno mogu prenositi poruku deci da će biti napuštena ili nevoljena ukoliko se ne potčine. Psihodinamski teoretičari i terapeuti veruju da nesvesni emocionalni sukobi utiču na formiranje osobina osoba sa ovim poremećajem. Prema nekim shvatanjima ovakve osobe se brane od potisnute agresije koja je ispod površine a koja je prvobitno bila usmerena protiv roditelja pa se potčinjavaju drugima kao način izbegavanja, dolaženja u kontakt i pokazivanja sopstvenog besa. Teorija objektnih odnosa naglašava moć pounutrenih slika osoba koje su  važne tj. roditelja  uspostavljanje zdravih ranih razvojnih vezanosti i zadržavanje utešnih psiholoških slika relativno pouzdanih i negujućih roditelja pružaju solidnu osnovu za upuštanje u istraživanje sveta i postizanju balansa između nezavisnosti i bliskosti sa drugima. Ako roditelji nisu responzivni ili reaguju selektivno na potrebe deteta, ako su nasilni dete će razviti nesigurnost i strah u vezi koja se pounutruje i koristi kao model u svim budućim vezama.

 

Lečenje

Kao što je slučaj sa mnogim poremećajima ličnosti, ljudi sa zavisnim poremećajem ličnosti ne traže lečenje zbog same ličnosti odnosno samog poremećaja već uglavnom traže lečenje zbog problema koji se javljau u njihovim životima koji uglavnom nastaju kao rezultat njihovog ponašanja ili razmišljanja, zaključivanja povezanog sa poremećajem i kada ti problem postanu toliko intenzivni da ne mogu da se nose sa sobom. Ljudi sa zavisnim poremećajem ličnosti skloni su razvoju depresije ili anksioznosti čiji simptomi ih navode da traže pomoć ili traže pomoć kada ih napusti partner.

Psihoterapija je glavni metod lečenja ovog poremećaja. Cilj terapije je pomoći osobi da postabe aktivnija, odlučnija i nezavisnija, da nauči da formira zdrave interpersonalne odnose. Često je korisno da terapeut i klijent obrat epažnju na ulogu terapeuta kako bi prepoznali načine na koje klijent može da stvori istu vrstu pasivnog oslanjanja na odnos lečenja kao što čini i van terpijske seanse u svakodnevnom životu. Specifične strategije mogu uključivati trening asertivnosti kako bi se osobi pomoglo da razvije samopouzdanje i samopoštovanje. Za razvoj novih stavova, uverenja i perspektive o sebi u odnosu na druge ljude i sikustva poželjna je kognitivno-bihejvioralna psihoterapija. Značajnija promena u nečijoj strukturi ličnosti sprovodi se kroz dugotrajniju psihoanalitičku psihoterapiju, gde se preispituju rana razvojna iskustva koja mogu uticati na oblikovanje i formiranje odbrambenih mehanizama, stilova suočavanja i obrasce vezanosti i bliskosti u bliskim odnosima. Ovakve osobe mogu imati velike koristi od psihoterapije, kooperativne su i saradljive i otvorene za razgovor o svojim problemima, ne propuštaju seanse i retko prerano napuštaju terapiju. Dobro reaguju na terapeute i mogu potvrditi optimističa očekivanja terapeuta. Oni mogu voditi vrlo kvalitetne i ispunjene živote ako im se pomogne da razviju socijalne veštine, da razviju i neguju sposobnost da svoje potrebe iskažu na odgovarajuće načine umesto dotadašnjih pokornih.

 

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

 

Izvori:

https://www.webmd.com/anxiety-panic/guide/dependent-personality-disorder

https://www.healthline.com/health/dependent-personality-disorder#causes-and-symptoms

Granična ličnost i njena različita lica; Mirjana Divac-Jovanović, Dragan Švrakić

 

Psihoanalitičar David Bel

 

David Bell je rođen 1950. Godine. Dao je doprinos psihoanalizi koja kombinuje dubinu i opseg. Međunarodno tražen kao predavač i govornik, predaje i objavljuje o psihoanalitičkoj teoriji i tehnici i o odnosu psihoanalize i književnosti, filozofije i politike. Kao psihijatar zdravstvene službe bori se za opstanak psihoanalitičke perspektive u javnom sektoru i redovno podučava i inspiriše mlađe generacije kolega iz mnogih disciplina. Ima talent za artikulisanje složenim idejama na miran i ubedljiv način u intervjuima za medije. Analitičar je obuke Britanskog psihoanalitičkog društva, čiji je bio predsednik od 2010. do 2012. godine, Bell je konsultant psihijatar na odeljenju za odrasle u Fondaciji Tavistock i Portman NHS Foundation, gde je bio direktor postdiplomske obuke dugi niz godina i vodi službu stručnjaka (Fitzjohnsova jedinica) za lečenje pacijenata sa trajnim i složenim problemima. Bio je profesorski saradnik 2012-13 na koledžu Birkbeck i počasni viši predavač na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
Radeći po tradiciji Frojda, Klajn i Biona, Bell je objavio brojne radove i poglavlja u knjigama i dao je značajan doprinos objašnjavanju i razvoju psihoanalitičke teorije. Na primer, pisao je o histeriji (1992), o projektivnoj identifikaciji (2001), o paranoji (2003), o konceptu nagona smrti (2015) i zajedno sa Hanom Segal, o narcizmu (1991). Na njega je duboko uticao rad Hane Segal i uredio je dvotomnu knjigu Festschrift koja je proslavila njeno delo: Razum i strast (1997) i Psihoanaliza i kultura (1999), dajući doprinos obema opsežnim uvodnim esejima (jedan je dalje razvijen i objavljen nakon Segaline smrti (Bell 2015)). Kao i Segal (1987), i on je trajno posvećen političkoj „levici“ i uveren je da psihoanalitičari ne bi smeli da ćute pred ozbiljnim političkim i socijalnim ugnjetavanjem i poricanjem. Njegov rad „Primitivni um države“ (Bell 1996), psihoanalitička kritika tržišta u javnom sektoru, imao je veliki uticaj. U skorije vreme pisao je o pogoršanju nege mentalno obolelih. On je posebno zabrinut načinom na koji potreba i ranjivost mogu postati predmet institucionalizovanog prezira, na primer u trenutnom diskursu „strejtori nasuprot nevoljnicima“. Na sličan način, Bell je zabrinut zbog načina na koji bismo mogli biti podstaknuti da negiramo i projektujemo sopstvenu mržnju i destruktivnost u „van“ grupe kao što su tražioci azila - Bell je vodeći psihijatrijski stručnjak za azil i imigraciju. Osnivač dugogodišnje diskusione grupe između filozofa i psihoanalitičara, Bell (2009) izbegava relativizam postmodernističkog pristupa, čvrsto locirajući psihoanalizu kao disciplinu koja teži realizmu i psihičkoj
istinitosti. Poštuje doprinos drugih disciplina dubokom razumevanju uma i na primer, posebno se divi delu filozofa Richarda Vollheim-a i Hannah Arendt (1963). Bell-ovi angažmani sa književnošću uključuju njegove radove o Denisu Potteru „Singing Detective“ (Bell 1999) i Vildeu „Dorian Grai“ (Bell 2006),dodajući psihoanalitički uvid u autorovu ilustraciju borbe lika sa mentalnom paralizom i povlačenjem iz stvarnosti . Takođe je dao brojne doprinose psihoanalitičkoj stipendiji u Šekspiru (na Institutu za savremenu umetnost (ICA) u Londonu) i u brojnim konferencijskim radovima. Njegova rasprava o Othellovithu Simonu Russell-u Beale-u i Terri-u Hands-u sada je dostupna u obliku DVD-a, „Imago na kauču“.

Natalija Stanković, psiholog

Literatura:

1992 Bell, D. 'Hysteria - Contemporary Kleinian Perspective'. British Journal of
Psychotherapy. 9: 169-180.
1996 Bell, D. 'Primitive Mind of State'. Psychoanalytic Psychotherapy. 10: 45-57.
1997 Bell, D. (ed.) Reason and Passion: A Celebration of the Work of Hanna Segal.
London: Duckworth.

Psihološki uzroci i posledice gojaznosti

 

 “Kada imamo supstancu koja je prirodno privlačna, umirujuća i utešna a učinimo je zabranjenom ona jednostavno postaje još privlačnija.”    Marsha Hudnall

Gojaznost je kroz istoriju različito tretirana i na nju se različito gledalo. Bilo je perioda kada je bila na dobrom glasu kao simbol zdravlja i plodnosti ali i perioda kada je osuđivana i ismevana jer je povezivana sa nespretnošću, neprivlačnošću, proždrljivošću i bezobzirnošću. Danas je gojaznost globalni svetski zdavstveni problem. Prekomerna gojzanost predstavlja jedan od najozbiljnijih zdravstvenih problema dvadeset prvog veka sa sve većom tendencijom rasprostranjenosti ne samo kod odraslih već i kod dece i adolescenata. Epidemija gojaznosti je u stalnom porastu pa se gojaznost s pravom svrstava među vodeće bolesti savremene civilizacije. Uzroci gojaznosti mogu da budu različiti; konstitucionalni, metabolički, genetski ali i psihološki. U ovom tekstu akcenat će biti stavljen na psihološke uzroke gojaznosti, emocionalnog i kompulsivnog prejedanja.

Gojaznost nastaje vrlo često kao posledica kompulsivnog prejedanja i u situacijama kada je jasno da osoba nema stvarnu potrebu za hranom već jede iz psiholoških razloga, iz žudnje za hranom i to najčešće žudnje za određenom vrstom hrane. Hrana se koristi kao način zadovoljenja određenih unutrašnjih potreba i želje organizma koje uopšte ne moraju da budu prepoznate na svesnom nivou kao takve. Ljudi jedu iz različitih psiholoških razloga a da toga nisu možda ni svesni. Jedu da ublaže neprijatna osećanja, napetost, uznemirenost, da redukuju stres. Hrana može da služi i kao način izlaska iz određenog emocionalnog stanja odnosno kao kompenzacija ili zamena za neke emocije, bekstvo od emocionalnog trpljenja, negativnog poimanja sebe, ili traumatskih događaja koji smo preživeli. Hranom možemo da prikrivamo svoje pravo ja koje na svesnom ili nesvesnom nivou doživljavamo kao loše, manjkavo i neadekvatno ili da privremeno blokiramo emocije koje se vrlo brzo opet vrate. Hrana može da služi i kao mehanizam suočavanja sa životom, izazovima, nepovoljnim okolnostima. Osobe koje kompulsivno jedu i koje su gojazne vrlo često ne umeju da prepoznaju svoja emocionalna stanja, da prepoznaju vlastite emocije, imaju teškoće u smirivanju impulse i signala koje im telo šalje, ne razlikuju različita emocionalna stanja i sve senzacije koje stižu iz tela tumače kao osećaj gladi. Svako nezadovoljstvo se shvata kao glad. Hrana može da bude i zamena za emocionalnu bliskost ili obezbeđivač pozitivnih emocija našem biću. Prema psihoanalitičkoj teoriji, prejedanje i posledična gojaznost proizvod su dubokog osećaja zavisnosti koji se javlja u oralnom stadijumu razvoja kada osnovne potrebe odojčeta nisu adekvatno zadovoljene. Hranjenje je jedna od prvih i vrlo značajnih aktivnosti i interakcija koje se odvijaju između majke i bebe. Majka hrani dete i to stvara osećaj prjatnosti kod deteta, gradi se prisna i topla emocionalna veza, stvara se osećaj sigurnosti, povezanosti, zadovoljstva. Majčino mleko-hrana ukida frustraciju-glad i izaziva prijatan osećaj sitosti. Hrana u simboličkom značenju znači ljubav i vrlo često kada se u životu osećamo frustrirano, emotivno prazno, neispunjeno, usamljeno a da toga nismo ni svesni mi posežemo za hranom jer hrana stvara osećaj prijatnosti, ispunjenosti, voljenosti baš kao u prvobitnom odnosu sa majkom. Hrana postaje izvor utehe, prijatelj koji pomaže u snalaženju u trenucima stresa, anksioznosti, besa, bespomoćnosti, depresivnosti, očajanja. Neko može imati psihološku potrebu za velikim telom. Veliko telo može da znači i biti jak i biti spreman odupreti se nedaćama života. Prekomerna kilaža može da služi i kao štit. Ostaje se u zoni komfora, veliko telo i masne naslage štite od agresije, osujećenja, teških osećanja, štite integritet i celovitost. U situacijama ugroženosti posezanje za hranom daje lažni osećaj sigurnosti i kontrole, metod borbe podsvesti sa nekom emocijom koja pravi unutrašnji konflikt. Kada se ne jede i kada nema hrane to može da se shvati i kao uskraćivanje pozitivnih osećanja, praznina koja postaje sve veća i neizdrživa kada nema hrane. Hranom mogu da se umiruju i seksualni impulse koji se jednako mogu doživeti kao neprijatni. Keti Lič u knjizi “Psihologija i gojaznost” ističe da održavanje velike telesne težine i prejedanje predstavljaju odluke koje se tiču opstanka. Gojazni ljudi mogu imati nesvesno uverenje da neće preživeti ukoliko se ne budu prejedali i održavali veću telesnu težinu. 

 

Što se tiče posledica gojaznosti, gojaznost nije samo estetski problem već može da izazove veoma ozbiljne zdravstvene komplikacije: dijabetes, hipertenziju, povećanje masnoće u krvi, poremećaj rada endokrinog sistema, bolesti jetre, žuči, organa za disanje, neplodnost, maligne bolesti. Prekomerna težina negativne efekte ima i na mentalno zdravlje gojaznih osoba odnosno izaziva mnogobrojne psihološke smetnje. Generalno, kvalitet života gojaznih osoba može biti ozbiljno narušen. Savremena kultura stigmatizuje gojazne osobe što povećava verovatnoću da one internalizuju negativne informacije o sebi i može da dovede do osećanja inferiornosti. Gojazne osobe se vrlo često suočavaju sa negativnim porukama okoline da nisu dovoljno atraktivne, dobre, lepe, privlačne. Sve ovo dovodi do pojave osećanja stida, neadekvatnosti i odbačenosti, niskog samopoštovanja, anksioznosti, depresivnosti, poremećaja ishrane (prejedanje, anoreksija, bulimija). Neuspeli pokušaji držanja dijete, gubitka kilograma i uspostavljanja kontrole nad unosom hrane dovode do novih problema, osećanja obeshrabrenosti, bespomoćnosti i vrlo često lek za ovakvo stanje opet se traži u hrani, začarani krug se nastavlja, problem se produbljuje. Nakon kompulsivnog prejedanja javlja se osećanje krivice i srama jer su njihove najbolje namere nadvladane. Gojaznost postaje izvor stresa povezan sa negativnom slikom tela koja igra značajnu ulogu u patogenezi poremećaja ishrane. Dolazi do narušavanja telesne slike i slike o sebi. Slika tela je vrlo bitan element slike o sebi i psihološko blagostanje u velikoj meri zavisi od nje. Osoba osuđuje sebe spolja, svoj izgled a ujedno i zbog neuspeha da smrša narušava i sliku o svojim sposobnostima i vrednostima. Neka istraživanja su pokazala da gojazne osobe koje su nezadovoljne svojim telom ostaju nezadovoljne čak i nakon što su smršale. Biti stigmatizovan i osuđivan zbog viška kilograma je stresno, izaziva osećanje srama, krivice i neuspeha. Stigma takve osobe može da ometa da se bave nekom fizičkom aktivnošću i da se više povlače. Nakon kompulsivnog prejedanja osoba može osećati sram i krivicu. 

 

Razumevanje psiholoških uzroka emocionalng prejedanja i gojaznosti jasno pokazuje da gojaznost ne može da se smatra izborom pojedinca ili da jednostavno odražava nedostatak samokontrole. Gojaznost se ne svodi samo na nedostatak volje pojedinca i predrasuda da je to njihov izbor i da bi mogli da smršaju samo kada odluče. Ljudi postaju prekomerno gojazni kao rezultat složene kombinacije biloških i psiholoških faktora u kombinaciji sa uticajima okoline i društva. Da bi se oslobodili nagomilanih kilograma potrebno je, pored promene ponašanja i načina života, razmotriti tj otkriti šta je ono što je ispod površine odnosno koji su to unutrašnji pritisci, emocije koje se izbegavaju i zatrpavaju hranom. Identifikovati razloge je prvi i osnovni korak u borbi sa ovim problemom. Dok se problem ne reši na jednom dubljem nivou, dok se ne dođe do unutrašnjeg konflikta koji izaziva i hrani gojaznost, problem se neće suštinski rešiti, uvek ćemo se vrteti u začaranom krugu držanja rigoroznih dijeta, vežbanja i fizičke aktivnosti, smanjenju i ponovnom vraćanju kilograma kada prestanemo sa režimom izgladnjivanja i fizičkog forsiranja. Dijeta vrlo često može da bude ono što dovodi do sledećeg prejedanja. Rad sa terapeutom može pomoći da se otkriju psihološki pokretači žudnje za hranom, poput na primer negativne slike o sebi, koji mogu pokretati kompulsivno prejedanje i dovoditi do posledičnog nagomilavanja kilograma. Povećanje svesti o fizičkim senzacijama dovodi do ponovnog uspostavljanja veze sa našim fizičkim bićem i omogućava da bolje i jasnije percipira razliku između potrebe za hranom i potrebe za zadovoljenjem neke druge, psihološke potrebe. Bavljenje uzrokom a ne simptomom ključno je u psihoterapiji kao i osnaživanje klijenta da sebe posmatra sa pozicije uvažavanja, da razvije samopoštovanje i povrati osećanje lične vrednosti, pa tek onda da odluči hoće li da mršavi. Prejedanje i restriktivno jedenje su često dve strane istog novčića, kaže Mišel Mej ističući da lišavanje i odricanje od hrane može da bude pokretač prejedanja baš kao i stres, bes ili anksioznost. Hrana treba da bude sredstvo ishrane a ne način rešavanja životnih problema.

 Jelena Krstić, psiholog

 Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

 

Izvori: 

https://www.webmd.com/mental-health/eating-disorders/binge-eating-disorder/features/compulsive-overeating-and-how-to-stop-it 

https://www.eatingrecoverycenter.com/conditions/compulsive-overeating/causes 

Psihologija i gojaznost; Keti Lič