Psihoanalitičar David Bel

 

David Bell je rođen 1950. Godine. Dao je doprinos psihoanalizi koja kombinuje dubinu i opseg. Međunarodno tražen kao predavač i govornik, predaje i objavljuje o psihoanalitičkoj teoriji i tehnici i o odnosu psihoanalize i književnosti, filozofije i politike. Kao psihijatar zdravstvene službe bori se za opstanak psihoanalitičke perspektive u javnom sektoru i redovno podučava i inspiriše mlađe generacije kolega iz mnogih disciplina. Ima talent za artikulisanje složenim idejama na miran i ubedljiv način u intervjuima za medije. Analitičar je obuke Britanskog psihoanalitičkog društva, čiji je bio predsednik od 2010. do 2012. godine, Bell je konsultant psihijatar na odeljenju za odrasle u Fondaciji Tavistock i Portman NHS Foundation, gde je bio direktor postdiplomske obuke dugi niz godina i vodi službu stručnjaka (Fitzjohnsova jedinica) za lečenje pacijenata sa trajnim i složenim problemima. Bio je profesorski saradnik 2012-13 na koledžu Birkbeck i počasni viši predavač na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
Radeći po tradiciji Frojda, Klajn i Biona, Bell je objavio brojne radove i poglavlja u knjigama i dao je značajan doprinos objašnjavanju i razvoju psihoanalitičke teorije. Na primer, pisao je o histeriji (1992), o projektivnoj identifikaciji (2001), o paranoji (2003), o konceptu nagona smrti (2015) i zajedno sa Hanom Segal, o narcizmu (1991). Na njega je duboko uticao rad Hane Segal i uredio je dvotomnu knjigu Festschrift koja je proslavila njeno delo: Razum i strast (1997) i Psihoanaliza i kultura (1999), dajući doprinos obema opsežnim uvodnim esejima (jedan je dalje razvijen i objavljen nakon Segaline smrti (Bell 2015)). Kao i Segal (1987), i on je trajno posvećen političkoj „levici“ i uveren je da psihoanalitičari ne bi smeli da ćute pred ozbiljnim političkim i socijalnim ugnjetavanjem i poricanjem. Njegov rad „Primitivni um države“ (Bell 1996), psihoanalitička kritika tržišta u javnom sektoru, imao je veliki uticaj. U skorije vreme pisao je o pogoršanju nege mentalno obolelih. On je posebno zabrinut načinom na koji potreba i ranjivost mogu postati predmet institucionalizovanog prezira, na primer u trenutnom diskursu „strejtori nasuprot nevoljnicima“. Na sličan način, Bell je zabrinut zbog načina na koji bismo mogli biti podstaknuti da negiramo i projektujemo sopstvenu mržnju i destruktivnost u „van“ grupe kao što su tražioci azila - Bell je vodeći psihijatrijski stručnjak za azil i imigraciju. Osnivač dugogodišnje diskusione grupe između filozofa i psihoanalitičara, Bell (2009) izbegava relativizam postmodernističkog pristupa, čvrsto locirajući psihoanalizu kao disciplinu koja teži realizmu i psihičkoj
istinitosti. Poštuje doprinos drugih disciplina dubokom razumevanju uma i na primer, posebno se divi delu filozofa Richarda Vollheim-a i Hannah Arendt (1963). Bell-ovi angažmani sa književnošću uključuju njegove radove o Denisu Potteru „Singing Detective“ (Bell 1999) i Vildeu „Dorian Grai“ (Bell 2006),dodajući psihoanalitički uvid u autorovu ilustraciju borbe lika sa mentalnom paralizom i povlačenjem iz stvarnosti . Takođe je dao brojne doprinose psihoanalitičkoj stipendiji u Šekspiru (na Institutu za savremenu umetnost (ICA) u Londonu) i u brojnim konferencijskim radovima. Njegova rasprava o Othellovithu Simonu Russell-u Beale-u i Terri-u Hands-u sada je dostupna u obliku DVD-a, „Imago na kauču“.

Natalija Stanković, psiholog

Literatura:

1992 Bell, D. 'Hysteria - Contemporary Kleinian Perspective'. British Journal of
Psychotherapy. 9: 169-180.
1996 Bell, D. 'Primitive Mind of State'. Psychoanalytic Psychotherapy. 10: 45-57.
1997 Bell, D. (ed.) Reason and Passion: A Celebration of the Work of Hanna Segal.
London: Duckworth.