Psihološki uzroci i posledice gojaznosti

 

 “Kada imamo supstancu koja je prirodno privlačna, umirujuća i utešna a učinimo je zabranjenom ona jednostavno postaje još privlačnija.”    Marsha Hudnall

Gojaznost je kroz istoriju različito tretirana i na nju se različito gledalo. Bilo je perioda kada je bila na dobrom glasu kao simbol zdravlja i plodnosti ali i perioda kada je osuđivana i ismevana jer je povezivana sa nespretnošću, neprivlačnošću, proždrljivošću i bezobzirnošću. Danas je gojaznost globalni svetski zdavstveni problem. Prekomerna gojzanost predstavlja jedan od najozbiljnijih zdravstvenih problema dvadeset prvog veka sa sve većom tendencijom rasprostranjenosti ne samo kod odraslih već i kod dece i adolescenata. Epidemija gojaznosti je u stalnom porastu pa se gojaznost s pravom svrstava među vodeće bolesti savremene civilizacije. Uzroci gojaznosti mogu da budu različiti; konstitucionalni, metabolički, genetski ali i psihološki. U ovom tekstu akcenat će biti stavljen na psihološke uzroke gojaznosti, emocionalnog i kompulsivnog prejedanja.

Gojaznost nastaje vrlo često kao posledica kompulsivnog prejedanja i u situacijama kada je jasno da osoba nema stvarnu potrebu za hranom već jede iz psiholoških razloga, iz žudnje za hranom i to najčešće žudnje za određenom vrstom hrane. Hrana se koristi kao način zadovoljenja određenih unutrašnjih potreba i želje organizma koje uopšte ne moraju da budu prepoznate na svesnom nivou kao takve. Ljudi jedu iz različitih psiholoških razloga a da toga nisu možda ni svesni. Jedu da ublaže neprijatna osećanja, napetost, uznemirenost, da redukuju stres. Hrana može da služi i kao način izlaska iz određenog emocionalnog stanja odnosno kao kompenzacija ili zamena za neke emocije, bekstvo od emocionalnog trpljenja, negativnog poimanja sebe, ili traumatskih događaja koji smo preživeli. Hranom možemo da prikrivamo svoje pravo ja koje na svesnom ili nesvesnom nivou doživljavamo kao loše, manjkavo i neadekvatno ili da privremeno blokiramo emocije koje se vrlo brzo opet vrate. Hrana može da služi i kao mehanizam suočavanja sa životom, izazovima, nepovoljnim okolnostima. Osobe koje kompulsivno jedu i koje su gojazne vrlo često ne umeju da prepoznaju svoja emocionalna stanja, da prepoznaju vlastite emocije, imaju teškoće u smirivanju impulse i signala koje im telo šalje, ne razlikuju različita emocionalna stanja i sve senzacije koje stižu iz tela tumače kao osećaj gladi. Svako nezadovoljstvo se shvata kao glad. Hrana može da bude i zamena za emocionalnu bliskost ili obezbeđivač pozitivnih emocija našem biću. Prema psihoanalitičkoj teoriji, prejedanje i posledična gojaznost proizvod su dubokog osećaja zavisnosti koji se javlja u oralnom stadijumu razvoja kada osnovne potrebe odojčeta nisu adekvatno zadovoljene. Hranjenje je jedna od prvih i vrlo značajnih aktivnosti i interakcija koje se odvijaju između majke i bebe. Majka hrani dete i to stvara osećaj prjatnosti kod deteta, gradi se prisna i topla emocionalna veza, stvara se osećaj sigurnosti, povezanosti, zadovoljstva. Majčino mleko-hrana ukida frustraciju-glad i izaziva prijatan osećaj sitosti. Hrana u simboličkom značenju znači ljubav i vrlo često kada se u životu osećamo frustrirano, emotivno prazno, neispunjeno, usamljeno a da toga nismo ni svesni mi posežemo za hranom jer hrana stvara osećaj prijatnosti, ispunjenosti, voljenosti baš kao u prvobitnom odnosu sa majkom. Hrana postaje izvor utehe, prijatelj koji pomaže u snalaženju u trenucima stresa, anksioznosti, besa, bespomoćnosti, depresivnosti, očajanja. Neko može imati psihološku potrebu za velikim telom. Veliko telo može da znači i biti jak i biti spreman odupreti se nedaćama života. Prekomerna kilaža može da služi i kao štit. Ostaje se u zoni komfora, veliko telo i masne naslage štite od agresije, osujećenja, teških osećanja, štite integritet i celovitost. U situacijama ugroženosti posezanje za hranom daje lažni osećaj sigurnosti i kontrole, metod borbe podsvesti sa nekom emocijom koja pravi unutrašnji konflikt. Kada se ne jede i kada nema hrane to može da se shvati i kao uskraćivanje pozitivnih osećanja, praznina koja postaje sve veća i neizdrživa kada nema hrane. Hranom mogu da se umiruju i seksualni impulse koji se jednako mogu doživeti kao neprijatni. Keti Lič u knjizi “Psihologija i gojaznost” ističe da održavanje velike telesne težine i prejedanje predstavljaju odluke koje se tiču opstanka. Gojazni ljudi mogu imati nesvesno uverenje da neće preživeti ukoliko se ne budu prejedali i održavali veću telesnu težinu. 

 

Što se tiče posledica gojaznosti, gojaznost nije samo estetski problem već može da izazove veoma ozbiljne zdravstvene komplikacije: dijabetes, hipertenziju, povećanje masnoće u krvi, poremećaj rada endokrinog sistema, bolesti jetre, žuči, organa za disanje, neplodnost, maligne bolesti. Prekomerna težina negativne efekte ima i na mentalno zdravlje gojaznih osoba odnosno izaziva mnogobrojne psihološke smetnje. Generalno, kvalitet života gojaznih osoba može biti ozbiljno narušen. Savremena kultura stigmatizuje gojazne osobe što povećava verovatnoću da one internalizuju negativne informacije o sebi i može da dovede do osećanja inferiornosti. Gojazne osobe se vrlo često suočavaju sa negativnim porukama okoline da nisu dovoljno atraktivne, dobre, lepe, privlačne. Sve ovo dovodi do pojave osećanja stida, neadekvatnosti i odbačenosti, niskog samopoštovanja, anksioznosti, depresivnosti, poremećaja ishrane (prejedanje, anoreksija, bulimija). Neuspeli pokušaji držanja dijete, gubitka kilograma i uspostavljanja kontrole nad unosom hrane dovode do novih problema, osećanja obeshrabrenosti, bespomoćnosti i vrlo često lek za ovakvo stanje opet se traži u hrani, začarani krug se nastavlja, problem se produbljuje. Nakon kompulsivnog prejedanja javlja se osećanje krivice i srama jer su njihove najbolje namere nadvladane. Gojaznost postaje izvor stresa povezan sa negativnom slikom tela koja igra značajnu ulogu u patogenezi poremećaja ishrane. Dolazi do narušavanja telesne slike i slike o sebi. Slika tela je vrlo bitan element slike o sebi i psihološko blagostanje u velikoj meri zavisi od nje. Osoba osuđuje sebe spolja, svoj izgled a ujedno i zbog neuspeha da smrša narušava i sliku o svojim sposobnostima i vrednostima. Neka istraživanja su pokazala da gojazne osobe koje su nezadovoljne svojim telom ostaju nezadovoljne čak i nakon što su smršale. Biti stigmatizovan i osuđivan zbog viška kilograma je stresno, izaziva osećanje srama, krivice i neuspeha. Stigma takve osobe može da ometa da se bave nekom fizičkom aktivnošću i da se više povlače. Nakon kompulsivnog prejedanja osoba može osećati sram i krivicu. 

 

Razumevanje psiholoških uzroka emocionalng prejedanja i gojaznosti jasno pokazuje da gojaznost ne može da se smatra izborom pojedinca ili da jednostavno odražava nedostatak samokontrole. Gojaznost se ne svodi samo na nedostatak volje pojedinca i predrasuda da je to njihov izbor i da bi mogli da smršaju samo kada odluče. Ljudi postaju prekomerno gojazni kao rezultat složene kombinacije biloških i psiholoških faktora u kombinaciji sa uticajima okoline i društva. Da bi se oslobodili nagomilanih kilograma potrebno je, pored promene ponašanja i načina života, razmotriti tj otkriti šta je ono što je ispod površine odnosno koji su to unutrašnji pritisci, emocije koje se izbegavaju i zatrpavaju hranom. Identifikovati razloge je prvi i osnovni korak u borbi sa ovim problemom. Dok se problem ne reši na jednom dubljem nivou, dok se ne dođe do unutrašnjeg konflikta koji izaziva i hrani gojaznost, problem se neće suštinski rešiti, uvek ćemo se vrteti u začaranom krugu držanja rigoroznih dijeta, vežbanja i fizičke aktivnosti, smanjenju i ponovnom vraćanju kilograma kada prestanemo sa režimom izgladnjivanja i fizičkog forsiranja. Dijeta vrlo često može da bude ono što dovodi do sledećeg prejedanja. Rad sa terapeutom može pomoći da se otkriju psihološki pokretači žudnje za hranom, poput na primer negativne slike o sebi, koji mogu pokretati kompulsivno prejedanje i dovoditi do posledičnog nagomilavanja kilograma. Povećanje svesti o fizičkim senzacijama dovodi do ponovnog uspostavljanja veze sa našim fizičkim bićem i omogućava da bolje i jasnije percipira razliku između potrebe za hranom i potrebe za zadovoljenjem neke druge, psihološke potrebe. Bavljenje uzrokom a ne simptomom ključno je u psihoterapiji kao i osnaživanje klijenta da sebe posmatra sa pozicije uvažavanja, da razvije samopoštovanje i povrati osećanje lične vrednosti, pa tek onda da odluči hoće li da mršavi. Prejedanje i restriktivno jedenje su često dve strane istog novčića, kaže Mišel Mej ističući da lišavanje i odricanje od hrane može da bude pokretač prejedanja baš kao i stres, bes ili anksioznost. Hrana treba da bude sredstvo ishrane a ne način rešavanja životnih problema.

 Jelena Krstić, psiholog

 Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

 

Izvori: 

https://www.webmd.com/mental-health/eating-disorders/binge-eating-disorder/features/compulsive-overeating-and-how-to-stop-it 

https://www.eatingrecoverycenter.com/conditions/compulsive-overeating/causes 

Psihologija i gojaznost; Keti Lič