Život i rad Hansa Strupa

Hans Herman Strup rođen je 25. avgusta 1921. god u Frankfurtu, u Nemačkoj, a umro 5. oktobra 2006. u Nešvilu, Tenesi, SAD. U međuvremenu, vodio je značajan intelektualni, profesionalni i privatni život, onaj koji je internacionalno uticajan i inspirativan, i doprineo je značaju brojnim organizacijama, kao što je SPR (Društvo za istraživanje terapije), čiji je bio predsednik. Sa svojih 17 godina, 1939. god, Hans je sa svojom majkom i bratom (otac mu je umro kada je imao 9 godina)  migrirao iz nacističke Nemačke u SAD. Odmah je upisao studije psihologije, doktorirao je 1954. na Univerzitetu Džordž Vašington, D.C. Takođe je dobio Sertifikat iz primenjene psihologije, psihijatrijske škole Džordž Vašington, čiji je osnivač bio Hari Stak Salivan. Rani napredak u karijeri u Salivanovoj školi imao je važan značaj u daljem Hansovom napredovanju tokom istraživanja. Hans je započeo istraživački rad u psihoterapiji 1950. Njegova karijera istraživača bila je podstaknuta trikom sudbine. Odsek za lični rad vlade SAD-a, za koji je on radio kada je trebalo da radi na svojoj disertaciji promenila je politiku: zaposleni više nisu mogli da koriste podatke iz već postojećih studija za svoje disertacije. Hans je savladao ovu prepreku počevši svoju studiju.

Priznanje za njegovu psihoterapijsku studiju je stiglo brzo, i pomoglo Hansu kao pioniru u razvoju psihoterapijskih istraživanja u SAD. Jedan od zasluga u Hansovom pionirskom naučnom radu bilo je njegovo insistiranje na tome da je stvarni materijal o sesiji terapije, audio u video kasete terapijskih sesija bio metodološki potreban za testiranje teorija psihoterapijske promene. Uvođenje tehnike snimanja u konsultantsku sobu bilo je veoma kontraverzno tokom 1950-ih, čak je i odbačeno u psihoanalitičkin krugovima a to je bila Hansova osnovna teorijska grupa. Neki su ga čak nazivali voajerom. Hans je tokom cele karijere ostao posvećen ideji da je potreban stvarni materijal za sesiju terapije za sprovođenje studija o tipovima koji su potrebni za stvaranje naučnog osnova za praksu psihoterapije. Radio je na tome da obezbedi stvaranje arhiva traka i podataka o rezultatima studija koje bi on snimio, da bi materijale mogli da koriste drugi istraživači i podstakao je razvoj arhiva od strane svih istražitelja koji prikupljaju takve podatke.

Hans je bio po profilu učenjak i istraživač: preko 300 publikacija, uključujući i 16 knjiga. Njegov doprinos istraživanju i praksi je često bio priznat i na nacionalnom nivou. Na primer, dobio je vrlo prestižnu nagradu APA „Odlični doprinosi znanju“, počasnu diplomu dotora medicine sa Univerziteta u Ulmu, koja mu je nesumnjivo bila posebno značajna, i Nagradu za istaknuta i profeionalna dostignuća Američkog odbora za profesionalnu psihologiju. Takođe je dobio odlikovanu nagradu za naučni doprinos odeljenja za kliničku psihologiju APA-e, uključujući i psihoanalizu i istoriju psihologije, a takođe i Američkog udruženja za unapređenje nauke. Pridružio se fakultetu Katedre za psihologiju Univerziteta Vanderbilt, 1966.god kao redovni profesor; imenovan je uglednim profesorom 1976.godine. Hansovi doprinosi u istraživačkoj psihologiji su ogromni. Profil u američkom psihologu 1988. godine opisao ga je kao "pionira u proučavanju terapijskog procesa i promena", i pripisao mu je forsiranje "rigoroznih metoda istraživanja za proučavanje psihoterapije" i pružanje "vođenja upravljanja psihoterapijskim istraživanjima [koje] je pomoglo da se formira to je u ugledno polje naučnog istraživanja."Takođe je primećeno Hansovo „aktivno vođstvo u integraciji kliničkih i istraživačkih znanja“ koje je „neprocenjivo za profesije psihoterapije“. Među Hansovim živim nasleđima istraživačima terapije ubrajaju se arhivi snimljenih terapija i povezane mere procesa i ishoda. Arhivi su proizvodi dve njegove istraživačke stipendije koje finansiraju savezi, a koje se često nazivaju „Vanderbilt I“ i „Vanderbilt II“. Možda su dve najuticajnije teme Hansovog pisanja i istraživanja bili naglasak na uticaju kvaliteta odnosa pacijent-terapeut na potencijalnu terapijsku promenu i na to kako terapeuti mogu da razviju odnos sposobne da imaju terapijske efekte na "teške" pacijente. Sa Suzanne Hadlei, Hans je razvio i "trodelni model" terapijskih promjena. Ključni doprinos modela bio je konceptualno integrisanje onoga što se u to vreme smatralo kontradiktornim i zbunjujućim - ali robusnim - nalazima: mere ishoda dobijene iz različitih perspektiva (npr. Pacijenti, terapeuti i klinički evaluator) retko su bili u korelaciji. Među kvalitetima naučnika koji je zaslužio poštovanje svojih upućenih bila je Hansova otvorenost i posvećenost postavljanju bilo kojeg važnog pitanja. I dalje je među nekolicinom istraživača terapije koji se ikada fokusirao na potencijal psihoterapije koji ima negativne ili jatrogene efekte. Među Hansovim divnim darovima bila je elokvencija - elokvencija prožeta ljudskom toplinom. Jeffrei Binder, Hansov saradnik na razvoju vremenski ograničene dinamičke psihoterapije (1984), nedavno je opisao "čistu snagu Hansove elokvencije" i njegovu "sposobnost da svoje ideje iznese na način koji zaista dotiče ljude". Slaže se da je Hans imao i pamtljiv, zvučan glas, glas koji bi mogao da se iskoristi za sjajan efekat - kao na primer kada je izneo sažet, besprekorno isticanu duhovitost. Hans Strup je zaista imao vrhunsku moć kako da dotakne ljude i daje nežno, postojano navođenje celom polju.

Mina Đorđević, psiholog

Porodica u kriznim situacijama

Trenutni događaj u svetu i našoj zemlji-pandemija virusa predstavlja novu komponentu uticaja na celokupno funkcionisanje svakog pojedinca, ali pre svega porodice i dece. Novonastala situacija zahteva aktiviranje individualnih, ali i grupnih psiholoških resursa kako bi se prevazišle moguće posledice. U situacijama pojačanog stresa, napetosti kao primarni postulat izdvaja se sposobnost pojedinca da se prilagodi nepovoljnim životnim okolnostima, novim uslovima života koji u velikom broju slučajeva odstupaju od uobičajenih formi funkcionisanja. Upravo izmena stila života, odstupanje od rutinskih aktivnosti izaziva niz negativnih osećanja koja proklamuju širok dijapazon negativnih oblika ponašanja, kako kod odraslih tako i kod dece. Porodice imaju različite načine i kapacitete prilagođavanja, ali svakako postoji zajednička nit, a to je da većinu svog vremena sada članovi porodice provode zajedno, bez odlazaka u školu /posao čime se menja porodična dinamika. Uz izmenjenu porodičnu dinamiku svakako se može pokrenuti lavina osećanja koja iziskuju individualno delovanje. Na visini zadatka pre svega bi trebali biti roditelji koji pokazuju strpljenje i viši prag tolerancije u odnosu na decu, ali i na partnere, uz uvažavanje individualnih potreba. Pored toga što ćemo imati više strpljenja, potrebno je da shvatimo da svako od nas ima svoj način kojim odgovara na stres, i da to može biti strah, panika, anksioznost. U takvoj situaciji osuda se ne pokazuje kao efikasna, ona stvara još veći naboj i prtisak u interpersonalnim odnosima. Struktuirana empatija, razumevanje i uvažavanje tudjih osećanja predstavlja protektivni faktor delovanja svakog pojedica u ovakvim situacijama.

Deca, kao najmlađi članovi porodice zahtevaju poseban nivo pažnje i podrške. Kao i u svakodnevnim situacijama prate vaše ponašanje, načine ispoljavanja osećanja tako da istovremeno modeluju svoje. Osluškuju vaše razgovore i prate načine komunikacije, iako se igraju u drugom delu sobe, time zadobijaju nivo poverenja/nepoverenja, sigurnosti ili nesigurnosti . U tom smislu važno je da sa njima podelite informacije koje su u skladu sa njihovim uzrastom i da odgovorite na pitanja načinom koji za njih nije konfuzan. Kontola sopstvenih reakcija i osećanja kod odraslih mora biti na visokom nivou. Većina nas se pita kako da provodi dane, sada kada su uobičajene aktivnosti izmenjene. Jedna od osnovnih formi protekcije jeste rutina koju ćete razviti u skladu sa novim okolnostima. Zajedničkim dogovorom sa detetom i partnerom napravite plan i raspored aktivnosti, obaveza ali načina relaksacije (društvene igre, crtanje) jer se time stvara osećaj sigurnosti u okviru porodice. Učestvujte u istim aktivnostima ( vežbanje, izrada zadataka) time pružate podršku detetu. Budite nežni i kroz svaki fizički kontakt ( zagrljaj, poljubac) povećajte bezbrižnost deteta. Roditelji budite primer svojoj deci da nauče kako mogu da se nose sa neprijatnim situacijama, osećanjima i kako zapravo naše funkcionisenje zavisi od nas samih. Mentalni sklop pojedinca određuje frekfencu nemira ili mira koji u datim okolnostima može biti situaciono nametnut, ali čiji intenzitet zavisi od psihološke aparature pojedinca.

Autor teksta:
Sanja Trajkov, Spec.pedagog-defektolog

Mentalna snaga i psihički imunitet u doba krize

" Kada duvaju vetrovi promena neki ljudi grade skloništa, 

dok drugi grade vetrenjače."

U svojoj individualnoj životnoj istoriji, suočeni smo sa brojnim izazovima i nedaćama koje na dnevnom nivou remete našu ravnotežu, navodeći nas da ulažemo nekad blage, a katkad i nadljudske napore da bismo ostali mentalno zdravi. Pored strepnji da li će naše egzistencijalne potrebe biti zadovoljene, čovek se neizbežno suočava sa svojim psihičkim doživljajem stvarnosti, koji je za njega istinit i sveprožimajući. 

U nestabilnom vremenu punom nepredvidivih obrta, poput trenutne situacije sa virusom, čovek je obuzet prvenstveno zadovoljenjem svojih fizioloških potreba (hrana, voda, vazduh, san...), a zatim je  zabrinut oko svojih potreba za sigurnošću (stalan posao, sigurnost zdravlja, porodice, imovine...) o kojima je govorio Maslov. Međutim, nebrano grožđe u kome se nalazimo daje novu dimenziju svačijoj psihičkoj stvarnosti i zahteva prilagođavanje na novonastale promene koje mogu delovati zbunjujuće, uznemirujuće i zastrašujuće. Iako nije naročito u duhu našeg mentaliteta da pridajemo značaj mentalnom zdravlju, nepobitna je činjenica da se psihički kvalitet života menja i da naša unutrašnja snaga trpi i zahteva jačanje i adaptaciju.

Den Gilbert i saradnici su skovali termin psihološki imuni sistem, opisujući ga kao „vešt način pomoću kojeg ljudski um ignoriše, dopunjuje, transformiše i reorganizuje informacije u svojoj beskrajnoj borbi sa afektivnim posledicama negativnih događaja“. (Gilbert, Wilson, Pinel, Blumberg, & Wheatley, 1998) Ljudi često koriste strategije psihološkog imunog sistema bez svesne namere i zapravo, kada bi se od njih tražilo da pokušaju da prestanu sa korišćenjem ovih strategija, nesvesno bi nastavili da ih upotrebljavaju. (Williams & Gilovich, 2008, prema Rosenzweig, 2016). Kada smo suočeni sa vanrednim okolnostima, naša psiha se bori da opstanemo, a dobro su poznati mehanizmi odbrane, odnosno manevri pomoću kojih se borimo protiv neprijatnih i neprihvatljivih sadržaja kojima smo izloženi. Oni se takođe odvijaju na nesvesnom nivou i u preteranoj meri mogu osiromašiti ljudsku psihu, ali mogu biti i konstruktivni, poput sublimacije, koja podrazumeva preusmeravanje neprihvatljivih nagona, misli i emocija u prihvatljive. Sublimacija se ispoljava u kreativnosti, poput umetničkog stvaralaštva. Ovo nas podseća da se u periodu kada smo socijalno izolovani možemo okrenuti umetnosti, koju u užurbanoj svakodnevici nepravedno ostavljamo po strani, a koja može imati blagotvorno dejstvo i biti nam značajan resurs za borbu. Ili, kao što je rečeno u kultnom filmu Društvo mrtvih pesnika: „Medicina, pravo, biznis, inženjerstvo...to su vrlo plemenite težnje, neophodne za održavanje života. Ali poezija, lepota, romansa, ljubav... to je ono zbog čega mi živimo.“

Strategije prevladavanja stresa

U stresnim situacijama, ljudi koriste kognitivne i bihejvioralne strategije koje služe za izlaženje na kraj sa stresnom situacijom, kao i sa negativnim emocionalnim reakcijama koje ta situacija izaziva. Lazarus i Folkman (1984) govore o suočavanju usmerenom na problem, pri čemu je cilj smanjivanje ili otklanjanje štete i pojedinac tada preduzima konkretne akcije, kao i o suočavanju usmerenom na emocije, kada osoba nastoji da ublaži emocionalnu nelagodu. To postiže npr. ponovnom procenom situacije kao manje pretećom nego što joj se prvobitno učinila ili priželjkivanjem da se stvari promene (Lazarus & Folkman, 1984). Međutim, ovde se mogu primeniti i manje konstruktivni oblici suočavanja poput konzumiranja alkohola, cigareta ili lekova za „smirivanje živaca“. Osim suočavanja, primenjuju se i strategije izbegavanja (Roth & Cohen, 1986). Npr, pojedinac se može suočiti sa onim što oseća kroz poveravanje prijatelju ili kroz ponovnu procenu situacije, ali može se služiti i poricanjem, odvraćanjem pažnje, priželjkivanjem... Kada je reč o ponašanju, čovek može, suočen sa zdravstvenom pretnjom, otići na pregled, ili se može odlučiti da bi bolje bilo izbeći traženje dijagnoze. Iako strategije suočavanja predstavljaju zreliji i delotvorniji način borbe sa stresnom situacijom, ne treba ni upasti u zamku ruminiranja, odnosno prekomernog razmišljanja o emocijama (Nolen-Hoeksema, McBride, & Larson, 1997).  . Ruminiranje je pasivno usmeravanje na svoje simptome nelagode i na značenje i posledice tih simptoma, umesto na aktivnu proradu svojih emocija, što dovodi do produbljivanja depresivnih osećanja i povećavanja učinka negativnog raspoloženja.

Resursi za prevladavanje stresa

Bitan uticaj na to u kojoj meri će se situacija doživeti stresnom, kao i uspešnost pojedinca u rešavanju ove situacije, zavisi od resursa suočavanja. Lazarus i Folkman (1984) govore o intrapersonalnim resursima, kao što su telesni resursi poput dobrog zdravlja i energije, zatim psihološki kao što su optimizam i pozitivna slika o sebi, kao i sposobnost za rešavanje problema i socijalne veštine. Valja se podsetiti da je u vanrednim, ali i u normalnim okolnostima veoma važno brinuti se za fizičko zdravlje kroz ishranu, fizičku aktivnost i brigu o svome telu kroz pridržavanje saveta lekara. Međutim, da bismo bili osnaženi za neočekivane događaje, potrebno je raditi na sebi i baviti se samospoznajom. Kao što je rekao kineski filozof Laozi: „Ako želiš da probudiš celo čovečanstvo, prvo probudi svaki deo sebe. Ako želiš da iskoreniš patnju iz sveta, eliminiši sve mračno i negativno iz sebe. Zapravo, najveći poklon koji svetu možeš da daš je tvoja lična samotransformacija.“ Takođe, izlaganje izazovima i življenje života u punoći, što podrazumeva kako prijatne i srećne trenutke, tako i nelagodu i bure, može doprineti jačanju i obogaćivanju resursa koji su nam potrebni da bismo se nosili sa životom. Na ove razne načine, čeličimo naš psihološki imuni sistem i to nam omogućuje da se konstruktivnije borimo sa negativnim posledicama koje neko stresno iskustvo ima po nas.

U teškim vremenima, značajna potpora može doći u vidu socijalne podrške, od supružnika, partnera, dece, prijatelja ili od kontakata u zajednici koji nam pokazuju da brinu za nas i da nas vole i poštuju. Robins i Mecner (1982, House, Robbins & Metzner) ispitivali su široki raspon zdravstvenih indikatora kod 2754 muškaraca i žena poput visine krvnog pritiska, holesterola, respiratornih funkcija... a istovremeno su ispitivani njihovi socijalni odnosi i socijalne aktivnosti. Tokom 10 do 12 godina praćenja, pokazalo se da su osobe s malo socijalnih odnosa imale otprilike dvostruki rizik smrtnosti u odnosu na osobe s puno socijalnih odnosa.

Istraživanjima (Cohen & Wills, 1985) je potvrđeno da postoji zaštitni efekat socijalne podrške, odnosno da socijalna podrška utiče na zdravlje štiteći pojedinca od negativnog uticaja visokih nivoa stresa. Zaštitna funkcija socijalne podrške delotvorna je upravo pri susretu sa jakim stresorom, kao što se razlika u zdravlju između pojedinaca sa jakim i slabim imunitetom može pojaviti kada su izloženi uzročniku zaraze.Ova funkcija vrši svoju ulogu na dva nivoa, tako što ljudi koji primaju puno socijalne podrške mogu proceniti događaj manje stresnim od onih koji imaju manje socijalne podrške, jer znaju da postoje oni kojima se mogu obratiti za savet ili za finansijsku pomoć. Drugi nivo na kom socijalna podrška ublažava negativan uticaj stresa je poboljšanje sposobnosti ljudi za suočavanje sa stresorom. (Cohen & Wills, 1985).

Još jedna varijabla koja se pokazala kao dobar prediktor suočavanja sa stresnim dešavanjima je dispozicijski optimizam, odnosno optimistična priroda koja pomaže ljudima da se suoče sa značajnim životnim događajima, pri čemu optimista, čak i kada je teško, veruje da je poželjan ishod ostvariv i dostižan. (Scheier & Carver, 1985) Pokazalo se da je optimizam povezan sa češćim korišćenjem suočavanja usmerenog na problem, traženjem socijalne podrške i naglašavanjem pozitivnih aspekata stresne situacije.  U istraživanjima  sa pacijentima sa stentom i sa ženama koje su prošle operaciju raka dojke (Scheier, Matthews, Owens,  Magovern, Lefebvre, Abbott, & Carver, 1989), pokazalo se da se optimisti oporavljaju brže od velike operacije nego pesimisti. U jednom longitudinalnom istraživanju sa studentima (Aspinwall & Taylor, 1992), koji su bili intervjuisani dva puta, jednom kratko nakon dolaska na fakultet i ponovo tri meseca kasnije, pokazalo se da optimisti ređe koriste suočavanje izbegavanjem. Veći optimizam bio je povezan sa češćim korišćenjem aktivnog suočavanja, što je dovelo do boljeg prilagođavanja na fakultet.

Psihološka rezilijentnost

Brojna istraživanja pokazala su da pozitivne emocije imaju širok opseg uticaja na pojedince (Lyubomirsky, King, & Diener, 2005; Pressman & Cohen, 2005). I teorijski i empirijski je utvrđeno da pozitivne emocije unapređuju fleksibilnot u mišljenju i u rešavanju problema (Fredrickson & Branigan, 2005), suprotstavljaju se psihološkim efektima negativnih emocija, olakšavaju adaptaciju  i grade trajne socijalne resurse (Folkman, 2008). Takođe se pokazalo da postojanje pozitivnih emocija usled izazova i nevolja može doprineti otpornosti na stres i adaptaciji, i stati na put negativnim emocijama tokom doživljavanja stresa, dok one imaju značajnu ulogu i tokom oporavka od stresne situacije.

U suočavanju sa stresom važno je pomenuti psihološku rezilijentnost, relativno stabilnu crtu ličnosti koja se odnosi na sposobnost osobe da proživi nedaće i da ih prevaziđe i izbori se sa njima, a glavna komponenta ove crte su pozitivne emocije.

Istraživanja pokazuju da rezilijentni pojedinci uočavaju pozitivne aspekte i benefite u stresnim situacijama, da se služe humorom, da primenjuju strategiju suočavanja sa problemom da bi se izborili sa negativnim emocionalnim iskustvima, Na ovaj način, jača se otpornost na stres i omogućuje pristup pozitivnim emocionalnim resursima, koji zauzvrat, mogu pomoći u trenutnom predahu od stresnih iskustava. (Affleck & Tennen, 1996; Folkman & Moskowitz, 2000b, prema Ong, Zautra & Reid, 2010) Iako i rezilijentni pojedinci doživljavaju kratkoročnu disregulaciju i nestabilnost emocionalnog i fizičkog dobrostanja, obično ih to ne ometa u dobrom funkcionisanju, te su sposobni da ispunjavaju lične i socijalne obaveze i da se nose sa novim zadacima i iskustvima.

Nakon teškoća može uslediti lični rast

Ljudi koji se suočavaju sa velikim životnim krizama tipično doživljavaju stresne emocije. Naročito kada je reč o okolnostima koje ugrožavaju fizičku dobrobit osobe, anksioznost i strah su uobičajeni. U zavisnosti od intenziteta, ozbiljnosti i trajanja fizičke pretnje ili patnje (bilo direktne ili posredne), anksiozni odgovori mogu opstati dugo vremena nakon što je stvarna pretnja nestala. Tuga i depresija mogu biti uobičajeni odgovori na životne krize. (Tedeschi & Calhoun, 2004). Za iznenadne i neočekivane događaje, početne reakcije neverice i psihološke otupljenosti su uobičajene. Kod visoko pretećih događaja, često se javljaju repetitivne misli i slike tog događaja. Prislino mišljenje, tipa ruminiranja, češće je od repetitivnih slika, ali oba se doživljavaju neprijatnim i stresnim. (Tedeschi & Calhoun, 2004).

            Rast se, međutim, ne javlja kao direktna posledica negativnih iskustava. Borba pojedinca sa novom realnošću nakon ovakvih događaja je ključna u određivanju stepena do kojeg dolazi do posttraumatskog rasta. Psihološka kriza može se definisati u odnosu na stepen do kojeg se dovode u pitanje osnovne pretpostavke koje osoba ima o svetu, uključujući pretpostavke o čovekoljublju, predvidljivosti i mogućnosti kontrolisanja sveta; stepen u kome je bezbednost ugrožena, a nečiji identitet i budućnost su dovedeni u pitanje (Janoff-Bulman, 1992, prema Tedeschi & Calhoun, 2004). Novonastala i neočekivana situacija može promeniti, pa čak i poništiti način na koji pojedinac razume zašto se stvari događaju, koji su uzroci i razlozi, ali se on može dotaći i pitanja o opštoj svrsi i smislu postojanja. 

Kognitivna obrada i restrukturiranje koji nastupaju nakon traumatskog događaja, mogu se uporediti s fizičkom obnovom koja nastaje nakon zemljotresa. Fizičke strukture posle zemljotresa mogu biti osmišljene tako da budu otpornije na šokove u budućnosti, jer zajednica uči od zemljotresa šta je izdržalo potres, a šta nije. Kognitivna obnova nakon trauma, dovodi do stvaranja novih shema koje uzimaju u obzir traumu i moguće događaje koji nas čekaju u budućnosti, i koje su otpornije na razdor. Obnova starih obrazaca mišljenja i percipiranja sveta doživljava se kao rast. Izgleda da je ono što čini ova iskustva transformacionim to što imaju afektivnu komponentu, tako da naučene lekcije nisu samo intelektualno obrađene, već psihološko procesuiranje ima i visok emocionalni kvalitet. (Tedeschi & Calhoun, 2004).

Proživljavanje bolnog iskustva, može učiniti da se osoba oseća jače i da upoznaje svoju fleksibilnost i kompetentnost. Ona stiče samopouzdanje, što se generalizuje na potencijalne buduće bolne situacije za koje se oseća spremnijom. (Collins, 1990, prema Tedeschi & Calhoun, 1996) Ljudi razvijaju nove veštine suočavanja tokom posttraumatske adaptacije i spoznaju svoju novootkrivenu snagu.

Takođe, prolazeći kroz neprijatno iskustvo, ljudi imaju priliku da razviju bolju komunikaciju sa osobama iz svog okruženja. Prepoznavanje sopstvene ranjivosti vodi većoj emocionalnoj ekspresivnosti, spremnosti da se prihvati pomoć, kao i korišćenju već pomenute socijalne podrške koja je ranije bila zanemarena. Deo pozitivnog razvoja socijalnih relacija prositiče iz povećane osetljivosti prema drugim ljudima kao i iz napora da se poboljšaju postojeći odnosi (Collins, 1990, prema Tedeschi & Calhoun, 1996).

Osim toga, pojedinac može razviti zahvalnost za život koji se sada doživljava kao dar i uočiti važnost određenih aspekata života poput porodice, prijateljstava i spiritualnosti, koji se, kada upadnemo u rutinu, nekada uzimaju zdravo za gotovo. Zapravo, on prolazi kroz proces egzistencijalne reevaluacije, što ga navodi da bude aktivniji i smeliji kroz nove životne izbore i poduhvate, da više vremena provodi sa dragim ljudima i da se posveti izgradnji autentičnog smisla sopstvenog života.

Marija Stankov, psiholog 

LITERATURA:

·       Aspinwall, L. G., & Taylor, S. E. (1992). Modeling cognitive adaptation: A longitudinal investigation of the impact of individual differences and coping on college adjustment and performance. Journal of Personality and Social Psychology, 63(6), 989–1003.

·       Bonanno, G. A., Galea, S., Bucciarelli, A., & Vlahov, D. (2007). What predicts psychological resilience after disaster? The role of demographics, resources, and life stress. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 75(5), 671–682.

·       Cohen, S., & Wills, T. A. (1985). Stress, social support, and the buffering hypothesis. Psychological Bulletin, 98(2), 310–357.

·       Folkman, S. (2008) The case for positive emotions in the stress process, Anxiety, Stress & Coping, 21(1), 3-14.

·       Fredrickson, L. B. & Branigan, C. (2005) Positive emotions broaden the scope of attention and thought‐action repertoires, Cognition and Emotion, 19(3), 313-332.

·       Gilbert, D. T., Pinel, E. C., Wilson, T. D., Blumberg, S. J., & Wheatley, T. P. (1998). Immune neglect: A source of durability bias in affective forecasting. Journal of Personality and Social Psychology, 75(3), 617–638.

·       House, James, Robbins, Cynthia, & Metzner. (1982 ) The Association of Social Relationships and Activities with Mortality: Prospective Evidence from the Tecumseh Community Health Study. American Journal of Epidemiology, Vol. 116, 123-140.

·       Janoff- Bulman, R. (2004). Posttraumatic Growth: Three Explanatory Models. Psychological Inquiry. Vol. 15, 30-34.

·       Lazarus, R. F., & Folkman, S. C. S.(1984). Stress, appraisal and coping. Newyork: Springer.

·       Lyubomirsky, S., King, L., & Diener, E. (2005). The Benefits of Frequent Positive Affect: Does Happiness Lead to Success? Psychological Bulletin, 131(6), 803–855.

·       Nolen-Hoeksema, S., McBride, A., & Larson, J. (1997). Rumination and psychological distress among bereaved partners. Journal of Personality and Social Psychology, 72(4), 855–862

·       Ong, A. D., Bergeman, C. S., Bisconti, T. L., & Wallace, K. A. (2006). Psychological resilience, positive emotions, and successful adaptation to stress in later life. Journal of Personality and Social Psychology, 91(4), 730-749.

·       Pressman, D. S. & Cohen, S. (2005). Does positive affect influence health? Psychological Bulletin, Vol 131(6), 925-971-

·       Rosenzweig, E. (2016). With Eyes Wide Open. Perspectives on Psychological Science, 11(2), 222–238.

·       Roth, S., & Cohen, L. J. (1986). Approach, avoidance, and coping with stress. American Psychologist, 41(7), 813–819.

·       Scheier, M. F., & Carver, C. S. (1985). Optimism, coping, and health: Assessment and implications of generalized outcome expectancies. Health Psychology, 4(3), 219–247.

·       Scheier, M. F., Matthews, K. A., Owens, J. F., Magovern, G. J., Lefebvre, R. C., Abbott, R. A., & Carver, C. S. (1989). Dispositional optimism and recovery from coronary artery bypass surgery: The beneficial effects on physical and psychological well-being. Journal of Personality and Social Psychology, 57(6), 1024–1040

·       Tedeschi, R. G. & Calhoun, L. G. (1996) The Posttraumatic Growth Inventory: Measuring the positive legacy of trauma. Journal of Traumatic Stress. Vol. 6, 455-471.

·       Tedeschi, R. G., & Calhoun, L. G. (2004). Posttraumatic Growth: Conceptual Foundations and Empirical Evidence. Psychological Inquiry, 15(1), 1–18.