Život i rad Hansa Strupa

Hans Herman Strup rođen je 25. avgusta 1921. god u Frankfurtu, u Nemačkoj, a umro 5. oktobra 2006. u Nešvilu, Tenesi, SAD. U međuvremenu, vodio je značajan intelektualni, profesionalni i privatni život, onaj koji je internacionalno uticajan i inspirativan, i doprineo je značaju brojnim organizacijama, kao što je SPR (Društvo za istraživanje terapije), čiji je bio predsednik. Sa svojih 17 godina, 1939. god, Hans je sa svojom majkom i bratom (otac mu je umro kada je imao 9 godina)  migrirao iz nacističke Nemačke u SAD. Odmah je upisao studije psihologije, doktorirao je 1954. na Univerzitetu Džordž Vašington, D.C. Takođe je dobio Sertifikat iz primenjene psihologije, psihijatrijske škole Džordž Vašington, čiji je osnivač bio Hari Stak Salivan. Rani napredak u karijeri u Salivanovoj školi imao je važan značaj u daljem Hansovom napredovanju tokom istraživanja. Hans je započeo istraživački rad u psihoterapiji 1950. Njegova karijera istraživača bila je podstaknuta trikom sudbine. Odsek za lični rad vlade SAD-a, za koji je on radio kada je trebalo da radi na svojoj disertaciji promenila je politiku: zaposleni više nisu mogli da koriste podatke iz već postojećih studija za svoje disertacije. Hans je savladao ovu prepreku počevši svoju studiju.

Priznanje za njegovu psihoterapijsku studiju je stiglo brzo, i pomoglo Hansu kao pioniru u razvoju psihoterapijskih istraživanja u SAD. Jedan od zasluga u Hansovom pionirskom naučnom radu bilo je njegovo insistiranje na tome da je stvarni materijal o sesiji terapije, audio u video kasete terapijskih sesija bio metodološki potreban za testiranje teorija psihoterapijske promene. Uvođenje tehnike snimanja u konsultantsku sobu bilo je veoma kontraverzno tokom 1950-ih, čak je i odbačeno u psihoanalitičkin krugovima a to je bila Hansova osnovna teorijska grupa. Neki su ga čak nazivali voajerom. Hans je tokom cele karijere ostao posvećen ideji da je potreban stvarni materijal za sesiju terapije za sprovođenje studija o tipovima koji su potrebni za stvaranje naučnog osnova za praksu psihoterapije. Radio je na tome da obezbedi stvaranje arhiva traka i podataka o rezultatima studija koje bi on snimio, da bi materijale mogli da koriste drugi istraživači i podstakao je razvoj arhiva od strane svih istražitelja koji prikupljaju takve podatke.

Hans je bio po profilu učenjak i istraživač: preko 300 publikacija, uključujući i 16 knjiga. Njegov doprinos istraživanju i praksi je često bio priznat i na nacionalnom nivou. Na primer, dobio je vrlo prestižnu nagradu APA „Odlični doprinosi znanju“, počasnu diplomu dotora medicine sa Univerziteta u Ulmu, koja mu je nesumnjivo bila posebno značajna, i Nagradu za istaknuta i profeionalna dostignuća Američkog odbora za profesionalnu psihologiju. Takođe je dobio odlikovanu nagradu za naučni doprinos odeljenja za kliničku psihologiju APA-e, uključujući i psihoanalizu i istoriju psihologije, a takođe i Američkog udruženja za unapređenje nauke. Pridružio se fakultetu Katedre za psihologiju Univerziteta Vanderbilt, 1966.god kao redovni profesor; imenovan je uglednim profesorom 1976.godine. Hansovi doprinosi u istraživačkoj psihologiji su ogromni. Profil u američkom psihologu 1988. godine opisao ga je kao "pionira u proučavanju terapijskog procesa i promena", i pripisao mu je forsiranje "rigoroznih metoda istraživanja za proučavanje psihoterapije" i pružanje "vođenja upravljanja psihoterapijskim istraživanjima [koje] je pomoglo da se formira to je u ugledno polje naučnog istraživanja."Takođe je primećeno Hansovo „aktivno vođstvo u integraciji kliničkih i istraživačkih znanja“ koje je „neprocenjivo za profesije psihoterapije“. Među Hansovim živim nasleđima istraživačima terapije ubrajaju se arhivi snimljenih terapija i povezane mere procesa i ishoda. Arhivi su proizvodi dve njegove istraživačke stipendije koje finansiraju savezi, a koje se često nazivaju „Vanderbilt I“ i „Vanderbilt II“. Možda su dve najuticajnije teme Hansovog pisanja i istraživanja bili naglasak na uticaju kvaliteta odnosa pacijent-terapeut na potencijalnu terapijsku promenu i na to kako terapeuti mogu da razviju odnos sposobne da imaju terapijske efekte na "teške" pacijente. Sa Suzanne Hadlei, Hans je razvio i "trodelni model" terapijskih promjena. Ključni doprinos modela bio je konceptualno integrisanje onoga što se u to vreme smatralo kontradiktornim i zbunjujućim - ali robusnim - nalazima: mere ishoda dobijene iz različitih perspektiva (npr. Pacijenti, terapeuti i klinički evaluator) retko su bili u korelaciji. Među kvalitetima naučnika koji je zaslužio poštovanje svojih upućenih bila je Hansova otvorenost i posvećenost postavljanju bilo kojeg važnog pitanja. I dalje je među nekolicinom istraživača terapije koji se ikada fokusirao na potencijal psihoterapije koji ima negativne ili jatrogene efekte. Među Hansovim divnim darovima bila je elokvencija - elokvencija prožeta ljudskom toplinom. Jeffrei Binder, Hansov saradnik na razvoju vremenski ograničene dinamičke psihoterapije (1984), nedavno je opisao "čistu snagu Hansove elokvencije" i njegovu "sposobnost da svoje ideje iznese na način koji zaista dotiče ljude". Slaže se da je Hans imao i pamtljiv, zvučan glas, glas koji bi mogao da se iskoristi za sjajan efekat - kao na primer kada je izneo sažet, besprekorno isticanu duhovitost. Hans Strup je zaista imao vrhunsku moć kako da dotakne ljude i daje nežno, postojano navođenje celom polju.

Mina Đorđević, psiholog