Krizno stanje, psihološki sadržaj krize i preventivno-terapijska pomoć osobama u krizi

Jelena Krstić, psiholog

  

"Oluje čine da hrastovi puštaju dublje korenje."

                                                  Džordž Herbert

Krizna situacija nastaje promenom jednog ili više aspekata dotadašnje materijalne ili sociokulturne stvarnosti pojedinca kao i promenom njega samog. Tada može da dođe do narušavanja individualne psihosocijalne ravnoteže pojedinca pri čemu on nije u stanju da je brzo, lako i efikasno ponovo uspostavi. Promena jednog ili više aspekata okružujuće realnosti pojedinca ili njega samog ne dešava se postepeno nego naglo i odjednom usled delovanja neočekivanog, iznenadnog događaja. Proces odvijanja promene je kratkotrajan. Promena koju sa sobom donosi krizna situacija uvek označava neki oblik gubitka. Gubitak može da se odnosi na elemente fizičkog i psihološkog integriteta pojedinca, materijalnog ili sociokulturnog ambijenta življenja. Svaka krizna situacija, bez obzira da li se promena i gubitak dešavaju više puta tokom života, uvek sadrži elemente novog i neočekivanog. Promena i gubitak kao suštinski aspekti krizne situacije, uvek znače promenu i gubitak jedne ili više relacija u kojima i pomoću kojih se ostvaruje individualna egzistencija. Krizno stanje u manjoj ili većoj meri remeti zadovoljavanje osnovnih potreba pojedinca. Relativno nezadovoljena ili nedovoljno zadovoljena potreba stvara u pojedincu napetost i anksioznost. Anksioznost je osnovni i nezaobilazni deo psihološkog sadržaja krize. Nema krize bez anksioznosti i svaka kriza u sebi nosi dvostruke mogućnosti za svakog od nas. Zahvaljujući krizi možemo da postanemo zreliji i u ličnom i u širem ljudskom smislu ali isto tako, braneći se od krize i nastojeći da je prevaziđemo, možemo prihvatiti i maladaptivne, manje zrele i nefunkcionalne obrasce ponašanja. Kriza može proširiti unutrašnje čovekove vidike, pomoći mu da više sazna o sebi i svetu oko sebe ali i da stvori iskrivljenu, nerealniju sliku o sebi, svojim mogućnostima i potrebama kao i svom okruženju. Kriza nudi podjednake šanse i za zdravlje i za bolest, za borbu ili predaju.

Psihološki sadržaj krize

Kada se neko nađe u kriznoj situaciji to onda znači da postaje anksiozan i da samim tim želi da krizno stanje što pre prevaziđe, da se oslobodi neprijatnih osećanja. Anksioznost predstavlja osnovni psihološki sadržaj krize i zajednički je imenitelj svih neprijatnih subjektivnih doživljaja aktuelne krizne situacije. U situacijama koje nisu vanredne i krizne, čovek svoj doživljaj sigurnosti i osećaj mira stvara ustaljenim obrascima odnosa sa sredinom u kojoj živi kao i sa samim sobom. Zahvaljujući dinamičkoj ravnoteži u kojoj živi sa sredinom i sobom izgrađuje osećaj stabilnosti i izvesnosti. U krizi međutim dolazi do narušavanja uspostavljene ravnoteže između pojedinca i sredine. Narušava se individualna dinamička psihosocijalna ravnoteža i dolazi do pojave anksioznosti. Anksioznost se javlja iz nekoliko razloga. Jedna od najznačajnih funkcija joj je uloga alarma. Anksioznost opominje da je došlo do nekog disbalansa, da se nešto poremetilo u uobičajenom odnosu pojedinca sa okruženjem ali i sa samim sobom. Javlja se i zbog izgubljenog orijentira, šeme odnosa u okviru koje se odvijala prvobitna komunikacija sa sredinom. Zbog nemogućnosti zadovoljenja osnovnih potreba pojedinac u stanju krize takođe se osećamo anksiozno. Anksioznost se javlja i zato što kriza remeti postojeći oblik individualne kontrole potisnutih i nezadovoljenih instiktivnih potreba. Svako od nas ima izvesnu količinu potisnute instiktivne energije koju psihološki mehanizmi odbrane sprečavaju da se rastereti ali energija, uprkos tome, teži da se probije. U normalnim okolnostima, kada ne postoji krizno stanje, postoji dinamička ravnoteža između potisnutih instiktivnih energija i potiskujućih snaga naše ličnosti. Ako se taj balans naruši, doći će do provale potisnutih i nezadovoljenih instiktivnih potreba u manjoj ili većoj meri. Kao posledica toga javlja se osećaj ugroženosti, gubitka kontrole i bespomoćnosti. Anksioznost u krizi ima i svoju pozitivnu ulogu a to je da tera pojedinca da što pre preformuliše svoje dotadašnje obrasce komunikacije sa sredinom i sobom i pronađe nove, efikasnije oblike kontrole potisnutih i nezadovoljenih potreba. Potraga za novim i efikasnijim oblicima kontrole nosi sa sobom rizik od pojave nove anksioznosti. Pronaći nove obrasce zadovoljenja osnovnih potreba, rizičan je poduhvat, koji u sebi nosi neizvesnost što posledično rađa strah i strepnju od neizvesnosti. 

U kriznim situacijama aktivira se još jedan strah a to je strah od odvajanja ili separacioni strah. Frojd je prvi pokušao da objasni ovaj strah još 1926. godine ističući da se javlja kada je dete samo, kada ostane u mraku ili se nađe sa nekom nepoznatom osobom umesto majke na koju je naviklo. U sva tri slučaja suština je ista, nedostaje osoba koja je bliska, koja se voli i za kojom se čezne. Čovek je po svojoj prirodi takvo biće da se vezuje za nekoga ili nešto a mogućnost odvajanja od nekoga ili nečega ispunjava ga strahom. Čovek je biće relacije a svaka relacija pretpostavlja dve tačke, dve izvesnosti. Da bi bio siguran u vlastito postojanje čovek mora biti siguran u postojanje druge tačke koja ga omogućuje, koja predstavlja na neki način reprezent njegove realnosti. Reprezenti njegove realnosti su bliske osobe i niz objekata neposrednog životnog okruženja u kome provodi veći deo života. Otuda vrlo često možemo čuti izjave u kojima se potencira da neko ne može da  živi bez te i te osobe ili izvan tog i tog sociokulturnog podneblja, da će život stati ako ne bude sretao svakodnevno ona bića i predmete koje sreće mesecima ili godinama i koji su postali sastavni deo njegovog života. Ako na ovaj način shvatimo suštinu i pravo značenje ljudske potrebe za vezivanjem, onda ćemo razumeti i suštinu separacionog straha koji se javlja u kriznim dešavanjima, u situaciji gubitka bliske osobe, izdvajanja iz poznate sredine, odlaska u novo i nepoznato.

Klinička slika

Dva su ključna simptoma koja dominiraju kliničkom slikom kriznog stanja; anksioznost i depresivnost. Anksioznost se može manifestovati kao zabrinutost, napetost, unutrašnji nemir, preplašenost, osećanje ugroženosti, neizvesnosti dok se depresivni afekat može ispoljiti padom voljno-nagonskih dinamizama, socijalnim povlačenjem pojedinaca, slabljenjem njegove socijalne funkcionalnosti, odustajanjem od svakodnevnih obaveza, mrzovoljnim raspoloženjem, poremećajem spavanja. Mogu se javiti i funkcionalne smetnje organa, hipohondrijski odnos prema vlastitom stanju itd.  Iz takvog stanja se može razviti i psihološka potreba pojedinca za negiranjem postojećeg stanja ili umanjivanjem, poricanjem i neverovanjem u realnost aktuelnog dešavanja. Kod osobe koja je zapala u krizu vrlo često može se javiti i agresivno odnosno antisocijalno ponašanje koje je dinamski povezano sa anksioznošću i pojavom depresivnosti. Ljutnja u ovom slučaju predstavlja neku vrstu zamene za postojeća teška i nepodnošljiva emotivna stanja pomoću koje osoba uspostavlja kakav takav osećaj kontrole i delimično rekonstruiše svoje psihološko polje. Kliničku sliku kriznog stanja određuje i ishod ponovljenih pokušaja pojedinca da krizu reši, da je prevaziđe. Neuspeli pokušaji prevazilaženja kriznog stanja povećavaju broj nezadovoljenih individualnih potreba a samim tim i nivo anksioznosti raste, za čije kontrolisanje pojedinac troši novu količinu energije. Osećaj ugroženosti raste i sve je teže održati stabilnost organizacije ličnosti. Pojedinac postaje obazriv, krut, stalno na oprezu, gubi spontanost, gubi samopouzdanje, preplavljuju ga misli da situacija postaje sve teža i a je teško naći izlaz iz postojećeg stanja, da mu nema pomoći a sve to vodi produbljivanju depresivnog raspoloženja. Smatra se da kriza uglavnom izbija unutar mesec dana od pojave događaja ili promene koji su krizu izazvali a simptomi mogu da traju do šest meseci. U pokušajima da prevaziđe krizno psihološko stanje u koje je upao, pojedinac može razviti razne maladaptivne oblike ponašanja koji ga u pogledu mentalnog zdravlja čine manje zdravim smanjujući mu istovremeno izglede da se adekvatno suprotstavi sledećim kriznim dešavanjima. Može se čak dogoditi, da ako se krizno stanje blagovremeno ne tretira a imamo emocionalno nestabilnu i nezrelu ličnost s niskim pragom frustracione tolerancije, dođe do razvoja reaktivne psihoze kada je dezorganizacija ličnosti izraženija.

Principi preventivno-terapijskog tretmana osoba u krizi

Najvažniji princip je princip brzog pružanja pomoći što znači da preventivno-terapijsku pomoć treba pružiti što ranije u toku trajanja krize. Iz nekoliko razloga je važno poštovanje vremenskog faktora prilikom pružanja pomoći, pre svega da ne bi došlo do usložnjavanja sekundarnim poremećajima a drugo znatan broj ljudi, ukoliko im se blagovremeno ne ukaže pomoć, prevazilazi krizu na nepoželjan i neadekvatan način u mentalnohigijenskom smislu. One koji se nalaze u stanju krize ne treba etiketirati kao psihijatrijske pacijente ili duševne bolesnike jer objektivno osoba u krizi nije duševno poremećena.

Psihološke intervencije i pružanje preventivno-terapijske pomoći osobama u krizi

Psihološke krizne intervencije predstavljaju skup postupaka pomoću kojih se ljudima pomaže da lakše prebrode ono što su doživeli (Arambašić i sar.2000). Za vreme trajanja kriznih situacija i u toku kriznih stanja, uobičajeni načini rešavanja problema ne funkcionišu više efikasno. Psihološke intervencije u kriznim situacijama nisu psihoterapijski postupci niti mogu da budu njihova zamena već imaju ulogu preventivnih postupaka. Autori Lating i Mičel smatraju da je uspešna intervencija u krizi samo jedan element u procesu ukupnog zbrinjavanja pojedinca koga sasvim sigurno treba uključiti u neku vrstu psihoterapije. Zahvaljujući psihološkim intervencijama sprečava se veći i štetniji uticaj događaja po žrtvu, bez zalaženja u dubinu opšteg psihičkog stanja osobe. Krizna intervencija je akutna psihološka podrška koja ima za cilj stabilizaciju simptoma i njihovu klasifikaciju kako bi se odredili najpotrebniji oblici psihološke pomoći. Glavni cilj je pomoći žrtvama da integrišu u svoje životno iskustvo traumatski događaj, da se reorganizuju i nastave normalno da žive. Pojedincu treba pomoći da prevlada strah i vlastitu bojazan od toga da će se pokazati slab ako zatraži pomoć. Osnovni zadatak onih koji pružaju preventivno-terapijsku pomoć osobama u krizi sastoji se u tome da ne dozvole tim osobama da poreknu realnost, da je na ovaj ili onaj način izbegnu, negiraju ili minimiziraju njen značaj. Preventivno-terapijski tretman treba da sledi tri pravca: pomaganje afektivnog rasterećenja osobe u krizi,  usredsređivanje pažnje na aktuelni životni kontekst osobe u krizi i nastojanje da se osujeti pojava tzv. pseudokriza. 

Osobi u krizi treba pružiti osećaj sigurnosti i stvoriti odstupanje ka novoj polaznoj tački za uspostavljne poremećene ravnoteže, kako ističe Fenihel. Terapeut treba da pruži i priliku za burna rasterećenja i verbalizacije. Pažnju treba usmeriti na događaje koji su doveli do krize a aktuelna situacija je ključna tačka celokupne intervencije. Terapijski cilj kratke psihoterapije koja se primenjuje u tretmanu stanja krize usmerava se na otklanjanje simptoma i pomaganje pojedincu da u krizi vrati samopouzdanje i da ga pripremi, ako postoji potreba, za duži psihoterapijski tretman, da ga dovede u stanje u kome će moći sam da se bori za ponovno uspostavljanje narušene psihosocijalne ravnoteže. Čovek u krizi često koristi defanzivni beg koji se ogleda u opsesivnom zanimanju žrtve krize za neke ranije nedoumice ili neuspehe ili isticanju fizioloških korelata anksiozno-depresivnog raspoloženja. Na taj način osoba premešta razloge za aktuelnu napetost na neka beznačajna, ranija zbivanja. Pomerajući pažnju sa aktuelnih dešavanja tj. aktuelnih zadataka adaptacije, pojedinac može pokušavati da aktuelni problem reši u relativnoj sigurnosti jedne prošle situacije u kojoj adaptivni napori više neće ugrožavati potrebe. Ovakav način reagovanja je pokušaj izbegavanja ponovnog suočavanja sa događajima.

U prvoj fazi cilj terapeuta je da, empatičkim stavom,  podstakne oslobađanje onih emocija kojima je osoba trenutno preplavljena što dovodi do rasterećenja, uz aktivno slušanje, bez osuđivanja i uz korišćenje ohrabrujućih i podržavajućih izraza i refleksija.

U drugoj fazi prikupljaju se informacije o događaju odnosno situaciji koja je izazvala krizno stanje kada pojedinac izražava svoje utiske i doživljaje povodom kriznog događaja. Psiholog/terapeut/pomagač mu daje osnovne informacije o stresu, kriznoj situaciji i traumatskim reakcijama, pomažući mu na taj način da svoje reakcije i osećanja prihvati kao uobičajene i normalne za takvu vrstu događaja. Promenama koje je izazvala aktuelna životna situacija, ugrožene su neke bitne individualne potrebe pojedinca, pre svega potreba za sigurnošću. Potrebno je orijentisati se na potrebe koje su najviše ugrožene, koji su odbrambeni postupci korišćeni, zašto su se pokazali kao neefikasni itd.

U završnoj, trećoj fazi, nakon dinamičkog osvetljavanja aktuelne krize, čoveku u krizi treba pomoći da odredi najpovoljniji vid prevazilaženja kriznog stanja. Uspešno prevaziđena kriza vratiće pojedincu poljuljano samopoštovanje i omogućiti mu korišćenje njegovih stvarnih ego sposobnosti i kapaciteta.

Da bi se kriza uspešno prevladala neophodno je dakle adekvatna tj. realna interpretacija novonastale situacije, konfrontacija tj. suočavanje sa realnošću i nalaženje nečeg prihvatljivog čak i u teškim uslovima, održavanje socijalnih veza koliko je to moguće kao i održavanje emocionalne ravnoteže uz zadržavanje pozitivne slike o sebi i verovanje u sopstvene snage.

Jelena Krstić, psiholog 

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Korišćena literatura: 

Arambašević, L., Ajduković, M., Vidović, V. (2000). Psihološke krizne intervencije:psihološka prva pomoć nakon kriznih događaja. Zagreb: Društvo za psihološku pomoć.

Kecmanović, D. (1986). Psihijatrija. Zagreb: Svjetlost