Saturday, April 25, 2020

Žene-žrtve muškog nasilja






 "Žene nisu stvorene da bi bile shvaćene, već da bi bile voljene."
                                                                                                            Doroti Parker

Svako ponašanje ili radnja koju nasilnik čini protiv ženine volje pri čemu je ugrožava fizički, psihički, seksualno ili ekonomski može se okarakterisati kao čin nasilja nad ženama. Nasilje u braku i partnerskom odnosu je mnogo češće nego što mislimo da jeste. Žrtva nasilnog muškarca može biti bilo koja žena nezavisno od svog izgleda, inteligencije, profesije i zanimanja, vere, socijalnog i finansijskog statusa što je pokazala naša dosadašnja praksa. Nasilnici takođe mogu biti muškarci bilo koje profesije, obrazovanja, materijalnog i socijalnog statusa. Statistika pokazuje da je svaka treća žena doživela neki oblik zlostavljanja u braku ili vezi. Nasilje najčešće počinje da se ispoljava vrlo brzo nakon stupanja u brak. U početku maltretiranje je uglavnom psihološko a vrlo brzo se pridružuje i fizičko. U početku je ređe a onda sve češće i češće. Prva situacija nasilja je dovoljan pokazatelj da u tom odnosu i te kako ima razloga za zabrinutost jer nasilje se po pravilu ponavlja. Nasilje ne treba ignorisati, umanjivati mu značaj ili ga opravdavati. Žena nikada nije odgovorna za nasilje koje joj se događa. Za nasilje je uvek odgovoran onaj ko ga vrši. 

Žena koja trpi nasilje oseća se bespomoćno, uplašeno, sa niskim samopouzdanjem i samopoštovanjem. Stalnim kritikovanjem, omalovažavanjem, okrivljavanjem i optuživanjem njen partner je uspeo da joj usadi osećanje bezvrednosti.Vrlo često smatra da je ona kriva i odgovorna za ono što preživljava i da je verovatno nekim svojim postupkom doprinela da se partner tako ponaša prema njoj. Misli kako je ona ta koja treba nešto da promeni da bi se promenilo postojeće stanje u odnosu. Sklona je samoosuđivanju. Ne vidi izlaz iz postojeće situacije. Nasilni muškarac je kontrolišući, ljubomoran, sumnjičav, proverava svaki korak svoje partnerke, ograničava joj slobodu kretanja, sprečava da održava socijalne kontakte koje je imala, brani da se viđa sa drugaricama, roditeljima, rođacima, bliskim ljudima. Zabranjuje joj izlaske. Insistira na vremenskim ograničenjima kada radi stvari koje voli. Određuje šta je prikladno da obuče a šta ne. Proverava joj mobilni telefon, društvene mreže, kontroliše koliko novca je potrošila, određuje koliko joj je dovoljno. Žena, da bi izbegla uznemiravanje i maltretiranje popušta njegovim zahtevima i menja ponašanje. Počinje da se viđa sa što manje svojih prijatelja, naročito onih za koje joj je rečeno da loše utiču na nju. Počinje da nosi konzervativniju odeću, onu koju njen partner ne smatra za “droljastu”. Počinje da čini sve kako bi sačuvala mir dok na kraju sasvim ne izgubi slobodu. Povinujući se ovakvim njegovim imperativima, izolovana, utamničena i sve više zavisna od svog tamničara. Tako povučena i izdvojena ona postaje i usamljena, nema s kim da razgovara, da podeli svoje strahove, brige, ono što joj se dešava. Sama je sa svojim strepnjama i razočaranjem. Zanemarujući druge odnose ona se svi više boji da napusti svog partnera. On postaje vrhovni gospodar njenog života jer on to i smatra, da ima pravo na nju, da je poseduje i postupa sa njom po svom nahođenju. Bez obzira na sve njene pokušaje i napore, ništa ne pomaže, ništa ne funkcioniše jer on je uvek korak ispred nje i ima uvek još jedan razlog da je optuži za sopstveni bes, agresiju i brutalnost. Počinioci nasilja prisiljavaju ženu na kognitivna iskrivljavanja (“nije se desilo to što se desilo”) i na poricanje realnosti tj. stvaraju neizvesnost oko toga šta je zapravo realnost. Uglavnom negiraju nasilje, opisuju ga kao “običan”, nedramatićan događaj, umanjujući svoju moć i uticaj, odnosno normalizujući nasilje. Oni koriste kompleksne jezičke konstrukcije, u kombinaciji više različitih definicija ali ga vide odvojene od “ostatka života”, opisujući ga uglavnom kao specifičan događaj, kao incident, a ne kao process koji preplavljuje ženin svakodnevni život i koji je onemogućava da izađe iz sistema zloupotreba. (Hearn, 1998).


Faze zlostavljanja 

U nastanku i razvijanju nasilja u partnerskoj relaciji postoji određena pravilnost. Ciklus nasilja prolazi kroz određene faze, kako je istakao Valker.

Jačanje napetosti je početna faza kada se napetost polako razvija i izaziva sukob na nižem nivou, manjih razmera. Zlostavljač se može osećati zapostavljeno ili besno i može pomisliti da zbog tih osećanja ima pravo da ispoljava agresivno ponašanje prema drugoj osobi. Tada se javljaju manji incidenti, žena je svesna da će doći do neizbežnog napada i nastoji da smiri situaciju i izbegne nasilje.

Faza tuče ili eskalacije nasilja kada se napetost razvija odnosno raste i dovodi do fizičkog sukoba, psihološke, emocionalne ili seksualne zloupotrebe. Kod žene se nakon nasilnog događaja javlja šok, neverica i poricanje. Ona u ovoj fazi obično ne traži pomoć, osim ako nema povrede koje zahtevaju medicinsku intervenciju i obično se vraća partneru nakon primljene pomoći. Privremeni odlazak iz doma takođe je očekivana reakcija u ovoj fazi. Vremenom ove epizode postaju ozbiljnije, ustaljuju se, češće se dešavaju i duže traju.

Faza medenog meseca kada se nakon izvršenog zlostavljanja, počinioc izvinjava, kaje, pokušava da povrati poverenje i naklonost svoje partnerke i obnovi vezu. Žena se u ovoj fazi najčešće vraća nasilniku jer veruje da se on stvarno kaje, da će se promeniti i da će sve biti u redu. Trenuci kada su zlostavljači nežni i romantični otežavaju ženi napuštanje i odlazak.Tokom ovog perioda žena može idealizovati svog partnera videći samo njegovu trenutno prezentovanu dobru stranu, zanemarujući ono što joj se dogodilo. Psihološki, ova faza je veoma važna jer žrtvi stvara iluziju i lažnu nadu da je promena ipak moguća (Pence, Paymar, 1993).


U svim fazama ciklusa prisutni su elementi kontrole i dominacije a nasilnici ni u fazi medenog meseca ne pokazuju spremnost da preuzmu odgovornost za vlastito ponašanje. Izvinjenje ima manipulativnu funkciju, da se ponovo uspostavi partnerski odnos i kontrola. To nije nagoveštaj promene ponašanja nego specifičan mehanizam uspostavljanja dominacije, kontrole i moći. 

U nasilnim vezama ciklusi nasilja se ponavljaju, nakon poslednje faze, tenzija ponovo raste i faze nasilja se smenjuju iznova. Nasilje neće prestati samo od sebe. Ciklus nasilja neće se završiti dok žena ne zatraži pomoć ili ne napusti nasilnog partnera ili pak sam zlostavljač zatraži stručnu pomoć što se vrlo retko dešava. Kako se ciklusi nasilja ponavljaju, periodi između faze napetosti i eksplozije nasilja sve više se skraćuju, odnosno incidenti postaju sve češći, nivo stresa nakon svakog ciklusa postaje sve viši, te se tri faze nasilnog događaja “sažimaju”, porast napetosti je brži, “eksplozija” je jača a žaljenje kraće ili potpuno iščezava (Mamula, Ajduković, 2000).

Zašto žena ostaje u takvom odnosu i zašto ne traži pomoć?

Kada odnos između žene i njenog intimnog partnera ne funkcioniše, žena oseća krivicu, sramotu ili se boji da drugi ljudi ne pomisle kako je loše izabrala, kako nije ispunila očekivanja. Naše patrijarhalno društvo zna da bude osuđujuće prema žrtvi, koristeći tradiciju i običaje kao opravdanje za agresiju muškaraca. Često možemo da čujemo da je žrtva sama kriva, da je sigurno izazvala nasilnika i verovatno zaslužila sve što joj se događa. Da bi izbegla stigmatizaciju i etiketiranje okoline žrtva se radije okreće ćutanju, ne usuđujući se da se obrati za pomoć. Udarci ne dolaze od ruke stranca već od ruke čoveka koji je rekao da je voli i koga ona voli te s toga žrtva ima samo jednu želju, da prestane zlostavljanje ali ne i veza. Ova činjenica o ljubavi i nakon batina iznenađuje mnoge ljude. Postavlja se pitanje kako još uvek može da voli nekog ko je povređuje? Odgovor je složen kao i sama ljubav jer ljudska smo bića i gajimo nade, optimizam verujući da su naši voljeni sposobni da se promene. Žrtva vrlo često oprašta, nekada je previše ljubazna i popustljiva i ne nalazi hrabrost da napusti destruktivnu vezu dok ne shvati da su joj ugroženi bezbednost i život . 


Nekada razmišlja i na samooptužujući način, smatrajući da je ona kriva i da to zaslužuje, da je ona sve započela, da stalno prigovara, da inicira svađe. Onda počinje da opravdava i racionalizuje  nasilničke postupke svog partnera, tešeći sebe da u stvari ima toliko razloga da mu bude zahvalna, da on ima i dobrih strana, da ne može da ga smatra odgovornim jer je toliko zauzet drugim aktivnostima, da ne bi trebalo da se osvrće samo na njegove mane jer ih imaju i drugi ljudi. Da samo nije rekla ono što je rekla, da je prećutala ne bi je udario sigurno. Verovatno postoji neki razlog za takvo njegovo ponašanje, možda ga je neko iznervirao na poslu ali od sutra sigurno će se ponašati drugačije. A na kraju krajeva pa on je bolestan, nije kriv, kad bi manje pio ne bi je maltretirao, imao je tešku prošlost, traumatično detinjstvo, prethodna partnerka ga je varala i ne može još uvek da se oslobodi toga, kad bi imao posao pa išao da radi manje bi bio nervozan i manje bi je zlostavljao. Da mu je otac bio bolji čovek i da je bolje postupao s njim i on bi se sada bolje držao i lakše podnosio tenziju, ne bi gubio živce…takvi su na kraju krajeva svi muškarci, žena ipak treba da bude ona koja će da prećuti jer tako rade stubovi kuće… i to je samo jedan šamar, jedan šamar nije nasilje… 
Ako se nekome i poveri, majci možda, ne iznenađuje da može dobiti odgovor "ćuti i trpi jer i ja sam trpela a i tvoja baka je. "

Neke žene su se, i pre nego što su našle partnera, osećale manje vredno pa se sada zadovoljavaju time što je bar neko pored njih. On popunjava psihološku prazninu koju nose u sebi. Ta praznina nastala je usled nezadovoljstva životom i sobom i teško se podnosi a u principu ne može se popuniti ni sa čim što dolazi spolja već iznutra, psihoterapijskim radom. 


U praksi često imamo i situacije gde su muškarci zlostavljači pametni, ugledni, profesionalno uspešni, vešti u šarmiranju, imaju bogatu mrežu socijalnih kontakata, druže se sa uticajnim ljudima, umeju da obmanjuju i manipulišu pa u tom slučaju kada žrtva prijavi napad postavlja se pitanje koliko će joj se verovati. Postoje ljudi koji kažu ili misle da je nemoguće da je on takav…on je tako simpatičan i brižljiv… pored njega ona ima sve… Svojom socijalnom maskom veliki broj batinaša uspeva da ljude van kuće ubedi u njegovu prevaru a oštri kontrast u javnom i privatnom životu , koji podseća na doktora Džekila i gospodina Hajda, između četiri zida vidi samo žena i ostali najuži članovi porodice. Žena ostaje da ne bi narušila “idiličnu” porodičnu fasadu i izazvala pad njegove društvene reputacije.

Mnoge žene ostaju uz svoj nasilnog partnera iz finansijskih razloga. Mnoge od njih su bez posla, bez rešenog stambenog pitanja, bez podrške, bez prihoda. Mnoge ne žele da se odreknu visokog standarda koji sada imaju pa će u zamenu za to i istrpeti “ponešto”. Čak i ako će njihov životni standard odlaskom biti verovatno niži, daleko bitnije je da će se njihovo psihičko, fizičko i emotivno stanje značajno poboljšati. Život bez partnerovih udaraca i grubosti vredan je takve promene. Mnoge žene imaju strah od napuštanja partnera jer se boje neizvesnosti, plaši ih novo i nepoznato a nasilje koliko god bolno i mukotrpno bilo, je nešto što je poznato, na šta su navikle. Nekada mogu i same da veruju da zaslužuju zlostavljanje. Kada su stvari mirne, idealizuju osobu koja je izvršila zlostavljanje. Iako se razdvajanje partnera ne završi uvek nasiljem, napuštanje nasilnog partnera nekad je potencijalno opasnije od ostajanja u vezi. Primarni motiv ovakvog nasilja je težnja zlostavljača da održi kontrolu ali i doživljaj da je partnerka njegovo vlasništvo. Zlostavljane žene često ostaju da život provode sa svojim partnerima jer zbog dece žele da zadrže porodicu na okupu, ističući da je deci potreban i otac. Međutim, dokazano je da deca koja odrastaju i žive u atmosferi nasilja, kada odrastu postaju ili nasilnici ili žrtve nasilja. Muška deca najčešće oponašaju oca nasilnika a ženska se identifikuju sa majkom-žrtvom i sklona su da izaberu partnera koji će ih tretirati na sličan način kao otac majku. Ostajanja u nasilnom odnosu deci više šteti nego što koristi. Za pozitivan i zdrav emocionalni i mentalni razvoj dece važno je učiti ih da je nasilje u bilo kom obliku neprihvatljivo.


Moguće dijagnoze zlostavljača

Nasilnik vrlo često može imati:

Antisocijalni poremećaj ličnosti: prevara, neprestano laganje, manipulacija radi ostvarivanja ličnog profita ili zadovoljstva, nemogućnost kontrole besa.

Granični poremećaj ličnosti: obrazac nestabilnih i intenzivnih međuljudskih odnosa

Narcistički poremećaj ličnosti: grandiozni osećaj sopstvene važnosti.

Međutim, nasilje muškaraca prema ženama nije uvek posledica nemogućnosti kontrole besa, jer se kontrola pokazuje u drugim frustrirajućim ili konfliktnim situacijama kao što je odnos prema nadređenima na radnom mestu ili u kontaktima sa policijom i pravosudnim organima. Bes je posledica nemogućnosti uspostavljanja zadovoljavajuće kontrole žene, te se intervencijama mora odučiti ponašanje duboko ukorenjeno u stavovima muškaraca i podržano vrednostima culture i patrijarhalnog modela društvenih odnosa (Pence and Paymar, 1993).


Da li ima rešenja?

Zlostavljanje i trpljenje zlostavljanja može trajati godinama. Prema nekim podacima, u proseku, žena koja napusti nasilničku vezu, učiniće to sedam puta pre nego što konačno i zauvek napusti nasilnika.
Ženi može biti veoma teško da sama ostavi nasilnog partnera i izađe iz pakla nasilničke veze. Međutim, danas postoje mnoge organizacije, advokati, grupe podrške, sigurne kuće, koje pomažu ženama koje su zabrinute zbog njihove aktuelne situacije i koje su se odlučile da odu iz nasilne veze. Uticaj zlostavljanja na dobrobit osobe koja ga doživljava može biti poguban. Iz tog razloga nasilje ne treba nikako ignorisati već je važno shvatiti da je pomoć dostupna i da je potrebno potražiti je. Kada žena donese odluke koje odgovaraju njenim potrebama biće joj mnogo bolje nego pre jer važnije je sopstveno preživljavanje nego očuvanje disfunkcionalne veze po svaku cenu. Niko ne zaslužuje život u nasilju.


Žene koje trpe nasilje treba da znaju da nisu krive za ono što im se događa. One nisu odgovorne za ponašanje svog nasilnog partnera. Dok god partner nije spreman da promeni svoje nasilno ponašanje i potraži stručnu pomoć za sebe, nasilje neće prestati. Zdravlje, mentalno i fizičko, je najvažnije, sve ostalo je nadoknadivo. Potrebno je razgovarati sa drugim ljudima, osobama od poverenja jer komunikacija je početak rešavanja problema. Ćutanje povećava moć prećutanog dok suprotstavljanje jača samopouzdanje ali i tu treba biti obazriv. Suprotstavljanje i odbrana nekad mogu zaustaviti nasilje a nekad pojačati agresiju počinioca i izazvati njegovu osvetu. U tom slučaju potrebno je svesno planirati suprotstavljanje, potražiti podršku bliskih ljudi i institucija, smisliti načine kako to učiniti.

Svaka žena koja je u braku, vanbračnoj zajednici ili vezi treba sebi da postavi i odgovori na sledeća pitanja:

Koliko se osećam sigurno u svojoj trenutnoj vezi, braku?
Kako se moj partner ponaša prema meni? Da li me vređa, osuđuje ili kritikuje? Da li se to dešava samo kad smo sami ili i u javnosti?
Da li moj život sa partnerom izgleda kao “hodanje po jajima”?
Da li me partner sprečava, direktno ili suptilno, da radim stvari koje su mi važne, koje me ispunjavaju? Da li mi brani da viđam članove porodice, prijatelje, da li iznosi konstantne kritike i pritužbe na njihov račun?
Da li mi partner preti?
Da li imam osećaj da su mi neka prava uskraćena? Da li imam osećaj kao da sam u nasilnoj vezi?
Da li su potrebe mog partnera jedino oko čega se vrti naš odnos?

Nakon što napusti nasilnu vezu, može proći dosta vremena dok se žena izbori sa emocionalnim i fizičkim posledicama zlostavljanja i biće joj potrebna velika podrška. Potrebno je da poboljša samopouzdanje i osećaj samopoštovanja, da popravi sliku o sebi koja je narušena, da sebe ne gleda više očima partnera, da se okruži ljudima koji će je prihvatiti onakvom kakva jeste.

Posledice zlostavljanja mogu ostati dugo i nakon napuštanja nasilnika. Žena može imati problem sa spavanjem uključujući nesanicu i pojavu noćnih mora, može postati povučena i depresivna izbegavajući svaki razgovor o zlostavljanju ili izbegavajući situacije koje je podsećaju na zlostavljanje. Može se osećati besno, tužno, beznadežno ili bezvredno, imati intenzivan osećaj straha, napade panike ili pojavu flešbekova, promenjen doživljaj sebe, zanemarivanje sopstvenih potreba, gubitak poverenja u druge, doživljaj inferiornosti, osećanje stida. Jedan od mogućih načina da se ublaže negativne posledice po samopoštovanje žena može biti samoafirmacijama a potancijalni izvori afirmacije mogu biti aktivnosti ili interakcije sa drugima (Lynch and Graham-Bermann, 2000). 

 

Opcije koje mogu pomoći tokom oporavka uključuju:

-medicinska nega za lečenje fizičkih povreda ukoliko ih ima

-učenje o uticaju zlostavljanja uključujući uticaj na samopoštovanje

-psihijatriski tretman koji uključuje lekove za ublažavanje psihičkih tegoba poput depresije, anksioznosti, potencijalne suicidalnosti, nesanice.

-psihoterapija radi lakšeg nošenja sa emocionalnim posledicama zlostavljanja koja obuhvata prihvatanje i analiziranje sopstvenih osećanja. Tu je bes kao jedno od osećanja koje treba obraditi jer je prigušivan za vreme zlostavljanja i umesto da bude usmeren prema počiniocu vrlo često je bivao usmeren prema sebi što rezuktuje pojavom depresivnih smetnji, autoagresije, suicidalnih misli… zatim tuga, bol, strah, usamljenost. Potrebno je osvestiti uzroke svojih partnerskih izbora kao i pogrešna uverenja koja stoje u pozadini istih kako se u budućnosti ne bi ponavljali isti izbori jer ovim ženama  je često potreban nestabilan partner da bi potvrdile i osvedočile svoju stabilnost. Zato ostvaruju toksične i često zavisničke odnose, koji im, ukoliko pravilno shvate svoju ulogu, mogu biti putokazi na putu samopomoći i razrešavanja sopstvenih potisnutih problema i unutarpsihičkih konflikata. U psihoterapijskom radu sa ženama, koje su prošle ili još uvek prolaze kroz emotivnu patnju popravljanja svojih partnera i svojih partnerskih odnosa, neophodno je pomoći da osveste sebe, svoje davno potisnute emocionalne potrebe ali i svoju duboko zakopanu patnju i bol koju nose iz porodice porekla. Niko od nas nije ovde da popravlja bilo koga, svi smo mi odgovorni samo za sebe i sposobni da korigujemo samo sebe ali pod uslovom da to stvarno i istinski želimo. Nikada nije kasno potražiti pomoć. Sve dok krivimo i optužujemo drugog i izvor problema vidimo samo u drugome ništa nećemo promeniti i rešiti niti ostvariti emotivno ispunjavajući, topao i stabilan odnos Potrebno je preuzeti odgovornost za svoj život i učiniti nešto konstruktivno. Potrebno je upoznati potisnute, neistražene i otcepljene delove sebe, ponovo ih oživeti, aktivirati, osvestiti i ugraditi u svoju ličnost. Emotivna veza može biti prilika za prevladavanje povreda iz detinjstva, za rast i razvoj a ne izvor patnje, stagnacije i nazadovanja ali pod uslovom da osvestimo uzroke svog ponašanja, svoje potrebe i osećanja. Tada možemo sami sebi da postanemo središte života, što je i preduslov za stabilan partnerski odnos. U suprotnom, čak i ako izađu iz nasilne veze bez osvešćivanja razloga zašto su izabrale nasilnog partnera, takve žene rizikuju da im i sledeći partner bude kao prethodni.

-grupe za podršku. Grupni rad može dati šansu da se podeli iskustvo kroz koje su prošle sa drugim ženama koje su imale slično iskustvo i da im olakša pronalaženje novih načina nošenja sa trenutnom situacijom. Neophodno je stvoriti atmosferu poverenja u kojoj se članice osećaju ugodno deleći svoje misli i osećanja.

Svaka žena zaslužuje da bude poštovana, da ima siguran i srećan život. Nijedna žena ne zaslužuje i ne mora da trpi zlostavljanje. Svako može da promeni svoj život.


Jelena Krstić, psiholog

Literatura:
Ajduković, M., N. Pečnik, (2000). Međugeneracijski prenos nasilja u obitelji, Društvo za psihološku pomoć, Zagreb.
Mamula, M., M. Ajduković, (2000), Dinamika zlostavljanja u obitelji, Nasilje nad ženama u obitelji, Društvo za psihološku pomoć, Zagreb.
Pence, E., M. Paymar, (1993). Education Groups for Men who Batter, The Duluth Model, Springer Publishing Company, New York
Walker, L., (1989). Terrifying Love, Why Battered Women Kill and How Society Responds, New York, Harper Perennial

Lynch, Sh. M., S. A. Graham-Bermann, (2000). Woman Abuse and Self-Affirmation, Influences on Womens Self-Esteem.
 https://www.helpguide.org/articles/abuse/getting-out-of-an-abusive-relationship.htm
 



    











1 comment:

  1. Moj suprug i ja smo u braku već oko 7 godina. Sretno smo bili u braku s dvoje djece, sad sam zadnjih mjesec dana počeo primjećivati ​​čudno ponašanje od njega i nekoliko tjedana kasnije otkrio sam da moj muž viđa nekoga. Kasno se počeo vraćati s posla, jedva se brine za mene ili djecu više, Ponekad izlazi, a ne vraća se kući otprilike 2-3 dana. Učinio sam sve što sam mogao da otklonim ovaj problem, ali sve je bilo uzalud, postao sam jako zabrinut i potrebna mi je pomoć Kako sam jednog dana pregledavao Internet, naišao sam na web stranicu koja je sugerirala da dr. Igbinovia može pomoći u rješavanju bračnih problema, obnovi narušenih odnosa i Dakle, osjećao sam da bih ga trebao pokušati, pa sam ga kontaktirao i on je učinio čaroliju za mene samo dva dana moj muž je došao kod mene i ispričao se zbog počinjenih nepravde i obećao da više nikada neće to učiniti od tada sve ima vratio u normalu. Ja i moja obitelj ponovno zajedno sretno živimo .. Sve zahvaljujući dr. Igbinoviji. Ako vam treba čarobnjak koji može izgovoriti čaroliju koja zaista djeluje, predlažem da se obratite njemu. Neće vas razočarati. Ovo je njegov E-mail: doctorigbinovia93@gmail.com ili WhatsApp / viber +2348144480786, uzimajte stvari zdravo za gotovo i to će vam biti oduzeto

    ReplyDelete

Note: Only a member of this blog may post a comment.