Napad panike kao rezultat življenja u strahu

 

 

"Čovek se ne boji samo opasnosti koja postoji, nego još više opasnosti koju sluti; boji se i mogućeg i nemogućeg. Uobražene opasnosti su najdublje, i uobraženi neprijatelji su najkrvoločniji."  

Jovan Dučić

 

Panični poremećaj je oblik stanja straha koji se karakteriše prisustvom napada panike kao jednim specifičnim oblikom ispoljavanja straha. Napadi panike počinju uglavnom spontano, iz čista mira i naizgled ničim izazvani odnosno nisu uslovljeni nekom životno opasnom situacijom. Vrlo često je neobjašnjiv i nelogičan osobi koja ga doživljava. Počinju uglavnom u kasnoj adolescenciji ili mladom odraslom dobu, u vremenskom razmaku između 18 i 35 godina.

Što se tiče etiologije, postoje teorije koje naglašavaju ulogu bioloških odnosno genetskih faktora koji utiču na nastanak ovog poremećaja kao i psihološke teorije koje ističu primat psiholoških faktora u nastanku napada panike. Empirijsko iskustvo je pokazalo da se napadi panike češće javljaju u porodicama u kojima postoji već ispoljen poremećaj i da određeni procenat roditelja ima neku neurozu straha ili anksioznu strukturu ličnosti.

Psihološke teorije su do sada najobuhvatnije objasnile prirodu i poreklo straha kao i njegove manifestne oblike, obuhvatajući i panični poremećaj. 

Psihoanalitičko viđenje straha

Proučavanje emocije straha oduvek je bila središnja aktivnost psihoanalitičara. Frojd se bavio problemom straha kao centralnim pitanjem psihopatologije neuroza skoro 40 godina. Detaljno je opisao kliničke manifestacije straha svojstvene neurozi straha, paničnom stanju i agorafobiji. Suština neuroze straha je doživljaj straha. Strah se javlja kao posledica sprečenosti zadovoljenja nagona, kao posledica zabrana u vezi sa zadovoljenjem nagona i kao posledica strepnje od gubitka ljubavi a samim tim i zaštite. Frojd je svoje viđenje straha uobličio u teoriju koju je nazvao teorija o transformaciji libida u strah ističući da strah nastaje uvek kada je osujećeno oslobađanje seksualne energije putem orgazma. Osujećenje libidinalnog pražnjenja nije toliko posledica spoljašnjih okolnosti, već je pre posledica potiskivanja neprihvatljivih libidinalnih zahteva. Kada seksualnim potrebama nije dozvoljeno ili omogućeno da se prirodno iskažu i zadovolje na direktan način ta energija se potiskuje i tim putem se preobraća u neurotičan strah. Napade panike karakteristične za panični poremećaj Frojd je odredio u okviru ove svoje teorije i svrstao ga u neurozu straha kao aktuelnu neurozu. Po tom shvatanju napad panike nastaje kao rezultat potisnute seksualnosti a libidinalna energija postepeno narasta sve do transformacije u paničan strah.

Oto Rank je smatrao da je separacioni strah, koji započinje “traumom rođenja” centralni ishod svih strahova. Alfred Adler je verovao da iz osećaja inferiornosti , slabosti i bespomoćnosti  potiču svi naši strahovi. Karen Hornaj, From i Salivan takođe ističu značaj separacije u nastajanju strahova odnosno potreba za nezavisnošću i težnja da se ostane zavistan od roditelja u detetu rađa konflikt i kao posledica borbe između ove dve težnje nastaje strah. Strah ima i pozitivne strane u razvoju ličnosti. Strah koji se javlja u periodu sazrevanja ima ulogu pozitivnog podstrekača za rešavanje nekih osnovnih pitanja ljudske egzistencije kada se čovek svesno i hrabro suočava sa granicom svoje egzistencije, odnosno smrću.

Kako izgleda napad panike

Klinička slika paničnog poremećaja je veoma specifična i razlikuje se od svih drugih oblika stanja straha.

Panični poremećaj počinje najčešće naglo i neočekivano. Napad panike se javlja bez ikakavog povoda ili predznaka. Međutim, kod određenog broja ljudi koji su doživeli napade panike, zapažen je kraći ili duži period u kome se javljaju različiti simptomi straha kao predznaci budućeg paničnog poremećaja. Oni su opisivali, u fazi kliničkog ispitivanja, da su i pre napada panike ispoljavali neprijatne simptome straha koji su brzo prolazili i ostajali nezapaženi. Naleti tih simptoma su se najčešće javljali kada su oboleli bili u stanju fizičkog umora, iscrpljenosti, usled veće upotrebe kofeina ili alkohola, premoreni dugim i napornim radom ili kada su se nalazili u posebnim situacijama kao što je boravak u zatvorenim prostorima, u velikim gužvama, pri vožnji kolima ili sredstvima javnog saobraćaja.

Posle različito dugog vremenskog perioda od pojave prvih simptoma straha u početnom periodu, koji može da traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, pa i godina, dolazi do pojave prvih napada panike kao najkarakterističnijeg fenomena paničnog poremećaja.

Kao što je već pomenuto, napad panike se javlja spontano, nenajavaljeno, vez spolja vidljivog razloga i u situacijama koje ga ne opravdavaju. Najčešće traje nekoliko minuta, ređe sati sa tendencijom da se stalno ponavlja ili ustali u povremenom ili serijskom javljanju i da traje nedeljama, čak i mesecima. To je posebno emocionalno iskustvo koje se razlikuje od ostalih oblika strahovanja. Ispoljava se kao  provala vrlo intenzivnog straha ili užasa, zbog neposrednog doživljavanja životne ugroženosti koja je praćena brojnim telesnim simptomima i znacima straha. Telesni simptomi nastaju kao posledica pražnjenja hiperaktivnog autonomnog nervnog sistema. Ostaju bez rezultata svi pokušaji onog ko doživljava napad da razume svoje stanje. On najčešće ima dva objašnjenja svog stanja, ili umire ili je na putu da poludi. Međutim nijedna od ove dve pretpostavke nije tačna. 

Telesni simptomi su brojniji i intenzivniji tim više što napad panike nastaje iznenadnije. Mogu da budu ograničeni na jedan sistem organa ili pak mogu da se jave i u više funkcionalnih sistema organizma. Najčešći su simptomi vezani za kardiovaskularni sistem kada se javlja tahikardija, ubrzan i nepravilan rad srca i lupanje srca. Zatim tu je osećaj kao da se gubi svest, osećanje gušenja kao da nedostaje kiseonik uz teškoće sa udisanjem vazduha, hiperventilacija, bol i pritisak u grudima, vrtoglavica, nesvestica, osećaj nestabilnosti, noge kao od gume, drhtanje tela ili pojedinih njegovih delova, muka, povraćanje, leptirići u stomaku, topli i hladni talasi po telu, trnci po šakama i stopalima, licu, znojenje, opšta slabost i malaksalost, senzorijalne promene u vidu smanjenja ili povećanja osetljivosti na svetlost, zvuk, dodir, temperature.

Na psihičkom planu napad panike može da protiče bez posebnog intelektualnog sadržaja, uz intenzivno unutrašnje doživljavanje vrlo neprijatnog straha ali je uglavnom udružen sa zastrašujućim intelektualnim sadržajima i mislima. Te misli se odnose na skorašnju i blisku smrt zbog infarkta miokarda, nekog krvarenja ili ugušenja ili pak na potpuni gubitak kontrole, razuma i nastupanju ludila. Pored ovoga mogu se javiti zastrašujući i veoma bolni depersonalizacioni i derealizacioni fenomeni, hipohondrijske smetnje itd.

Strah od smrti je najčešći sadržaj paničnog straha. Pored njega tu je strah od gubitka kontrole i ludila. Osoba može da doživljava ekstremno intenzivan strah od mogućnosti da izgubi kontrolu nad sobom, svojim psihičkim i telesnim funkcionisanjem. Na površnom nivou doživljavanja, osobe sa paničnim strahom strepe da ne padnu na javnom mestu, da ne učine nešto neprimereno i nepristojno a na dubljem nivou da naglo ne uzgube razum i polude.

Pored telesnih i psiholoških manifestacija, napaDi panike imaju i svoju bihejvioralnu onosno ponašajnu komponentu. Najčešća ponašanja koja karakterišu napaD panike su jasno ispoljen psihomotorni nemir i agitacija, razdražljivo i nervozno ponašanje, potpuna paralisanost i umrtvljenje skoro do stupora, ponašanje opreznosti i ispitivanja, naglašene teškoće u odlučivanju, traženje prisustva osoba koje pružaju zaštitu i sigurnost, izbegavanje svih stimulusa i situacija koje eventualno mogu da dovedu do novih paničnih napada.

Panični poremećaj između napada panike

Klinička slika paničnog poremećaja van ili između trenutaka kada se dešavaju panični napadi odgovara kliničkoj slici opšteg anksioznog poremećaja. Dominiraju određeni oblici strahovanja i specifična ponašanja, dok telesni simptomi straha nisu toliko aktuelni.

Anksiozni karakter predispozicija za panične poremećaje

Svaka osoba poseduje određenu karakternu strukturu koja je na neki način predisponira za određeni vid ponašanja i određene vrste psiholoških smetnji koje može da razvije. Tokom istorije psihijatrije, karakterna organizacija ličnosti koja poseduje predispoziciju da razvije panične poremećaje nazivana je raznim imenima: neurastenična, hiperemotivna i anksiozna ličnost. Danas se najčešće koristi pojam anksiozni karakter.

Osnovna osobina osobe sa anksioznim karakterom jeste stalno prisutna strepnja i strahovanje za sve i svašta, za sva moguća životna zbivanja i situacije. Osoba živi u stalnom unutrašnjem uznemirenju, često je napeta. Od kada zna za sebe, od najranijeg detinjstva, ispoljava stalnu tendenciju ka uznemirenju i strahovanju, čak i u nekim bezazlenim životnim situacijama. Postoje istraživanja koja su pokazala da od ranog detinjstva kod takve osobe se ispoljavaju brojni simptomi straha i niz neurovegetativnih simptoma u napetim situacijama kao što su crvenjenje lica, hladni i vlažni dlanovi, vrtoglavice i osećaj kad da se okolina ljulja, da će pasti u nesvest, hipohonrijske smetnje praćene povišenom svesnošću o sopstvenom zdravlju i telesnom funkcionisanju, strahovanje od bolesti i obolevanja uopšte. Česta su strahovanja od razdvajanja. Takva osoba je stidljiva, socijalno povučena,  nestabilna, nezrela u emotivnom pogledu, introvertna. Pati od osećanja inferiornosti i nesigurnosti sa sumnjom u svoje kompetencije i sposobnosti. Zavisna je često od mišljenja drugih, ima stalnu potrebu za podrškom. Zabrinuta je, preuveličava teškoće, stalno predoseća neke nesrećne ishode, katastrofizira. Pokazuje osetljivost na mišljenje drugih i kritiku. Ima teškoće pri donošenju odluka sa stalnim strahom da ne napravi pogrešan izbor. Kada joj se desi greška ne može da se oslobodi osećanja krivice za učinjeno. Teško joj pada prihvatanje odgovornosti. Pokazuje visoku savesnost, visoku skrupuloznost sa stalnim angažovanjem da ispuni visoko postavljene standarde i ciljeve.

Klerman je uočio vezu između ranih razvojnih emocionalnih smetnji i kasnijeg javljanja paničnog poremećaja (Klerman, 1986). Ta veza se manifestuje na nekoliko načina. Odrasli agorafobični pacijenti sa napadima panike pokazuju veću učestalost straha od razdvajanja tokom detinjstva nego što bi se to očekivalo. Taj strah se često ispoljava kao fobija od škole ili kao želja da se što više bude kod kuće. Deca osoba koje imaju napade panike češće ispoljavaju strah od odvajanja u detinjstvu.

Prognoza i lečenje

Panični poremećaj, pored toga što ima često dramatičnu kliničku sliku, ima i relativno dobru prognozu. To se odnosi na panični poremećaj u užem smislu dok agorafobija sa napadima panike u većoj meri i duže onesposobljava obolele. Prognoza se često može iskomplikovati sekundarnim posledicama doživljenih napada panike jer takve osobe mogu da posegnu za alkoholom kako bi sebi olakšale postojeće stanje ili da krenu sa nekontrolisanom upotrebom lekova za smirenje bez lekarskog nadzora pa postaju često zavisne o njih a razvijaju i stanja depresivnosti različitog intenziteta.

Prilikom postavljanja dijagnoze prvo se isključuje prisustvo telesnih sindroma i oboljenja koji su udruženi sa napadima panike jer postoje brojni telesni simptomi i oboljenja koji prate napadi panike. Pri dijagnostikovanju paničnog poremećaja treba voditi računa o telesnim simptomima kod kardiopulmonalnih poremećaja (angina pektoris, srčana aritmija, prolaps mitralne valvule itd.), endokrinih poremećaja (hipertireoidizam, hipoglikemija), neuroloških poremećaja (epilepsija, senilnost, Parkinsonova bolest, vertigo itd.), toksičko-metaboličkih poremećaja (intoksikacija medikamentima, intoksikacija drogama, alkoholom, apstinencijalne krize, hipertermija itd.). Kada se isključe svi organski uzroci, treba započeti psihijatrijsko/psihološko lečenje ovog poremećaja.

Lečenje paničnog poremećaja je integrativno, uključuje farmakoterapiju i psihoterapiju sa akcentom na psihoterapiju kao suštinu lečenja. S obzirom da je doživljavanje panike jedno jako mučno stanje koje ne može da se dugo podnosi, lečenje bi trebalo da otpočne što je pre moguće kako bi kraće trajalo i bilo efikasnije. Posledice, ukoliko se ne reaguje na vreme, vrlo često, osim što su neprijatne, vode velikom osiromašivanju kvaliteta življenja i ozbiljnom narušavanju radne sposobnosti.

 

 

Jelena Krstić, psiholog

Jelena Krstić, psiholog


Korišćena literatura:
Jerotić, V., Popović, M. (2016). Psihodinamika i psihoterapija neuroza. Beograd: Ars Libri
Kecmanović, D. (1986). Psihijatrija. Zagreb: Svjetlost