Thursday, April 30, 2020

Muškarci koji se plaše odrastanja-sindrom Petra Pana




         “Ako ikada posumnjaš u to da li možeš da letiš, više nikada nećeš moći to da uradiš.”
                                                                                                                                Petar Pan

Svima nama je poznata bajka o Petru Panu, dečaku u zelenoj odeći koji živi u zemlji Nedođiji, ume da leti i nikad ne ostari. “Sva deca, osim jednog, odrastaju” napisao je Dž. M. Barrie u svom romanu. To je zaista lepa priča. Međutim priča o Petru Panu je samo to, bajka i fikcija namenjena deci. U stvarnom životu moramo odrasti koliko god to neprivlačno bilo. Iako ne postoji magija koja sprečava decu da odrastu, neki odrasli sami sebe sprečavaju držeći se grčevito bezbrižnih dana mladosti, odbacujući preuzimanje odgovornosti kao imprativ zrelosti. Sindrom Petra pana prvi put se pojavljuje u knjizi dr Dana Kileija iz 1983. godine “Petar Pan sindrom: Muškarci koji nikada nisu odrasli”. Kilei je radio sa problematičnim tinejdžerima i otkrio da su mnogi od njih izrastali u muškarce koji su imali problem da prihvate odgovornost odraslih ljudi. Ovaj sindrom nije zvanična klinička dijagnoza i nema propisane simptome ali ovakav obrazac ponašanja svakako utiče na kvalitet života i kvalitet ostvarenih emotivnih veza. Ako živite sa filozofijom “Ne mogu danas da odrastem” možda patite od ovog sindroma. Sindrom Petra Pana je psihološki termin koji se odnosi na nekog, obično muškarca, koji ne želi da odraste a ogleda se u njegovom ličnom stavu i odnosu prema odgovornosti i obavezama na poslu, prema partnerki, sebi i društvu u celini. To su muškarci sa telom odrasle osobe ali dušom dečaka koji ne žele prestati da budu deca, ne žele da rade, ali žele da svi oko njih podržavaju njihov životni stil. Može se primeniti na širok spektar ljudi, na tridesetogodišnjaka koji ima decu ali im ne pruža nikakvu podršku do pedesetogodišnjaka koji je odlučio da ne radi i umesto toga živi sa majkom koja ga izdržava.

Kako prepoznati Petra Pana u svakodnevnom životu

Ima teškoće u donošenju odluka. Dok zreli muškarci nemaju dilemu i problem da odluče šta treba da urade kako bi postali bolji i uspešniji, kod muškaraca koji ispoljavaju odlike Petra Pana to još uvek nije moguće. Oni dozvoljavaju mamama da donose odluke umesto njih, kao da su još uvek petogodišnjaci. Ovo ne znači da je nužno loše i pogrešno konsultovati nekada majku za savet ali kao odrasla osoba, muškarac treba da zna da njihove mame nemaju poslednju reč.

Ima problem sa plaćanjem računa. Muškarci sa ovim sindromom su toliko nehajni i nezreli da ne plaćaju račune već stalno čekaju da neko umesto njih plati (majka, partnerka). Posledice ovakvih njegovih postupaka su najčešće loši finansijski rezultati. Nema osećaja hitnosti i odgovornosti jer on živi u Neverlandu, zemlji dece gde nema finansijskih obaveza. S ovakvim čovekom treba biti obazriv, jer neće biti drugačiji ni prema vama. Način na koji ignoriše da plati svoje dugove biće onaj isti način na koji će ignorisati svoje navodne obaveze prema vama. Često se može desiti da tera partnerku da plati račun kada recimo izađu u restoran na večeru. Njegov izgovor može biti da je zaboravio novčanik  i osloniti se na nju i finansijski.


Ne može da živi sam. Čak i kad je već odrasla osoba, još uvek živi u kući svojih roditelja. I dalje mu je tu serviran obrok, veš opran, skupljen i opeglan, on ne mora ništa da radi za sebe. Baš kao i Petar Pan više se bavi svojim “avanturama” nego odrastanjem.

Ne može podneti da ima obaveze, ne može podneti da se posveti ni maloj obavezi. Sve što želi je da živi život iz svoje fantazije koju mu čak i partnerka ne može oduzeti. Moglo bi se pomisliti da će on, ako shvati da je neka prava žena za njega, promeniti. Međutim, nije odgovornost na partnerki da ga menja i popravlja jer na kraju krajeva on nju vidi kao svoju “avanturu”.

Ne može da zadrži posao, hronično je nezaposlen i nespreman da radi, bez motivacije da profesionalno napreduje. Iako je poslovno sposoban odbija da traži posao.  Često menja poslove, skače sa jednog radnog mesta na drugo, koristeći se izgovorima da je to posao ispod njegovog nivoa, da mu se ne sviđa pozicija u kompaniji. Često se dešava i da dobije otkaz zbog izostanaka, neispunjavanja radnih obaveza ili lošeg ponašanja. Voljan je da radi samo ukoliko mu se posao svidi. Pokazuje nespremnost da ostane koncentrisan i uporan da postane dovoljno stručan za bilo šta. Koji god razlog da je u pitanju to samo pokazuje koliko je neozbiljan u izgradnji svoje budućnosti i koliko veruje u produktivnost kao osnovu kvalitetnog života.

Traži svoju “Vendi” ali to nije devojka sa kojom će ostati, on namerava samo da pluta u njenom životu. Kao što vam je poznato, cela priča Petra Pana vrti se oko Vendi koja želi da se oslobodi svog realnog i zagušljivog postojanja i evo letećeg dečaka koji živi i odiše avanturom. Ali, u tužnom preokretu događaja, on se nikada nije vezao za nju niti obavezao na nešto više. Vratio ju je u stvarnost i vratio se u svoju zemlju uz obećanje da će se jednog dana možda pojaviti opet.

On je lukav i šarmantan i možda je njegova zabavna i svesna ličnost ono što vas je zainteresovalo. Ima harizmu koja obmanjuje i slobodnjački duh koji privlači. Sa njim je sve uzbudljivo u početnoj fazi veze, mogu vas oduševiti njegovi poduhvati i probuditi i vaš smisao za avanturizam. Baš kao što Petar Pan odvodi Vendi iz njenog jednoličnog sveta, takav momak za vas može biti kao dah svežeg vetra. On vam može pomoći da se oslobodite, barem na kratko, svih ozbiljnih stresova za odrasle ali kada dođu na red važna životna pitanja on će sve to odbaciti, insistirajući na tome da te stvari i nisu tako važne. Umesto da vam pomogne oko rešavanja problema on će se radije vratiti u stanje emocionalne adolescencije. Vremenom shvatićete da živi nezrelo i pored njega ćete pre ili kasnije potražiti neupadljivijeg momka koji je oslobođen želje da zauvek mora zadržati duh mladalaštva. Njegovi prijatelji takođe mogu biti gomila dečaka, nezrelih muškaraca,  koji ne žele da odrastu.


Ne može se nositi sa konfliktnim situacijama i beži pri pojavi prvih znakova sukoba. Na primer u konfliktnoj situaciji on će teatralno izaći iz kuće, besno zalupiti vrata, zaključati se u sobi ili plakati poput mališana nekoliko sati. Ukoliko mu ovakvi manevri ne urode plodom sklon je i osvetničkom ponašanju. Nema prave prioritete, prioriteti su mu iskrivljeni. Na primer vreme će radije provoditi ispred televizora gledajući omiljenu seriju ili igrajući igricu umesto da ide u potragu za poslom. Ili će se žaliti što je morao da ide do prodavnice da bi kupio deterdžent jer mu to oduzima vreme ali mu neće biti problem da koristi ceo dan za stvari koje mu prijaju i u kojima uživa.

Nemogućnost uspostavljanja dubokih emocionalnih veza čini da ovakav muškarac stalo traži, po njegovom mišljenju, “idealnu ženu”. Oko ovakvog “večnog dečaka” uvek ima mnogo žena. On kaže “Pođi sa mnom tamo gde se rađaju snovi a vreme nikad nije isplanirano” pleneći svojom duhovitošću i komunikativnošću, čineći da ga žene lako zavole ali da teško ostanu s njim na duže staze. Čak i ako ima ženu, ni to ništa bitno ne menja. Ako se fizička prevara i ne dogodi, emocionalno može biti i sa drugom ženom. Između rešavanja bitnih porodičnih pitanja i koketiranja sa atraktivnom prijateljicom, on će sigurno odabrati drugu opciju. Na najmanju sumnju partnerke, on će se povući u svoju školjku ili će lagati patološki, izmišljajući izgovore u hodu, čineći pri tom da žena posumnja u sebe i oseti krivicu. Žena Petra Pana samo je resurs za zadovoljenje njegovih potreba. Takav odnos deluje povređujuće na ženu. U nekim slučajevima žena može razviti i depresiju. Žena je u stanju da shvati totalni apsurd celokupne situacije ali tek nakon godina provedenih sa njim. Fizički on može biti sa ženom ali emocionalno on je daleko u svojim snovima ili u “paralelnom univerzumu” prepuštajući sve obaveze i odgovornost za porodično materijalno blagostanje ženi. Petar Pan će dane provoditi zabavljajući se, dok njegova supruga ostaje sama sa bebom, provodiće beskrajne sate surfujući na internet ne obazirući se na slavinu koja curi već par meseci unazad, voziće svoje prijatelje kućama do ponoći dok će ga supruga čekati. Sve važne porodične stvari odložiće za kasnije što uglavnom znači nikada. Infantilnost ga vodi ka postavljanju pogrešnih životnih prioriteta. U stvarnom životu njemu je dosadno, odgovornost ga čini očajnim, neprestano nezadovljnim i razočaranim. Duša tinejdžera zatvorena u odraslom telu, stalno zahteva zabavu i zabavu. Svoje emocije ne izražava onako kako ih oseća već se te emocije pojavljuju u ekstremnijem intenzitetu, ljutnja kao bes, radost kao histerija a razočaranje kao samosažaljenje što vodi ka gubitku kontakta sa svojim osećanjima i nemogućnošću prepoznavanja. Mogu imati problem sa seksualnošću jer ih infantilizam sprečava da pronađu partnerku, skrivaju svoju nesigurnost kao i strah od odbacivanja.


Ne zna kako da obavlja kućne poslove, teško mu padaju porodične obaveze. Oslanjaće se na partnerku zbog svega, finansijski, emotivno. Ako ne na partnerku, oslanjaće se na svoje roditelje. Nepouzdan je. Ostavlja vas samu kada ste mu najpotrebniji jer mu i niste toliko važni. Sve što je važno i njemu bitno jesu njegove želje. Čak i kao mu jasno stavite do znanja da vam je određeni događaj važan, ne možete računati na njega da će vam izaći u susret. Odugovlačiće i nalaziti izgovore za sve ono što ne želi i ne može. Sebičan je i egocentričan. Ako njemu nešto nije važno onda to uopšte nije važno. Okrenut je sebi, sve se okreće oko njega, njegove potrebe su važne i to može da pokazuje na drag, zanesen ili ohol način. Nesposoban je da izrazi zahvalnost, netolrantan na kritiku.

Psiholog Humbelina Robles Ortega, sa Univerziteta u Granadi, ističe da se ljudi sa sindromom Petra Pana mogu bojati usamljenosti. Iz tog razloga neprestano traže ljude koji se brinu o njima, uglavnom romantične partnerke koje vrlo često preuzimaju ulogu majke. Ovakvi ljudi imaju strah od posvećenosti i imaju obrazac nestabilnih odnosa. Mogu ući u vezu ili brak sa mlađim partnerkama za koje pretpostavljaju da će imati manje planova za budućnost i da će im sa njima trebati manje ulaganja. Takvo ponašanje nema veze sa inteligencijom već sa emotivnom zrelošću. Oni svet odraslih vide kao pun problema i teškoća te stoga veličaju tinejdžersko doba, želeći da zauvek ostanu u tom privilegovanom stanju. 

Neka istraživanja pokazuju da muškarci sa sindromom Petra Pana mogu da imaju poremećaj ličnosti. Na primer, studija iz 1982. godine tvrdi da je ovaj sindrom deo složenog porodičnog sistema u kome muški partner ima narcističku ličnost i voli da mu se dive a ženski partner pati od depresivnih smetnji.


Kako nastaje sindrom Petra Pana

Ovaj sindrom nastaje kao rezultat delovanja više faktora. Svakako da iskustva iz detinjstva igraju značajnu ulogu. Određeni stilovi roditeljstva dovode do formiranja određenog tipa ličnosti pa je tako i u slučaju Petra Pana. Permisivni roditelji svojim vaspitanjem i ponašanjem utiču na formiranje ovog sindroma. Previše popustljivi roditelji ne postavljaju mnoge granice svom detetu ili ih uopšte ne postavljaju. Oni su uvereni da je u redu dopustiti detetu da radi šta želi. Takva deca usmerena su na sopstvene prohteve, želje i osećanja, hedonizam i slobodu. Suviše popustljivi roditelji koji imaju problem da svom detetu kažu ne stvaraju problem na duže staze. Takva deca postaju razmažena jer su se roditelji uzdržavali od discipline, ne podučavajući ih osnovnim životnim veštinama a bave se njime i njihovim problemima čak i kad su deca uveliko odrasla. Deca imaju pravo na srećno detinjstvo ali previše popustljivosti vodi u razmaženost i neodgovornost, nesposobnost da se uhvate u koštac sa životom. Deca koja ni za šta nisu morala naporno da rade ostala su uskraćena za mogućnost da nauče da se ponose svojim postignućem. Ostavši ujedno na taj način i bez samopouzdanja koje produktivan i samostalan rad donosi, takva deca postaju ranjivija i na pritisak vršnjaka. Roditelji bi trebalo, postepeno od malih nogu, da uvode koncepte odraslih kod svog deteta kako bi ga učili da vežba veštine odraslih.


Zaštitnički nastrojeni roditelji tzv. helikopter roditelji su se trudili da sve urade umesto svoje dece,da ih zaštite od obaveza, pada, greški i krivice takođe utiču na formiranje karakternih crta Petra Pana. Takva deca nisu uspela da shvate da određeni postupci i ponašanja imaju određene posledice i da razviju osnovne veštine neophodne za odraslo doba. Te veštine se odnose na uobičajene, svakodnevne kao što su pranje posuđa, veša ili pospremanje svoje sobe pa do onih složenijih koje uključuju sposobnost nošenja sa emocijama i preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. Ako su se roditelji potrudili da u ranoj odrasloj dobi svog deteta i dalje zadovoljavaju sve njegove finansijske potrebe i pri tom nikada nisu iskazali očekivanje da dete radi i na neki način zaradi za stvari koje želi, takvo dete a danas “odrasli” Petar Pan ne može da shvati zašto bi sada bilo drugačije. Prema svojoj majci može osećati ljutnju i krivicu. Ljut je zato što je zavisan od nje i u pokušaju da se oslobodi njenog uticaja oseća krivicu koja ga vraća na početak. Nekada pokušava da dobije ono što želi izazivanjem sažaljenja. Atmosfera može da rezultira svađom u kojoj se on uvek izvinjava zbog krivice jer je povredio svoju majku. Ima snažnu želju da bude blizak sa ocem ali i bojazan i uverenje da neće steći njegovu naklonost i podršku.

Neki traumtaski doživljaj iz detinjstva takođe može da utiče na javljanje ovog sindroma. Neko ko je zlostavljan kao dete, nije imao srećno detinjstvo i smatra da su mu mnoge stvari iz tog perioda uskraćene, kada odraste može se osećati zarobljeno u svetu odraslih i poželeti da se vrati detetu. Ekonomska situacija u društvu takođe mogu uticati na razvoj ovih karakteristika ličnosti. Deca koja odrastaju uz roditelje koji veći deo vremena provode na poslu a koji je često i vrlo malo plaćen stiču utisak da je biti odrastao teško, mukotrpno i naporno i da se nikako ne isplati ići stopama svojih roditelja.


Kakve žene se zaljubljuju u večitog dečaka

Muškarcu sa sindromom Petra Pana potrebna je partnerka koju može da koristi emocionalno, finansijski i mentalno, brižna majka koja je dovoljno odgovorna da uspe da se izbori sa njegovim problemima. Sa njim u vezu ulaze žene koje su naizgled nezavisne, jake i dovoljne same sebi. Žene koje uživaju da budu dominantne, glavne i kontrolišuće sa tendencijom da se staraju o nekome. Prema njemu se ponašaju zaštitnički, majčinski posesivno i spremne su da umesto njega donose sve važne životne odluke. Preuzimajući odgovornost na sebe one doprinose održavanju nepouzdanosti svog partnera. Zadovoljavajući potrebe svog infantilnog partnera, one zapravo zadovoljavaju i neke svoje nesvesne potrebe. Vrlo često to su žene koje su potisnule svoju detinjastu stranu. Tokom detinjstva su morale da budu odrasl i odgovorne, trudeći se da zadovolje svoje suviše zahtevne, kritikujuće, narcisoidne roditelje. U tom trudu zanemarile su svoje potrebe i želje i izgubile slobodu da budu u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. Uz večitog dečaka kao partnera pokušavaju da nadomeste spontanost koja im nedostaje, maštovitost i kreativnost. 

U principu to su nesigurne žene uprkos možda drugačijem utisku koji stvaraju i vrlo često ne mogu da se nose s ljutnjom, ni svojom a ni tuđom. Iz nesvesnog straha da će postati samozadovoljne, zaboravljaju sebe jer im je lakše da brinu o drugima. Preuzimanje tereta odgovornosti veze/braka kao i odgovornosti svog partnera, je samo iskrivljeni način traženja naklonosti i prihvatanja. Za njih pridobiti ljubav znači žrtvovati se. Mnoge od njih misle da će se Petar Pan promeniti kada zasnuje brak ili dobije dete, da će vezu podići na jedan viši nivo ali to se na žalost ne događa jer promena je stvar naše volje a ne tuđe. Uprkos svoj svojoj strpljivosti koju mogu da pokaže, ovakve žene, kada shvate da su njihove potrebe zanemarene a one se osete iscrpljeno, odustaju od pokušaja da stvore stabilnu vezu i odlučuju se na odlazak.


Jungova senka i Petar Pan

Pre Dana Kileija, proučavanjem ove vrste ličnosti bavio se i Karl Gustav Jung. Jung je o ovom tipu karaktera pisao pod naslovom puer aeternus, opisujući čoveka koji se identifikuje sa psihološkim profilom adolescenta odnosno odlikama ličnosti koje su svojstvene mladićima od osamnaest godina. Oslanjajući se na Jungov rad, sindrom Petra Pana možemo povezati sa poricanjem senke. Sindrom Petra Pana se može shvatiti kao neuspeh integracije senke. U crtanom filmu senka Petra Pana je odvojena od njega. Izazov stvarnog života Petra Pana je kako da razume, prihvati i integriše senku kao deo svoje ličnosti. 

Svi mi se nalazimo u iskušenju da vidimo samo one delove sebe koje želimo da vidimo, one koji nam prijaju. Senka predstavlja inferiorne, mračne, nepoželjne i otcepljene aspekte naše ličnosti. Taj deo nas je odvojen od naše svesti, teško ga je videti, manje je definisan, zamračen je. Ali ono što može da bude od presudnog značaja za naš psihološki razvoj jeste bavljenje tim zasenčenim delovima sebe jer kada osvetlimo ono što je bilo u senci razvijamo se, sazrevamo, postajemo duhovno i emocionalno bogatiji.

Psihoterapija

Kao što možemo videti, mnogo je faktora koji mogu doprineti razvoju ovog sindroma ali je mnogo manje načina da se on koriguje. Sindrom Petra Pana nije bajka, u to nas uverava svakodnevna praksa a najučinkovitiji način oslobađanja jeste psihoterapija. Lečenje ovog sindroma uključuje porodičnu i individualnu psihoterapiju kao i savetovanje za parove. Porodica bi trebalo da radi na razvoju zdravijih i uravnoteženijih odnosa gde roditelji treba da stimulišu decu od malih nogu ka postepenom osamostaljivanju u svakom pogledu a ne da ih drže u zavisnom položaju plaćajući im stan, račune uprkos tome što ta deca imaju preko trideset, četrdeset ili pedeset godina.



Sama osoba treba da pokuša da shvati i razume svoju nevoljnost da odraste i da radi na razvoju odgovornog ponašanja koje je svojstveno odrasloj, zreloj osobi. Pronalaženje posla, uspostavljanje bliskih partnerskih odnosa, razvijanje samostalnosti može delovati kao ogromni zadatak ali dobar terapeut može taj zadatak raščlaniti na manje delove, pomažući osobi da korak po korak poboljšava svoj život. Neuspeh pojedinca da odraste šteti ljudima oko njega. Partner ovakve osobe se često oseća preplavljeno i iscrpljeno preuzevši svu odgovornost na sebe. Roditelji mogu odvajati novac od svojih ionako skomnih penzija za nastavak pružanja materijalne podrške. Osobe sa sindromom Petra Pana svoje simptome često ne vide kao problematične. Mnogi traže pomoć samo onda kada izgube izvor podrške ili kada njihovo ponašanje preti da ugrozi vezu, brak ili porodicu. Psihoterapija nudi jedinstveno mesto na kome se može raditi na otkrivanju senki naše ličnosti i integrisanju naših tamnih i nesvesnih aspekata.  Takođe može pomoći ljudima koji se osećaju nelagodno u odrastanju da razumeju suštinu svojih teškoća. Uz strpljenje i naporan rad, oni mogu izrasti u zadovoljnu odraslu osobu i uspostaviti stabilne i trajne veze. Prepoznavanje da možda imate Petar Pan sindrom može postati početak rada na sebi i uspostavljanju stalne i zrele veze sa sobom.

Na psihotrapiju treba da dolaze i žene koje biraju ovakve muškarce kako bi osvestile uzroke svojih izbora i pogrešna uverenja koja stoje u pozadini istih jer to je jedini način da se isti izbori ne bi ponavljali i u budućnosti. Dobro je postaviti sebi pitanje “Zašto sam se zaljubila baš u ovakvog partnera?” i naravno, potražiti odgovor.


Vedar duh i razigranost mogu pomoći u smanjenju stresa i poboljšanju dugoročnog emocionalnog zdravlja. Imati znatiželjnu ličnost poput deteta poseduje svoju  dobru stranu. Takve osobe umeju živeti spontanije, bezbrižnije i podstaći i druge oko sebe da uživaju u malim stvarima u životu. Mogu imati ljupku, slatku ličnost. Sa njim je izvesna dobra zabava. Međutim, Petar Pan sindrom nadilazi svakodnevnu razigranost i uključuje izbegavanje odgovornosti a kada ovo pređe na sve životne aspekte, nastaje problem.


“Koliko god se trudili da budemo zreli, uvek ćemo biti deca kada nas povrede i kada plačemo.”
                                                                                                            Citat iz knjige o Petru Panu

Jelena Krstić, psiholog


Arterburn S., Rink M. (2007). Kako da izbegnete gospodina pogrešnog i šta da uradite ako u tome niste uspeli. Kairos, Sremski Karlovci
Quadrio, C. (1982). The Peter Pan and Wendy syndrome: A marital dynamic. Australian&New Zealand  Journal of Psychiatry.
https://www.healthline.com/health/peter-pan-syndrome
https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.3109/00048678209161187?journalCode=ianp20





No comments:

Post a Comment

Note: Only a member of this blog may post a comment.