Život i rad psihoanalitičara Mihaela Fordhama

Mihael Fordham je bio engleski dečiji psihijatar i jungovski analitičar. Potekao je iz zemljoposedničke porodice Hertfordshire. Njegov otac, Montag Fordham, pisao je knjige o poljoprivredi i bio uključen u pokret za umetnost i zanat, dok je njegova majka bila obučena za pevača. Obrazovao se na Triniti College Cambridge i Medicinskoj školi Svetog Vartolomeja. Fordham je započeo svoj radni vek kao lekar zainteresovan za neurologiju, a kasnije ga je privukla nauka o analizi. Junga je upoznao preko prijatelja svog oca, dr Godvina Bainesa, koji je bio Jungov učenik.

Po završetku medicinske kvalifikacije 1932. godine, Fordham je prvo vreme bio kućni službenik (mlađi medicinski službenik) u mentalnoj bolnici Long Grove u Epsomu, Surrei. Sledeće godine počeo je da čita Jungove spise. Godine 1934. imenovan je za registrara u dečjoj psihijatriji, Londonske klinike za dečije smernice. Iste godine je ušao u ličnu analizu sa H. G. Bainesom i posetio Beč da bi se sastao sa Jungom, nameravajući da trenira s njim. Bio je razočaran u ovoj potrazi i vratio se u London. 1935. godine ,započevši godinu lečenja opšte prakse u Barkingu u Esseku. Prekinuo je analizu sa Bainesom i prešao na Jungovski obučenu Hilde Kirsch, oženjenu drugim Jungiancem, Jamesom Kirschom, a par se preselio u Englesku da bi pobegao od nacističke Nemačke. Takođe 1936. godine zaposlio je honorarno savetnika u klinici za dečije smernice u Nottinghamu, Midlands. Na izbijanju Drugog svetskog rata ostao je u Nottinghamu, a brak mu se okončao do 1940. Takođe 1940, njegova analitičarka Hildegard Kirsch emigrirala je u Sjedinjene Države. Godine 1942. započela je nova faza njegovog života. Oženio se svojom drugom suprugom i imenovan je za psihijatra savetnika za evakuisanu decu u oblasti Notingem. Godine 1943. umro je njegov dugogodišnji mentor i prijatelj Peter Baines. Sedamdesetih godina takođe će konačno uspostaviti zasebnu jungovsku obuku za analitičare koji žele da se specijalizuju za rad sa decom i adolescentima. Vraćanjem u glavni grad, zauzeo je mesto savetnika Klinike za dečije smernice u bolnici za nervne bolesti Vest End. Godine 1947. stekao je doktorat medicine. Nastavio je monumentalni rad na uređivanju Jungovih tada objavljenih dela koja su na kraju narasla na 20 svezaka, i vodio je prepisku sa Jungom. Tokom narednih decenija vodio je privatnu analitičku praksu i imao ulogu u Klinici Tavistock, podučavajući polaznike uključene u posmatranje beba. Predavao je i pisao radove i knjige. Sa svojom suprugom igrao je ključnu ulogu u obuci sledeće generacije jungovskih analitičara i davanju glavnih teorijskih doprinosa. Godine 1971. počastvovan je time što je postao član osnivača Kraljevskog koledža psihijatara.

Bio je ko-urednik engleskog prevoda K.G. Jungovih sabranih dela. Njegova klinička i teorijska saradnja sa psihoanalitičarima škole objektnih odnosa dovela ga je do značajnih teorijskih doprinosa onome što je postalo poznato kao „Londonska škola“ analitičke psihologije, za razliku od pristupa Instituta K. G. Jung, u Nemačkoj. Njegova pionirska istraživanja o ranom detinjstvu i detinjstvu dovela su do novog razumevanja sopstva i njegovih odnosa sa egom. Deo Fordhamovog nasleđa pokazao je da’ ja’ u svojim objedinjavajućim karakteristikama može nadići očigledno suprotstavljene snage koje se u njemu okupljaju i da dok je umešan u borbu, može biti izuzetno remetilački i destruktivno i kreativno. Fordham je imao ključnu ulogu u osnivanju Društva za analitičku psihologiju u Londonu 1946. godine i osnivač je časopisa Journal of Analitical Psichology, najistaknutijeg časopisa u toj oblasti, čiji je urednik bio 15 godina od 1955. godine. Fordham je, putem foruma Medicinskog odeljenja Britanskog psihološkog društva, širio Jungove ideje u posleratnom periodu. Upoznao ih je sa širokom grupom kliničara, koji uglavnom nisu bili upoznati sa Jungovim delom ili kada je postalo dostupno na engleskom jeziku, nisu ga čitali iz političkih razloga (odanost Frojdu). U praksi je to značilo da je on zauzvrat bio otvoren za učenje o radu drugih analitičara u britanskoj školi za predmetne odnose, Frojdovih sledbenika.

Gotovo neprimećen, ostajući netaknut od drugih istraživača i praktičara, bio je koncept sadržan u ovom opisu delovanja sopstva, a to je da je ‘ja’ pomoglo u oblikovanju i stvaranju okruženja u svojim interakcijama sa njim. Ovaj koncept je uveo ideju delovanja pojedinca u sopstveni razvoj. Sebstvo, kakvo ga je Fordham zamislio, bilo je podstrekač koliko i receptor iskustva deteta. Ova koncepcija je stvorila posebno jungovsku teoriju o razvoju ega u kojoj je interakcija između majke i bebe obezbedila jedinstvenost situacije, jedinstvenost koju je stvorilo odojče i majka. Poput Junga, Fordham je shvatio da je nestabilnost uma iznedrila oštre unutrašnje borbe, uglavnom protiv negativnih sila bezumlja, cinizma i svih njihovih derivata i perverznih sekvenci. Kroz ove borbe lepota kontinuiteta sopstva, onoga što je Jung nazvao „perspektivnom“ prirodom psihe, sa svojom sposobnošću da se sama izleči, može da pokrene zainteresovanog tražioca. Jungova psihologija je individualna psihologija, a njegovo oklevanje da neguje institucionalizaciju svojih ideja proizašlo je iz njegovog saznanja da se pojedinačna metoda može predavati samo sa teškoćama. Veliki deo Fordhamovog rada suprotstavio se ovom verskom aspektu jungijanizma. Razumejući komplementarnost Jungovog doprinosa Frojdu, Fordham je skrenuo pažnju na potrebu da se analiza prenosa dobro utemelji kao preduslov za dublju analizu sopstva, a njegov primer je pokazao obogaćujuće kvalitete psihoanalitičkih koncepata u ovom zadatku.

U osnovi je opisao jedinstvenu teoriju polja sopstva koja je promenila jungovsku percepciju života- kao prvu i drugu polovinu. Inspirisao ga je Jung, ali nije bio „Jungianin“. To je značilo da se Fordham, kada je proučavao Jungovo delo i utvrdio nejasnoće, oslanjao na kliničke dokaze koji su ga vodili, a nije, kako se to često dešava, tvrdio da je njegovo gledište bilo ispravno, jer je to zapravo ono što je ‘profesor’ I mislio, time uvodeći moralni element u argumentaciju. Tradicionalno Jungovska analiza mitologiju tretira gotovo kao metapsihologiju, tražeći mitove da ilustruju ponašanje. Fordham je preokrenuo ovu tradiciju i koristio je svoj klinički rad sa ljudima da osvetli savremene mitove. Preokrenuvši ga na taj način, ne odričući se u potpunosti upotrebe mitova za rasvetljavanje kliničkog materijala, on je ne samo pružio veliku pomoć Jungian-ovoj analizi, već je pružio i kliničku osnovu za same mitove, utemeljio ih i time zaustavio da plutaju dalje kao da su to samo fragmenti analize koji lebde u magičnom svetu. Fordham je svoj pristup radije nazvao „naučnim“. Šta je ovo u suštini značilo za njega, bilo je razmišljanje i rad na emocionalnom iskustvu. Učenje je, osećao je, proizašlo iz promene uma koja je proizašla iz ovog procesa, svojevrsne unutrašnje reorganizacije srodne rastu.

Širina interesa Majkla Fordhama, ljubav prema Jungu i naučno istraživanje doveli su ga do toga da je povodom Jungove smrti 1960. godine napisao: Njegovo ime je i dalje gotovo automatski povezano sa Frojdovim imenom kao najbližem Frojdu jednakom, i ako je njegovo glavno životno delo na kraju trebalo da se temelji na ličnoj i naučnoj nekompatibilnosti sa Frojdom, postoje oni koji veruju, poput mene, da je ovo bila katastrofa, a delom iluzija, od koje patimo i nastavićemo to činiti dok ne popravimo štetu. Fordhamov život je bio otvoren za ovaj zadatak popravke. Davao je radove psihoanalitičkim grupama, pokazujući im vrednost Jungove arhetipske psihologije. Promovisao je diskusije i konferencije u Britaniji sa govornicima izvučenim iz Jungijanaca, Frojdijanaca i psihijatara. Pažljivim proučavanjem kliničkog rada Frojda i onih koji su došli posle njega, opremio se da širi psihoanalitičke ideje u svom analiziranju, učenju i nadgledanju i da pokaže gde su veze i razlike između dva velika pionira.

Natalija Stanković, psiholog

 

 LITERATURA:
"Michael Fordham (1905–1995).", The Journal of Analytical Psychology, 40 (3): 418–34, July
1995, ISSN 0021-8774, PMID 7649848
Hobdell, R (1986), "A bibliography of the writings of Michael Fordham.", The Journal of
Analytical Psychology (published July 1986), 31 (3): 307–15, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00307.x, PMID 3528105
Fordham Michael (1998). Roger Hobdell (ed.). Freud, Jung, Klein-- the Fenceless Field: Essays
on Psychoanalysis and Analytical Psychology. Routledge. ISBN 978-0-415186155.
Hubback, J (1986), "Frieda Fordham's influence on Michael", The Journal of Analytical
Psychology (published July 1986), 31 (3): 243–6, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00243.x, PMID 3528104
Hubback, J (1986), "Fordham the clinician as seen in his writings", The Journal of Analytical
Psychology (published July 1986), 31 (3): 235–42, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00235.x, PMID 3528103
"Michael Fordham re-viewed", The Journal of Analytical Psychology, 31 (3): 195–315, July
1986, doi:10.1111/j.1465-5922.1986.00195.x, PMID 3528101

Šta se krije iza čovekove fasade? – Upoznaj sebe samog!

 

 Na vratima drevnog proročišta u Delfima stoji natpis: „Gnothi Seauton!“ ili „Upoznaj sebe samog!“ Ova rečenica čini se paradoksalnom na prvi pogled. Međutim, odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ neretko navede čoveka da zaćuti i promisli, da bi shvatio da nije siguran koji odgovor je pravi. Kada treba dati popis svojih autentičnih osobina, teško je odoleti da se ne predstavi svoja željena verzija, a ne ona iskonska, realna. Svakodnevni život suočava čoveka sa stalnim pritiskom da bude socijalno dobro adaptiran, tako da on sa onim što jeste, treba naći svoje mesto pod suncem. U moru uloga koje su mu date ili nametnute, formira se fasada koja ponekad zamagljuje ono što boravi u samoj srži njegovog bića. Tako početak novog dana za mnoge predstavlja nabacivanje socijalno poželjnog ruha koje srasta s kožom, tako da postaje teško razgraničiti ko je osoba u stvari.

Kada je reč o čovekovom identitetu, Jerotić (Jerotić, 2013) govori da pored toga što smo izloženi konstantnim tranzicijama, jezgro naše ličnosti je ono koje opstaje pored svih promena i pruža nam sigurnost u vidu stabilnosti naših osećanja, opažanja, slika i delanja. Osim toga, naglašava da savremeni uslovi života otežavaju da se osećanje identiteta održi stabilnim i da nesklad koji postoji u svetu predstavlja pretnju za čoveka i izaziva strah u njemu. (Jerotić, 2013) Stoga je čovek razapet između potrebe da održi kontinuitet i postojanost svog identiteta, ali i da se uklopi i ukalupi u skladu sa zahtevima sredine. 

            Važan deo identiteta jedne osobe čine njene uloge koje su date po rođenju ili se stiču i uče kroz odrastanje i život. Čovekovu ulogu određuje položaj, odnosno mesto u društvenom sistemu, koje podrazumeva obavljanje izvesnih aktivnosti i funkcija, ispunjavanje nekih zadataka, što dovodi do određenih oblika ponašanja. Na ranom uzrastu, postoji položaj malog deteta, da bi se sa odrastanjem, broj položaja povećao: položaji u društvenoj klasi, u okviru svoje profesije, u porodici, među prijateljima, u preduzeću... (Rot, 2014) Uloga predstavlja očekivano ponašanje koje ide uz određeni položaj, a to su postupci koji se smatraju obaveznim, oni na koje se ima pravo, kao i načini psihološkog reagovanja koji se smatraju prirodnim za osobe koje imaju određene položaje. Npr: lekar je u obavezi da u skladu sa moralnim i etičkim principima postupa prema pacijentima, ima pravo da zahteva iskrenost i otvorenost od njih, a očekuje se da je zainteresovan za trajno uvećavanje svog medicinskog znanja. (Rot, 2014) Uprkos neminovnosti da čovek kao društveno biće igra veliki broj uloga, Loven (Loven, 2018) naglašava da uloga i osoba nisu isto, odnosno da nije svrha uloge da zameni ili prikrije osobu. Otuđenost od sosptvene suštine može biti izvor velike nesreće, iako osoba prividno uspešno pliva kroz život, ispunjava životne zadatke i predmet je divljenja ili  zavisti okoline.

            Heraklit je rekao da je karakter čoveku sudbina. Prema Adleru (Adler, 1990) karakter je duševni stav, način na koji se čovek odnosi prema svojoj okolini. Često se među laicima vode polemike o tome koliko je realno da se čovek promeni, pri čemu se stavovi kreću od toga da se to gotovo ne dešava, do ideje da su neka životna iskustva iskušenja koja mogu preobratiti osobu do neprepoznatljivosti. Loven (Loven, 2018), govoreći o konstruktivnim promenama, smatra: „Promena je moguća, ali mora početi prihvatanjem samog sebe. Kada energiju upotrebljavamo za borbu protiv svog karaktera (sudbine), ništa ne preostaje za rast ili za prirodni proces isceljenja.“ Kada osoba poseduje deo koji teško prihvata kod sebe, suočavanje sa njim može biti suviše bolno, tako da se on odbacuje, ali na taj način se blokira put ka uspešnoj promeni. 

Književna dela puna su junaka koji tragaju za sobom, nemirni u tom lutanju, pokušavajući da spoznaju ko su zapravo. Heseov (Hese, 1994) Sidarta je primer: „To što ništa ne znam o sebi, što je za me Sidarta ostao tuđ i nepoznat, proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam se sam sebe, neprekidno sam bežao od sebe!“ Ova vanvremenska tema dobija novu dimenziju u savremenom dobu. Svakodnevno smo bombardovani raznim sadržajima i predočeno nam je bezbroj načina da upotpunimo svoje vreme. Ubrzani tempo kojim živimo, kao da sa sobom nosi poruku da moramo stalno biti zauzeti da bismo vodili smislen i ispunjen život. Koliko god se trudili da pratimo najnovije trendove, sve smo više gladni novih iskustava, novih izazova, osećamo se nedorečeni u ispunjenju svoje svrhe. Ispada da ona nije ništa drugo nego utrkivanje sa svakim novim danom u kom treba popuniti čeklistu stvarnih i izmišljenih obaveza koje daju poentu našem postojanju. Ipak, stiče se utisak da nas utrkivanje sa vremenom zapravo otuđuje od suštine i sprečava da se zagledamo u sopstvenu dušu, u svoje iskonske potrebe i ono čemu zaista težimo kada zanemarimo tuđe, nametnute imperative, očekivanja okoline, porodice, prijatelja, partnera...

Prema Jungu (Jung, 1996), jastvo je centralni deo psihičkog aparata koji određuje tok ili obrazac kretanja procesa individuacije. Ako pojedinac tokom života uspešno asimilira nesvesni sadržaj svoje psihe, svesno integrirše potisnuti sadržaj i dozvoljava autonomiju svom animusu ili animi on istovremeno podstiče ispoljavanje onoga što on naziva jastvom. Zapravo, da bi čovek dotakao svoju suštinu, potrebno je da se bavi sobom, da osvešćuje svoje nesvesno radom na sebi kako bi se mogao nazvati autentičnim bićem.  Psihoterapeut je tu poput veštog i ljubaznog vodiča koji svedoči nepredvidivom i uzbudljivom putovanju kroz hodnike i odaje ljudske duše.

Vinikot (Vinikot, 1965, prema Trebješanin, 2012) govori o „pravom selfu“, za kojim se traga u psihoterapijskom procesu onda kada je razvijena odbrambena struktura, odnosno „lažni self“. Pravo „lice“ osobe je nerazvijeno i nedostupno jer su njene izvorne potrebe na ranom uzrastu zanemarene i nezapažene, tako da je ona prinuđena da „imitira“ život glumeći da stvarno i spontano postoji. Čovek koji razvije „pravi self“, imao je sreću da odrasta u povoljnim okolnostima i da ima „dovoljno dobru majku“, koja adekvatno, pravovremeno i kvalitetno reaguje na detetove iskonske potrebe. Kada između majke i bebe postoji usklađena interakcija, dete se oseća prihvaćenim, živim i doživljava punoću i smisao postojanja, tako da odrasta u autentično biće. Kada majka nije posvećena, dete se zatvara u svoju ljušturu i postoji osećanje uzaludnosti pri čemu nema spontanosti i prostora za stvaranje. (Vinikot, 1965, prema Trebješain, 2012). Možemo sresti osobu koja je šarmantna i društvena, ali da je to zapravo „lažni self“, koji prikriva emocionalnu prazninu i doživljaj besmisla, što govori da treba biti oprezan sa sudovima o tuđim postupcima na osnovu slike koju predstavljaju drugima.

Psiha nastoji da, shodno stukturi čovekove ličnosti, nađe put svoje realizacije, što primećuje Hese (Hese, 1994): „Naučio je da ide i ovim i drugim putevima, hiljadu puta napuštajući svoje ja, boravio je satima i danima u nebitku. Ali, kako god su ga putevi odvajali od njegovog ja, na kraju puta se ono ipak vraćalo.“ Plivanje u sopstvenim dubinama je nekada poput upoznavanja raskošnog morskog sveta, a nekada je kretanje kroz mutnu i zagađenu vodu. Ova protivrečnost ljudske duše je neizbežna, tako da susret sa „mračnom“ stranom može biti razlog za podizanje brana i prestanak traganja, za uzmicanje pred preplavljujućim sadržajima koji se otkriju na tom putu. Međutim, dobro poznavanje sebe i svoje autentičnosti čini da čovekova ličnost postane njegovo najmoćnije oružje i sigurna baza iz koje se crpe snage za borbu i ostvaruju uspesi. 

 

Marija Stankov, psiholog

 

LITERATURA

 

·       Adler, A. (1990). Ponavanje čoveka. Novi Sad: Matica srpska.

·       Hese, H. (1994). Sidarta. Begrad: Narodna knjiga Alfa.

·       Jerotić, V. (2013). Čovek i njegov identitet. Beograd: Ars libri.

·       Jung, K, G. (1996). Aion. Beograd: Atos.

·       Loven, A. (2018). Strah od života. Beograd: Advaita.

·       Rot, N. (2014). Osnovi socijalne psihologije. Beogad: Zavod za udžbenike.

·       Trebješanin, Ž. (2012). Leksikon psihoanalize. Beograd: Zavod za udžbenike.

 

 

 

Život i delo psihoanalitičara Kliforda Skota

 

Viliam Kliford Munro Skot (1903-1997), poznatiji kao Kliford Skot, bio je kanadski psihoanalitičar i pionir u primeni psihonalaize u lečenju pacijenata sa bipolarnim poremećajem i shizofrenijom. Skot je napisao više od 80 novina, članaka i pregleda na niz tema, uključijući depresiju, višestruku ličnost, maniu, tugovanje, o spavanju i snovima. Bio je od velike važnosti za uvođenje nastave i prakse iz dečije analize u Svernoj Americi, kao i za širi razvoj psihoanalize u Kanadi. Rođen je 11. marta 1903. godine u malom gradu Onatrio, u Kanadi. Studirao je medicinu na Univerzitetu u Torontu gde je i stekao određeno iskustvo iz psihijatrije. Počeo je sa obukom u psihijatrijskoj bolnici u Torontu, državnoj bolnici Menheten a kasnije na psihijatrijskoj klinici ,,Henry Phipps” na Univerzitetu Džon Hopkins gde je radio kod čuvenog psihijatra Adolfa Mejera. Godine 1930, dobija stipendiju na Harvardskom univerzitetu zbog toga se seli u London i kreće da studira neurologiju. Još jedna motivacija za preseljenje u London bila je i sve veća želja da postane psihoanalitičar. Njegovo interesovanje za psihoanalizu počelo je da se razvija još tokom medicinskog obrazovanja, a susreti sa nekoliko psihoanalitičara, konkretno sa Polom Šilderom, imao je važan utiaj na njega. Šilderov koncept ,,slika tela” kasnije će odigrati ključnu ulogu u oblikovanju njegovog vlastitog razmišljanja o onome što on naziva ,,shema tela”.

Obuku za psihoanalitičara započeo je 1931. godine na Institutu za psihonalizu (Institute of Psychoanalysis (IoPA)) a njegova analitičarka bila je Melani Klajn. U svojoj analizi sa njom dosta toga je naučio, cenio je njene ideje iako su se njihova razmišljanja u određenim tačkama razilazila. Na primer, Skot je smatrao da je primarno stanje deteta u najranijim fazama života bez objekta, dok je Melni Klajn verovala da se objektni odnosi uspostavljaju od samog početka. Oni su se takođe mimoišli i u shvatanju agresije za koju je Melani Klajn verovala da je primarna dok je Skot agresiju shvatao reaktivnom. Skot je podržavao njenu formulaciju depresivnog položaja kao najvažnijeg oktrića njene karijere i razvoja psihoanalitičke teorije u celini. Nakon što se kvalifikovao kao psihoanalitičar, Skot se u početku osećao previše nesigurno u sebe da bi se bavio privatnom praksom, pa je umesto toga krenuo da radi kao psihoterapeut-konsultant u blonici ,,Maudsley”. Tu je radio zajedno sa Henrijem Reiem lečeći shizofrene, manično- depresivne i pacijente sa poremećajem ličnosti. Tokom Drugog svetskog rata, jedno vreme je radio u službi hitne medicinske pomoći, lečeći pacijente kratkotrajnom ali analitički orijentisanom psihoterapijom. Ovo iskustvo bilo mu je dragoceno za razumevanje odnosa između drugoročnih, duboko ukorenjenih psiholoških problema i neposrednijih, aktuelnih psiholoških problema. U svom pisanju, Skot se bavio onim poljima koja su prethodno bila zanemarena ili nerazvijena u psihoanalitičkoj teoriji, nudeći nove perspektivne koncepte u središtu mejnstrim analitičkog diskursa. Iako se kretao kroz mnoge i raznolike teme, među onima na kojima je intezivno radio bili su tugovanje i reparacija, san i snovi, manično-depresivna stanja, primarni narcizam i shema tela. Opširno je pisao na temu spavanja i buđenja, razmatrajući složenu dinamiku i psihički značaj ulaska u san, spavanja i izlaska iz sna, pritom istražujući ulogu ega u uspavljivanju i buđenju kao i veze između ovih pojava i bebinog razumevanja i tolerisanja dualne majke: majka snova i majka budnosti. Skot se suprostavio ortodoksnom psihoanalitičkom viđenju spavanja kao cilja samo po sebi, on je izneo stav da je ,,potpuno zadovoljstvo snom buđeje ili čin buđenja“ (1952). Takođe je predstavio koncept ,,samozavisti“, pri čemu zavidni deo sebe može ometati proces žalovanja i napredak u analizi.

Od posebnog značaja bila su njegova iskustva u radu sa psihotičnim pacijentima, koja su imala snažan i prodoran uticaj na njegovu konceptualizaciju emocionalnog razvoja. Učenje o unutrašnjem životu dece kroz rad sa mladim pacijentima takođe je doprinelo u njegovom razumevanju složenih niti koje povezuju fizički i mentalni život. Skot je tokom svog života bio fasciniran ljudskim umom i telom, radoznao zbog bezbrojnih otkrića koja neprestano čine nauka, medicina, psihoanaliza i umetnost. Sa velikim entuzijazmom je tragao za dubljim, potpunijim i rafiniranijim razumevanjem ljudskog iskustva do kraja svog bogatog i energičnog života. U periodu između 1947 i 1948 godine, radio je kao urednik međunarodnog časopisa za psihoanalizu, takođe je radio i kao direktor londonske klinike (IoPA). Godine 1953. postao je predsednik Britanoskog psihoanalitičkog društva (BPAS). Po povratku u Kanadu 1954. godine, postao je analitičar za obuku i supervizor u Kanadskom institutu za psihoanalizu i prvi predsednik Kanadskog psihoanalitičkog društva. Ponovo se oženio nakon razvoda 1960. godine, a sa drugom suprugom Evelin, zajedno sa dva sina iz prvog braka ostao je sve do svoje smrti tri decenije kasnije. Preminuo je 19. januara 1997. godine u 93. godini života.

Milan Mićović, psiholog

Izvori:

Scott, W.M. (1952). ,,Patients who sleep or look at the psycho-analyst during treatment – technical considerations”. International Journal of Psychoanalysis, 33:465-469.
https://melanie-klein-trust.org.uk/writers/clifford-scott/
https://psychoanalysis.org.uk/sites/default/files/documents/pages/clifford_scott_obit_1953.pdf

Snishodljivost kao izvorište autokrate

 

U prirodi autokrate krije se zapravo antipod i suprotnost njegove sustinske prirode. Uplašen, narcisoidan i snishodljiv lik, prepun poniznosti i nepotrebnog poltronstva prema prethodnom autoritetu. Osećaj niže vrednosti i duboke lične frustracije, čini ga bahatim, manipulativnim, omnipotentnim, sa naglašenim imputima ka jačanju vlastitog pijedestala.

Drugi uzrok njegove beskrajne potrebe ka fantazmu o moći je nedovršen proces u emocionalnom razvoju, koji Frojd naziva "oceubistvom." Preciznije radi se o infantilnoj nerazrešenosti rivaliteta sa ocem. Treći element je struktura ličnosti koja inklinira ka tzv. poremećaju ličnosti. Suštinska karakteriatika je odsustvo saosećanja i skrupula, što ga čini bezobzirnim i lišenim osećanja krivice.

 

 

Egocentricnost i patološki poriv za samoaktualizacijom ga čine beskompromisnim u ostvarivanju potrebe za autokratskim konceptom. Sledeći nivo u njegovom razvoju je tiranija, gde on strukturiše pseudokoncept ideološke matrice sa realizacijom vešto dizajniranog kolektivnog marketiga i nudeći stanovništvu  prihvatljivi ideal žrtve (sa oslanjanjem na mitove i kult žrtve) realizuje tako sebe od autokrate do tiranina.

Istorija čovečanstva je niz ovakvih "spektakularnih" vladara, pri čemu XXI vek promoviše modernije, ali još opasnije mogućnosti rađanja novih veih i manjih despota i njihovih sledbenika. Oni su istovremeno i projekcija nemoći velikog dela čovečanstva da prepozna puteve do vlastite razrešenosti.

 

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar; psihoterapeut

Život i delo Vladete Jerotića

 

Vladeta Jerotić je rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskim ulicama, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Dok je bio mali, često je pitao roditelje zašto nema brata ili sestru, a kasnije mu se činilo da je baš dobro što je jedinac jer je uživao u narcističkim prednostima jedinca, kao što sam kaže. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”. Kao dete, Vladeta je bio živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope.

Smatra da je jedan deo Senke u njegovoj ličnosti - samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – a drugi deo pripisuje egoizmu, koji je pretio kao i kod većine jedinaca, nad kojim smatra da roditelji preterano lebde i strepe, da nabuja u porodici. Zato je preporučivao većini svojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto smatra da je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde ,,raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno”.

Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju koja je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Vladeta je poslednju godinu gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. Tada je prvi put pričao da je osetio uzaš kad je vidio svoj rodni grad u plamenu nakon bombardovanja Beograda. Nakon ovih dešavanja otišao je sa ocem u vojsku u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, a vratio se ubrzo u Beograd 1942. godine. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar - volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan.

U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet. Međutim, posle jedne ozbiljnije povrede oka i njegovog prvog "ozbiljnog" zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja ga je lečila, odlučio je da studira medicinu (za koju je, njegov otac "navijao"). Kad se jedan njegov dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto je rešio da upiše medicinu radi psihijatrije.

 

Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961. godine, živeo je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus.

Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotića razvio je obimnu i plodnu publikacijsku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i iz oblasti teologije i filozofije hrišćanstva i njenog korišćenja u druge verzije. Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz područja pomenutih oblasti u skoro svim većim gradovima u Jugoslaviji, a u poslednjoj godini u Beogradu i ostalim gradovima Srbije.

Vladeta se bavio i zanimao ga je i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima pisao je da se ljudska psiha sadrži od tri "paralelno i neprekidno aktivna" sloja koja se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.

Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (odeljenje jezika i književnosti). Bio je i član srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu.

U svojim radovima bavio se mnogim temama.

Jerotić kaže da ne zna da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen i smatra da koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge.

Često je pominjao u svoje govore da se dete rađa vrlo složeno i da fetus sve pamti. Zato je smatrao da je jako važno da majka dete nosi radosno. Prema njemu nije isto radosno i veselo, a poželjno je da majka, koliko god može, da nosi bebu sa radošću. Naravno smatra i da je otac jako važan i da treba oboje podjednako da žele dete. I da nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu - kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu.

Smatra da upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum” naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

Takođe smatra da dete koje je staro tri, četiri godine kada sluša majku i oca kako raspravljaju o nekoj temi pa svako iznosi svoje argumente se uči dijalogu. Iako ništa ne razume (šta je to o čemu roditelji pričaju) dete negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.

 

Prema Jerotićevom mišljenju ne treba odmah grditi dete, nego treba hvaliti decu kada urade nešto dobro, jer i ako rano postanu gorda mogu se korigovati. On smatra da je zavidljivost češća u porodicama gde ima više dece i kad je dvoje dece ili više, roditelji treba posebno da paze jer se prirodno javlja zavidljivost, a deca često misle da otac i majka više vole brata ili sestru. Ako je dete nemirno, Jerotić smatra da treba da ga pustimo jer često je to inteligentno i bistro biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu ‘moje dobro dete’, a ono u stvari uplašeno, nesigurno (Iako rodi se i poneko dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno). Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa svim što mu se kaže.

Za Vladeta veoma popustljive porodične granice omogućavaju intenzivan uticaj spolja ali takvo prihvatanje promena može da ugrozi specifičan porodični identitet. Ovakve porodice, prema njemu, karakteriše nezainteresovanost i međusobna nepovezanost članova. Roditelji nisu zainteresovani za rast i razvoj dece. Deca imaju previše slobode i ne prave razliku između dobrih i loših postupaka. Emocionalni odnosi su hladni i dete ne oseća da je voljeno, zaštićeno i sigurno.

Jerotić je često pričao i za ljubav. Smatra da voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Da nije lako voleti čoveka onakvog kakav jest, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaknuti ćemo ga da bude onakav kakav može biti. Za Vladeta nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj žive katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi kako bi voleli. Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju voleti. U samoći čoveku se otvara put u vlastitu dubinu, i ako on uspe sići u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imat će otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti. Takođe smatra da je velika veština umeti razgovarati s čovekom, a još veliko je opraštati.

Smatra da je samo je čovek taj koji ne oprašta ni sebi ni drugima, nego traži osvetu, agresijom kažnjavajući druge, često nevine ljude i narode. Kažnjavajući samog sebe čovek, navlačeći na sebe nesvesno sve moguće psihosomatske bolesti, alkohol i drogu, obolevajući od depresije i dovodeći sebe do samoubistva. Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenjiva sumorna božica, pratilja našeg bića.

Sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a i smrt, težim i mučnijim. On kaže da samo “volja za smisao” može nas učiniti odgovornim i tada tek spremnim pomoći i sebi i društvu.

Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

 

Nagrade i priznanja  

Vladeta je dobitnik je više nagrada:

Ø  Zahvalnica Matice srpske, 1982.

Ø  Povelja bolnice „Dr Dragiša Mišović“, 1983.

Ø  Povelja srpskog lekarskog prijatelja, 1993.

Ø  Nagrada „Đorđe Jovanović“, 1994.

Ø  Nagrada „Laza Kostić“, 1997.

Ø  Orden Svetog Save I stepena, 2001.

Ø  Nagrada Isidora Sekulić 2003. godine za knjigu „Putovanje, zapisi, sećanja“.

Ø  Nagrada Dositej Obradović 2014. godine, za životno delo

Ø  Velika povelja Brankovog automobila 2017. Godine.

 

Poznate knjige:

LIČNOST MLADOG NARKOMANA – Beograd: Institut za alkoholizam i narkomaniju, 1974.

PSIHOANALIZA I KULTURA – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1974.

BOLEST I STVARANJE – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1976.

IZMEĐU AUTORITETA I SLOBODE – Beograd: Prosveta, 1980.

NEUROTIČNE POJAVE NAŠEG VREMENA – Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 1981.

NEUROZA KAO IZAZOV – Beograd: Medicinska knjiga, 1984.

PSIHODINAMIKA I PSIHOTERAPIJA NEUROZA (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984.

DAROVI NAŠIH ROĐAKA I deo – Beograd: Prosveta, 1984, II deo: Prosveta 1993.

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1988.

JUNG IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA – Beograd: Prosveta, 1990.

MISTIČKA STANJA, VIZIJE I BOLESTI – Gornji Milanovac: Dečije novine, 1992.

PUTOVANJE U OBA SMERA – Beograd: Plato, 1992.

KAKO ZAMIŠLJAM DA BIH RAZGOVARAO SA VLADIKOM NIKOLAJEM VELIMIROVIĆEM – Šabac: Šabačko-valjevska eparhija, 1993.

RAZGOVORI SA PRAVOSLAVNIM DUHOVNICIMA – Vranje: Književna zajednica "Borisav Stanković", 1994.

PSIHOLOŠKO I RELIGIOZNO BIĆE ČOVEKA – Novi Sad: "Besede", 1994.

VERA I NACIJA – Beograd: Tersit, 1995.

SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU – Beograd: Manastir Hilandar, 1996.

POSETE, ODLOMCI – Vršac: KOV, 1996.

STARO I NOVO U HRIŠĆANSTVU – Beograd: Istočnik, 1996.

UČENJE SVETOG JOVANA LESTVIČNIKA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1996.

UČENJE SVETOG ISAKA SIRINA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1997.

UČENJE SVETOG MARKA PODVIŽNIKA I DRUGI OGLEDI – Beograd: Ars Libri, 1998.

DUHOVNI RAZGOVORI – Valjevo: Glas crkve 1997.

HRIŠĆANSTVO I PSIHOLOŠKI PROBLEMI ČOVEKA- Beograd: Bogoslovski fakultet SPC, 1997.

SLIKARSTVO SVETOZARA SAMUROVIĆA – Valjevo: Valjevac, 1998.

INDIVIDUACIJA I/ILI OBOŽENJE – Beograd: Ars Libri, 1998.

DAROVI NAŠIH ROĐAKA, III deo, Prosveta, Beograd, 1999.

MOJA PUTOVANJA – EVROPA I EVROPLJANI, Partenon, Beograd, 1999.

50 PITANJA I 50 ODGOVORA IZ HRIŠĆANSKE PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, 2000.

NOVA PITANJA I ODGOVORI IZ HRIŠĆANSKO-PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd:Ars Libri, Banjaluka: Besjeda, 2003.

DAROVI NAŠIH ROĐAKA, IV deo - Beograd: Ars Libri, 2007.

Poznati prevodi:

Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 -{cm}-

Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 -{cm}-

Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96.

 

Elena Jovančić, psiholog

 

Literatura:

http://www.rastko.net/zaduzbinajerotic/

https://sh.wikipedia.org/wiki/Vladeta_Jeroti%C4%87

https://luftika.rs/vladeta-jerotic-citati/

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D1%82%D0%B0_%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%9B