Vladeta Jerotić je rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskim ulicama, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Dok je bio mali, često je pitao roditelje zašto nema brata ili sestru, a kasnije mu se činilo da je baš dobro što je jedinac jer je uživao u narcističkim prednostima jedinca, kao što sam kaže. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”. Kao dete, Vladeta je bio živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope.
Smatra da je jedan deo Senke u njegovoj ličnosti - samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – a drugi deo pripisuje egoizmu, koji je pretio kao i kod većine jedinaca, nad kojim smatra da roditelji preterano lebde i strepe, da nabuja u porodici. Zato je preporučivao većini svojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto smatra da je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde ,,raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno”.
Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju koja je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Vladeta je poslednju godinu gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. Tada je prvi put pričao da je osetio uzaš kad je vidio svoj rodni grad u plamenu nakon bombardovanja Beograda. Nakon ovih dešavanja otišao je sa ocem u vojsku u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, a vratio se ubrzo u Beograd 1942. godine. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar - volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan.
U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet. Međutim, posle jedne ozbiljnije povrede oka i njegovog prvog "ozbiljnog" zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja ga je lečila, odlučio je da studira medicinu (za koju je, njegov otac "navijao"). Kad se jedan njegov dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto je rešio da upiše medicinu radi psihijatrije.
Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961. godine, živeo je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus.
Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotića razvio je obimnu i plodnu publikacijsku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i iz oblasti teologije i filozofije hrišćanstva i njenog korišćenja u druge verzije. Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz područja pomenutih oblasti u skoro svim većim gradovima u Jugoslaviji, a u poslednjoj godini u Beogradu i ostalim gradovima Srbije.
Vladeta se bavio i zanimao ga je i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima pisao je da se ljudska psiha sadrži od tri "paralelno i neprekidno aktivna" sloja koja se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.
Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (odeljenje jezika i književnosti). Bio je i član srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu.
U svojim radovima bavio se mnogim temama.
Jerotić kaže da ne zna da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen i smatra da koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge.
Često je pominjao u svoje govore da se dete rađa vrlo složeno i da fetus sve pamti. Zato je smatrao da je jako važno da majka dete nosi radosno. Prema njemu nije isto radosno i veselo, a poželjno je da majka, koliko god može, da nosi bebu sa radošću. Naravno smatra i da je otac jako važan i da treba oboje podjednako da žele dete. I da nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu - kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu.
Smatra da upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum” naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.
Takođe smatra da dete koje je staro tri, četiri godine kada sluša majku i oca kako raspravljaju o nekoj temi pa svako iznosi svoje argumente se uči dijalogu. Iako ništa ne razume (šta je to o čemu roditelji pričaju) dete negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.
Prema Jerotićevom mišljenju ne treba odmah grditi dete, nego treba hvaliti decu kada urade nešto dobro, jer i ako rano postanu gorda mogu se korigovati. On smatra da je zavidljivost češća u porodicama gde ima više dece i kad je dvoje dece ili više, roditelji treba posebno da paze jer se prirodno javlja zavidljivost, a deca često misle da otac i majka više vole brata ili sestru. Ako je dete nemirno, Jerotić smatra da treba da ga pustimo jer često je to inteligentno i bistro biće. A roditelji, u neznanju, za mirno i poslušno dete kažu ‘moje dobro dete’, a ono u stvari uplašeno, nesigurno (Iako rodi se i poneko dobro dete koje je jednostavno takvo, iako je snalažljivo i pametno). Greška je velika što ono nemirno dete tuku, a ono je najčešće inteligentno dete. I baš ta inteligencija mu ne da da se pomiri lako sa svim što mu se kaže.
Za Vladeta veoma popustljive porodične granice omogućavaju intenzivan uticaj spolja ali takvo prihvatanje promena može da ugrozi specifičan porodični identitet. Ovakve porodice, prema njemu, karakteriše nezainteresovanost i međusobna nepovezanost članova. Roditelji nisu zainteresovani za rast i razvoj dece. Deca imaju previše slobode i ne prave razliku između dobrih i loših postupaka. Emocionalni odnosi su hladni i dete ne oseća da je voljeno, zaštićeno i sigurno.
Jerotić je često pričao i za ljubav. Smatra da voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Da nije lako voleti čoveka onakvog kakav jest, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaknuti ćemo ga da bude onakav kakav može biti. Za Vladeta nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj žive katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi kako bi voleli. Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju voleti. U samoći čoveku se otvara put u vlastitu dubinu, i ako on uspe sići u nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imat će otvoren i pravi put prema bližnjem, prema Ti. Takođe smatra da je velika veština umeti razgovarati s čovekom, a još veliko je opraštati.
Smatra da je samo je čovek taj koji ne oprašta ni sebi ni drugima, nego traži osvetu, agresijom kažnjavajući druge, često nevine ljude i narode. Kažnjavajući samog sebe čovek, navlačeći na sebe nesvesno sve moguće psihosomatske bolesti, alkohol i drogu, obolevajući od depresije i dovodeći sebe do samoubistva. Sumnja je plod samo kao prelazna i prolazna faza u razvoju ličnosti, ali često, nažalost, naročito na ovom olujnom i trusnom tlu, na kome se sumnjalo u sve i svakoga, ona ostane trajna i neizmenjiva sumorna božica, pratilja našeg bića.
Sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a i smrt, težim i mučnijim. On kaže da samo “volja za smisao” može nas učiniti odgovornim i tada tek spremnim pomoći i sebi i društvu.
Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.
Nagrade i priznanja
Vladeta je dobitnik je više nagrada:
Ø Zahvalnica Matice srpske, 1982.
Ø Povelja bolnice „Dr Dragiša Mišović“, 1983.
Ø Povelja srpskog lekarskog prijatelja, 1993.
Ø Nagrada „Đorđe Jovanović“, 1994.
Ø Nagrada „Laza Kostić“, 1997.
Ø Orden Svetog Save I stepena, 2001.
Ø Nagrada Isidora Sekulić 2003. godine za knjigu „Putovanje, zapisi, sećanja“.
Ø Nagrada Dositej Obradović 2014. godine, za životno delo
Ø Velika povelja Brankovog automobila 2017. Godine.
Poznate knjige:
LIČNOST MLADOG NARKOMANA – Beograd: Institut za alkoholizam i narkomaniju, 1974.
PSIHOANALIZA I KULTURA – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1974.
BOLEST I STVARANJE – Beograd: BIGZ (Biblioteka XX vek), 1976.
IZMEĐU AUTORITETA I SLOBODE – Beograd: Prosveta, 1980.
NEUROTIČNE POJAVE NAŠEG VREMENA – Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 1981.
NEUROZA KAO IZAZOV – Beograd: Medicinska knjiga, 1984.
PSIHODINAMIKA I PSIHOTERAPIJA NEUROZA (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984.
DAROVI NAŠIH ROĐAKA I deo – Beograd: Prosveta, 1984, II deo: Prosveta 1993.
ČOVEK I NJEGOV IDENTITET – Gornji Milanovac: Dečje novine, 1988.
JUNG IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA – Beograd: Prosveta, 1990.
MISTIČKA STANJA, VIZIJE I BOLESTI – Gornji Milanovac: Dečije novine, 1992.
PUTOVANJE U OBA SMERA – Beograd: Plato, 1992.
KAKO ZAMIŠLJAM DA BIH RAZGOVARAO SA VLADIKOM NIKOLAJEM VELIMIROVIĆEM – Šabac: Šabačko-valjevska eparhija, 1993.
RAZGOVORI SA PRAVOSLAVNIM DUHOVNICIMA – Vranje: Književna zajednica "Borisav Stanković", 1994.
PSIHOLOŠKO I RELIGIOZNO BIĆE ČOVEKA – Novi Sad: "Besede", 1994.
VERA I NACIJA – Beograd: Tersit, 1995.
SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU – Beograd: Manastir Hilandar, 1996.
POSETE, ODLOMCI – Vršac: KOV, 1996.
STARO I NOVO U HRIŠĆANSTVU – Beograd: Istočnik, 1996.
UČENJE SVETOG JOVANA LESTVIČNIKA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1996.
UČENJE SVETOG ISAKA SIRINA I NAŠE VREME – Beograd: Ars Libri, 1997.
UČENJE SVETOG MARKA PODVIŽNIKA I DRUGI OGLEDI – Beograd: Ars Libri, 1998.
DUHOVNI RAZGOVORI – Valjevo: Glas crkve 1997.
HRIŠĆANSTVO I PSIHOLOŠKI PROBLEMI ČOVEKA- Beograd: Bogoslovski fakultet SPC, 1997.
SLIKARSTVO SVETOZARA SAMUROVIĆA – Valjevo: Valjevac, 1998.
INDIVIDUACIJA I/ILI OBOŽENJE – Beograd: Ars Libri, 1998.
DAROVI NAŠIH ROĐAKA, III deo, Prosveta, Beograd, 1999.
MOJA PUTOVANJA – EVROPA I EVROPLJANI, Partenon, Beograd, 1999.
50 PITANJA I 50 ODGOVORA IZ HRIŠĆANSKE PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd: Ars Libri, 2000.
NOVA PITANJA I ODGOVORI IZ HRIŠĆANSKO-PSIHOTERAPEUTSKE PRAKSE Beograd:Ars Libri, Banjaluka: Besjeda, 2003.
DAROVI NAŠIH ROĐAKA, IV deo - Beograd: Ars Libri, 2007.
Poznati prevodi:
Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 -{cm}-
Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 -{cm}-
Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96.
Elena Jovančić, psiholog
Literatura:
http://www.rastko.net/zaduzbinajerotic/
https://sh.wikipedia.org/wiki/Vladeta_Jeroti%C4%87
https://luftika.rs/vladeta-jerotic-citati/
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.