Život i rad psihoanalitičara Hajnriha Rakera

„Da bih mogao da ublažim patnje drugih ljudskih bića i da malo
doprinesem saznanju kako to da radim, bilo je ono što sam želeo odavno i sa posebnim intenzitetom.“

Hajnrih Raker rođen je 1910. godine u malom gradu u Poljskoj u jevrejskoj porodici, drugi po redosledu rođenja od troje dece. Po izbijanju Prvog svetskog rata njegova porodica se preselila u Beč gde je od malih nogu Hajnrih učio klavir razvijajući duboku strast i talenat za muziku. Profesor na Bečkom konzervatorijumu postao je sa samo 18 godina. Na univerzitetu je studirao psihologiju i muzikologiju i brzo postao fasciniran psihoanalitičkom teorijom. Ovaj intenzivni interes doveo ga je do početka obuke u Bečkom psihoanalitičkom institutu gde je počeo da se bavi analizom sa holandskom analitičarkom Jeanne Lampl-de Groot, koja je studirala kod Sigmunda Frojda. Takođe je započeo medicinsku obuku, ali bio je primoran da napusti Beč sledeće godine, kada su nacisti napali Austriju.

Godine 1939. u dobi od 29 godina, Racker se preselio u Buenos Aires, primoran da pobegne od nacističkog režima u Evropi. Stigavši u Argentinu i govoreći vrlo malo španski jezik, morao je da  predaje i izvodi klavir da bi zaradio dovoljno novca da bi se ponovo uključio u analizu. U početku je to bilo kod analitičara rođenog u Španiji i suosnivača Argentinskog psihoanalitičkog udruženja (APA), Angela Garma, dok je njegova obuka analiza kasnije bila kod Marie Langer, koleginice izbeglice iz nacističkog progona, i drugog osnivača APA-e. Tokom posete Urugvaju 1944. godine, Racker je  upoznao Noune Tronkuoi i oni su se venčali kasnije te godine. Imali su dvoje dece i ostali su zajedno do Rackerove rane smrti 28. januara 1961. Godine 1946, u dobi od 36 godina, završio je analitičku obuku, a sledeće godine je postao pridruženi član APA-e. Živahni mislilac i plodan pisac tokom svoje relativno kratke karijere, 1945. godine APA-i je dao svoj rad „O Otelovoj ljubomori“. Godine 1948. Racker je pročitao članak APA-i na temu kontratransfera, „Observaciones sobre la contratransferencia como instrumento tecnico“ (Opservacije o kontratransferiranju kao tehničkom sredstvu), prvi u nizu smelih, originalnih radova o prirodi kontratransfera. U ovom važnom doprinosu, on opisuje prenošenje i kontratransfer kao angažovanje u intenzivnom dijalogu koji je u toku, koji igra centralnu ulogu u  napretku analitičkog tretmana. On odlučno odbacuje predstavu analitičara kao u bilo kojem smislu neutralnu ili oslobođenu neuroze; Zaista, za njega kontratransferencija deluje kao vrsta vodiča ili kompasa, upozoravajući analitičara na ono što se dešava, kako unutar pacijenta, tako i u celokupnoj analizi. Iste godine predstavio je drugi rad istražujući ovu tešku, ali presudnu komponentu analitičkog rada. „Contribucion al problema de la contratransferencia“ (Prilog problemu kontra-transfera) koji je podjednako dobro prihvaćen kao i njegova „Promatranja“, a kasnije objavljen u Međunarodnom časopisu za psihoanalizu (IJP). Njegovo razjašnjavanje teorije kontratransfera bilo je vrlo uticajno i sigurno među najvažnijim kretanjima kliničke teorije u Klajnovoj tradiciji (mada je i sama Klajn uglavnom ignorisala ulogu kontratransfera, kao što je i Frojd pre nje). Mnogi analitičari, i u to vreme i  od tada, smatraju da su njegove ideje o kontratransferiranju prilično radikalne, jer su otvorile trnovitu temu o analitičaru kao subjektu koji je emocionalno reagovao na pacijenta na način koji je iskren prema izazovima koje je predstavljao a u njemu su takođe našli dragoceno kliničko sredstvo. Njegov  naglasak na centralnoj ulozi kontratransfera i njegovo osvetljavanje međudelovanja transfera-kontra-transfera, i danas objavljuju kao post-Klajnovsku teoriju i praksu. U stvari, Horacio Etchegoien, nekada Rackerov analitičar i ugledni mislilac, opisao ga je kao "jednog od najoriginalnijih i najkreativnijih analitičara u istoriji naše discipline."

Primetno je da je Paul Heimann, u isto vreme dok je Racker radio na svojoj teoriji kontratransfera, razmišljao vrlo slično, iako tada nisu bili svesni rada jedan drugog. Godine 1949. Heimann je predstavio članak Kongresu IPA-e u Cirihu, tvrdeći da „analitičarov emocionalni odgovor na svog pacijenta u analitičkoj situaciji predstavlja jedno od najvažnijih alata za njegov rad. Kontratransfer analitičara instrument je istraživanja pacijentove nesvesti („Na kontra-prenos“, 1950.). Ovo odražava upečatljiv Rackerov pristup, i jezik i sugeriše da je u godinama nakon završetka Drugog svetskog rata došlo vreme za ispitivanje ove konfliktne, izazovne, a opet vitalne oblasti analitičkog rada. Druga faza Rackerove istrage podrazumevala je razgraničenje dve različite vrste „kontratransferencijalnih identifikacija“: „usklađene“ i „komplementarne“ identifikacije. U saglasnoj identifikaciji, ego, id i superego analitičara empatično se poklapaju s onim kod pacijenta. U komplementarnoj identifikaciji, analitičar se identifikuje sa pacijentovim postupanjem prema njemu / njoj kao da je analitičar jedan od pacijentovih unutrašnjih predmeta, što onda dovodi do toga da analitičar izvrši ovu nametnutu ulogu. Pored pisanja, Racker je posvetio dosta vremena i energije podučavanju. Ovaj aspekt njegovog rada bio mu je veoma važan, a njegova veština učitelja dovela je do toga da mu je ponuđeno Sloan Visiting profesorstvo na psihijatrijskoj školi Menninger u Kanzasu. (Nikada nije bio u stanju da preuzme ulogu, jer je neočekivano umro pre nego što je trebalo da počne.) Do 1960. godine bio je direktor Instituta za psihoanalizu u Argentini i tokom osnivanja klinike u APA-i. Otprilike u to vreme, on je takođe pozvan da učestvuje na 22. Međunarodnom psihoanalitičkom kongresu, koji će se održati u Edinburghu 1961. Međutim, on nikada nije prisustvovao kongresu: otkrio je da ima rak u novembru 1960. a umro je samo dva meseca kasnije u 50. godini. Uprkos umiranju tako prerano - kao što je Etchegoien rekao, „na vrhuncu svoje kreativnosti“, Racker je iza sebe ostavio značajan i kreativan doprinos psihoanalitičkoj teoriji. Njegov teorijski razvoj bio je poklon kasnijim analitičarima i svedoči njegovom verovanju u dalekosežni potencijal analitičkog rada za razumevanje i obogaćivanje ljudskog iskustva.

 

Natalija Stanković, psiholog

LITERATURA:
Racker, Heinrich. (1951). Observaciones sobre la contratransferencia como instrumento técnico. Revista
de psicoanálisis de la Asociacíon psicoanalítica argentina.
Racker, Heinrich. (1953). A contribution to the problem of countertransference. International Journal of
Psycho-Analysis, 34 (4), 313-324.
Racker, Heinrich. (1957). The meanings and uses of countertransference. Psychoanalytic Quarterly,
26 (3), 303-357.
Racker, Heinrich. (1957). Psicoanálisis del espíritu. Buenos Aires: Nova. A.P.A.
Racker, Heinrich. (1968). Transference and countertransference. New York: International Universities
Press. (Original work published 1960).