Život i rad psihoanalitičara Mihaela Fordhama

Mihael Fordham je bio engleski dečiji psihijatar i jungovski analitičar. Potekao je iz zemljoposedničke porodice Hertfordshire. Njegov otac, Montag Fordham, pisao je knjige o poljoprivredi i bio uključen u pokret za umetnost i zanat, dok je njegova majka bila obučena za pevača. Obrazovao se na Triniti College Cambridge i Medicinskoj školi Svetog Vartolomeja. Fordham je započeo svoj radni vek kao lekar zainteresovan za neurologiju, a kasnije ga je privukla nauka o analizi. Junga je upoznao preko prijatelja svog oca, dr Godvina Bainesa, koji je bio Jungov učenik.

Po završetku medicinske kvalifikacije 1932. godine, Fordham je prvo vreme bio kućni službenik (mlađi medicinski službenik) u mentalnoj bolnici Long Grove u Epsomu, Surrei. Sledeće godine počeo je da čita Jungove spise. Godine 1934. imenovan je za registrara u dečjoj psihijatriji, Londonske klinike za dečije smernice. Iste godine je ušao u ličnu analizu sa H. G. Bainesom i posetio Beč da bi se sastao sa Jungom, nameravajući da trenira s njim. Bio je razočaran u ovoj potrazi i vratio se u London. 1935. godine ,započevši godinu lečenja opšte prakse u Barkingu u Esseku. Prekinuo je analizu sa Bainesom i prešao na Jungovski obučenu Hilde Kirsch, oženjenu drugim Jungiancem, Jamesom Kirschom, a par se preselio u Englesku da bi pobegao od nacističke Nemačke. Takođe 1936. godine zaposlio je honorarno savetnika u klinici za dečije smernice u Nottinghamu, Midlands. Na izbijanju Drugog svetskog rata ostao je u Nottinghamu, a brak mu se okončao do 1940. Takođe 1940, njegova analitičarka Hildegard Kirsch emigrirala je u Sjedinjene Države. Godine 1942. započela je nova faza njegovog života. Oženio se svojom drugom suprugom i imenovan je za psihijatra savetnika za evakuisanu decu u oblasti Notingem. Godine 1943. umro je njegov dugogodišnji mentor i prijatelj Peter Baines. Sedamdesetih godina takođe će konačno uspostaviti zasebnu jungovsku obuku za analitičare koji žele da se specijalizuju za rad sa decom i adolescentima. Vraćanjem u glavni grad, zauzeo je mesto savetnika Klinike za dečije smernice u bolnici za nervne bolesti Vest End. Godine 1947. stekao je doktorat medicine. Nastavio je monumentalni rad na uređivanju Jungovih tada objavljenih dela koja su na kraju narasla na 20 svezaka, i vodio je prepisku sa Jungom. Tokom narednih decenija vodio je privatnu analitičku praksu i imao ulogu u Klinici Tavistock, podučavajući polaznike uključene u posmatranje beba. Predavao je i pisao radove i knjige. Sa svojom suprugom igrao je ključnu ulogu u obuci sledeće generacije jungovskih analitičara i davanju glavnih teorijskih doprinosa. Godine 1971. počastvovan je time što je postao član osnivača Kraljevskog koledža psihijatara.

Bio je ko-urednik engleskog prevoda K.G. Jungovih sabranih dela. Njegova klinička i teorijska saradnja sa psihoanalitičarima škole objektnih odnosa dovela ga je do značajnih teorijskih doprinosa onome što je postalo poznato kao „Londonska škola“ analitičke psihologije, za razliku od pristupa Instituta K. G. Jung, u Nemačkoj. Njegova pionirska istraživanja o ranom detinjstvu i detinjstvu dovela su do novog razumevanja sopstva i njegovih odnosa sa egom. Deo Fordhamovog nasleđa pokazao je da’ ja’ u svojim objedinjavajućim karakteristikama može nadići očigledno suprotstavljene snage koje se u njemu okupljaju i da dok je umešan u borbu, može biti izuzetno remetilački i destruktivno i kreativno. Fordham je imao ključnu ulogu u osnivanju Društva za analitičku psihologiju u Londonu 1946. godine i osnivač je časopisa Journal of Analitical Psichology, najistaknutijeg časopisa u toj oblasti, čiji je urednik bio 15 godina od 1955. godine. Fordham je, putem foruma Medicinskog odeljenja Britanskog psihološkog društva, širio Jungove ideje u posleratnom periodu. Upoznao ih je sa širokom grupom kliničara, koji uglavnom nisu bili upoznati sa Jungovim delom ili kada je postalo dostupno na engleskom jeziku, nisu ga čitali iz političkih razloga (odanost Frojdu). U praksi je to značilo da je on zauzvrat bio otvoren za učenje o radu drugih analitičara u britanskoj školi za predmetne odnose, Frojdovih sledbenika.

Gotovo neprimećen, ostajući netaknut od drugih istraživača i praktičara, bio je koncept sadržan u ovom opisu delovanja sopstva, a to je da je ‘ja’ pomoglo u oblikovanju i stvaranju okruženja u svojim interakcijama sa njim. Ovaj koncept je uveo ideju delovanja pojedinca u sopstveni razvoj. Sebstvo, kakvo ga je Fordham zamislio, bilo je podstrekač koliko i receptor iskustva deteta. Ova koncepcija je stvorila posebno jungovsku teoriju o razvoju ega u kojoj je interakcija između majke i bebe obezbedila jedinstvenost situacije, jedinstvenost koju je stvorilo odojče i majka. Poput Junga, Fordham je shvatio da je nestabilnost uma iznedrila oštre unutrašnje borbe, uglavnom protiv negativnih sila bezumlja, cinizma i svih njihovih derivata i perverznih sekvenci. Kroz ove borbe lepota kontinuiteta sopstva, onoga što je Jung nazvao „perspektivnom“ prirodom psihe, sa svojom sposobnošću da se sama izleči, može da pokrene zainteresovanog tražioca. Jungova psihologija je individualna psihologija, a njegovo oklevanje da neguje institucionalizaciju svojih ideja proizašlo je iz njegovog saznanja da se pojedinačna metoda može predavati samo sa teškoćama. Veliki deo Fordhamovog rada suprotstavio se ovom verskom aspektu jungijanizma. Razumejući komplementarnost Jungovog doprinosa Frojdu, Fordham je skrenuo pažnju na potrebu da se analiza prenosa dobro utemelji kao preduslov za dublju analizu sopstva, a njegov primer je pokazao obogaćujuće kvalitete psihoanalitičkih koncepata u ovom zadatku.

U osnovi je opisao jedinstvenu teoriju polja sopstva koja je promenila jungovsku percepciju života- kao prvu i drugu polovinu. Inspirisao ga je Jung, ali nije bio „Jungianin“. To je značilo da se Fordham, kada je proučavao Jungovo delo i utvrdio nejasnoće, oslanjao na kliničke dokaze koji su ga vodili, a nije, kako se to često dešava, tvrdio da je njegovo gledište bilo ispravno, jer je to zapravo ono što je ‘profesor’ I mislio, time uvodeći moralni element u argumentaciju. Tradicionalno Jungovska analiza mitologiju tretira gotovo kao metapsihologiju, tražeći mitove da ilustruju ponašanje. Fordham je preokrenuo ovu tradiciju i koristio je svoj klinički rad sa ljudima da osvetli savremene mitove. Preokrenuvši ga na taj način, ne odričući se u potpunosti upotrebe mitova za rasvetljavanje kliničkog materijala, on je ne samo pružio veliku pomoć Jungian-ovoj analizi, već je pružio i kliničku osnovu za same mitove, utemeljio ih i time zaustavio da plutaju dalje kao da su to samo fragmenti analize koji lebde u magičnom svetu. Fordham je svoj pristup radije nazvao „naučnim“. Šta je ovo u suštini značilo za njega, bilo je razmišljanje i rad na emocionalnom iskustvu. Učenje je, osećao je, proizašlo iz promene uma koja je proizašla iz ovog procesa, svojevrsne unutrašnje reorganizacije srodne rastu.

Širina interesa Majkla Fordhama, ljubav prema Jungu i naučno istraživanje doveli su ga do toga da je povodom Jungove smrti 1960. godine napisao: Njegovo ime je i dalje gotovo automatski povezano sa Frojdovim imenom kao najbližem Frojdu jednakom, i ako je njegovo glavno životno delo na kraju trebalo da se temelji na ličnoj i naučnoj nekompatibilnosti sa Frojdom, postoje oni koji veruju, poput mene, da je ovo bila katastrofa, a delom iluzija, od koje patimo i nastavićemo to činiti dok ne popravimo štetu. Fordhamov život je bio otvoren za ovaj zadatak popravke. Davao je radove psihoanalitičkim grupama, pokazujući im vrednost Jungove arhetipske psihologije. Promovisao je diskusije i konferencije u Britaniji sa govornicima izvučenim iz Jungijanaca, Frojdijanaca i psihijatara. Pažljivim proučavanjem kliničkog rada Frojda i onih koji su došli posle njega, opremio se da širi psihoanalitičke ideje u svom analiziranju, učenju i nadgledanju i da pokaže gde su veze i razlike između dva velika pionira.

Natalija Stanković, psiholog

 

 LITERATURA:
"Michael Fordham (1905–1995).", The Journal of Analytical Psychology, 40 (3): 418–34, July
1995, ISSN 0021-8774, PMID 7649848
Hobdell, R (1986), "A bibliography of the writings of Michael Fordham.", The Journal of
Analytical Psychology (published July 1986), 31 (3): 307–15, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00307.x, PMID 3528105
Fordham Michael (1998). Roger Hobdell (ed.). Freud, Jung, Klein-- the Fenceless Field: Essays
on Psychoanalysis and Analytical Psychology. Routledge. ISBN 978-0-415186155.
Hubback, J (1986), "Frieda Fordham's influence on Michael", The Journal of Analytical
Psychology (published July 1986), 31 (3): 243–6, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00243.x, PMID 3528104
Hubback, J (1986), "Fordham the clinician as seen in his writings", The Journal of Analytical
Psychology (published July 1986), 31 (3): 235–42, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00235.x, PMID 3528103
"Michael Fordham re-viewed", The Journal of Analytical Psychology, 31 (3): 195–315, July
1986, doi:10.1111/j.1465-5922.1986.00195.x, PMID 3528101