Šta se krije iza čovekove fasade? – Upoznaj sebe samog!

 

 Na vratima drevnog proročišta u Delfima stoji natpis: „Gnothi Seauton!“ ili „Upoznaj sebe samog!“ Ova rečenica čini se paradoksalnom na prvi pogled. Međutim, odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ neretko navede čoveka da zaćuti i promisli, da bi shvatio da nije siguran koji odgovor je pravi. Kada treba dati popis svojih autentičnih osobina, teško je odoleti da se ne predstavi svoja željena verzija, a ne ona iskonska, realna. Svakodnevni život suočava čoveka sa stalnim pritiskom da bude socijalno dobro adaptiran, tako da on sa onim što jeste, treba naći svoje mesto pod suncem. U moru uloga koje su mu date ili nametnute, formira se fasada koja ponekad zamagljuje ono što boravi u samoj srži njegovog bića. Tako početak novog dana za mnoge predstavlja nabacivanje socijalno poželjnog ruha koje srasta s kožom, tako da postaje teško razgraničiti ko je osoba u stvari.

Kada je reč o čovekovom identitetu, Jerotić (Jerotić, 2013) govori da pored toga što smo izloženi konstantnim tranzicijama, jezgro naše ličnosti je ono koje opstaje pored svih promena i pruža nam sigurnost u vidu stabilnosti naših osećanja, opažanja, slika i delanja. Osim toga, naglašava da savremeni uslovi života otežavaju da se osećanje identiteta održi stabilnim i da nesklad koji postoji u svetu predstavlja pretnju za čoveka i izaziva strah u njemu. (Jerotić, 2013) Stoga je čovek razapet između potrebe da održi kontinuitet i postojanost svog identiteta, ali i da se uklopi i ukalupi u skladu sa zahtevima sredine. 

            Važan deo identiteta jedne osobe čine njene uloge koje su date po rođenju ili se stiču i uče kroz odrastanje i život. Čovekovu ulogu određuje položaj, odnosno mesto u društvenom sistemu, koje podrazumeva obavljanje izvesnih aktivnosti i funkcija, ispunjavanje nekih zadataka, što dovodi do određenih oblika ponašanja. Na ranom uzrastu, postoji položaj malog deteta, da bi se sa odrastanjem, broj položaja povećao: položaji u društvenoj klasi, u okviru svoje profesije, u porodici, među prijateljima, u preduzeću... (Rot, 2014) Uloga predstavlja očekivano ponašanje koje ide uz određeni položaj, a to su postupci koji se smatraju obaveznim, oni na koje se ima pravo, kao i načini psihološkog reagovanja koji se smatraju prirodnim za osobe koje imaju određene položaje. Npr: lekar je u obavezi da u skladu sa moralnim i etičkim principima postupa prema pacijentima, ima pravo da zahteva iskrenost i otvorenost od njih, a očekuje se da je zainteresovan za trajno uvećavanje svog medicinskog znanja. (Rot, 2014) Uprkos neminovnosti da čovek kao društveno biće igra veliki broj uloga, Loven (Loven, 2018) naglašava da uloga i osoba nisu isto, odnosno da nije svrha uloge da zameni ili prikrije osobu. Otuđenost od sosptvene suštine može biti izvor velike nesreće, iako osoba prividno uspešno pliva kroz život, ispunjava životne zadatke i predmet je divljenja ili  zavisti okoline.

            Heraklit je rekao da je karakter čoveku sudbina. Prema Adleru (Adler, 1990) karakter je duševni stav, način na koji se čovek odnosi prema svojoj okolini. Često se među laicima vode polemike o tome koliko je realno da se čovek promeni, pri čemu se stavovi kreću od toga da se to gotovo ne dešava, do ideje da su neka životna iskustva iskušenja koja mogu preobratiti osobu do neprepoznatljivosti. Loven (Loven, 2018), govoreći o konstruktivnim promenama, smatra: „Promena je moguća, ali mora početi prihvatanjem samog sebe. Kada energiju upotrebljavamo za borbu protiv svog karaktera (sudbine), ništa ne preostaje za rast ili za prirodni proces isceljenja.“ Kada osoba poseduje deo koji teško prihvata kod sebe, suočavanje sa njim može biti suviše bolno, tako da se on odbacuje, ali na taj način se blokira put ka uspešnoj promeni. 

Književna dela puna su junaka koji tragaju za sobom, nemirni u tom lutanju, pokušavajući da spoznaju ko su zapravo. Heseov (Hese, 1994) Sidarta je primer: „To što ništa ne znam o sebi, što je za me Sidarta ostao tuđ i nepoznat, proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam se sam sebe, neprekidno sam bežao od sebe!“ Ova vanvremenska tema dobija novu dimenziju u savremenom dobu. Svakodnevno smo bombardovani raznim sadržajima i predočeno nam je bezbroj načina da upotpunimo svoje vreme. Ubrzani tempo kojim živimo, kao da sa sobom nosi poruku da moramo stalno biti zauzeti da bismo vodili smislen i ispunjen život. Koliko god se trudili da pratimo najnovije trendove, sve smo više gladni novih iskustava, novih izazova, osećamo se nedorečeni u ispunjenju svoje svrhe. Ispada da ona nije ništa drugo nego utrkivanje sa svakim novim danom u kom treba popuniti čeklistu stvarnih i izmišljenih obaveza koje daju poentu našem postojanju. Ipak, stiče se utisak da nas utrkivanje sa vremenom zapravo otuđuje od suštine i sprečava da se zagledamo u sopstvenu dušu, u svoje iskonske potrebe i ono čemu zaista težimo kada zanemarimo tuđe, nametnute imperative, očekivanja okoline, porodice, prijatelja, partnera...

Prema Jungu (Jung, 1996), jastvo je centralni deo psihičkog aparata koji određuje tok ili obrazac kretanja procesa individuacije. Ako pojedinac tokom života uspešno asimilira nesvesni sadržaj svoje psihe, svesno integrirše potisnuti sadržaj i dozvoljava autonomiju svom animusu ili animi on istovremeno podstiče ispoljavanje onoga što on naziva jastvom. Zapravo, da bi čovek dotakao svoju suštinu, potrebno je da se bavi sobom, da osvešćuje svoje nesvesno radom na sebi kako bi se mogao nazvati autentičnim bićem.  Psihoterapeut je tu poput veštog i ljubaznog vodiča koji svedoči nepredvidivom i uzbudljivom putovanju kroz hodnike i odaje ljudske duše.

Vinikot (Vinikot, 1965, prema Trebješanin, 2012) govori o „pravom selfu“, za kojim se traga u psihoterapijskom procesu onda kada je razvijena odbrambena struktura, odnosno „lažni self“. Pravo „lice“ osobe je nerazvijeno i nedostupno jer su njene izvorne potrebe na ranom uzrastu zanemarene i nezapažene, tako da je ona prinuđena da „imitira“ život glumeći da stvarno i spontano postoji. Čovek koji razvije „pravi self“, imao je sreću da odrasta u povoljnim okolnostima i da ima „dovoljno dobru majku“, koja adekvatno, pravovremeno i kvalitetno reaguje na detetove iskonske potrebe. Kada između majke i bebe postoji usklađena interakcija, dete se oseća prihvaćenim, živim i doživljava punoću i smisao postojanja, tako da odrasta u autentično biće. Kada majka nije posvećena, dete se zatvara u svoju ljušturu i postoji osećanje uzaludnosti pri čemu nema spontanosti i prostora za stvaranje. (Vinikot, 1965, prema Trebješain, 2012). Možemo sresti osobu koja je šarmantna i društvena, ali da je to zapravo „lažni self“, koji prikriva emocionalnu prazninu i doživljaj besmisla, što govori da treba biti oprezan sa sudovima o tuđim postupcima na osnovu slike koju predstavljaju drugima.

Psiha nastoji da, shodno stukturi čovekove ličnosti, nađe put svoje realizacije, što primećuje Hese (Hese, 1994): „Naučio je da ide i ovim i drugim putevima, hiljadu puta napuštajući svoje ja, boravio je satima i danima u nebitku. Ali, kako god su ga putevi odvajali od njegovog ja, na kraju puta se ono ipak vraćalo.“ Plivanje u sopstvenim dubinama je nekada poput upoznavanja raskošnog morskog sveta, a nekada je kretanje kroz mutnu i zagađenu vodu. Ova protivrečnost ljudske duše je neizbežna, tako da susret sa „mračnom“ stranom može biti razlog za podizanje brana i prestanak traganja, za uzmicanje pred preplavljujućim sadržajima koji se otkriju na tom putu. Međutim, dobro poznavanje sebe i svoje autentičnosti čini da čovekova ličnost postane njegovo najmoćnije oružje i sigurna baza iz koje se crpe snage za borbu i ostvaruju uspesi. 

 

Marija Stankov, psiholog

 

LITERATURA

 

·       Adler, A. (1990). Ponavanje čoveka. Novi Sad: Matica srpska.

·       Hese, H. (1994). Sidarta. Begrad: Narodna knjiga Alfa.

·       Jerotić, V. (2013). Čovek i njegov identitet. Beograd: Ars libri.

·       Jung, K, G. (1996). Aion. Beograd: Atos.

·       Loven, A. (2018). Strah od života. Beograd: Advaita.

·       Rot, N. (2014). Osnovi socijalne psihologije. Beogad: Zavod za udžbenike.

·       Trebješanin, Ž. (2012). Leksikon psihoanalize. Beograd: Zavod za udžbenike.