Život i rad Renea Špica

„Deca koja su odrasla bez ljubavi postaju odrasle osobe pune mržnje.“

Rene Špic (29. januar 1887, Beč – 11. septembar 1974, Denver) bio je austrijsko – američki psihoanalitičar. Najpoznatiji je po analizi hospitalizovane novorođene dece bez majki, kod koje je našao vezu između gubitka telesne težine i vitalnosti sa ranom smrću. Takođe je dao značajan doprinos školi ego psihologije. 

Špic potiče iz bogate jevrejske porodice, a većinu svog detinjstva proveo je u Mađarskoj. Nakon završetka studija medicine 1910, otkrio je delo Sigmunda Frojda. 1932. je napustio Austriju i stacionirao se u Parizu sledećih šest godina, gde je učio psihoanalizu na Visokoj normalnoj školi. 1939. emigrirao je u Ameriku i radio je kao psihijatar u Mount Sinai bolnici. Od 1940. do 1943, Špic je radio kao gostujući profesor na nekoliko univerziteta, pre nego je počeo da predaje na Univerzitetu u Denveru, da bi naposletku prešao u Kolorado. 

Svoje eksperimente i opservacije zasnovao je na psihoanalitičkim otkrićima u Frojdovom maniru. Dok je Frojd svoja poznata psihoanalitička ispitivanja sprovodio na odraslim ispitanicima, Špic je svoja empirijska istraživanja sprovodio sa novorođenčićima. 

Godine 1935, započeo je istraživanja u oblasti dečijeg razvoja. Bio je jedan od prvih istraživača koji su sprovodili direktne opservacije kao vid eksperimenta, baveći se kako zdravim, tako i onim ispitanicima koji imaju neku vrstu poremećaja. Njegov najznačajniji doprinos na polju psihoanalize proizilazi iz njegovih istraživanja efekata materinstva i emocionalne deprivacije na novorođenu decu. 

Špic je stavljao akcenat na nekoliko aspekata: opservaciju i procenu, anaklitičku depresiju (hospitalizam), razvojne tranzicije, procese efikasne komunikacije i razumevanje razvojne kompleksnosti.

On je tvorac termina anaklitička depresija koji se odnosi na parcijalnu emocionalnu deprivaciju gubitak voljenog objekta). Naime, kada se voljeni objekat „vrati“ detetu unutar perioda od 3 do 5 meseci , oporavak je brz i blagovremen. Ukoliko je dete deprivirano duže od 5 meseci, pokazaće simptome ozbiljno povišene deterioracije. Ovu vrste deprivacije nazvao je hospitalizam. 

Od 1945. se bavio hospitalizmom kod dece u sirotištima i bolnicama u Južnoj Americi. Ustanovio je da razvojni debalans uzrokovan nepovoljnim sredinskim uslovima tokom prve godine deteta dovodi do nepopravljivog psihosomatskog oštećenja kod „normalne“ novorođene dece. Njegove opservacije utvrdile su nagli pad intelektualnog razvoja godinu dana nakon što su tromesečna odojčad napuštena od strane svoje majke. Iskustva odojčadi u ovim situacijama prikazana su u crno – belom dokumentarom filmu „Opasnost u ranom detinjstvu“ (1947). Još jedno istraživanje Špica, pokazalo je da pod povoljnim okolnostima i usled dobre organizacije, pozitivan razvoj deteta može biti postignut. Međutim, smatrao je da u poređenju između sirotišta i dečijih domova, čak i kada bi sirotišta obezbedila dobru hranu, adekvatne higijenske uslove i medicinsku negu, deca podizana u sirotištima bila su podložnija infekcijama i kod njih je bila veća stopa smrtnosti, u odnosu na decu koja su bila zbrinuta u domovima, zbog socijalnedeprivacije. Špic je svoja istraživanja dokumentovao u filmu. Njegov film „Psihogeni poremećaj u detinjstvu“ pokazuje efekte emocionalne i materinske deprivacije na atačment. Film je inspirisao značajne promene, naročito u oblasti brige o deci na institutima i u domovima i bolnicama, zato što je obogaćeno znanje o uticaju deprivacije na razvoj deteta.

Špicov doprinos teoriji afektivne vezanosti

Rene Špic je poredio grupu odojčadi u izolovanim bolničkim krevecima sa onom koja su podignuta u zatvorskim uslovima od strane njihovih uhapšenih majki. 37 % odojčadi koji su podignuti na mračnim i sumornim bolničkim odeljenjima je preminulo, a nije bilo preminule dece među onima koja su podizana u zatvoru. Bebe odrasle u zatvorskim uslovima uz prisustvo svojih majki rasle su brže, bile su krupnije i napredovale su više u svakom pogledu i po svim kriterijumima koje je Špic ispitivao. Nasuprot njima, odojčad koja su preživela bolničke uslove bila su mršava, te su pokazivala očigledne psohološke, kognitivne i bihejvioralne smetnje. Špic je pokazao da ozbiljni mentalni i bihejvioralni problem mogu biti rezultat nepostojanja bar jednog brižnog roditelja koji je posvećen svom detetu.

Metod ispitivanja koji primenjuje Špic podrazumeva neposredno posmatranje i longitudinalni metod. Istinska originalnost njegovog brižljivog posmatranja je što se ono tiče odnosa deteta s majkom kao prvobitnog i glavnog odnosa.

Razvoj ega

Špicov veliki doprinos ogleda se, između ostalog, u prepoznavanju postojanja tri organizatora dečije psihe:

-      socijalni osmeh – podrazumeva prvi stvarno „svesni“ odnos sa prepoznatom majkom; do kraja trećeg meseca dete pokazuje znakove koji predstavljaju prelaz iz pasivnosti u aktivnost. Kada opazi lice odrasle osobe koje se prikazuje spreda, tako da su oči, nos i horizontalna crta obrva dobro vidljive, pri čemu je lice oživljeno mimikom, javlja se reakcija smeška.

-      strah osmog meseca – podrazumeva uspostavljanje veze sa identifikovanom majkom; u prisustvu strane osobe, dete ispoljava razočaranje jer ne pronalazi svoju majku i od nje se oseća napušteno. Ova funkcija razlikovanja pokazuje da je dete fiksiralo svoj izbor na prvenstveni objekat odnosno majku, te je uspostavilo objektne odnose.

-      semantički znak negacije – između dvanaest i petnaest meseci dete prepoznaje sebe kao zaseban objekat; dete je sada uključeno u mrežu međuljudskih odnosa.

U formiranju straha, ovaj autor razlikuje tri etape:

-      Fiziološki prototip straha, odnosno, stanje napetosti

-      Reakcija izbegavanja i bega, što dete ispoljava pred nekim situacijama i objektima koji su osnov neprijatnih iskustva i samog straha

-      Strah osmog meseca, koji ima kvalitet specifičnog i unutrašnjeg psihičkog opažanja.

Marija Stankov, psiholog

Literatura: Psihoanaliza deteta, Viktor Smirnof

                  Internet

 

Kako biramo partnere iz ugla teorije emocionalne vezanosti

Šta je emocionalna (afektivna) vezanost?

Emocinalna (afektivna vezanost) je osećajna vezanost za značajne figure u našem životu. Začetak emocionalnog vezivanja javlja se kada malo dete/beba svoje socijalno reagovanje počne da uslovljava kroz vezivanje za određenu osobu u svom okruženju a to je najčešće majka. Teorija emocionalnog vezivanja zasniva se na tvrdnji da je potreba za ostvarivanjem bliskosti i povezanosti sa drugom osobom zapisana u našim genima.  Džon Bolbi je došao do otkrića da nas je evolucija programirala sa sklonostima ka izboru nekoliko značajnih osoba u životu koje su nam dragocene i od kojih zavisimo. Rođeni smo bespomoćni, fizički i psihološki nezreli i nesamostalni i odrastali zavisni od, za naš život, značajnih osoba. Naša primarna potreba je potreba za kontaktom, začeta još u materici i ne nestaje do kraja života. Ta potreba nas je na neki način i održala kao ljudsku vrstu jer jedinke koje su se vezivale imale su prednost u borbi za opstanak za razliku od ljudi koji su se oslanjali isključivo na sebe i imali manje šanse da prežive i završe kao plen. Prednost formiranja bliskih veza je očigledna. U našem mozgu postoji biološki mehanizam, poznat pod nazivom sistem emocionalnog vezivanja, koji je odgovoran za stvaranje i regulaciju odnosa sa značajnim osobama za koje se vezujemo. Zahvaljujući ovom mehanizmu, koji se sastoji od emocija i određenih obrazaca ponašanja, mi se osećamo zaštićeno i bezbedno kada smo u blizini značajnih osoba (roditelji, deca, ljubavni partneri). U praistorijskom dobu, biti blizu partnera značilo je opstanak i zaštitu života a naš sistem vezivanja razvijao se tako da blizinu druge osobe shvati i tretira kao apsolutnu neophodnost.

Poreklo stilova emocionalnog vezivanja

Istraživanja koja su obavili Filip Šejver i Sindi Hazan, pokazala su da odrasle osobe u svojim ljubavnim vezama i partnerskim odnosima, pokazuju obrasce emocionalnog vezivanja koji su slični obrascima emocionalnog vezivanja dece za roditelje. Stilovi emocionalnog vezivanja kod odraslih produkt su načina na koji su odgajani kao deca odnosno nač stil vezanosti određen je načinom na koji su prema nama postupali u detinjstvu. Ako si roditelji bili pristupačni, responzivni, osećajni i adekvatno reagovali na naše dečje potrebe pretpostavka je da je naš stil vezivanja siguran. Ukoliko su roditelji u zadovoljenju potreba deteta bili nedosledni i selektivno reagovali, naš stil vezivanja bi trebao da bude preokupiran. Roditelji koji su bili emocionalno nepristupačni, hladni, kruti i nisu odgovarali na dečje potrebe, svojim ponašanjem uticali su na formiranje izbegavajućeg stila vezanosti kod svoje dece. Novija istraživanja su pokazala da pored ovih roditeljskih uticaja, na formiranje stilova afektivne vezanosti utiče i životno iskustvo.

Koji stil partnerske emocionalne vezanosti imam?

Rano formirani obrasci afektivne vezanosti opstaju i traju kroz godine odrastanja, utiču na formiranje osobina naše ličnosti i permanentno oblikuju ponašanja, očekivanja i osećanja prema partneru. U ljubavnoj vezi naše ponašanje je posledica očekivanja i uverenja iz detinjstva odnosno verovanja koja smo sami stvorili o sebi i bliskim vezama na osnovu svojih emocinalnih veza iz prošlosti. Svi ljudi, u vezi ili u braku, potpadaju pod jednu od četiri kategorija emocionalne vezanosti: siguran, preokupiran, izbegavajući i dezorganizovan stil emocionalne vezanosti. Svi oni se razlikuju međusobno po:

-pogledu na intimnost i zajedništvo

-načinu na koji se nose sa konfliktima

-odnosu prema seksu

-sposobnosti da izraze svoje želje i potrebe

-očekivanjima koja imaju od partnera i partnerskog odnosa

Preokupirani stil emocionalne vezanosti

Osobe sa preokupiranim stilom poseduju izraženu sposobnost za detekciju ugroženosti veze. Često brinu da ih partner ne voli dovoljno ili ne u meri u kojoj bi njima prijalo. Imaju utisak da druge osobe oklevaju da im se približe onoliko koliko bi želeli. Brzo se vezuju. Poseduju veliki kapacitet za intimnost. Osetljivi su na sve što doživljavaju a naročito na detalje u vezi koji bi mogli da ukazuju na udaljavanje partnera. Ponekad nesvesne postupke partnera tumače kao pretnju vezi. U takvim situacijama obuzme ih zabrinutost ali nisu u stanju da svoju strepnju iskažu na delotvoran način. Umesto toga znaju da pribegavaju burnim reakcijama. Ako im se učini da nisu ozbiljno shvaćeni, postaju još osetljiviji i uznemireniji što stvara neku vrstu začaranog kruga. Ispoljavaju nesigurnost i strah od odbacivanja. Umeju da igraju igre da bi zadržali pažnju i interesovanje voljene osobe. Imaju teškoće da objasne šta im smeta u vezi, očekuju da partner to pogodi. Preokupiran su vezom. Strahuju da će i beznačajni postupci uništiti vezu. Veruju da moraju mnogo da se trude kako bi održali intersovanje partnera. Suviše razmišljaju o partneru i teško im je da se skoncentrišu na bilo šta drugo. Partnera precenjuju, stavljaju ga na pijedestal, svoje sposobnosti, kvalitete i talente ne vrednuju dovoljno. Osećaju teskobu kada nisu u kontaktu sa partnerom, veruju da im je to jedina šansa za ostvarivanje ljubavi, ne odustaju od njega čak i kada nisu srećni, zadovoljni i ispunjeni odnosom. Njihove veze su pravi rolerkosteri emocija. Stalno kao da žive u zoni opasnosti. Bore se da očuvaju emotivnu ravnotežu i stabilnost u ljubavnom odnosu ali imaju retke periode sigurnosti. Nekako uvek pronađu partnere sa kojim imaju osećaj ugroženosti veze, stalno se trude da ublaže to osećanje i da se približe partneru. Zapažaju i najsitnije detalje vezane za dostupnost partnera.

Izbegavajući stil emocionalne vezanosti

Osobe izbegavajućeg stila izjednačavaju intimnost sa gubitkom nezavisnosti i neprestano pokušavaju da bliskost svedu na što manju meru. To su ljudi samotnjaci na životnom putu i u međuljudskim odnosima. Oni idealizuju život samodovoljne jedinke, imaju superioran stav prema zavisnosti, precenjuju svoju autonomiju a potcenjuju bliskost i intimnost u vezi. Oni se trude i u tom svom trudu uspevaju da održe distancu i kada su u odnosu sa osobom koja im se dopada i koju vole. Bez obzira na to da li su sami ili u vezi, čak i ozbiljnoj, uvek izvode manevre kako bi druge držali na odstojanju. Potrebu za drugom osobom mogu da dožive kao slabost, skloni su omalovažavanju ljudi koji postanu zavisni od svojih partnera. Bračne i partnerske odnose mogu da doživljavaju kao zatočeništvo. Svoja osećanja češće potiskuju nego što ih izražavaju. Vezanost smatraju negativnom karakteristikom u ponašanju svojih partnera. Usmeravajući se potcenjivački na svoje partnere koje često vide kao zavisne i gladne pažnje, ignorišu nesvesno svoje potrebe i strahove. Naizgled oni osuđuju i odbacuju tuđu potrebu za pažnjom i prihvatanjem, verujući da su sami imuni na to. Možemo postaviti pitanje da li je to zaista tako? Oni osećaju duboku usamljenost čak i kada su u vezi. U ljubavnim odnosima stalno održavaju distancu i imaju spreman „plan bekstva“. Mogu imati izražen osećaj nelagodnosti u situacijama fizičke bliskosti. Ispoljavaju visok nivo samouverenosti kada je u pitanju oslanjanje na vlastite snage i manju sklonost da se drugima obrate za pomoć. U ljubavnim odnosima to im umanjuje sposobnost da iskreno govore o sebi, budu bliski i ostvare skladan odnos. Usredsređujući se isključivo na svoje potrebe zanemaruju potrebe partnera, braneći sebi na taj način da osete radost pripadanja nekome.

Dezorganizovan stil emocionalne vezanosti

U ovu kategoriju spada veoma mali procenat ljudi. To je kombinacija preokupiranog i izbegavajućeg stila. Intimnost sa partnerom im je neprijatna a uz to su i veoma nesigurni u njegovu pristupačnost. Imaju visok nivo anksioznosti u vezi kao i visok nivo izbegavanja intimnosti. Visoko su zavisni od drugih, jer u odnosu sa drugima traže potvrdu svoje vrednosti.  Istovremeno imaju i negativna očekivanja od drugih, strahuju zbog mogućeg odbacivanja i povređivanja te su skloni da izbegavaju bliskost kako bi izbegli bol zbog mogućeg neprihvatanja. Zbog ovakvih međusobno suprotstavljenih očekivanja nisu spremni da razviju adekvatnu ljubavnu vezu i partnerski odnos. Sanjare o pronalaženju partnera ali i izbegavaju ulazak u vezu ili pak ostvaruju haotične veze. U vezama su skloni manipulaciji sa partnerom sa visokom tendencijom da ga vežu za sebe. Ne uzvraćaju iskrenošću.

Siguran stil emocionalne vezanosti

Osobe ovakvog stila su dosledne, pouzdane i dostojne poverenja u ljubavnom odnosu. Već i sam početak opisa ovog stila može delovati kao dosadan jer šta ima da se kaže i priča zanimljivo za ljude koji se ne boje intimnosti niti je izbegavaju, nisu opsednuti i preokupirani odnosom sa partnerom. U njihovim ljubavnim vezama nema drame, zapleta i vrtoglavih emocija, nema klackalica ni uzbudljive neizvesnosti. U stvari tu ima dosta toga i da se kaže i sazna i razume a i usvoji od njih. Ovakve osobe kao da imaju šesto čulo za emocije partnera, u stanju su da prime i razumeju emocionalne vibracije koje primaju od partnera i da adekvatno odgovore na njih. Njihov sistem radi optimalno. Ne uznemiravaju se preterano kada su suočeni sa pretnjom kao osobe preokupiranog stila a i nisu blokirani i inhibirani kao osobe izbegavajućeg stila. U svetu partnerskih odnosa dobro se snalaze. Istraživanja su pokazala da pojedinci sa ovim stilom ostvaruju veći stepen zadovoljstva, privrženosti i uzajamnog poverenja u vezama u odnosu na ostale stilove. Na neki, spolja nevidljiv način, osobe sigurnog stila su programirane da od partnera očekuju naklonost i razumevanje i nisu preterano zabrinute da će izgubiti njihovu ljubav. Otvorene su u izražavanju svojih potreba i spremne da odgovore na potrebe partnera. Nisu opterećene ugrožavajućim mislima, ne moraju da čine napor kako bi ih potisnule, one jednostavno nisu okupirane njime ni svesno ni nesvesno. U raspravama nemaju potrebu da zauzmu odbrambeni stav, niti da povrede ili kazne partnera već sprečavaju da se sukob zaoštri. U stanju su da preispitaju svoje ponašanje i kad je neophodno da ga koriguju. Prema partneru se odnose s ljubavlju i poštovanjem.

Pravila dešifrovanja stilova emocionalnog vezivanja

Za određivanje stila naše emocionalne vezanosti možemo se osloniti na sopstveno poznavanje sebe odnosno detektovanje ne samo načina ponašanja već i šta mislimo i osećamo u vezi. Tu nam mogu biti od koristi sledeće smernice:

Utvrditi u kojoj meri partner ima potrebu za bliskošću i intimnošću.

Proceniti koliko je partner preokupiran  vezom i koliki strah od odbacivanja ima

Ne oslanjati se samo na jedan simptom, znak u vezi nego obratiti pažnju na različite signale.

Proceniti partnerovu reakciju na efektivnu komunikaciju

Obratiti pažnju i na ono što partner ne govori i ne radi a ne samo na izrečeno i manifestovano.

Možemo koristiti i upitnike za procenu stila vezanosti koji mogu da budu od velike pomoći. To su upitnici koji su koncipirani tako da odrede način na koji se odnosite prema drugima u kontekstu intimnih veza. Oni se baziraju na skali za ispitivanje iskustava u bliskim partnrskim odnosima ECR-R (K.Brennan, C.Flarey, N.Waler), CRQ (Bartholomew&Shaver), PAVa (Brennan, Clark&Shaver 1995).

Kakav partner je najbolji za nas u zavisnosti od našeg stila vezanosti

Istraživači na polju ljubavnih odnosa bavili su se pitanjem da li nas druge osobe privlače na osnovu svog ili našeg stila emocionalnog vezivanja. Dva istraživača, Paula Pijetromonako i Ketrin Karneli, došle su do otkrića da osobe sa izbegavajućim stilom emocionalnog vezivanja više privlače partneri preokupiranog stila. Najčešće žene sa preokupiranim stilom biraju muškarce sa izbegavajućim.

Osobe sa okupiranim stilom vezanosti trebalo bi da znaju da njima odgovaraju stabilne i sigurne veze koje dugo traju, koje podrazumevaju međusobnu bliskost i uzajamnu podršku. Emocionalna nedostupnost partnera (što je odlika izbegavajućeg stila) u njima izazivaju teskobu, napetost i strepnju, čineći da se osećaju nesrećno. Osobe sa izbegavajućim stilom pojačavaju njihovu anksiznost i osećaj neadekvatnosti. Njima bi najviše odgovarale osobe sa sigurnim stilom. Paradoksalno je međutim da one upravo završavaju sa izbegavajućim partnerima. I umesto da zaobiđu nepotrebnu patnju i postignu skladan odnos oni kao da biraju suprotno. Zašto je to tako? Žašto osobe kojima je potrebna bliskost biraju partnere koji će ih udaljavati od sebe? I zašto izbegavajući stil, koji čezne za autonomijom  ulazi u vezu sa osobom koja može ugroziti njegovu nezavisnost?

Paula P. i Ketrin K. Smatraju da se ovi stilovi na neki način dopunjuju. Kroz njihov odnos se potvrđuje njihovo već izgrađeno mišljenje i o sebi, partnerskom odnosu i ljubavnom partneru. Izbegavajući stil potvrđuje svoju odbrambenu predstavu da druge osobe žele da mu se suviše približe i da na taj način ugroze njegovu slobodu, a preokupiran stil potvrđuje svoje viđenje sebe kao osobe kojoj je potrebna veća bliskost nego što partner može da joj pruži, kao i očekivanje i podsvesni strah da će ih na kraju voljena osoba izneveriti. Na taj način, osobe oba stila se međusobno, a da nisu ni svesne toga, podstiču da stalno igraju istu ulogu.

Ako imate preokupiran stil a u vezi ste sa osobom izbegavajućeg stila, može se desiti da već na početku veze dobijate suprotne signale od svog partnera. On je zainteresovan za vas, zove vas ali ne preterano često, zainteresovan je za vas ali vam ne stavlja do znanja da ste jedini. Ostavlja vas da nagađate. Dobijete kompliment i osećate se ushićeno a onda opet naiđe trenutak sa dvosmislenom porukom. Uvek kada dobijate suprotne poruke, kada je toplo-hladno, dolazi do aktivacije vašeg sistema emocinalne vezanosti.  Pozitivne poruke se mešaju sa dvosmislenim a vi počinjete da živite u neizvesnosti. Posle nekog vremena svoju opsednutost, teskobu i zabrinutost krenete da izjednačavate sa ljubavlju. Vrmenom postajete programirani da vas privuku osobe sa kojima imate najmanje izgleda za stabilan i harmoničan odnos. Kada u nekoj vezi osetite uznemirenost, nesigurnost i opsednutost partnerom vi krenete da to izjednačavate sa ljubavlju. Međutim to je samo aktiviran sistem emocionalne vezanosti. Ljubav, prava ljubav u evolutivnom smislu, znači osećaj unutrašnje popunjenosti, duševnog mira, spokojstva. Osobe sigurnog stila emocionalne vezanosti mogu pružiti ovakav osećaj. Međutim sa njima možda nema one „iskre“ i impresioniranosti jer se tu dešava sve suprotno od onoga kao kada sretnete osobu izbegavajućeg stila. Tu nema dvosmislenosti, suprotnih poruka, tenzije i neizvesnosti, vaš sistem procenjuje da to nije ono pravo i zbog ove zablude može se desiti da ostanete bez sigurnog, stabilnog, doslednog partnera koji se ne plaši vezivanja, ljubavi, svojih a i vaših osećanja i potreba.

Osobe sa izbegavajućim stilom ređe stupaju u vezu sa osobom istog stila kao što su one jer im nedostaje emocionalni lepak koji bi ih držao zajedno.

Osobe sa sigurnim stilom emocionalne vezanosti su najbolji partneri. Sigurni parovi, parovi gde su i jedan i drugi partner sigurne emocionalne vezanosti, funkcionišu bolje od nesigurnih parova, onih gde su oba partnera imala izbegavajući ili preokupiran stil ili kombinaciju jednog i drugog. Mešoviti parovi, gde je jedan partner sigurnog stila a drugi nesigurnog, takođe funkcionišu skladno, manje konfliktno. Osobe sa sigurnim stilom kao da smanjuju i amortizuju nezadovoljstvo svojih nesigurnih partnera. Partner sigurnog stila podstiče razvijanje sigurnijeg stila i stava i kod svog partnera.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Izvori: 

Ljubav kao emocionalno vezivanje; Amir Levin, Rejčel Heler

Afektivna vezanost, razvoj, modaliteti i procena; Tatjana Stefanović-Stanojević

XXI vek, vek zavisnosti

Promene u stilovima života u XXI veku, ali i dvadesetak poslednjih godina prošlog stoleća nose najturbulentnije moguće performanse, koje definitivno savremeni čovek ophrvan čudesnim konglomeratom spoljnih i unutrašnjih pritisaka nije u stanju da iznese na ne-neurotičan način.Velike geostrateške promene krajem 80-ih, seksualna revolucija 60-ih, tehnološke revolucije ali i ona najaktuelnija informatička, dovele su do evidentnih novih mogućnosti u civilizacijskom prosperitetu, ali i pojedinca ostavili zbunjenim, nepripremljenim da psihološki proprati celokupnost grandioznih promena. Ugrožena je individua, ali i mogućnost formiranja zrelih, svrsishodnih odnosa, partnerskih i svih ostalih. Čovek postaje usamljeniji, sve više u alijenaciji od okoline, porodice, države, od samog sebe.

Ovakve okolnosti postaju fantastičan ambijent celokupne palete zavisnosti od onih starih, postojećih (alkohol, psihoaktivne supstance, kocka) do onih koje produkuje novo vreme i savremeni intermedijarni stilovi življenja (zavisnost od društvenih mreža,od interneta,od mobilnih telefona, od televizije) pa sve do onih trivijalnih (zavisnost od posla, od roditelja, od partnera u pasivno-zavisnim i simbiotskim odnosima).

Sa psihoanalitičkog stanovišta svaka zavisnost ima u svojoj matrici, ali i uzročnosti nadkompenzaciju na dubok osećaj osujećenosti i straha od gubitka. To je osećanje koje nosimo iz određenih faza detinjstva i prožeto je po pravilu visokim nivoom ljutnje. To je ljutnja prema nekom bitnom objektu (najčešće figure roditelja) koju pomeramo potrebom da se vežemo za određenu aktivnost, ritual ili supstancu. Često uzrok može biti i revitalizacija mustre, uz koju smo odrastali.

Karakteristično je da mnoge zavisnosti idu jedna uz drugu, ili se transformišu u različitim fazama života i smenjuju. Kulturološki ambijenti i estetika življenja takođe iniciraju sadržaj zavisnosti.

Zavisnost od društvenih mreža je specifičnija jer preplavljuje širi generacijski,i ntelektualni i socijalni spektar i stvara obrazac po difoltu (neuroza po inerciji) koji postaje automatizovani gotovo opsesivno-kompulzivni neurotični oblik. Ono što ga vezuje za klasične oblike zavisnosti jeste pomenuti neurotični spektar simptomatologije, ali i stil života koji sve više udaljava od onog svakodnevnog, autentičnog i vodi ka kreiranju neke druge, osamljenije, često nestvarne, virtuelne realnosti.

Budućnost će dati odgovore i nama psihijatrima, psiholozima, psihoterapeutima u kom smeru treba delovati kad su u pitanju mere za izlazak iz Pandorine kutije. Balans i korekcije stilova života je možda onaj svesni manevar koji će nam biti potreban. Pre toga svakako esencijalno bavljenje i prepoznavanje nesvesnih, suštinskih izvorišta pulzija koje nas vode ka zavisnosti.

Moramo prihvatiti činjenicu i da je u prirodi čoveka da adaptacija na nove koncepte ipak ima svoj vremenski limit i da će savremeni čovek ući i u fazu suptilnije i izbalansiranije interakcije sa onim što ga okružuje. Do tada budimo svesni da nova epoha, ma koliko je priželjkujemo nosi i neslućene lavirinte opasnosti.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar,psihoterapeut

Samopouzdanje kod dece - postolje razvoja zrele ličnosti

Kako se razvija samopouzdanje kod dece na pravi način je pitanje o kojem razmišlja svaki roditelj. Deca, koja su svesna svih svojih vrlina i mana, koja prihvataju sebe, lakše uspevaju da izađu na kraj sa konfliktima i negativnim uticajima. Ona su češće nasmejana i više uživaju u svom detinjstvu, imaju realističan pogled na svet i uvek teže ka optimizmu. Sa druge strane deci koja nemaju samopouzdanje često su izazovi, sa kojim se sreću tokom odrastanja, glavni uzrok frustracija i anksioznosti. Ova deca jako teško rešavaju probleme, i vođena su mislima kao što su – ja nisam dobar, ne mogu ništa da uradim kako treba- što ih može učiniti pasivnim, povučenim i depresivnim. Suočeni sa novim izazovima oni se često povlače, uvereni da nisu dovoljno dobri da se nose sa problemom.

Šta je to samopouzdanje?

Jedna od najbitnijih karakteristika ljudskih bića – sposobnost da razmišljamo o načinu na koji mislimo, omogućava nam i da mislimo o tome ko smo, kakvi smo i kako nas drugi vide. Posmatrajući proces na taj način, dolazimo do termina samosvest koji predstavlja psihološko stanje u kojem su ljudi svesni svojih osobina, osećanja i ponašanja. Samopouzdanje se može definisati kao način na koji ljudi misle o sebi. Dečiji nivo samopouzdanja je evidentan u njihovom ponašanju i stavovima. Ako deca misle dobro o sebi, dobra osećanja će se ogledati u tome kako se oni odnose prema prijateljima, nastavnicima, braći i sestrama, roditeljima i drugim. Samopouzdanje je nešto što utiče na pojedince tokom života. Veoma je važno da roditelji i drugi odrasli pomognu deci da razviju zdrav nivo samopouzdanja. Samopouzdanje je slika koju imamo o sebi, tj. posledica ili refleksija vlastitog mišljenja i verovanja o samome sebi. Tu sliku često gradimo na tuđem mišljenju o nama, na upoređivanju s drugima, na onome što (ni)smo ostvarili. Često smatramo da smo onoliko vredni koliko nas okolina smatra vrednima, važnima, pametnima, dobrima, uspešnima. U većini definicija, svest o sebi se opisuje kao ukupnost opažaja, misli, osećanja, ocena i predviđanja osobe o sebi kao iskustvenom objektu, kao učesniku u interakciji sa fizičkim i socijalnim okruženjem.

Prema Rozenbergu i Kaplanu, među istraživačima koji se u raznim područjima sreću sa pojmom o sebi, postoji saglasnost u nekoliko osnovnih pitanja. Prvo, svest o sebi se shvata kao subjektivna pojava, kao jedna od komponenti fenomenskog polja osobe. Drugo, svest o sebi je produkt socijalne interakcije. Osoba konstruiše sliku o sebi pod uticajem socijalnog iskustva. Sredina utiče na stvaranje svesti o sebi, ali osoba je onaj agens koji tu svest konstruiše, izgrađuje, održava i menja. Treće, svest o sebi značajno utiče na mišljenja, osećanja i ponašanje osobe u odnosu na iskustvene objekte. Opšti stav je da je svest o sebi iskustvena tvorevina, da se javlja u ranom detinjstvu i razvija tokom života, proširuje svoje funkcije, zadržavajući osnovne strukturne odrednice bez znatnih promena.

Period formiranja samopouzdanja

Koncept samopouzdanja počinje da se razvija u najranijoj fazi života. Od samog početka, beba uči reakcije i način viđenja sebe u odnosu na druge ljude. Već sa osamnaest meseci, dete ima jasnu viziju o sopstvenom drugačijem i specifičnom identitetu. Dalje formiranje pojma o sopstvenom „ja” je rezultat procesa socijalizacije. Zato, primarni pojam o sebi dete stiče u svojoj porodičnoj grupi, kroz odnose sa roditeljima i drugim članovima porodice, kroz identifikaciju sa njima, kroz pohvale i pokude koje čuje od roditelja, kroz njihova očekivanja . Sledeća i vrlo važna grupa u koju dete stupa je predškolska ustanova, u kojoj vaspitači i druga deca predstavljaju „značajne druge” osobe, to su generalizovani drugi pod čijim uticajem se razvija samopouzdanje. Dete uči ono što drugi govore o njemu, i to najbolje uči ono što doživljava kao pohvalu, kao pozitivnu informaciju. Već u drugoj i trećoj godini može se zapaziti da deca u igri primenjuju na sebe ocene koje su čula od roditelja. Sa godinama dolazi do internalizovanja tih ocena. Analizom ponašanja se može utvrditi da je došlo do usvajanja niza standarda vrednovanja i da su ti standardi sve više nezavisni od konkretne situacije, da odražavaju ono što je opšte i invarijantno u vrednosnim obrascima društvene sredine.

Značaj samopouzdanja?

Mnogobrojna istraživanja pokazuju da je visoko samopouzdanje povezivano sa nižim nivoom emocionalnog distresa, uspešnijim prevladavanjem stresa i zdravijim stilovima života. Značaj podsticanja samopoštovanja potvrđuju brojni klinički psiholozi koji samopoštovanje uzimaju kao kritički indeks za mentalno zdravlje. Empirijska istraživanja su potvrdila vezu između visokog samopoštovanja i zadovoljstva svojim životom. S druge strane, nisko samopoštovanje je povezano sa depresijom, anksioznošću i neprilagođenim ponašanjem. Treba naglasiti, da samopouzdanje znači lično samoprihvatanje. Niste zaljubljeni u sebe u egoističnom smislu. Jednostavno shvatate da ste zaista jedinstven i vredan pojedinac; onaj ko ne treba da impresionira druge svojim dostignućima i materijalnim dobrima. U stvari, osoba koja sebe stalno hvali ima jedan od klasičnih simptoma lošeg samopouzdanja.

Nisko samopouzdanje počinje kada dete napravi prvu grešku i kada mu se kaže da je „loša devojčica” ili „loš dečak”. I kada ono to pogrešno protumači i doživi da je „loše”, a u stvarnosti su samo njegovi postupci bili „loši”. Istina je u tome da ne postoji takva stvar kao „loše dete”. Jedino „loše” u svakom detetu je nedostatak svesti o tome šta daje pozitivne rezultate. U tom kontekstu, nisko samopouzdanje je povezivano sa višim nivoom psihološkog distresa, depresijom, anksioznošću.

Deca sa samopouzdanjem imaju osećaj unutrašnje vrednosti, koji im pomaže da spremno dočekuju izazove i rade kooperativno sa drugima. Kada deca ne razvijaju samopouzdanje, imaju tendenciju da se fokusiraju na promašaje umesto na uspehe, probleme umesto na izazove i teškoće umesto na mogućnosti. Dete mora da zna da roditelji i nastavnici brinu o njemu i da ga  prihvataju, bez obzira na to na kakve izazove nailaze u prihvatanju deteta kao ličnosti, pa čak i kada ne odobravaju njegovo ponašanje. Samopouzdanje omogućava deci na predškolskom uzrastu da prilikom rešavanja zadataka imaju osećaj postignuća. Ona na taj način razvijaju osećaj odgovornosti i poverenje u sebe, što dovodi do zdravog i stabilnog samopouzdanja.

Predškolci sa zdravim samopouzdanjem sebe vide pozitivno, zadovoljni su sobom i imaju pozitivan pogled na život. Ova deca takođe imaju tendenciju da budu fleksibilna i spremna da preuzmu rizik, jer imaju veću self-efikasnost od predškolaca sa niskim samopouzdanjem. Predškolska deca koja imaju nizak nivo samopoštovanja imaju negativnu sliku o sebi i nedostatak poverenja u sebe i svoje mogućnosti. Ona zavise od drugih i njihove pomoći da ostvare zadatke, imaju osećaj frustracije i nemaju toleranciju kada se stvari ne odvijaju na način kako su ona to zamislila. Posebno treba uzeti u obzir rezultate savremenih istraživanja, koja pokazuju promene u nivou samopouzdanja tokom različitih razvojnih perioda. Jedna od skoro objavljenih longitudinalnih studija govori u prilog tome da samopouzdanje raste tokom ranog i srednjeg odraslog doba, doživljava svoj vrhunac oko šezdesete, da bi se tokom starosti umanjivalo pod uticajem promena u socio-ekonomskom statusu i psihofizičkom zdravlju.

Socijalna sredina-komponenta razvoja samopouzdanja

Mnoge teorije stavljaju akcenat na socijalni milje kao važan faktor u samoproceni i izgrađivanju samopouzdanja. Više autora govori o tzv. simboličkom interakcionizmu kao procesu u kojem ljudi internalizuju ideje i stavove iskazane od strane značajnih drugih ljudi u njihovim životima. Kao što je pomenuto, porodična sredina je najvažnija, jer predstavalja osnovu za dalji ukupan razvoj, a samim tim i razvoj samopouzdanja. Međutim, posebno je važna i uloga škole, predškolske ustanove, a posebno učitelja u razvoju dečjeg samopouzdanja. Razvoj samopouzdanja dece uvek zahteva interakciju sa drugima i okolinom. „Na ovaj način deca dobijaju povratne informacije o svom podsvesnom ponašanju, stavovima i vrednostima. Nakon što je dete postalo svesno ovih procesa, oni se mogu menjati i razvijati, i na taj način dečija ličnost može da raste. Pored toga, boravak u grupi omogućava da pojedinci deluju drugačije u grupnim situacijama, takođe, snaga grupe zasniva se na različitosti. „Pozitivne krize i sukobi tako stvaraju nove šanse za razvoj” (Haapaniemi & Raina, 2005).

U predškolskoj ustanovi/ školi je bitna atmosfera u kojoj deca iskazuju sebe i slobodno izražavaju svoj jezik i kulturu, jer će samo tako vaspitači valjano upoznati decu i imati uslove za razvoj njihovog samopouzdanja. Vaspitači mogu da podstiču dečje samopouzdanje na više načina: da deci daju mogućnosti da se izražavaju na različite načine; da izbegavaju da kritikuju detalje u detetovom ponašanju, ako to može da ga prekine i uznemiri u slobodnom izražavanju; kad god je moguće, da se deca ohrabruju i da im se da podrška; da se ukaže poštovanje dečjim iskazima tako što će se redovno beležiti i priključivati ostalim dečjim radovima; omogućiti detetu slobodan izbor; poštovati ritam i stil pojedinog deteta; da se uvažava slabljenje ili gubitak detetovog interesovanja, kao dovoljan razlog za prekid u započetim aktivnostima. 

Kada govorimo o ulozi vaspitača/učitelja, vaspitač može da pomogne deci da poboljšaju samopoštovanje u zavisnosti od toga koliko je vaspitač značajan za njih. Vaspitači treba da steknu poštovanje i poverenje dece, i da budu istinski zainteresovani i spremni da ih podrže. Za razvoj samopoštovanja „značajan drugi” (vaspitač/učitelj), odgovoran za organizovanje okruženja koje podržava izgradnju samopoštovanja. Da bi se to obezbedilo, odgovarajuće okruženje treba da bude ohrabrujuće, da odražava prihvatanje i brigu o deci . O tome je govorila i Marija Montesori, ističući da unapređenje dečjih prirodnih tendencija ka redu i orijentaciji u Montesori okruženju pruža deci osećaj samopouzdanja. Ona se nalaze na mestu na kojem mogu da se snađu zbog čega se osećaju sigurno. Ovaj osećaj sigurnosti nije samo rezultat toga što imaju ljubaznog vaspitača na koga mogu da se oslone, već prirodan rezultat činjenice da su na mestu gde imaju poverenja u svoje sposobnosti. Ovde se radi o psihološkoj sigurnosti, koja je delom rezultat dobro struktuirane sredine koja detetu daje impuls da pokuša da se suoči s nepoznatim, uključujući neprijatnosti u životu.

Podsticanje samopoštovanja se postiže odmeravanjem očekivanja koja se stavljaju pred dete da ih ono može ispuniti i doživeti uspeh. Utvrđeno je da na dečje samopouzdanje neposredno utiče to koliki je obim detetovog iskustva sa uspesima i neuspesima. Ništa ne deluje tako dobro na razvoj samopouzdanja kao uspeh. Osećaj samopouzdanja je najveći kada dete pokuša učiniti nešto što mu je teško, jako se oko toga potrudi i tada, nakon više pokušaja, uspe. Tada se javlja ideja: Ako se zaista potrudim, mogu uspeti. To je tipičan način razmišljanja samopouzdanih ljudi. Zato moramo omogućiti deci da dožive uspeh. Moramo ih dovoditi u različite situacije kako bi otkrila u čemu su dobra. Deca uče i razvijaju se pokušavajući učiniti nove stvari. Za to im je potreban podsticaj i ohrabrenje. Moraju naučiti da ne mogu doživeti uspeh ako ne pokušaju i da je normalno da će nekad uspeti, a nekad i ne. Svaki pokušaj predstavlja kanal razvoja ličnosti, uz stimulišuće poruke pune ljubavi I pažnje razvija se samopouzdana osoba koja je spremna da pozitivno odgovori svim životnim izazovima.

Sanja Trajkov
Spec. pedagog-Defektolog

Izvori:
Borba, M. (2003). ,,Esteem Builders – A K-8 Self-esteem Curriculum for Improving Student
Achievement”,
Usmar, J., Hibberd, J. (2014). ,, Samopouzdanje – kako ga steći”
Havelka, N. (2012). ,, Socijalna percepcija