Живот и рад Пјер Мари Феликс Жанеа

Пјер Мари Феликс Жане (Pierre Marie Félix Janet) 30. маја 1859. – 24. фебруара 1947. године, је био француски психолог, филозоф и психотерапеут, пионир у области дисонације и трауматичног сећањa. Пјер Жане се сматра заједно са Вилијамом Џејмсом и Вилхемом Вунтом једним од оснивача психологије.

Жане је рођен у Паризу и још од ране младости почео је да се занима за психологију. У детињству је најпре стекао наклоност према природним наукама. У врло раном узрасту, заинтересовао се за ботанику, направио колекцију биљака и ту страст је задржао целог живота. Та страст одредила је његову склоност ка прецизном посматрању и класификацији, што је требало да учини од њега натуралисту или физиолога.

Али Жане је у себи имао и другу тенденцију која никада није била задовољена. Са осамнаест година био је веома религиозан и задржао је и касније мистичне склоности које је успео да контролише. Током живота усклађивао је научне укусе и религиозна осећања, што и сам каже да није био лак задатак за њега. Сматрао је да би то усклађивање могло бити постигнуто усавршеном филозофијом која би задовољила и разум и веру. Тако се усмерио ка филозофији.

Његово интересовање за филозофске студије се убрзало због његовог стрица, Пол Жанеа (Paul Janet). Пјер Жане истиче да је његов стриц на почетку његових филозофских студија, представио њега професору физиологије на Сорбони и да га је заправо његов стриц уписао у Медицинску Школу у Паризу и непрестано га је наговарао да комбинује медицинске и филозофске студије.

У том периоду већ су неки филозофи, психологију сматрали посебном граном филозофије, а његове филозофске идеје, истовремено научне и религиозне, довеле су га сасвим природно до проучавања психологије. Тако је од филозофа постао психолог.

Када је са 22 године постао професор филозофије, он је пожелео упркос потешкоћама да настави студије медицине и научне психологије. То његово занимање је било одлично прихваћено од  стране лекара болнице који су му ставили на располагање њихово медицинско искуство, али исто тако су му помогли да нађе субјекте који су били занимљиви и са психолошког становишта.

У том периоду Жане је добио необичан предлог од познатог лекара у Арву (франц. Le Harve), др Гилберта (Gilbert), који је усмеравао његове студије на прилично непредвиђен начин и показао му психолошке случајеве који су по њему били много запаженији. Доктор Гилберт га је упознао са једном женом Леони (Léonie) која је у младости била хипнотизована и која је била примећена како ради неке чудне ствари у вези са видовитошћу, менталном сугестијом, хипнотизмом из даљине, итд. Тако је своје ране радове Жане оријентисао према хипнотичком сомнамбулизму уместо према халуцинацијама како је на почетку планирао.

О свом раду имао је прилику да информише друштво психолога које је тек тада било основано у Паризу и које је било под руководством Жан-Мартен Шаркоа (Јean-Martin Charcot, 1825-1893) и Чарлса Ришеа (Charles Richet, 1850-1935).

Након тога следило је његово проучавање поремећаја нервног система испитивањем мистериозних појава и сумњиве стварности који су га довели у контакт са неким важним људима који су имали једнаку радозналост у својој глави као што су Шарко, Рише, Фридрик Маjeрс и други.

Жане је продужио да студира психологију код ментора Жан – Мартeн Шаркоа у психолошкој лабораторији у болници Питје Салпетриер (Pitié-Salpêtrière) у Паризу. Жане је први објавио резултате свог истраживања у својој филозофској тези 1889. године и у својој медицинској тези Ментално стање хистерије (L'état mental des hystériques), 1892. године. Дипломирао је медицину следеће године 1893.

Године 1898. Жане је постао именован за предавача психологије на Сорбони. Већ 1902. године постаје руководилац на катедри за експерименталну и компаративну психологију на Француском Колеџу, све до 1936. Пјер Жане био је члан француског института од 1913. године и био је централна фигура француске психологије у првој половини двадесетог века. Био је једна од првих особа која је навела везу измећу догађаја у прошлости код особе и негове или њене данашње трауме. Он је измислио речи ,,дисонација” и ,,подсвест”. Његово проучавање  ,,магнетних страсти” или ,,односa” измећу пацијента и хипнотичара било је основа за касније проучаван феномен преношења (трансфер).

1904-те године са пријатељем Џорџом Думом (Georges Dumas 1866-1946) основао је Часопис за нормалну и патолошку психологију (Journal de psychologie normal et pathologiquе), у коме је издао бројне чланке. У двадесетом веку Жане је развио велики модел ума у погледу нивоа енергије, ефикасности и друштвене компетенције, који је он изнео у публикацијама укључујући Опсесије и психастенију, 1903 (Obsessions and Psychasthenia) и Од бола до екстазе, 1926 (From Anguish to Ecstasy).

Жане је успоставио развојни модел ума у смислу хијерархије девет ,,тенденција” на све сложеније организационе нивое. Он је детаљно описао четири ,,ниже тенденције” које се крећу од ,,рефлексивне” до ,,елементарно интелектуалне”, две ,,средње тенденције”, које укључују језик и социјални свет и три ,,високе тенденције” које су ,,рационално – ерготски” свет рада, и ,,експерименталне и прогресивне тенденције”.

Према Жанеу, неуроза може да буде посматрана као неуспех интеграције или регресија на раније тенденције. Жане је дефинисао подсвест као ,,део који је задржао инфериорни облик услед дела вишег нивоа“. Жане је дао значајан допринос у томе како мозак обрађује трауматична искуства. Он трвди да се на јаке емоције може деловати правилним проценама и одговарајућим мерама. Неуспех да се супротивставимо искуству води до дисоцијације трауматских искустава и њиховог фрагментисаног враћања и поновног њиховог проживљавања у садашњости: осећање стреса, соматски осећаји и визуелне слике. 

Телесна психотерапија и утицај на психологију и психологе

Контраверзе око тога чија је идеја била старија, Жанеова или Фројдова, појавиле су се 1913. године на Медицинском конгресу у Лондону. Пре тог датума Фројд је одао признање Жанеу, посебно у свом раду са Јозефом Бројером (Josef Breuer 1842-1925) пишући на пример овако, ,,теорију о хистеричним феноменима коју је први изнео П. Жане, а разрадили смо је Бројер и ја“.

Почетак Телесне психотерапије се везује за Жанеа, који је основао Психолошку анализу из које је израсла Фројдова Психоанализа. Пре више од 100 година, Жане је основао једну врсту анализе психолошко-телесних процеса и Фројдова анализа је израсла из тога, али при том одбацивши тело као неконтролисано, а оставивши само вербалну компоненту.

На почетку свог рада, Фројд се заинтересовао за обимне Жанеове студије о психолошком аутоматизму и хистерији, рађене на преко пет хиљада случајева и инспирисан њима, почео је и сам да објављује нека нова запажања на исте теме при чему је само променио називе Жанеових термина. Тако је психолошка анализа постала психоанализа, Жанеов психолошки систем Фројд је прекрстио у комплекс, рестрикцију свести у репресију, психолошку дисоцијацију у катарзу итд. Телесну компоненту је избацио као неразумљиву, а оставио је само вербално комуницирање. Фројд је био нека врста цензора Жанеа, а остао је запамћен као први.

Оптужба за плагирање посебно је погодила Фројда. Фројд је у свом аутобиографском тексту из 1925. године одлучно негирао да је плагирао Жанеа, а већ 1937. године одбио је да се упозна са Жанеом из наведеног разлога: 

 ,,Када су клевету ширили француски писци, да сам слушао његова предавања и украо његову идеју, Жане је могао једном речју да оконча такве разговоре, али није.“ Балансирани закључак може бити да су Жанеове идеје, како су објављене, заиста чиниле део Фројдовог полазишта, али их је Фројд након тога садржајно развио на свој начин.

Жане је инспирисао и многе кључне концепте у Индивидуалној и Аналитичкој психологији што су Адлер и Јунг експлицитно потврдили. Карл Јунг (Karl Gustav Jung, 1875-1961), је студирао код Жанеа у Паризу 1902. године. Јунг је такође писао о дугу према Жанеу за дубље и тачније познавање хистеричних симптома. Алфред Адлер је отворено извео свој комплексни концепт инфериорности из Жанеовог осећаја непотпуности (Janet's Sentiment d'incomplétude) и њих двојица су у својим списима цитирали рад један другом у том случају.

Вилијам Џејмс је у свом есеју ,,Скривени селф”, 1890. године написао запажања П. Жанеа о ,,хистеричним сомнамбулистичким” пацијентима. Ови пацијенти били су детаљно описани у Жанеовом докторату из 1889. године ,,Психолошки аутоматизам” (De l’Automatisme Psychologique). Џејмс је запазио разне аспекте аутоматизма и вишеструке личности ,,два селфа” код пацијената који су разноврсно испољавали ,,транс, стања подсвести” или алкохолни делириум тременс. Џејмс је најверојатније био фасциниран тим манифестацијама и рекао је за Жанеу

-         ,,Проблем је колико је далеко цепање ума на одвојене свести могуће да настане у сваком од нас. Према Жанеу могуће је да се то деси само тамо где постоји абнормална слабост и последични недостатак уједињујуће или координирајуће моћи”.

Са својим концептима интеграције и синтезе, посебно у односу на развој когнитивних функција из сензорно-моторно-емоционалних основа, утицао је и на схватања Пијажеа, а индиректно и на психологију спектра свести Кена Вилбера.

Пошто је Жане био први од психолошких аналитичара нове генерације који се фокусирао на схватање значења који тело има у психотерапији, може се сматрати првим телесним психотерапеутом и претходником Вилхема Раjха (Wilhelm Reich 1897-1957). Можемо сматрати да је телесна психотерапија, на начин на који је њу практиковао и схватао Пјер Жане, старија од психоанализе која се развила из Жанеовог рада као посебно усмерење. Психоанализа је касније напустила интегративни приступ тиме што је занемарила тело и концентрисала се примарно на вербалне комуникације.

За разлику од касније сужене психоанализе, првобитна Жанеова психолошка анализа је примарно психофизички процес који подразумева интегративни приступ у којем тело има подједнаку вредност и значај. Након анализе неопходна је синтеза фрагментираних и дисоцираних стања неуротичног пацијента. Одмах после Жане, а паралелно са психоанализом, Роберто Асиађоли (Roberto Assiagoli 1888-1984) ја развио психосинтезу. Синтеза мора бити равнотежа анализи, да би се процес психотерапије правилно одвијао. 

Жане се бавио и са односом између дисања и емоционалности и, заједно са Чарлсом Ричеом (Charles Richet), детаљно је испитао и приказао дисајне обрасце код неуроза. Указао је на претерано грудно дисање са малим абдоминалним покретима, као и обрнуту дисфункцију – наглашено абдоминално дисање са незнатном укљученошћу торакса и антагонистичко дисање које је, у ствари, контрапулсирајуђе – груди и абдомен се не померају синхроно. Опсервирао је дисање клијената у стањима дубоког сна и дошао је до многих корисних налаза. Проучавајући проток телесних флуида, Жане је указао на блиску повезаност између конгестираних ткива, поремећене циркулације, кардиоваскуларне хипо/хипер функције, крвног притиска и емоционалне неравнотеже (вазо-моторна неуроза). Исто тако је указао на везу између висцеларних сензација и емоционалности и развио читаву гастро-интестиналну теорију неуроза у којој је заступао повезаност између перисталтичких функција у утроби и испољених емоционалних ставова. Истраживао је квалитете визуелне и аудитивне пажње у односу на емоционалну реактивност и указивао на значај контакта очима. Сем екстрероцепције (функционални систем помоћу којег се добијају информације из пет основих чула) и интероцепције (информације из висцере) битна је и проприоцепција која нам обезбеђује информације из мишића и на тај начин мишићну свест и осећај равнотеже (кинестетичко чуло). Проприоцепција је фундаментална за формирање наше телесне слике, уземљеност у свету, координацију и организацију кретања.

Жане је користио у третману масажу и бавио се реедукацијом кретања и покрета са циљем да утиче на оно што је он назвао контракцијама у мускулатури. Наглашавао је да је масажа важан облик невербалног комуницирања са клијентом и инсистирао на начину на који ће се она применити. Истиче да терапеут треба да објасни функцију телесног третмана додиром, да смањи анксиозност и покаже велико поштовање за свог пацијента.

-        ,,На почетку додириваће одабрану област без покретања руку, лагано да би тако пробудио десензитизовано ткиво и усмерио клијентову пажњу на муслуларне сензације којих овај није био свестан.”

Жанеов обиман рад, је био прилично занемарен све док га нису поново открили савремени истраживачи пост-трауматског стресног поремећаја који су уочили круцијални значај његових увида у тој области. Пошто су сећања на трауму кодирана у телу, неопходно је схватање телесних процеса. Многи савремени третмани клијената са трауматским искуством фокусирани су на разрешавање траума из помоћ ослaбођања блокираних моторичких потенцијала. Јер, како каже Жане, да би се заборавила прошлост неопходно је променити понашање у садашности, а тело има ту незаобилазну улогу. Можемо рећи да је Жане био први телесни психотерапеут и родоначелник читаве плејаде школа телесне психотерапије.

Стручна литература

·        1889 ,,Психолошки аутоматизам”

·        1892 ,,Ментално стање хистерије”

·        1901 ,,Студија менталне стигме и менталних несрећа”

·        1909 ,,Неурозe”

·        1919 ,, Oпсесије и психастеније” (коаутор са Фулжансом Рејмондом (Fulgence Raymond))

·        1919-1920 ,,Од бола до екстазe”

·        1923 ,, Психолошко лечење”

·        1924 ,, Неурозe (булимија)” (коаутор са Фулжансом Рејмондом)

·        1925-1928 ,,Психолошки лекови”

·        1927 ,,Унутрашња мисао и њене невоље”

·        1928 ,,Еволуција меморије и појам времена”

·        1929 ,, Курс о еволуцији личности”

·        1930 ,, Курс о психолошкој слабости и снази”

·        1930 ,, Историја психологије у аутобиографији”

Аутор текста:

Психолог, Елена Јованчић

Коришћена литература:

P.Janet. (1930).History of Psychology in Autobiography (Vol.1,pp.123-133). Republished by the permission of Clark University Press, Worcester, MA.

http://psychclassics.yorku.ca/Janet/murchison.htm

https://www.encyclopedia.com/people/medicine/psychology-and-psychiatry-biographies/pierre-janet

http://ebooks.library.cornell.edu/cgi/t/text/pageviewer-idx?c=scri;cc=scri;rgn=full%20text;idno=scri0007-3;didno=scri0007-3;view=image;seq=369;node=scri0007-3%3A7;page=root;size=100

http://www.whonamedit.com/doctor.cfm/2467.html

http://tepsyntesis.org/istorijat-telesne-psihoterapije/

Intelektualci i kvaziintelektualci

Bog, Priroda... ili kako god nazvali silu koja je sve stvorila, stvorila je i fantastične psihičke mehanizme koji upravljaju našim ponašanjem.

Jedan broj visoko obrazovanih ljudi (svih struka, a među njima i doktora nauka…), sa zasluženim ocenama i pošteno stečenim diplomama, daju sebi za pravo da iznose čvrste stavove, mišljenja, da daju sudove i čak izvode teorije o ponašanju i pojedinaca i celog društva... i to često zasnovano na ličnim predrasudama, kompleksima, frustracijama, neznanju... želji za pametovanjem i iskazivanjem moći. I koliko sami insistiraju na poštovanju znanja i metoda iz njihovih struka, toliko na fantastične psihološke mehanizme gledaju kao na nešto proizvoljno i zavisno od ličnog racionalnog mišljenja.

Ovo ponašanje je često praćeno vrlo jakim racionalnim objašnjenjima gde bukvalno prave ceo jedan sistem. U okviru tog racionalnog sistema, ogoljenog od emocija, pod jakim mehanizmima racionalizacija i intelektualizacija, njihovi stavovi, mišljenja… postaju čak i logični, normalno, zbog potpuno pogrešnih pretpostavki.

Mogu se prepoznati po jakoj potrebi:

·        za kontriranjem i davanjem ličnog mišljenja za nešto što je činjenica, ali činjenica u oblastima koju oni uopšte ne poznaju,

·         da traže suvoparno racionalno objašnjenje i za ono što jednostavno potiče od našeg emotivnog dela.

U organizacijama, bilo preduzećima bilo neprofitnim organizacijama, mogu se često naći u srednjem menadžmentu. Sa svojom strukturom, insistiranjem samo na racionalnom i „suvim“ činjenicama stvore kratkoročne uspehe, ali dugoročno, ubijaju preduzetnički* duh u „nižim“ hijerarhijskim strukturama i onemogućavaju suštinsku integraciju* ljudi sa organizacijom. 

Normalno, i racionalnost i činjenice su jako bitni, ali kad se izdvoje od zdravog emotivnog dela, na dugoročnom planu mogu da izazovu samo štetu.

I da to rade za svoje lične potrebe i da time ne utiču ni na koga, to bi bila njihova stvar.       
Kako predrasude stvaraju jednu matricu ponašanja (kroz proces fokus-koncept-matrica**), često tim svojim ponašanjem negativno utiču na sve oko sebe, oduzimajući energiju i stvarajući lošu atmosferu. I još burno reaguju kada im se ukaže na nakaradije koje čine.

S druge strane, treba istaći, da ima ljudi vrlo malo formalno obrazovanih, starijih ljudi sa sela, ljudi zrelih, zdravorazumskih, koji često imaju zdravije stavove i ponašanje od ovih visoko obrazovanih.

Psihički mehanizmi su takvi kakvi su, stvoreni kao što je gore rečeno od „više“ sile, kao što su i mehanizmi fizičkog funkcionisanja čoveka. Kao što je Karl Jung pokazao, proučavajući plemena u Africi, dublji kolektivni nivo psihe se ne razlikuje mnogo kod ljudi u razvijenim zemljama i ljudi u afričkim plemenima.        

 
Ovi mehanizmi mogu da se posmatraju i proučavaju kroz ponašanje i pojedinaca i društva. Stečena znanja o tome mogu da se koriste za psihološku pomoć, bilo kod problema bilo kod želje za razvojem i nikako ne zavise od nečijeg ličnog mišljenja a posebno se ne mogu tumačiti kroz mišljenja koja u pozadini imaju nerešene lične frustracije.

Zbog toga, za jedno zdravije društvo, kvaziintelektualci treba itekako da porazmisle o onome što čine, pogotovu što "običan svet" gledajući njih, stvara lošu sliku i o pravim intelektualcima, a onda su razumljivi i svi dalji izbori koji proističu iz toga i koji su nam očigledni.

*Ovde se pod preduzetništvom i integracijom podrazumevaju ovi pojmovi iz Adižes metodologije

**Model fokus-koncept-matrica potiče od Ivajla Ilijeva, psihijatra i psihoterapeuta

Goran Ljubisavljević

Живот и рад Ирвина Јалома

Ирвин Јалом је амерички егзистенцијални психијатар, професор психијатрије на Универзитету Станфорд и књижевник, јавности познат као аутор романа ,, Кад је Ниче плакао“. Рођен је у Вашингтону 1931 године. Након што је дипломирао на Џорџ Вашингтон универзитету 1952, као лекар са Бостонске универзитетске медицинске школе коју је завршио 1956. стажирао је у болници у Њујорку, и завршио специјализацију на клиници Џон Хопкинс. Након две године војне службе у болници започео академску каријеру на Станфорд Универзитету. Рад на факултету започео је 1963 године, истичући значај групне психотерапије.

Основ његових дела о егзистенцијалној психологији је оно што он назива четири датости људског стања: самоћа, бесмисао, смрт и слободна воља. Јалом дискутује о начинима на које човек може да одговори на ове проблеме, било на функционалан, или на нефункционалан начин. Осим његових стручних дела, Јалом је написао и много романа, и експериментисао са разним техникама писања. У књизи ,,Сваким даном све ближе“ Јалом је позвао пацијента да буде коаутор и пише о доживљају терапије. Јаломова дела су коришћена као уџбеници на факултетима, и основа за студенте психологије. Његов нови и јединствени поглед на однос пацијента и клијента је уврштаван у распореде програма психологије. на школама као што је Џон Џеј колеџ кривичног права у Њујорку.

Дела:

Романи

 1974 ,,Сваким даном све ближе“

 1989 ,,Крвник љубави и остале психотерапеутске“

 1999 ,,Мома и смисао живота“

 1992 ,,Кад је Ниче плакао“

 1996 ,,Лежање на каучу“

 1996 ,,Читалац Јалом „

 2005 ,,Лечење Шопенхауером „

 2005 ,,Зваћу полицију „

 2012 ,,Проблем Спиноза „

 2015 ,,Један дан и друге приче о психотерапији „

Стручна литература

 1970 ,,Теорија и пракса групне терапије „

 1980 ,,Егзистенцијална психотерапија „

 1983 ,,Болничка групна психотерапија“

 2001  ,,Чари психотерапије“

 2008 ,,Зурење у сунце: превазилажење страха од смрти“

Kao психотерапеут егзистенцијалистичке оријентације и продуктиван писац стручних и белетристичких текстова, Јалом је и до сада писао о психотерапији страха од смрти. Ирвин Јалом је осетио страх пред својом коначношћу и он то не скрива, напротив, чак се и превише открива - што је једна од битних карактеристика егзистенцијалистичких психотерапеута. Јалом каже да се као психотерапеут са стрепњом од смрти бавио током целе своје каријере, али да се сада и лично хвата у коштац са питањем смртности, јер је особа којој је смрт све ближа и ближа. Како ће умрети једнога дана, у не тако далекој будућности, он не жели да отвори ужасну Пандорину кутију већ, као психијатар и психотерапеут, жели са оптимизмом да отвори пут по којем ће људи ићи у живот на богатији и саосећајнији начин.

Свој врло специфичан приступ психотерапији страха од смрти Јалом је изградио надахнут идејама које се заснивају на учењима филозофа (Епикура, Ничеа, Шопенхауера, Хајдегера), многих књижевника и уметника ( Чарлса Дикенса, Владимира Набокова, Лава Толстоја, Акиру Куросаву), као и његових учитеља оригиналних мислилаца психијатара и психолога: Џона Вајтхорна, Џерома Франка, Дејвида Хамбурга и Рола Меја. Напокон, своје умеће градио је и на сазнањима психоаналитичара, Сигмунда Фројда, Ота Ранка, Ернеста Бекера, али је стриктно дистанциран од медицинског модела лечења страха од смрти.

Сагледавање смрти

Сви се ми плашимо смрти, сваки мушкарац, жена и дете. Код неких од нас се страх од смрти манифестује само индиректно, као општи немир или под маском неког другог психолошког симптома; други људи експлицитно и свесно доживљавају стрепњу због смрти; а код неких се страх од смрти претвара у ерупцију ужаса која поништава сваку срећу и испуњеност. Страх од смрти обично пада у засенак отприлике од шесте године па до пубертета, што је период који је Фројд означио као период латентне сексуалности. Након тога, током адолесценције долази до ерупције страха од смрти: тинејџери су често окупирани смрћу; неки помишљају и на самоубиство. Многи адолесценти данас реагују на страх од смрти тако што постају господари и сејачи смрти у свом другом животу - у видео играма пуним насиља. Други пркосе смрти црним хумором и песмама које се ругају смрти, или гледањем хорор филмова са пријатељима.

Неки адолесценти пркосе смрти тако што преузимају ризике. Један од Јаломових пацијената који је имао вишеструке фобије и свеприсутну стрепњу да би нешто катастрофално могло да се деси у сваком тренутку - рекао је како је почео са падобранским скоковима у својој шеснаестој години и како је извео на десетине скокова. Он верује да је то био његов начин да се суочи са својим сталним страхом од сопствене смртности. С годинама, два велика животна задатка раног одраслог доба гурају у страну адолесцентске бриге о смрти: остваривање каријере и заснивање породице. Потом, након три деценије, како деца напуштају дом и нама се приближава крај професионалне каријере, погађа нас криза средњих година и доживљавамо још једну силну ерупцију стрепње од смрти.

Како достижемо врхунац живота и гледамо пут пред собом, схватамо да он више не иде узлазно, већ креће надоле, ка слабљењу и нестајању. Од тог тренутка, бриге о смрти никада нас потпуно не напуштају.Није лако проживљавати сваки тренутак уз пуну свест о смрти. То је као да покушавате да гледате директно у сунце: можете издржати само донекле. Пошто не можемо да живимо паралисани страхом, стварамо методе којима ублажавамо ужас смрти. Пројектујемо се у будућност кроз своју децу. Постајемо богатији, познатији, све већи; развијамо компулзивне заштитне ритуале; или усвајамо непоколебљиву веру у неког коначног спасиоца. Неки људи - крајње уверени у сопствени имунитет - живе херојски, често без обзира према другима или према сопственој безбедности. Други пак настоје да превазиђу болни смртни растанак спајањем - са вољеном особом, са идејом, са заједницом, са божанским бићем. Стрепња од смрти је мајка свих религија, које на овај или онај начин, настоје да ублаже муку наше коначности. Међутим, и упркос најчвршћој, најчаснијој одбрани, никада не можемо у потпуности сузбити стрепњу од смрти: она је увек ту, вреба из неког скривеног предела ума. Можда, како каже Платон, не можемо да лажемо најдубљи део самог себе зато морамо сагледати комплетно биће.

Преношење и пролазност осећања

Многи људи говоре да ретко размишљају о својој смрти, али су опседнути идејом пролазности и ужасом који она изазива. Сваки пријатан тренутак квари мисао из позадине да је све што се тренутно догађа пролазно и да ће се убрзо завршити. Угодну шетњу са пријатељем квари помисао да је све предодређено да нестане - пријатељ ће умрети, шуму ће променити  надолазећа урбанизација. Чему онда било шта ако ће се све претворити у прах? Фројд објашњава тај аргумент (и контрааргумент) у једном успутном кратком есеју, „О пролазности”, где препричава једну летњу шетњу са два своја пријатеља, песником и колегом аналитичарем. Песник је јадиковао како је сва лепота осуђена да избледи у ништавило и како то коначно нестајање умањује вредност свему ономе што он воли. Фројд је оспорио тај закључак и снажно одбио став да пролазност поништава вредност или значење. Ограничавање могућности за уживање повећава вредност уживања.” Онда је изнет моћан контрааргумент који оповргава идеју да пролазност подразумева бесмисао: помисао да пролазност лепоте треба да нарушава наше уживање у њој.

Што се тиче лепоте природе, сваки пут када је уништи зима, она се враћа следеће године, тако да је у поређењу са дужином нашег живота, заправо можемо сматрати вечном. Лепота људског тела и лица заувек нестаје током наших сопствених живота, али њихова пролазност им само даје свежу привлачност. Цвет који цвета само на једну ноћ не чини нам се због тога мање љупким. Нити могу да разумем зашто би лепота и савршеност уметничког дела или неког интелектуалног достигнућа губила на вредности због своје временске ограничености. Заиста може доћи време када ће се слике и скулптуре којима се данас дивимо распасти у прах, или ће нас можда наследити раса људи који неће разумети дела наших песника и мислилаца, чак може доћи до геолошке епохе када ће нестати сви облици живота на земљи; међутим, пошто је вредност свих савршенстава одређена само њиховим значајем за наш емотивни живот, нема потребе да нас оне надживе и стога су независне од апсолутног трајања.

Фројд овде настоји да ублажи ужас смрти тако што раздваја људску естетику и вредности од загрљаја смрти и тврди да пролазност нема утицаја на оно што је од суштинског значаја за емотивни живот појединца. Многе традиције настоје да превазиђу пролазност наглашавајући значај живљења у садашњем тренутку и усредсређујући се на непосредно искуство. Будистичка пракса, на пример,укључује низ медитација о пролазности, у којима се особа концентрише на сушење и опадање лишћа са дрвета, затим на будућу пролазност самог дрвета, па коначно и сопственог тела. Ова пракса се може схватити као „разусловљавање”, или врста терапије излагањем, у којој се човек навикава на свој страх намерно урањајући у тај страх. Преношење ублажава бол пролазности тако што нас подсећа да неки део нас опстаје чак и ако је то нешто нама непознато или непојмљиво.

Проживљавање живота-превазилажење стрепњи

Идеја о томе да стално изнова кроз читаву вечност живите један те исти живот може бити непријатна, некаква врста мале егзистенцијалне шок терапије. Она често послужи као отрежњујући мисаони експеримент, који вас наводи да озбиљно размислите како у ствари живите. Попут Духа будућности, она јача вашу свест да овај, свој једини живот, треба да живите добро и испуњено, скупљајући што је могуће мање жаљења. У вашем животу не може доћи до позитивне промене све док се држите мисли да разлог што не живите добро лежи изван вас. Све док одговорност потпуно пребацујете на друге који се према вама понашају неправедно - на свог проблематичног мужа, захтевног шефа који вам не пружа подршку, на лоше гене или компулсивне радње којима се не можете одупрети - дотле ће ваша ситуација остати у застоју. Ви и само ви сте одговорни за кључне аспекте своје животне ситуације, и само ви имате моћ да их промените. И ако сте суочени са моћним спољашњим ограничењима, и даље имате слободу и могућност избора да заузмете различите ставове према тим ограничењима. Једна од Ничеових омиљених изрека је „воли своју судбину“, другим речима, створи судбину коју можеш волети. Ниче је идеју вечног враћања замислио као озбиљан прорачун. Ако је време бесконачно а материја коначна, онда би различити склопови материје морали да се насумично изнова понављају. Ако се упустите у тај експеримент и то размишљање вам буде болно или чак неподношљиво, за то постоји једно очигледно објашњење: ви не верујете да сте добро живели-проживели свој живот.Проживљавање живота везано је за емпатију.

Емпатија је најмоћније оруђе које нам може помоћи у настојању да се повежемо са другим људима. Она је везивно ткиво људске повезаности и омогућава нам да осетимо, на дубоком нивоу, шта неко други осећа. Данас сви ми који патимо од стрепње од смрти, у којем год облику да се јавља, имамо много веће шансе да се повежемо не само са нама драгим људима, већ и са широм заједницом. Уз већу отвореност у медицини и медијима, и уз доступност група за помоћ,особа која се суочава са смрћу има нове изворе за ублажавање бола од изолације. Данас већина добрих центара за лечење карцинома организује групе за подршку пацијентима, а пре тридесет пет година, група за људе смртно оболеле од рака коју је Јалом основао била је прва таква група на свету. Најделотворније су обично групе које воде стручњаци. Истраживања показују да групе људи са сличним проблемом под вођством стручњака побољшавају квалитет живота својих чланова. Исказујући емпатију једни другима, чланови јачају сопствено самопоштовање и осећај ефикасности. Тиме се побеђују изражени осећаји угрожености и

преплављености непријатним осећањима.

Аутор текста:

Сања Трајков, Спец.педагог-дефектолог

Литература:

И.Д. Јалом (2011) ,, Гледање у сунце“

И.Д. Јалом; Џ.Елкин (2013) ,,Сваким даном све ближе“