Veza/brak sa besnim muškarcem

Šta je bes?

Bes je emocija. Bes nije ni loš ni dobar, jednostavno postoji baš kao i bilo koje drugo osećanje poput straha, tuge, radosti. On je deo nas i nemoguće je osloboditi ga se u potpunosti. Ne bi ni bilo poželjno jer bes ima i svoje pozitivne strane. Sve emocije imaju određenu ulogu u životu ljudi, čine ga bogatijim i raznovrsnijim.  Nekada je bes poželjan i neophodan. Koristan je jer nam omogućava da se zaštitimo kada osećamo da smo ugroženi, bilo fizički bilo psihološki. Kada je čovek besan oseća iznenadni priliv energije usled odvijanja određenih fizioloških reakcija u organzmu i navale adrenalina. Tada deluje kao da postajemo snažniji i spremniji na reagovanje. Ova navala energije može se iskoristiti konstruktivno ili destruktivno. Kada nas neko ili nešto izbaci iz takta i razbesni mi možemo da reagujemo tako što ćemo težiti da uništimo izvor frustracija i sve drugo što nam se u tom trenutku nađe na putu ili možemo da reagujemo nedestruktivno menjajući situaciju u kojoj smo se našli i koristeći energuju besa u dobre svrhe. Korisno izražavanje besa pomaže u prevazilaženju životnih prepreka i teškoća, ne povređuje druge ljude i ne uništava imovinu već daje energiju za realizaciju određenih ciljeva. Maladaptivno izražavanje besa je nekontrolisano i razarajuće. Destruktivni bes povređuje druge ljude oko nas i ne pomaže nam niti u rešavanju problema niti u stabilizaciji situacije već ostavlja čoveka u gorem stanju nego što je bio. Kada bes krene da upravlja nama mi više nismo u stanju da kontrolišemo svoje ponašanje, frustracija koja ga je izazvala i dovela do toga da pobesnimo preuzela je kontrolu nad nama. U ovom tekstu biće reči o nekonstruktivnom i nekontrolisanom javljanju besu kod muškaraca i njegovom razarajućem delovanju  na partnerske odnose. Ne kažem da ne postoje i besne žene ali statistika govori u prilog tome da je mnogo više besnih muškaraca i da oni bes često manifestuju na destruktivnije načine u braku ili vezi u odnosu na žene.

Zbog čega ogroman broj besnih muškaraca ima poteškoća u odnosu sa ženama?

Besnim muškarcima je dosta teško da prave kompromise u vezi, što je neophodno za kvalitetan odnos. Na kompromis mogu da gledaju sa nipodaštavanjem, polazeći uglavnom od pretpostavke da su oni uvek u pravu a da suprotna strana greši. Kompromis u njihovim mislima može da bude ekvivalent slabosti. Kada su žene u vezi nezadovoljne i žele o tome da razgovaraju, muškarcima može da postane jako neprijatno. Neki od njih se užasavaju priče o bilo čemu ličnom, naročito o vezi. Vrlo često kao ličnu kritiku mogu da shvate želju svoje partnerke da pričaju o problemima u odnosu, postajući defanzivni. To onda može da dovede ili do žustre svađe i prepirke ili do prekida komunikacije i ćutanja. Besni muškarac će uglavnom uvek nastojati da potčini ženu svojim neprijateljskim stavom, vređanjem, omalovažavanjem i konstantnom kritikom. Neslaganje partnerke sa njihovim stavovima teško im pada pa mogu i odbijati diskusiju o problemu, izbegavajući komunikaciju i ćuteći danima. Besni muškarci vole da su stvari predvidljive i bezbedne dok svaka veza u realnosti nosi sa sobom dosta nestalnosti i nesigurnosti. Nesigurnost, kompromis, nesuglasice i intimnost mogu da fristriraju i plaše besnog muškarca i da vode još većem besu i većem problem u odnosu sa ženom. Ukoliko se neko ne slaže sa njegovim mišljenjem on to doživljava kao potvrdu svoje pogrešnosti, neadekvatnosti i nesigurnosti. Ukoliko bi prihvatio kompromis to bi delovalo kao da priznaje svoju slabost. Bliskost sa partnerkom mu je zastrašujuća jer se zbog toga može osećati ranjivo. Reakcija na ranjivost je uglavnom anksioznost i strah od poniženja i iskorišćavanja. Da bi se postigla duboka emotivna povezanost sa nekim neophodna je otvorenost u odnosu kao i deljenje veoma ličnih informacija a to nas ujedno čini i podložnijim mogućnosti povređivanja. Zatim tu je osećaj kontrole i moći. Besan i agresivan muškarac teži da ima kontrolu nad mnogim spektima života jer mu kontrola daje lažni osećaj sigurnosti. Nepredvidljivost može da rezultira ponižavanjem i da bi se to izbeglo po svaku cenu se teži rigidnoj kontroli. Iako su se stvari prilično izmenile u odnosu na ranije periode, muškarci se i dalje veoma trude da zadrže kontrolu nad ženama. Kroz tradiciju, kulturu i vaspitanje žene su uglavnom učene da budu osećajnije, pažljivije, da više misle na druge, čime se i opravdava stav da je njihova osnovna i prvenstvena uloga da brinu o deci i porodici, da ne treba da rade ili da barem ne rade dok su deca još mala. To je pokušaj muškarca da se oseti bezbedno kontrolišući ženu. Uspostavljanje kontrole može sprovoditi na suptilne i manje suptilne načine. Jedna od glavnih metoda pomoću kojih muškarci uspostavljaju moć nad ženama je kontrola finansija. Mnoge žene dopuštaju da ih muškarci uvere kako ne smeju da troše novac, da ga troše dozirano i “racionalno”  jer ga ne zarađuju ili ga zarađuju manje od svojih partnera. 

U toj težnji za kontrolom i dominacijom neki muškarci mogu pristupiti poslednjem, očajničkom pokušaju primenjujući i fizičko nasilje. Jačina frustracije koja je potrebna da bi prouzrokovala agresiju razlikuje se od muškarca do muškarca. Pojedini besni muškarci nisu nikada fizički naslini, pojedini eksplodiraju u situaciji ekstremne provokacije  dok neki i na najmanji bezazleni  povod postaju nasilni. Brzina kojom muškarac postaje nasilan delimično zavisi i od stepena zrelosti njegove tolerancije na frustraciju i mehanizama za suprotstavljanje istoj. Za pojedine muškarce fizička agresija predstavlja trenutni gubitak kontrole nad sobom a za druge to je namerni metod kontrole drugih. U partnerskom odnosu gde postoji fizičko nasilje, prisutan je dugoročni obrazac intenzivnih svađa sa namernim vređanjem. To konstantno neprijateljsko ponašanje čini verovatnijim fizičko nasilje usled i najmanje provokacije. Ukoliko se jednom desio fizički napad velika je verovatnoća da će se ponoviti i u budućnosti osim ako se nešto u vezi drastično ne promeni. Nasilje se najlakše može predivdeti na osnovu činjenice da je već postojalo u prošlosti. Intenzivne i iscrpljujuće svađe su veoma  česta pojava koja prethodi nasilju. Ukoliko često mislite ili imate osećaj da ste na ivici u svom odnosi ili vezi, potrebno je da oboje odmah nešto promenite kako biste sprečili da neko od vas ne postane i fizički agresivan. Patneri koji nameravaju da stupe u brak trebalo bi da razmisle ako su u prošlosti i tokom zabavljanja postojale intenzivne svađe između njih jer velika je verovatnoća da će se to nastaviti pa čak i intenzivirati u braku. Na umu treba imati sledeće. Kada je početak veze i jedan i drugi partner se najviše trude da ostave što povoljniji utisak. Ukoliko se i u tom periodu  muškarac oseća toliko besno, kada je početak veze još svež, onda možda nije ni spreman za brak. Kada se besan muškarac oženi, manje će ga zanimati da ostavlja dobar utisak. Njegova kontrola se smanjuje a verovatnoća za agresiju povećava. Verbalno i fizičko zlostavljanje pre venčanja gotovo uvek se završava još gorim zlostavljanjem nakon stupanja u brak. 

Da li su žene krive?

Ono što svaka žena treba da shvati i zna jeste da ona ni na koji način nije kriva za bes koji ispoljava njen partner. Mnogi od tih partnera ne žele da vide i priznaju sopstvene mane, nedostatke i greške, pa će pokušavati za svoje problem da pronađu nekog krivca spolja a to je najčešće žena jer sa njom imaju najintenzivniji odnos. Naša kultura generalno uči žene da su one te koje su brižne, hraniteljice, stub porodice, negovateljice koje štite i žrtvuju se za sve i svakog. Sopstvene potrebe žena su u drugom planu jer postoje druge stvari “bitnije” od njih samih. Pod uticajem ovakvih tradicionalnih shvatanja mnoge žene svoje potrebe marginalizuju i stavljaju u zapećak. Žene se podučavaju i da je njihov posao da budu podređene muškarcu i da potrebe svojih partnera stave ispred svojih. Žena treba da stoji uz svog čoveka. Mnoge žene su poverovale u to da je njihova uloga svemoćnog popravljača najvažnija uloga koju igraju. One nastoje da poprave sve ono loše sa čim dođu u kontakt. Svoju svrhu pronalaze u obezbeđivanju blagostanja za druge. Takva žena, ako je u vezi ili braku sa besnim muškarcem, verovaće uglavnom da je nekako svojim ponašanjem ona doprinela takvom njegovom stanju. Mora da je ona nešto uradila pogrešno pa se on ponaša tako kako se ponaša. Ako se vrati ljut i nadrndan s posla, to mora da bude zato što ona nije spremila ručak na vreme ili nije napravila omiljeno jelo ili deca nisu dovoljno tiha. Ako njihov seksualni život nije zadovoljavajući opet mora da ona nije možda dovoljno privlačna. U pitanje uvek dovodi sebe, retko kad njega.

Žena koja preuzima ulogu spasioca i popravljača, u stalnim nastojanjima da zadovolji svog muškarca, ograničava sve više svoje potrebe i svoj život. Njeni prijatelji mu se ne dopadaju i ona sve manje i manje izlazi da se viđa s njima. Takođe je smanjila viđanja i sa svojom porodicom jer njega to nervira. Više i ne izlazi mnogo jer njemu više prija kada je ona kod kuće. Čak je i neke delove odeće izbacila iz svog garderobera jer se njemu ne dopadaju. Počeli su da jedu hranu koja se uglavnom samo njemu sviđa. Negde, u svemu ovome, na putu ispunjavanja njegovih želja ona je izgubila sebe. Ako je ostalo nešto od onoga što je bila onda je to samo u tragovima i naznakama. Više nije sigurna ni šta želi ni šta je raduje, ni kako da se zabavi ili opusti. Ponekada ne zna ni ko je više ona ni šta misli. I vidi nekako da to njeno žrtvovanje nije urodilo očekivanim plodovima. Što je više nastojala da ga odobrovolji, načini srećnim i zadovoljnim, besan muškarac postajao je nezadovoljniji, hirovitiji, nasilniji. Tvrdoglavo je nastavljao svojim utabanim stazama besa i agresivnosti. Njeni pokušaju da popravi besnog muškarca su se izjalovili, postali su uzaludni. 

 Zašto se svi pokušaji požrtvovane žene da promeni i usreći svog besnog muškarca završavaju neuspehom?

Prvi i najvažniji razlog jeste taj što žena nije uzrok njegove ogorčenosti. Stvari koje ona pokušava da popravi nisu uzrok njegovog besa. Izvor njegovog besa je duboko u njemu i nezavisan od nje. Uzrok je unutar njega a dešavanja oko njega samo su okidači. Te stvari unutar sebe samo on može da popravi. Sa sopstvenom niskom tolerancijom na frustraciju moraće on sam da se bori. Samo on svojom sopstvenom voljom može odlučiti da promeni sebe i svoje ponašanje. Žena mora da postavi jasnu granicu između onoga za šta je odgovorna ona a za šta on i mora pustiti druge da se brinu o sebi. Nije u redu da se zapostave sopstveni prijatelji zato što se njemu ne dopadaju. Nije u redu da žena potisne sopstveno mišljenje i da bespogovorno prihvati njegovo. Jer to ne samo da nije u redu već neće ništa suštinski promeniti u odnosu, niti će ga popraviti. Žene koje potisnu svoje potrebe, svoju ličnost, celu sebe da bi zadovoljile muškarca na kraju postanu isfrustrirane, očajne, umorne, depresivne…a muškarac i dalje ostaje besan. Svaki pokušaj da se popravi isfrustriran i besan muškarac ostaje uzaludan ili čak i pogoršava već postojeći odnos. Biti spasilac pogoršava i stanje žene jer se posle svakog neuspelog pokušaja ona oseća obeshrabrenije i bespomoćnije, kao da sav taj njen trud ne donosi nikakvu dobrobit ni njoj ni njihovom odnosu a može da doprinese razvoju depresivnih simptoma.

Kada žena pokušava da popravi muškarca ustvari mu daje izgovor za njegovo loše ponašanje. Kada se ona neprekidno trudi da sve stvari dovede u red, on može nju okrivljavati za svoje stanje kada pređe granicu a pri tom njegov bes ne jenjava. To mu omogućava da odgovornost za sopstveni život prebaci na drugog umesto da  nauči da brine o sebi i prihvata vlastitu odgovornost za svoje postupke. Kada žena pokušava da ukloni svaku prepreku na njegovom putu iz straha da ne izazove njegov bes, on gubi sposobnost da frustracije otklanja sam.

Izaći iz jednog takvog sjedinjenog odnosa, u kome su partneri zavisni  jedan od drugog može biti prilično naporno i  teško. Uneti promene u način na koji se žene povezuju sa besnim muškarcem takođe ume da bude prilično teško. Između njih dvoje vremenom su se razvile neke veoma snažne navike koje je teško prekinuti. Kada su ljudi uplašeni, nesigurni, depresivni, nervozni, skloni su da se vraćaju ranijim obrascima funkcionisanja. Za mnoge je nesrećan ali predvidljiv i poznat obrazac bolji izbor od nepoznatog i novog. Besni muškarac će se uvek opirati bilo kakvoj promeni već ustaljenog sistema. Njemu je ugodno u takvom odnosu iako verovatno nije srećan. Pružaće otpor svakom znaku samostalnosti koji žena pokaže, vršeći ujedno pritisak na nju da ne izlazi iz uloge koju je imala do tada. Napraviće možda scenu ako ona poželi da provede veče sa drugaricama ili otputuje negde. Kriviće nju za svoje neraspoloženje, lose trenutke i izlive ljutnje. Koristiće verbalne, emotivne pa možda čak i fizičke strategije da bi ženu držao pod kontrolom.

Kako nastaje besan muškarac?

Besan dečak odrasta u besnog muškarca. Besan dečak se izgrađuje nepoštovanjem, fizičkim zlostavljanjem, ponižavanjem, frustriranjem, sramoćenjem, nipodaštavanjem, uskraćivanjem ljubavi od strane značajnih figura (pre svega roditelja) koje su učestvovale u njegovm odgajanju. Bes izvire iz svega onog što uči dečaka da je bezvredan, nebitan, nesposoban, nedostojan ljubavi. Često primenjivanje sramoćenja i ponižavanja, kao disciplinske mere, uči dečaka da svi oko njega misle kako je inferioran. Roditelji i drugi odrasli, koji koriste posramljivanje kao glavno vaspitno oruđe, usađuju u svom detetu stalni osećaj srama u odnosu na sebe i verovanje da s njim nije sve kako valja. Kada kao dete imamo često doživljavana iskustva ponižavanja i javnog kritikovanja, sve što je povezano sa tim osećanjem srama krenuće da izaziva bes bez obzira da li smo realno stvarno počinili nešto pogrešno. Ako smo bili često posramljivani kada načinimo grešku, sve to rezultiraće našom plašljivošću i nespremnošću da rizikujemo, da prihvatimo nove stvari i upustimo se u avanturu. I ne samo to već i oni koji su posramljivali postaće neraskidivo vezani s tim osećanjem. Ukoliko roditelji ignorišu potrebe svog dečaka, očevi naročito, ne zanimaju se za stvari koje su detetu bitne poput odlaska na utakmicu ili učestvovanja u rešavanju domaćeg zadatka, rizikuju da njihovo dete bude ljuto na njih sa osećajem da njima nije dovoljno stalo do njega. Nekada nije samo dovoljno da se roditelji uzdržavaju od fizičkog kažnjavanja dece ili nekog drugog lošeg tretmana. Nekada je potrebno da roditelji pokažu da su aktivna sila u životu svoje dece. Deci su neophodna uputstva odraslih, udobnost, pažnja, sigurnost, ljubav i disciplina. Osećaj zapostavljenosti može da bude vrlo kalorična hrana za bes. Fizičko kažnjavanje dece je jedan od najsigurnijih načina da im se pokaže koliko su bezvredna. Kada dete doživi udaranje i fizičko kažnjavanje od strane roditelja, ono u sebi razvija osećaj da nema pravo na poštovanje a to ujedno uzrokuje i gomilu besa. Zlostavljanje, bilo fizičko bilo psihološko, uči dečake da su manje vredni, da su samo objekti koji nemaju nikakvo pravo, dostojanstvo i da postoje samo da bi ih neko koristio u svoje svrhe.

Šta ako besan muškarac krene fizički da zlostavlja ženu?

U raspravi sa besnim muškarcem ništa se značajno ne može postići. Trud da shvati, da se ubedi ili nadmudri uglavnom ostaje uzaludan. Ako se nešto želi postići s njim potrebno je izbegavati njegovo sramoćenje ili ponižavanje jer će tada postati tvrdoglaviji i nedostupniji za bilo koji vid saradnje a ponašajno agresivniji. Prisiliti nekog da popusti ili da prizna grešku nije baš najproduktivniji način izlaženja na kraj sa konfliktom. Neophodno je praviti kompromise. I možda izgleda da je lista onoga što može da se učini za besnog muškarca kratka i kada se usmerimo na konkretno, vidimo da nema mnogo toga što može da se učini za njega. Besan muškarac nosi prazninu u svojoj ličnosti i niko mu je ne može popuniti sem njega samog. Bitno je da partnerka na vreme uoči neke stvari i ne dozvoli da je povuče na dno, makar to značilo i napuštanje nepovoljnog odnosa da bi spasila sebe. Ovo je naročito važno ako je bilo i fizičkog zlostavljanja u vezi. Ako je bilo velika je verovatnoća da će se ponoviti opet. Nasilje u prošlosti predviđa nasilje u budućnosti i to se samo može pogoršavati. Opravdanje za takvo postupanje apsolutno ne postoji. Ne postoji opravdanje za fizičko maltretiranje druge osobe, naročito kada muškarac bije ženu. Ne postoji ništa što može opravdati takvo ponašanje muškarca, ne postoji nešto što neko može da kaže ili uradi da opravda razlog za udarac. Ako je u takvoj situaciji, žena mora da zagrebe duboko u sebi i pronađe oslonac, da povrati samopoštovanje koje je izgubila. Njeno poštovanje zahteva da se i drugi odnose s poštovanjem prema njoj. Neophodno je naglasiti mu da će biti prijavljen ako ponovi isto a onda ako se to desi neophodno je rečeno sprovesti u delo jer pretnje u prazno su uzaludne. Žene moraju da odluče da neće ubuduće dozvoljavati da se njihovi partneri odnose prema njima na isti do tada nipodaštavajući način. 

Ako je žena doživela fizičko zlostavljanje u braku ili vezi neophodno je da izađe iz takve veze, zbog svoje sopstvene bezbednosti. Takođe, potrebno je razmisliti o napuštanju odnosa ako muškarac tvrdoglavo odbija da preuzme bilo kakvu odgovornost za teškoće koje postoje između njih. Jedan partner nikada ne može da bude jedina osoba u odnosu koja izaziva problem. Ukoliko muškarac odbija da prizna svoju ulogu u tome nikada se neće promeniti. Treba biti iskren prema sebi u vezi sa tim kako izgleda život u takvoj vezi ili braku. Ne treba poricati ili umanjivati probleme koji realno postoje jer zatvaranjem očiju oni neće nestati, biće još veći kada se oči otvore. Doneti odluku da se napusti besan i agresivan muškarac nije lako. Takva odluka uključuje i niz praktičnih briga pre svega vezanih za decu. Mnogi parovi ostaju zajedno u neispunjavajućem i ugrožavajućem odnosu “zbog dece” čak i onda kada bi se najradije oboje razveli zanemarujući činjenicu da je daleko toksičnije za decu da odrastaju u porodičnom okruženju koje je ispunjeno svađama, psihičkim i fizičkim sukobima. To deci nimalo ne pomaže već ih uči da su muškarci oni koji napadaju a žene one koje trpe i pate. Ostajući u takvom odnosu deca se zanemruju “dozvolom” budu zlostavljana umesto da budu odvedena iz okruženja koje nije podobno za njih. Mnoge žene se plaše da kažu svom partneru da žele da ga napuste, plaše se posledica i pretnji da će joj deca biti oduzeta bilo zakonskim bilo protivzakonskim putem. To je način da pokušaju da kontrolišu ženu. Pre nego što dozvole da ih ucene i savladaju strahom, bilo bi dobro za žene da se konsultuju sa stručnim licima, advokatom, da utvrde tačne detalje pa da onda donesu odluku. Mnoge žene ostaju u ugrožavajućem i nebezbednom odnosu jer se plaše da i finansijski neće moći da se snađu same. Mnoge zlostavljane žene se plaše da odu jer ne žele da odvoje svoju decu od oca, u početku često poričući da trpe zlostavljanje. Poricanje kao mehanizam odbrane privremeno štiti ženu od odgovornosti da preuzme brigu o sebi ali to je samo privremeno i nimalo efikasno rešenje. Poricanje možda trenutno i donosi neku utehu ali problematičan odnos prezistira i dalje i pitanje je trenutka kada će da eksplodira. Žene često nisu spremne da priznaju kako partner koga su one izabrale može da uradi tako nešto, da se to dešava i njima a ne samo tamo nekim drugim ženama i da su možda pogrešile u izboru partnera. 

Zlostavljane žene se stide porodičnih problema i sebe. Mnoge zlostavljane žene često i poveruju da su same krive za sopstveno zlostavljanje. Poveruju jer im to stalno govore oni koje su one izabrale da ih štite i vole a ispostavilo se da ih zapravo zlostavljaju mada je i društvo sklono da krivicu svali na ženu jer mora da je ipak nečim zaslužila sve to što ju je na kraju snašlo. Kada žena poveruje da je zlostavljanje njena krivica, neka vrsta zaslužene kazne, njoj deluje opravdano da ostane u takvom odnosu. Mnoge takve žene su kao male i kao deca doživele neku vrstu zlostavljanja u porodici. Kada su zlostavljači značajne figure u njihovom životu, oni koji treba da pružaju ljubav, brigu i naklonost, često dolazi do pogrešnog povezivanja ljubavi sa zlostavljanjem. Takve žene počinju da veruju kako je određeni stepen zlostavljanja normalan. Važni ljudi iz okruženja ih često pogrešno ohrabruju da pokušaju još jednom, da daju još jednu šansu zlostavljaču jer brak je veza za čitav život. Mnoge zlostavljane žene su dobijale poruku da su bezvredne. Toliko im je to često govoreno da su delom i same poverovale u to. Mnogim zlostavljanim ženama nikada možda nije palo na pamet da imaju pravo na ispunjen, bezbedan, srećan život. Ako u vezi samo žena čini sve da bi se taj odnos održao, šansa za uspeh je minimalna. Nije neuspeh ako nešto ne uspe i propadne. Neuspeh je udarati uporno glavom o zid, kako kaže Tomas Harbin. Propali brak ili veza nije isto što i lični neuspeh, posebno ako su u tom odnosu pružili svoj maksimum. Brak ili veza treba da udružuje dvoje ljudi koji su odlučili svojevoljno da dele svoje živote a ne dvoje nepotpunih ljudi koje su spojile i udružile lične nesigurnosti.

Psiholog, Jelena Krstić

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura: Muški bes; Timas Harbin

Зависност од коцкања

Игре на срећу и коцкање су људска понашања која покрећу одређену реакцију из људског окружења, јер се супротстављају неким моралним нормама које владају у друштву. Коцкарска зависност се убраја у социопатолошке појаве, попут алкохолизма, зависности од дроге, вагабундаже, проституције, самоубиства и других сличних друштвених појава. Међутим, дефинисање коцкања искључиво кроз систем социопатолошких појава није довољно, јер се појављује и као специфично негативно понашање, за које друштво приписује прекршајне ​​и кривичне санкције. То значи да се једно исто понашање особе у неким случајевима вреднује као социопатско понашање, што је праћено реакцијом друштва у виду моралног прекора, а у другим случајевима, зависно од испуњења одређених околности, исто понашање се вреднује као кажњиво дело, јер на снагу ступа реакција организованог друштва.

Коцкање прати читав низ различитих инкриминишућих и неинкриминишућих кривичих дела, прекршаји и друге социопатолошке појаве међу којима се стварају јаче међусобне везе, које увелико повећавају опасност од основног облика штетне активности (Василјић 1970; према Стојаноска - Иванова, 2015). Међутим, у неким случајевима коцкарске игре се могу појавити и као потпуно дозвољено понашање, на које друштво не надовезује никаву реакцију, што додатно компликује проблем (нпр.спортске кладионице, казино, бинго, лото итд.).. Ове игре на срећу које организују овлашћене социјалне власти нису ништа друго него посебна врста тзв. легализованог коцкања.

Коцкање је појава која се јавља у многим облицима и у различитим културама. Разликујемо социјално, професионално и патолошко коцкање. Друштвено коцкање је културолошки прихватљива забава и рекреација која не изазива озбиљне негативне последице. Професионално коцкање је посао који раде обучени, квалификовани и дисциплиновани појединци. Зависност о коцкању је поремећај који карактеришу честе, поновне епизоде ​​коцкања које доминирају у животу особе, све до нарушавања друштвеног, радног и породичног функционисања (Војводић, 2016). Зависност о коцкању, која је најсличнија кокаину, дефинисана је као одвојени ментални поремећај. Према Приручнику за дијагностику и статистику менталних поремећаја, објављеном 2013. године (познат и као ДСМ 5), патолошки коцкари имају малу контролу над последицама и губицима у које их коцкање води.

Према ДСМ-5, дијагностички критеријуми за зависност од коцкања су (само у информативне сврхе):

А. Трајно и понављајуће проблематично коцкарско понашање које води клинички значајном погоршању или дистресу у 12-томесечном периоду са четири (или више) знака:

1. Потреба коцкати се са све већим износима новца да би се постигло жељено
узбуђење.
2. Немир или раздражљивост када се покушава смањати или престати са
коцкањем.
3. Већ је било неколико неуспешних покушаја да се контролише, прекине или
заустави коцкање.
4. Честа преокупираност коцкањем (нпр. упорним размишљањима оживљавају
прошла искуства са коцкањем, или планирањем следећег подухвата коцкања,
размишљањем о начинама како да се дође до новца за коцкање).
5. Често коцкање када се осећа узнемиреност (нпр. беспомоћно, криво,
анксиозно, депресивно).
6. Након губитка новца на коцки, често враћање следећег дана да би се
повратио новац (,,јурњава” по губицима).
7. Лагање да се прикрије опсег повезаности са коцкањем.
8. Већ су се угрозиле или изгубиле значајне везе, посао или
образовне/каријерне шансе због коцкања.
9. Ослањање на друге људе да ће уз њихову помоћ доћи до новца потребног због
лоше финансијске ситуације изазване коцкањем.

Ови знакови показују да људи који имају проблем са зависношћу од коцкања често су преокупирани другачијом врстом коцкања, а с временом је потреба за коцкањем све већа. Не успевају да контролишу своју жељу за коцкањем. Након губитка новца, следећег дана „јуре“ за профитом. Све је већи број оних који су заплетени у мрежу игара на срећу. Негују лажне илузије, често су сујеверни и очекују да сунце засја након пораза. У коцки покушавају да избегну проблеме или се помоћу стола за играње и листића за спортску прогнозу ослободе беспомоћности, кривице, па чак и депресије. Лутрије, греб картице, коцкарнице или спортске кладионице само су неке од савремених врста легализованих игара на срећу, а лак приступ (на пример интернет улагања) њима је погодно тло за појаву патолошког коцкања. Код патолошког
коцкања здраворазумско размишљање се не примењује.

Мотиви за почетак коцкања су различити. Од забаве, дружења, испробавања сопствене среће, жеље да будемо прихваћени у друштву, отклањања болних емоција, до борбе са досадом. Али кључни мотив је зарадити пуно новца што је брже могуће и без пуно напора. Жеља за лаком зарадом код већине људи са проблемом зависности побеђује.

Зависност од коцкања развија се постепено, али може и нагло. Карактеристично је да особа обично не зна када се проблем појавио. Најчешће почиње забавом или досадом. На почетку су то углавном спортске кладионице, у које се улаже мала количина новца. Међутим, када се догоди срећа почетника и када особа почне зарађивати више новца него што је она уложила, јавља се потреба да се уложи што више новца како би се добила већа зарада. Након неколико узастопних губитака, обично следе губици новца које особа која губи најчешће повезује са тим што има лош дан, није имала среће, није играла праве бројеве у том тренутку и тако даље.

Након овог периода коцкање и улагање у игре на срећу од којих је све почело не дешава се више само ради забаве. На коцкање се троши сва зарада, а након што се зарада потроши, наставља се са позајмљивањем од пријатеља и познаника како би сеп овратила цела изгубљена сума. Тада се често смењују периоди добитака и губитака. Тада особа најчешће мења игре и тражи неку другу игру уз коју ће се поново забавити и на којој ће моћи да зарађује. Са спортског клађења најчешће се особа пребацује на аутомате или рулет. Када особа почне губити новац на аутоматима и рулету, игра са надом да још увек може победити машину, иако га тренутно не служе бројеви. Тада губици постају већи, а сума уложеног новца се удвостручује.

Након периода наизменичних добитака и губитака, долази период очаја када особа која има проблем са зависношћу од коцкања и нема снаге да се одупре одласку у коцкарницу, а коцкарница постаје његов свет. Особа непрестано размишља о коцкању. Тада се више не ради о новцу који би се зарадио, већ о самом одласку у коцкарницу како би се играло. Оног тренутка када човек размишља само о посети коцкарнице, најћешче не обраћа пажњу на породицу као пре, све више је одсутан од куће, занемарује посао, избегава домаће задатке, задужује се и креће се у изабраном друштву, можемо рећи да је проблем зависности од коцкања већ узео велики део човековог живота.

Тада особа обично почиње да лаже породицу о новцу који је потрошио и новцу који му је потребан. Када више није у могућности да добије новац од породице, почиње да позајмљује новац од пријатеља и познаника тако што манипулише да му је потребан новац за лекове, породицу, дете (уколико има деце) итд. Новац који позајмљује углавном губи, јер никада не престаје да игра, и тако себе доводи у све већи дуг.

Када наступи период у коме је особа која има проблем са коцкањем разоткривена као манипулатор, од стране пријатеља (или родбине), који их је стално лагао и није им враћао новац, најчешће га они одбацују. Као такав, он је такође у потрази за новцем који му је потребан за коцкање. Тада обично почиње да се задужује и прави велике дугове код зеленаша, при чему се зајам увек отплаћује са великомкаматом. Особа почиње да угрожава не само себе него и породицу. Износи зајма и губитка расту, а породица је приморана да прода своју имовину: кућу, стан, аутомобил. Тада најчешће особа са проблемом зависности од коцкања развија снажан осећајкривице и обећава да се такво понашање никада неће поновити и да може да контролише или престане са коцкањем.

Након тога може уследити кратак период апстиненције праћен јаком анксиозношћу, повећаним (или смањеним) уносем хране, несаницом или тешким  сновима и депресијом. Иако људи са проблемом зависности од коцкања знају да је коцкање лоше и штетно и да коцкање угрожава њихову породицу, након краће апстиненције често се поново коцкају јер кажу да „постоји нешто јаче“ од њих, што их доводи до коцкања. Људи који имају проблем са зависношћу од коцкањa могу тада провести неколико сати (9-12 сати, али и неколико дана) у коцкарском објекту и изгубити временску оријентацију. Коцка је постала њихов свет (Војводић, 2016). Тада се, попут зависности од дроге и алкохола, често јављају жаљење, кајање и кривица. Упркос томе, већина људи који имају проблем са зависношћу не могу себи да признају да имају проблем, већ мисле да могу прекинути са коцкањем када желе. Али када потроше све своје „златне резерве“, често због тешке депресије и кривице, опет се обраћају својој породици која сада покушава натерати особу са проблемом зависности да затражи лечење (према Петковић, 2015). Особа која има проблем са зависношћу од коцкања најчешће има осећај напетости пре саме активности, а током активности (коцкања) има осећај задовољства и олакшања. Одвикавање и лечење може потрајати годинама. Као болест зависности, осим са кокаином (од наркотика), коцкање има сличности са клептоманијом и пироманијом.

Психотерапије које највише помажу и које се препоручују за решавање проблема са коцкањем су системска породична и когнитивно бихејвиорална психотерапија (или РЕ-КБТ).

Аутор текста:
Елена Јованчић, психолог

Литература:
ДСМ-5 Дијагностички и статистички приручник за душевне поремећаје. (2013).

Америчка Психијатријска Асоцијација. Наклада Слап, Загреб.

Стојаноска-Иванова, T. (2015). Семејството и општествените девијации,

Филозофски факултет, Скопје

Petković M. (2015). Psihologija kockanja – šta trebate da znate. Институт за јавно
здравље „Dr Milan Jovanović Batut“, Beograd. (последњи пут учитано
15.12.2019 од
http://www.psihocentrala.com/poremecaji/bolestizavisnosti/psihologija-
kockanja-sta-trebate-da-znate/)

Vojvodić P. (2016). Zavisnost od kockanja, Psihocentrala, Beograd.
http://www.psihocentrala.com/poremecaji/bolesti-zavisnosti/zavisnost-od-
kockanja/Последњи пут учитано 10.12.2019

Depresija - hladno odsustvo osećanja

 "Veoma je teško opisati depresiju nekome ko je nikada nije imao. Nije u pitanju tuga. Znam šta je tuga. Zbog tuge plačemo. Ali depresija je hladno odsustvo osećanja."

Dž. K. Rouling

Pod depresijom se, u kliničkom smislu, podrazumeva veliki broj promena u emocionalnoj sferi, počev od normalnih promena raspoloženja koje prate svakodnevnicu, pa do teških depresivnih psihotičnih epizoda. Depresija je složeni poremećaj zdravlja koji se ispoljava promenama gotovo svih psihičkih i brojnih telesnih funkcija a takođe duboko zadire u svet interpersonalnih odnosa bolesnika. Manifestuje se mnogobrojnim simptomima i heterogenom kliničkom slikom a da pri tom ne postoji simptom koji bi obavezno morao biti prisutan u svakom pojedinačnom slučaju. Većina ljudi kada čuje za nekog da je depresivan prvo pomisli da takva osoba tuguje previše ili da je u dubokoj žalosti. Međutim, depresija nije sinonim za osećanje tuge. Baš naprotiv, depresivni bolesnici koji imaju dobru moć samoposmatranja i samoanalize, gotovo da uopšte ne koriste reč tuga u opisivanju svog emocionalnog stanja. Tuga nije obavezno obeležje depresivnog raspoloženja mada postoje i depresivni bolesnici koji su tužni. Pogrešno je izjednačavati ove dve pojave jer one ne moraju biti povezane.

Depresivne faze se mogu javiti spontano, posle provokacije nekim nepovoljnim životnim iskustvima ili somatskim stresovima.

Klinička slika se uglavnom razvija postepeno, ređe naglo. U početnom stadijumu bolesnici se najčešće žale na potištenost, mrzovolju, malaksalost, umor, pad energičnosti, gubitak elana i efikasnosti na poslu, smanjenje apetita i libido. Mogu se javiti i glavobolje a njen, gotovo redovni pratilac je nesanica. Zbog izmenjenog psihičkog stanja, ovakvi ljudi često mogu da dođu u sukob sa svojom okolinom (članovima porodice ili kolegama na radnom mestu) pa se često može pogrešno zaključiti da su novonastali problem njen uzrok.

Kada imamo razvijenu kliničku sliku možemo zapaziti dva osnovna fenomena:

-depresivno raspoloženje

-gubitak životne energije i elana

Depresivno raspoloženje je složeni fenomen, skup mnogih neprijatnih emocionalnih doživljaja kao što su potištenost, utučenost, obeshrabrenost, zabrinutost, očajanje, anksioznost, beznadežnost, bespomoćnost. Kada je ovo izraženo velikim intenzitetom, na subjektivnom nivou pojedinac to veoma bolno proživljava, prožet je time i iz osnova menja stav prema sebi i svetu, onemogućen je i sprečen da ostvaruje svoje elementarne ljudske potrebe kao što je voljenje, rad, uživanje, saosećajnost, zajednički život sa drugima.

Redovni pratilac depresivnog raspoloženja je neprimereno nisko samopoštovanje, osećanje niže vrednosti, krivice, griže savesti, potreba za samokažnjavanjem. Motive za pomenute stavove i doživljavanja, bolesnici nalaze u prošlosti, koju su sami iskrivili pripisujući joj bezuslovno negativno značenje.

Česta preokupacija depresivnih bolesnika su strahovanja od naslućivanih, pretećih opasnosti ili nepovoljnih dešavanja, nesreća ili su opterećeni i prožeti anksioznošću ispoljenu kroz osećaj napetosti ili pritiska u glavi, oko srca, u prsima, stomaku. Kod agitiranih depresija dešava se da anksioznost preplavljuje bolesnika i grubo utiče na promenu njihovog ponašanja. Doživljaj neposredne životne ugroženosti može izazvati panični nemir koji se odvija u vidu određenih istovetnih šablona ponašanja kao što su stalna i neprekidna kretnja, lomljenje prstiju ruku, hvatanje za osobu u okolini od koje se traži pomoć.

Jedna od specifičnosti depresivnog afektiviteta, po čemu se on kvalitativno bitno razlikuje od normalne tuge, jeste pad emocionalnog reagovanja na događaje u okolini. Ovaj poremećaj pokrivaju dva fenomena: anhedonija (gubitak životne radosti) i osećanje bezosećajnosti.

Gubitak radosti je doživljaj koji se lako prepoznaje jer se odražava na ponašanje osoba koje boluju od depresije.  Kada je gubitak životne radosti umereno prisutan, bolesnici kreću sa napuštanjem dotadašnjih omiljenih aktivnosti. Prestaju sa izlascima, gledanjem tv, ne posvećuju se više svom hobiju itd. U tome više ne pronalaze zadovoljstvo. Primer nemogućnosti doživljavanja pozitivnih i prijatnih osećanja primerenim spoljašnjim okolnostima je bolno iskustvo pacijenata da u kontaktu sa voljenim osobama, na primer decom, ne osećaju očekivano radovanje.

Odraz duboke depresivnosti je doživljaj pacijenata da više ništa nisu u stanju da osete, nijednu emociju. Prisutno je osećanje bezosećajnosti u kome nema ni ljutnje, ni radosti, ni tugovanja, samo praznina, skamenjenost, hladnoća. Razgovarajući sa njima možemo saznati da se ta bezosećajnost ne odnosi na trenutno emocionalno stanje, već na doživljaj nesposobnosti da bilo kakvim osećanjem reaguju na događaje u okolini. Nema tog dešavanja, vesti, informacije, saveta ili obećanja koje može da deluje podsticajno po njih i dovede do promene osnovnog raspoloženja. U svetu u kome žive više ne nalaze povod za ljubav, mržnju, strast, ljutnju, radost. Oni pate zbog očajne vlastite egzistencije, krivice, besmisla. Za većinu njih svet je postao pun teškoća, nepremostivih prepreka, loših dešavanja. Sve poprima elemente sivila, praznine, bezvrednosti. Budućnost kao da ne postoji. Bolesnik živi isključivo u prošlosti, koja je pod uticajem sadašnjosti poprimila takođe negativne karakteristike. Prošlost je sada u službi potvrđivanja vlastite krivice, promašenosti, nesposobnosti, manje vrednosti. To nekada može otići toliko daleko, taj krug ponavljanja kada iskrivljena problematika prošlosti potpuno okupira sadašnjost i osoba jedini izlaz vidi u okončanju nepodnošljivog načina života.

Gubitak životne energije manifestuje se padom opšteg nivoa psihičke i telesne aktivnosti. Može se javiti psihomotorna inhibicija koju odlikuje usporenost pokreta, oskudna mimika i gestikulacija, spontani pokreti su redukovani, govor je monoton, tih i spor. To može ići čak do pojave depresivnog stupora kada su bolesnici prikovani za krevet, nepomični, ćute sa izrazom “tragične maske” na licu. Misaoni tok je usporen sa oskudnim asocijacijama i sadržajima koji se vrte oko tema krivice, bezvrednosti, smrti. Preduzimljivost bolesnika je smanjena, teško se odlučuju na bilo kakvu aktivnost kada i obavljanje najjednostavnijih radnji zahteva veliki napor. Pacijent se oseća preopterećenim i neefikasnim iako se nalazi pred istim zadacima i životnim izazovima koje je ranije uspešno razrešavao. Zbog teškoća u koncentraciji, izražene ambivalencije i gubitka poverenja u svoje sposobnosti on objektivno postaje manje efikasan. Prisutna su i telesna inercija i slabost koja se manifestuje tromošću, malaksalošću, nesposobnošću za fizičke napore. Spavanje ne donosi potrebno okrepljenje i odmor.

Prisutni su i somatovegetativni znaci depresije poput bolova, pritsaka, probadanja i pečenja u svim mogućim delovima tela. Javljaju se funkcionalne smetnje kardiovaskularnog sistema u vidu promene srčanog ritma i krvnog pritiska. Zatim se mogu javiti opstipacija, suva usta, gubitak apetita i telesne težine, teško disanje, pad libida i potencije, dismenoreja, lumbago itd. Javljaja se poremećaj spavanja tipa poznih nesanica sa ranim jutranjim buđenjem ili iscepkanim spavanjem u toku noći. Raspoloženje je kolebljivo sa jutarnjim pogoršanjima i večernjim poboljšanjima subjektivnih i objektivnih tegoba. Koncentracija je oslabljena što se negativno odražava na kapacitet pažnje i pamćenja.

Depresija i ličnost

Javljanje depresija, po mnogim autorima, predisponirano je određenom strukturom ličnosti. Prema mišljenju Hirschfelda i Klermana, sve pretpostavke o premorbidnoj strukturi ličnosti depresivnih bolesnika mogu da se svedu na konstataciju da postoje dva osnovna tipa koja predisponiraju javljanje depresija. Prvi tip se odlikuje niskim samopoštovanjem udruženim sa visokim stepenom opsesivnosti (analne crte ličnosti) a drugi karakteriše niski prag tolerancije za frustraciju i izrazita zavisnost od podrške i pohvala drugih (oralne crte ličnosti-pasivno zavisna, narcistička i histerična struktura).

Depresija i psihoanaliza, psihodinamika depresije

Frojdov učenik, Karl Abraham je prvi uveo depresiju u psihoanalizu, koji je još 1912.god došao na ideju da upoređuje običnu tugu sa depresivnom reakcijom. I jedna i druga nastaju zbog gubitaka koje osoba doživljava, ali onaj ko tuguje žali ličnost koju je izgubio dok depresivnom bolesniku ne da mira osećanje krivice. Nesvesno neprijateljstvo koje je ranije bilo upereno prema izgubljenom objektu sada je upućeno prema sebi samom. Nešto kasnije opisuje regresiju depresivnog bolesnika i to na dva nivoa: na analno sadističkom stadijumu gde predominiraju neprijateljski i sadistički impulse i na oralnom nivou sa izraženom ambivalencijom. 

Frojd je u svom delu “Tuga i melanholija” izneo svoja zapažanja da se tuga i depresivna psihoza razvijaju posle nekog gubitka. Kod tugovanja izgubljen je spoljašnji objekat dok je kod depresije situacija složenija. Kod depresije po njegovom shvatanju dolazi do inkorporacije objekta prema kome smo ambivalentni i da neprijateljstvo prema objektu u sebi uzrokuje depresivne smetnje. Frojdove ideje dalje je obradio Rado, ističući da kod depresije dolazi do patološkog odvajanja Ja od Nad-ja i cepanju inkorporisanog objekta. Dobar deo objekta od kog dete želi da bude prihvaćeno i voljeno ostaje u Nad-ja, dok loši deo koga dete mrzi čak ubilačkom mržnjom postaje deo ja. Depresivni traži oproštaj od sopstvenog Ja i njegovo samopoštovanje zavisi od odobravanja okoline, ljubavi i pažnje. Depresivni bolesnik ima veliku potrebu za doprinosima njegovom narcizmu, njegovo stanje je očajnički vapaj za ljubavlju. U depresiji Ja se trudi da kazni samoga sebe da bi izbegao kažnjavanje od strane objekta.

Melani Klajn smatra da depresivno iskustvo nastaje u odnosu majke i deteta u prvoj godini života. Depresivna pozicija nastaje u doba kada beba prestaje sa sisanjem i kada dolazi do fuzije parcijalnih objekata, dobre majke koja hrani i loše koja to osujećuje.

Po Bibringu depresija nastaje kao rezultat konflikta unutar Ja dok Edit Džeikobson smatra da depresija lakše nastaje tamo gde self nije jasno razgraničen od unutrašnje reprezentacije objekta odnosno manje su mogućnosti pojave depresije kod one dece koja su zadobila jasan identitet. Dete koje se oseća voljenim od strane roditelja i gde se frustracije mogu tolerisati, razvija se visoko samopoštovanje i mala sklonost ka depresiji.

Kuper smatra da regresija u kojoj se nalazi depresivni odgovara vremenu kada je živeo u simbiotskom odnosu sa svojom majkom, kada psihološke granice između Ja deteta i majke nisu uspostavljene. U depresivnoj regresiji opet se javlja potreba za takvom simbiozom. Simbioza je važan factor u nastanku depresije. Ispitivanje depresivnih bolesnika je pokazalo da dobar deo njih pre pojave simptoma depresije nikada nije stekao pravu nezavisnost. Njihovo samopouzdanje i slika o sebi zavise od odobravanja i podrške drugih. U ljubavnim odnosima takođe teže da razviju simbiozu. Suviše zavisan stav dominirao je tokom čitavog života a depresija nastaje kao posledica doživljaja napuštanja a čovek nije u stanju da se izbori sa tim osećanjem. Depresivne ličnosti pokušavaju da razreše konflikte kroz submisivnost i servilnost. Nemaju kapaciteta za produktivno rivalstvo i izbegavaju sve sukobe. Njihovo poverenje u sebe je slabo i ne zavisi od uvida u sopstvene sposobnosti, već od priznanja drugih. Depresivna osoba e oseća dobro ukoliko nađe podršku i priznanje od strane bračnog partnera ili od strane pretpostavljenih na poslu. Ličnost se nije razvijala dalje od preedipalne pasivnosti.

Lečenje i psihoterapija

Lečenje depresije je kompleksno. Ono obuhvata najčešće kombinovanje psihoterapije i farmakoterapije kao i rad sa porodicom i širom socijalnom sredinom. Početak lečenja zahteva izlaženje u susret neposrednim potrebama bolesnika. U izboru metode psihoterapije mišljenja su podeljena, pojedini autori preporučuju individualnu psihoterapiju dok drugi smatraju da je grupna psihoterapija efektivnija. Ove dve metode ne treba suprotstavljati jednu drugoj, jer se one uzajamno dopunjuju. U individualnoj se lakše javlja transfer a u grupi se lakše prevazilazi osećaj usamljenosti i krivice. Važno je utvrditi koji faktor najviše doprinosi nastanku depresije. Potrebno je da se pacijent prvo učini svesnim svojih agresivnih osećanja prema fuzionisanom self-objektu i da mu se pomogne da ih uputi ka pravom cilju.

Kod depresivnih postoje dva stava na početku lečenja, koji su produkt unutrašnje dinamike i težine bolesti. Depresivna osoba može sam ulazak u psihoterapiju da smatra potvrdom svoje bezvrednosti i nesposobnosti, jer u našoj kulturi se depresivnoj osobi uglavnom nameće stav da je sama kriva što je u takvom stanju. Dolazak na terapiju nije dokaz poraza i ličnog neuspeha nego početni korak ka izlečenju. U drugom slučaju, uglavnom lakši depresivni bolesnik, dolazi na psihoterapiju sa prevelikom nadom i magijskim očekivanjima da će zauvek biti oslobođen žalosti i očajanja. Sklonost ka depresivnosti je negde sastavni deo ljudske prirode i da sa njom treba da naučimo da povremeno živimo. Sazrevajući naučimo da je izdržimo i da se lakše nosimo sa njom. Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija pomažu da depresivna osoba otkrije uzroke svog stanja, rekonstruiše svoj psihički život, upozna se sa sobom i da prihvati/usvoji zrelije mehanizme odbrane.

Šta ne treba govoriti ljudima koji se suočavaju sa depresijom

Kao što je u tekstu već pomenuto, na našim prostorima je često prisutno nerazumevanje pa čak i osuđivanje ljudi koji se bore sa depresijom. Mnogi ne uviđaju razliku između potištenosti, tuge i depresije a mnogi nemaju ni dovoljno znanja ni nekakvog iskustva s depresivnošću da bi mogli da daju relevantne sudove. Zato je potrebno raditi i na podizanju nivoa svesnosti o ovom problemu kao i edukaciji i pojašnjenju ovakvog stanja. Informacije i nova saznanja mogu da modifikuju naše stavovei ponašanja prema depresivnoj osobi  što bi značajno doprinelo olakšanju i ublaživanju patnje depresivnog.

Depresivnog ne treba osuđivati.

Ne treba minimalizovati problem i govoriti mu da mu nije ništa, da mu sve to ide iz glave i da je potrebno samo da se trgne. U takvim situacijama problem se ne umanjuje niti nestaje već suprotno, to može da dovede do pogoršanja stanja jer izostaje podrška i validacija osećanja a kod osobe sa depresijom javlja se doživljaj da je čak i napadnut. Može se desiti i da depresivna osoba pomisli kako drugi misle da ona preteruje, da izmišlja ili da je previše osetljiva. Umesto toga efikasnije je pokazivanje saosećajnosti uz shvatanje da je vaša perspektiva pogleda na problem drugačija i da nema potrebe da je namećete. Potrebno je da shvatite da je njihovo stanje nezavisno od spoljašnjih događanja i okolnosti.

Ne treba im govoriti da su sami krivi zbog stanja u kome su jer time još više podstičete njihovo osećanje krivice. Oni nisu svojevoljno i svesno izabrali da se tako osećaju. Umesto okrivljavanja bilo bi dobro da ih pohvalite i ohrabrite u toj borbi.

Ne treba im govoriti da će se sve rešiti samo od sebe i da će proći vremenom. 

Rečenica “znam kako se osećaš” njima ne pomaže. Ako nikada niste bili u depresiji, ne možete da znate kako se zaista osećaju. Ukoliko ste imali iskustva sa depresijom, možete da ih podelite jer će shvatiti da nisu sami.

“Misli pozitivno i gore glavu” su samo puke reči. Depresivni imaju problem u emocionalnoj, kognitivnoj, voljnoj, socijalnoj sferi. Potpuno je besmisleno govoriti nekome da će pozitivnim afirmacijama i zamišljanjem pozitivnih ishoda svi ti problem nestati. Mozak depresivne osobe nema kapaciteta da se bavi pozitivnim mislima. Šta više, ovakvim načinom samo pogoršavate situaciju jer se depresivni oseća lošije što ne može da bude pozitivan. Bilo bi bolje reći da je sigurno iscrpljujuće to što nije u mogućnosti da misli na drugačiji način.

“Postoje ljudi kojima je mnogo gore nego tebi.” Ovakva izjava ne može nikog da uteši a najmanje depresivnu osobu. To se često kaže kada ne znamo šta drugo da kažemo. Šta depresivna osoba može da dobije iz poređenja sa nekom drugom osobom kojoj je teže? Kad nekome nije dobro njemu treba rešenje za njegovu ličnu patnju a ne razmatranje tuđe nesreće.

“Trebalo bi da si srećan/srećna zbog svega što imaš.” Depresivna osoba se ne oseća samo lose, ona prolazi kroz neprekidno mučno iskustvo, kao da je u tunelu, sa suženim vidinim poljem, iz koga ne vidi izlaz. Nabrajanje pozitivnih stvari u njenom životu, nije dovoljno za nekoga ko prolazi kroz takve teškoće. Materijalno gubi smisao.

“Neophodno je da budeš jak/jaka za svoju decu.” Kada depresivnoj osobi kažemo ovo ona sebe može doživeti kao lošeg i nepodobnog roditelja koji ne misli na svoju decu i ne brine zbog njih, što pojačava osećaj krivice i povećava patnju.

“Što ne kreneš da se treniraš nešto ili da radiš nešto kreativno?” Vežbanje i bavljenje nekom drugom aktivnošću ne mogu da štete ali to nije način prevazilaženja problema sa depresijom. Depresivnoj osobi, usled slabljenja volje, može biti veoma naporno i da ustane iz kreveta i da održava ličnu higijenu a kamo li da se bavi nekim sportom. Efektivnije bi bilo ponuditi se kao društvo za šetnju ili trčanje, ali bez naglašavanja da je to lek za depresiju.

Živeti s depresijom i suočavati se s njom svakodnevno je izuzetno teško. Depresivnoj osobi, koja se neretko bori da oseti bilo kakvu nadu mesecima, najviše će pomoći naše prisustvo, zagrljaj, da budemo tu kada poželi naše društvo, da budemo strpljivi, da je saslušamo, razumemo, podržimo kako bi shvatila da nije sama u tome. Samo saznanje, kako ističe Kaplan, da nisu sami, je pola bitke kada je u pitanju depresija.

Jelena Krstić, psiholog

Korišćena literatura:

Psihodinamika i psihoterapija neuroza; Vladeta Jerotić, Milan Popović

Psihijatrija; Dušan Kecmanović
Kaplan, H.I. Sadock, B.J. Synopsis of psychiatry