Зависност од коцкања

Игре на срећу и коцкање су људска понашања која покрећу одређену реакцију из људског окружења, јер се супротстављају неким моралним нормама које владају у друштву. Коцкарска зависност се убраја у социопатолошке појаве, попут алкохолизма, зависности од дроге, вагабундаже, проституције, самоубиства и других сличних друштвених појава. Међутим, дефинисање коцкања искључиво кроз систем социопатолошких појава није довољно, јер се појављује и као специфично негативно понашање, за које друштво приписује прекршајне ​​и кривичне санкције. То значи да се једно исто понашање особе у неким случајевима вреднује као социопатско понашање, што је праћено реакцијом друштва у виду моралног прекора, а у другим случајевима, зависно од испуњења одређених околности, исто понашање се вреднује као кажњиво дело, јер на снагу ступа реакција организованог друштва.

Коцкање прати читав низ различитих инкриминишућих и неинкриминишућих кривичих дела, прекршаји и друге социопатолошке појаве међу којима се стварају јаче међусобне везе, које увелико повећавају опасност од основног облика штетне активности (Василјић 1970; према Стојаноска - Иванова, 2015). Међутим, у неким случајевима коцкарске игре се могу појавити и као потпуно дозвољено понашање, на које друштво не надовезује никаву реакцију, што додатно компликује проблем (нпр.спортске кладионице, казино, бинго, лото итд.).. Ове игре на срећу које организују овлашћене социјалне власти нису ништа друго него посебна врста тзв. легализованог коцкања.

Коцкање је појава која се јавља у многим облицима и у различитим културама. Разликујемо социјално, професионално и патолошко коцкање. Друштвено коцкање је културолошки прихватљива забава и рекреација која не изазива озбиљне негативне последице. Професионално коцкање је посао који раде обучени, квалификовани и дисциплиновани појединци. Зависност о коцкању је поремећај који карактеришу честе, поновне епизоде ​​коцкања које доминирају у животу особе, све до нарушавања друштвеног, радног и породичног функционисања (Војводић, 2016). Зависност о коцкању, која је најсличнија кокаину, дефинисана је као одвојени ментални поремећај. Према Приручнику за дијагностику и статистику менталних поремећаја, објављеном 2013. године (познат и као ДСМ 5), патолошки коцкари имају малу контролу над последицама и губицима у које их коцкање води.

Према ДСМ-5, дијагностички критеријуми за зависност од коцкања су (само у информативне сврхе):

А. Трајно и понављајуће проблематично коцкарско понашање које води клинички значајном погоршању или дистресу у 12-томесечном периоду са четири (или више) знака:

1. Потреба коцкати се са све већим износима новца да би се постигло жељено
узбуђење.
2. Немир или раздражљивост када се покушава смањати или престати са
коцкањем.
3. Већ је било неколико неуспешних покушаја да се контролише, прекине или
заустави коцкање.
4. Честа преокупираност коцкањем (нпр. упорним размишљањима оживљавају
прошла искуства са коцкањем, или планирањем следећег подухвата коцкања,
размишљањем о начинама како да се дође до новца за коцкање).
5. Често коцкање када се осећа узнемиреност (нпр. беспомоћно, криво,
анксиозно, депресивно).
6. Након губитка новца на коцки, често враћање следећег дана да би се
повратио новац (,,јурњава” по губицима).
7. Лагање да се прикрије опсег повезаности са коцкањем.
8. Већ су се угрозиле или изгубиле значајне везе, посао или
образовне/каријерне шансе због коцкања.
9. Ослањање на друге људе да ће уз њихову помоћ доћи до новца потребног због
лоше финансијске ситуације изазване коцкањем.

Ови знакови показују да људи који имају проблем са зависношћу од коцкања често су преокупирани другачијом врстом коцкања, а с временом је потреба за коцкањем све већа. Не успевају да контролишу своју жељу за коцкањем. Након губитка новца, следећег дана „јуре“ за профитом. Све је већи број оних који су заплетени у мрежу игара на срећу. Негују лажне илузије, често су сујеверни и очекују да сунце засја након пораза. У коцки покушавају да избегну проблеме или се помоћу стола за играње и листића за спортску прогнозу ослободе беспомоћности, кривице, па чак и депресије. Лутрије, греб картице, коцкарнице или спортске кладионице само су неке од савремених врста легализованих игара на срећу, а лак приступ (на пример интернет улагања) њима је погодно тло за појаву патолошког коцкања. Код патолошког
коцкања здраворазумско размишљање се не примењује.

Мотиви за почетак коцкања су различити. Од забаве, дружења, испробавања сопствене среће, жеље да будемо прихваћени у друштву, отклањања болних емоција, до борбе са досадом. Али кључни мотив је зарадити пуно новца што је брже могуће и без пуно напора. Жеља за лаком зарадом код већине људи са проблемом зависности побеђује.

Зависност од коцкања развија се постепено, али може и нагло. Карактеристично је да особа обично не зна када се проблем појавио. Најчешће почиње забавом или досадом. На почетку су то углавном спортске кладионице, у које се улаже мала количина новца. Међутим, када се догоди срећа почетника и када особа почне зарађивати више новца него што је она уложила, јавља се потреба да се уложи што више новца како би се добила већа зарада. Након неколико узастопних губитака, обично следе губици новца које особа која губи најчешће повезује са тим што има лош дан, није имала среће, није играла праве бројеве у том тренутку и тако даље.

Након овог периода коцкање и улагање у игре на срећу од којих је све почело не дешава се више само ради забаве. На коцкање се троши сва зарада, а након што се зарада потроши, наставља се са позајмљивањем од пријатеља и познаника како би сеп овратила цела изгубљена сума. Тада се често смењују периоди добитака и губитака. Тада особа најчешће мења игре и тражи неку другу игру уз коју ће се поново забавити и на којој ће моћи да зарађује. Са спортског клађења најчешће се особа пребацује на аутомате или рулет. Када особа почне губити новац на аутоматима и рулету, игра са надом да још увек може победити машину, иако га тренутно не служе бројеви. Тада губици постају већи, а сума уложеног новца се удвостручује.

Након периода наизменичних добитака и губитака, долази период очаја када особа која има проблем са зависношћу од коцкања и нема снаге да се одупре одласку у коцкарницу, а коцкарница постаје његов свет. Особа непрестано размишља о коцкању. Тада се више не ради о новцу који би се зарадио, већ о самом одласку у коцкарницу како би се играло. Оног тренутка када човек размишља само о посети коцкарнице, најћешче не обраћа пажњу на породицу као пре, све више је одсутан од куће, занемарује посао, избегава домаће задатке, задужује се и креће се у изабраном друштву, можемо рећи да је проблем зависности од коцкања већ узео велики део човековог живота.

Тада особа обично почиње да лаже породицу о новцу који је потрошио и новцу који му је потребан. Када више није у могућности да добије новац од породице, почиње да позајмљује новац од пријатеља и познаника тако што манипулише да му је потребан новац за лекове, породицу, дете (уколико има деце) итд. Новац који позајмљује углавном губи, јер никада не престаје да игра, и тако себе доводи у све већи дуг.

Када наступи период у коме је особа која има проблем са коцкањем разоткривена као манипулатор, од стране пријатеља (или родбине), који их је стално лагао и није им враћао новац, најчешће га они одбацују. Као такав, он је такође у потрази за новцем који му је потребан за коцкање. Тада обично почиње да се задужује и прави велике дугове код зеленаша, при чему се зајам увек отплаћује са великомкаматом. Особа почиње да угрожава не само себе него и породицу. Износи зајма и губитка расту, а породица је приморана да прода своју имовину: кућу, стан, аутомобил. Тада најчешће особа са проблемом зависности од коцкања развија снажан осећајкривице и обећава да се такво понашање никада неће поновити и да може да контролише или престане са коцкањем.

Након тога може уследити кратак период апстиненције праћен јаком анксиозношћу, повећаним (или смањеним) уносем хране, несаницом или тешким  сновима и депресијом. Иако људи са проблемом зависности од коцкања знају да је коцкање лоше и штетно и да коцкање угрожава њихову породицу, након краће апстиненције често се поново коцкају јер кажу да „постоји нешто јаче“ од њих, што их доводи до коцкања. Људи који имају проблем са зависношћу од коцкањa могу тада провести неколико сати (9-12 сати, али и неколико дана) у коцкарском објекту и изгубити временску оријентацију. Коцка је постала њихов свет (Војводић, 2016). Тада се, попут зависности од дроге и алкохола, често јављају жаљење, кајање и кривица. Упркос томе, већина људи који имају проблем са зависношћу не могу себи да признају да имају проблем, већ мисле да могу прекинути са коцкањем када желе. Али када потроше све своје „златне резерве“, често због тешке депресије и кривице, опет се обраћају својој породици која сада покушава натерати особу са проблемом зависности да затражи лечење (према Петковић, 2015). Особа која има проблем са зависношћу од коцкања најчешће има осећај напетости пре саме активности, а током активности (коцкања) има осећај задовољства и олакшања. Одвикавање и лечење може потрајати годинама. Као болест зависности, осим са кокаином (од наркотика), коцкање има сличности са клептоманијом и пироманијом.

Психотерапије које највише помажу и које се препоручују за решавање проблема са коцкањем су системска породична и когнитивно бихејвиорална психотерапија (или РЕ-КБТ).

Аутор текста:
Елена Јованчић, психолог

Литература:
ДСМ-5 Дијагностички и статистички приручник за душевне поремећаје. (2013).

Америчка Психијатријска Асоцијација. Наклада Слап, Загреб.

Стојаноска-Иванова, T. (2015). Семејството и општествените девијации,

Филозофски факултет, Скопје

Petković M. (2015). Psihologija kockanja – šta trebate da znate. Институт за јавно
здравље „Dr Milan Jovanović Batut“, Beograd. (последњи пут учитано
15.12.2019 од
http://www.psihocentrala.com/poremecaji/bolestizavisnosti/psihologija-
kockanja-sta-trebate-da-znate/)

Vojvodić P. (2016). Zavisnost od kockanja, Psihocentrala, Beograd.
http://www.psihocentrala.com/poremecaji/bolesti-zavisnosti/zavisnost-od-
kockanja/Последњи пут учитано 10.12.2019

Depresija - hladno odsustvo osećanja

 "Veoma je teško opisati depresiju nekome ko je nikada nije imao. Nije u pitanju tuga. Znam šta je tuga. Zbog tuge plačemo. Ali depresija je hladno odsustvo osećanja."

Dž. K. Rouling

Pod depresijom se, u kliničkom smislu, podrazumeva veliki broj promena u emocionalnoj sferi, počev od normalnih promena raspoloženja koje prate svakodnevnicu, pa do teških depresivnih psihotičnih epizoda. Depresija je složeni poremećaj zdravlja koji se ispoljava promenama gotovo svih psihičkih i brojnih telesnih funkcija a takođe duboko zadire u svet interpersonalnih odnosa bolesnika. Manifestuje se mnogobrojnim simptomima i heterogenom kliničkom slikom a da pri tom ne postoji simptom koji bi obavezno morao biti prisutan u svakom pojedinačnom slučaju. Većina ljudi kada čuje za nekog da je depresivan prvo pomisli da takva osoba tuguje previše ili da je u dubokoj žalosti. Međutim, depresija nije sinonim za osećanje tuge. Baš naprotiv, depresivni bolesnici koji imaju dobru moć samoposmatranja i samoanalize, gotovo da uopšte ne koriste reč tuga u opisivanju svog emocionalnog stanja. Tuga nije obavezno obeležje depresivnog raspoloženja mada postoje i depresivni bolesnici koji su tužni. Pogrešno je izjednačavati ove dve pojave jer one ne moraju biti povezane.

Depresivne faze se mogu javiti spontano, posle provokacije nekim nepovoljnim životnim iskustvima ili somatskim stresovima.

Klinička slika se uglavnom razvija postepeno, ređe naglo. U početnom stadijumu bolesnici se najčešće žale na potištenost, mrzovolju, malaksalost, umor, pad energičnosti, gubitak elana i efikasnosti na poslu, smanjenje apetita i libido. Mogu se javiti i glavobolje a njen, gotovo redovni pratilac je nesanica. Zbog izmenjenog psihičkog stanja, ovakvi ljudi često mogu da dođu u sukob sa svojom okolinom (članovima porodice ili kolegama na radnom mestu) pa se često može pogrešno zaključiti da su novonastali problem njen uzrok.

Kada imamo razvijenu kliničku sliku možemo zapaziti dva osnovna fenomena:

-depresivno raspoloženje

-gubitak životne energije i elana

Depresivno raspoloženje je složeni fenomen, skup mnogih neprijatnih emocionalnih doživljaja kao što su potištenost, utučenost, obeshrabrenost, zabrinutost, očajanje, anksioznost, beznadežnost, bespomoćnost. Kada je ovo izraženo velikim intenzitetom, na subjektivnom nivou pojedinac to veoma bolno proživljava, prožet je time i iz osnova menja stav prema sebi i svetu, onemogućen je i sprečen da ostvaruje svoje elementarne ljudske potrebe kao što je voljenje, rad, uživanje, saosećajnost, zajednički život sa drugima.

Redovni pratilac depresivnog raspoloženja je neprimereno nisko samopoštovanje, osećanje niže vrednosti, krivice, griže savesti, potreba za samokažnjavanjem. Motive za pomenute stavove i doživljavanja, bolesnici nalaze u prošlosti, koju su sami iskrivili pripisujući joj bezuslovno negativno značenje.

Česta preokupacija depresivnih bolesnika su strahovanja od naslućivanih, pretećih opasnosti ili nepovoljnih dešavanja, nesreća ili su opterećeni i prožeti anksioznošću ispoljenu kroz osećaj napetosti ili pritiska u glavi, oko srca, u prsima, stomaku. Kod agitiranih depresija dešava se da anksioznost preplavljuje bolesnika i grubo utiče na promenu njihovog ponašanja. Doživljaj neposredne životne ugroženosti može izazvati panični nemir koji se odvija u vidu određenih istovetnih šablona ponašanja kao što su stalna i neprekidna kretnja, lomljenje prstiju ruku, hvatanje za osobu u okolini od koje se traži pomoć.

Jedna od specifičnosti depresivnog afektiviteta, po čemu se on kvalitativno bitno razlikuje od normalne tuge, jeste pad emocionalnog reagovanja na događaje u okolini. Ovaj poremećaj pokrivaju dva fenomena: anhedonija (gubitak životne radosti) i osećanje bezosećajnosti.

Gubitak radosti je doživljaj koji se lako prepoznaje jer se odražava na ponašanje osoba koje boluju od depresije.  Kada je gubitak životne radosti umereno prisutan, bolesnici kreću sa napuštanjem dotadašnjih omiljenih aktivnosti. Prestaju sa izlascima, gledanjem tv, ne posvećuju se više svom hobiju itd. U tome više ne pronalaze zadovoljstvo. Primer nemogućnosti doživljavanja pozitivnih i prijatnih osećanja primerenim spoljašnjim okolnostima je bolno iskustvo pacijenata da u kontaktu sa voljenim osobama, na primer decom, ne osećaju očekivano radovanje.

Odraz duboke depresivnosti je doživljaj pacijenata da više ništa nisu u stanju da osete, nijednu emociju. Prisutno je osećanje bezosećajnosti u kome nema ni ljutnje, ni radosti, ni tugovanja, samo praznina, skamenjenost, hladnoća. Razgovarajući sa njima možemo saznati da se ta bezosećajnost ne odnosi na trenutno emocionalno stanje, već na doživljaj nesposobnosti da bilo kakvim osećanjem reaguju na događaje u okolini. Nema tog dešavanja, vesti, informacije, saveta ili obećanja koje može da deluje podsticajno po njih i dovede do promene osnovnog raspoloženja. U svetu u kome žive više ne nalaze povod za ljubav, mržnju, strast, ljutnju, radost. Oni pate zbog očajne vlastite egzistencije, krivice, besmisla. Za većinu njih svet je postao pun teškoća, nepremostivih prepreka, loših dešavanja. Sve poprima elemente sivila, praznine, bezvrednosti. Budućnost kao da ne postoji. Bolesnik živi isključivo u prošlosti, koja je pod uticajem sadašnjosti poprimila takođe negativne karakteristike. Prošlost je sada u službi potvrđivanja vlastite krivice, promašenosti, nesposobnosti, manje vrednosti. To nekada može otići toliko daleko, taj krug ponavljanja kada iskrivljena problematika prošlosti potpuno okupira sadašnjost i osoba jedini izlaz vidi u okončanju nepodnošljivog načina života.

Gubitak životne energije manifestuje se padom opšteg nivoa psihičke i telesne aktivnosti. Može se javiti psihomotorna inhibicija koju odlikuje usporenost pokreta, oskudna mimika i gestikulacija, spontani pokreti su redukovani, govor je monoton, tih i spor. To može ići čak do pojave depresivnog stupora kada su bolesnici prikovani za krevet, nepomični, ćute sa izrazom “tragične maske” na licu. Misaoni tok je usporen sa oskudnim asocijacijama i sadržajima koji se vrte oko tema krivice, bezvrednosti, smrti. Preduzimljivost bolesnika je smanjena, teško se odlučuju na bilo kakvu aktivnost kada i obavljanje najjednostavnijih radnji zahteva veliki napor. Pacijent se oseća preopterećenim i neefikasnim iako se nalazi pred istim zadacima i životnim izazovima koje je ranije uspešno razrešavao. Zbog teškoća u koncentraciji, izražene ambivalencije i gubitka poverenja u svoje sposobnosti on objektivno postaje manje efikasan. Prisutna su i telesna inercija i slabost koja se manifestuje tromošću, malaksalošću, nesposobnošću za fizičke napore. Spavanje ne donosi potrebno okrepljenje i odmor.

Prisutni su i somatovegetativni znaci depresije poput bolova, pritsaka, probadanja i pečenja u svim mogućim delovima tela. Javljaju se funkcionalne smetnje kardiovaskularnog sistema u vidu promene srčanog ritma i krvnog pritiska. Zatim se mogu javiti opstipacija, suva usta, gubitak apetita i telesne težine, teško disanje, pad libida i potencije, dismenoreja, lumbago itd. Javljaja se poremećaj spavanja tipa poznih nesanica sa ranim jutranjim buđenjem ili iscepkanim spavanjem u toku noći. Raspoloženje je kolebljivo sa jutarnjim pogoršanjima i večernjim poboljšanjima subjektivnih i objektivnih tegoba. Koncentracija je oslabljena što se negativno odražava na kapacitet pažnje i pamćenja.

Depresija i ličnost

Javljanje depresija, po mnogim autorima, predisponirano je određenom strukturom ličnosti. Prema mišljenju Hirschfelda i Klermana, sve pretpostavke o premorbidnoj strukturi ličnosti depresivnih bolesnika mogu da se svedu na konstataciju da postoje dva osnovna tipa koja predisponiraju javljanje depresija. Prvi tip se odlikuje niskim samopoštovanjem udruženim sa visokim stepenom opsesivnosti (analne crte ličnosti) a drugi karakteriše niski prag tolerancije za frustraciju i izrazita zavisnost od podrške i pohvala drugih (oralne crte ličnosti-pasivno zavisna, narcistička i histerična struktura).

Depresija i psihoanaliza, psihodinamika depresije

Frojdov učenik, Karl Abraham je prvi uveo depresiju u psihoanalizu, koji je još 1912.god došao na ideju da upoređuje običnu tugu sa depresivnom reakcijom. I jedna i druga nastaju zbog gubitaka koje osoba doživljava, ali onaj ko tuguje žali ličnost koju je izgubio dok depresivnom bolesniku ne da mira osećanje krivice. Nesvesno neprijateljstvo koje je ranije bilo upereno prema izgubljenom objektu sada je upućeno prema sebi samom. Nešto kasnije opisuje regresiju depresivnog bolesnika i to na dva nivoa: na analno sadističkom stadijumu gde predominiraju neprijateljski i sadistički impulse i na oralnom nivou sa izraženom ambivalencijom. 

Frojd je u svom delu “Tuga i melanholija” izneo svoja zapažanja da se tuga i depresivna psihoza razvijaju posle nekog gubitka. Kod tugovanja izgubljen je spoljašnji objekat dok je kod depresije situacija složenija. Kod depresije po njegovom shvatanju dolazi do inkorporacije objekta prema kome smo ambivalentni i da neprijateljstvo prema objektu u sebi uzrokuje depresivne smetnje. Frojdove ideje dalje je obradio Rado, ističući da kod depresije dolazi do patološkog odvajanja Ja od Nad-ja i cepanju inkorporisanog objekta. Dobar deo objekta od kog dete želi da bude prihvaćeno i voljeno ostaje u Nad-ja, dok loši deo koga dete mrzi čak ubilačkom mržnjom postaje deo ja. Depresivni traži oproštaj od sopstvenog Ja i njegovo samopoštovanje zavisi od odobravanja okoline, ljubavi i pažnje. Depresivni bolesnik ima veliku potrebu za doprinosima njegovom narcizmu, njegovo stanje je očajnički vapaj za ljubavlju. U depresiji Ja se trudi da kazni samoga sebe da bi izbegao kažnjavanje od strane objekta.

Melani Klajn smatra da depresivno iskustvo nastaje u odnosu majke i deteta u prvoj godini života. Depresivna pozicija nastaje u doba kada beba prestaje sa sisanjem i kada dolazi do fuzije parcijalnih objekata, dobre majke koja hrani i loše koja to osujećuje.

Po Bibringu depresija nastaje kao rezultat konflikta unutar Ja dok Edit Džeikobson smatra da depresija lakše nastaje tamo gde self nije jasno razgraničen od unutrašnje reprezentacije objekta odnosno manje su mogućnosti pojave depresije kod one dece koja su zadobila jasan identitet. Dete koje se oseća voljenim od strane roditelja i gde se frustracije mogu tolerisati, razvija se visoko samopoštovanje i mala sklonost ka depresiji.

Kuper smatra da regresija u kojoj se nalazi depresivni odgovara vremenu kada je živeo u simbiotskom odnosu sa svojom majkom, kada psihološke granice između Ja deteta i majke nisu uspostavljene. U depresivnoj regresiji opet se javlja potreba za takvom simbiozom. Simbioza je važan factor u nastanku depresije. Ispitivanje depresivnih bolesnika je pokazalo da dobar deo njih pre pojave simptoma depresije nikada nije stekao pravu nezavisnost. Njihovo samopouzdanje i slika o sebi zavise od odobravanja i podrške drugih. U ljubavnim odnosima takođe teže da razviju simbiozu. Suviše zavisan stav dominirao je tokom čitavog života a depresija nastaje kao posledica doživljaja napuštanja a čovek nije u stanju da se izbori sa tim osećanjem. Depresivne ličnosti pokušavaju da razreše konflikte kroz submisivnost i servilnost. Nemaju kapaciteta za produktivno rivalstvo i izbegavaju sve sukobe. Njihovo poverenje u sebe je slabo i ne zavisi od uvida u sopstvene sposobnosti, već od priznanja drugih. Depresivna osoba e oseća dobro ukoliko nađe podršku i priznanje od strane bračnog partnera ili od strane pretpostavljenih na poslu. Ličnost se nije razvijala dalje od preedipalne pasivnosti.

Lečenje i psihoterapija

Lečenje depresije je kompleksno. Ono obuhvata najčešće kombinovanje psihoterapije i farmakoterapije kao i rad sa porodicom i širom socijalnom sredinom. Početak lečenja zahteva izlaženje u susret neposrednim potrebama bolesnika. U izboru metode psihoterapije mišljenja su podeljena, pojedini autori preporučuju individualnu psihoterapiju dok drugi smatraju da je grupna psihoterapija efektivnija. Ove dve metode ne treba suprotstavljati jednu drugoj, jer se one uzajamno dopunjuju. U individualnoj se lakše javlja transfer a u grupi se lakše prevazilazi osećaj usamljenosti i krivice. Važno je utvrditi koji faktor najviše doprinosi nastanku depresije. Potrebno je da se pacijent prvo učini svesnim svojih agresivnih osećanja prema fuzionisanom self-objektu i da mu se pomogne da ih uputi ka pravom cilju.

Kod depresivnih postoje dva stava na početku lečenja, koji su produkt unutrašnje dinamike i težine bolesti. Depresivna osoba može sam ulazak u psihoterapiju da smatra potvrdom svoje bezvrednosti i nesposobnosti, jer u našoj kulturi se depresivnoj osobi uglavnom nameće stav da je sama kriva što je u takvom stanju. Dolazak na terapiju nije dokaz poraza i ličnog neuspeha nego početni korak ka izlečenju. U drugom slučaju, uglavnom lakši depresivni bolesnik, dolazi na psihoterapiju sa prevelikom nadom i magijskim očekivanjima da će zauvek biti oslobođen žalosti i očajanja. Sklonost ka depresivnosti je negde sastavni deo ljudske prirode i da sa njom treba da naučimo da povremeno živimo. Sazrevajući naučimo da je izdržimo i da se lakše nosimo sa njom. Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija pomažu da depresivna osoba otkrije uzroke svog stanja, rekonstruiše svoj psihički život, upozna se sa sobom i da prihvati/usvoji zrelije mehanizme odbrane.

Šta ne treba govoriti ljudima koji se suočavaju sa depresijom

Kao što je u tekstu već pomenuto, na našim prostorima je često prisutno nerazumevanje pa čak i osuđivanje ljudi koji se bore sa depresijom. Mnogi ne uviđaju razliku između potištenosti, tuge i depresije a mnogi nemaju ni dovoljno znanja ni nekakvog iskustva s depresivnošću da bi mogli da daju relevantne sudove. Zato je potrebno raditi i na podizanju nivoa svesnosti o ovom problemu kao i edukaciji i pojašnjenju ovakvog stanja. Informacije i nova saznanja mogu da modifikuju naše stavovei ponašanja prema depresivnoj osobi  što bi značajno doprinelo olakšanju i ublaživanju patnje depresivnog.

Depresivnog ne treba osuđivati.

Ne treba minimalizovati problem i govoriti mu da mu nije ništa, da mu sve to ide iz glave i da je potrebno samo da se trgne. U takvim situacijama problem se ne umanjuje niti nestaje već suprotno, to može da dovede do pogoršanja stanja jer izostaje podrška i validacija osećanja a kod osobe sa depresijom javlja se doživljaj da je čak i napadnut. Može se desiti i da depresivna osoba pomisli kako drugi misle da ona preteruje, da izmišlja ili da je previše osetljiva. Umesto toga efikasnije je pokazivanje saosećajnosti uz shvatanje da je vaša perspektiva pogleda na problem drugačija i da nema potrebe da je namećete. Potrebno je da shvatite da je njihovo stanje nezavisno od spoljašnjih događanja i okolnosti.

Ne treba im govoriti da su sami krivi zbog stanja u kome su jer time još više podstičete njihovo osećanje krivice. Oni nisu svojevoljno i svesno izabrali da se tako osećaju. Umesto okrivljavanja bilo bi dobro da ih pohvalite i ohrabrite u toj borbi.

Ne treba im govoriti da će se sve rešiti samo od sebe i da će proći vremenom. 

Rečenica “znam kako se osećaš” njima ne pomaže. Ako nikada niste bili u depresiji, ne možete da znate kako se zaista osećaju. Ukoliko ste imali iskustva sa depresijom, možete da ih podelite jer će shvatiti da nisu sami.

“Misli pozitivno i gore glavu” su samo puke reči. Depresivni imaju problem u emocionalnoj, kognitivnoj, voljnoj, socijalnoj sferi. Potpuno je besmisleno govoriti nekome da će pozitivnim afirmacijama i zamišljanjem pozitivnih ishoda svi ti problem nestati. Mozak depresivne osobe nema kapaciteta da se bavi pozitivnim mislima. Šta više, ovakvim načinom samo pogoršavate situaciju jer se depresivni oseća lošije što ne može da bude pozitivan. Bilo bi bolje reći da je sigurno iscrpljujuće to što nije u mogućnosti da misli na drugačiji način.

“Postoje ljudi kojima je mnogo gore nego tebi.” Ovakva izjava ne može nikog da uteši a najmanje depresivnu osobu. To se često kaže kada ne znamo šta drugo da kažemo. Šta depresivna osoba može da dobije iz poređenja sa nekom drugom osobom kojoj je teže? Kad nekome nije dobro njemu treba rešenje za njegovu ličnu patnju a ne razmatranje tuđe nesreće.

“Trebalo bi da si srećan/srećna zbog svega što imaš.” Depresivna osoba se ne oseća samo lose, ona prolazi kroz neprekidno mučno iskustvo, kao da je u tunelu, sa suženim vidinim poljem, iz koga ne vidi izlaz. Nabrajanje pozitivnih stvari u njenom životu, nije dovoljno za nekoga ko prolazi kroz takve teškoće. Materijalno gubi smisao.

“Neophodno je da budeš jak/jaka za svoju decu.” Kada depresivnoj osobi kažemo ovo ona sebe može doživeti kao lošeg i nepodobnog roditelja koji ne misli na svoju decu i ne brine zbog njih, što pojačava osećaj krivice i povećava patnju.

“Što ne kreneš da se treniraš nešto ili da radiš nešto kreativno?” Vežbanje i bavljenje nekom drugom aktivnošću ne mogu da štete ali to nije način prevazilaženja problema sa depresijom. Depresivnoj osobi, usled slabljenja volje, može biti veoma naporno i da ustane iz kreveta i da održava ličnu higijenu a kamo li da se bavi nekim sportom. Efektivnije bi bilo ponuditi se kao društvo za šetnju ili trčanje, ali bez naglašavanja da je to lek za depresiju.

Živeti s depresijom i suočavati se s njom svakodnevno je izuzetno teško. Depresivnoj osobi, koja se neretko bori da oseti bilo kakvu nadu mesecima, najviše će pomoći naše prisustvo, zagrljaj, da budemo tu kada poželi naše društvo, da budemo strpljivi, da je saslušamo, razumemo, podržimo kako bi shvatila da nije sama u tome. Samo saznanje, kako ističe Kaplan, da nisu sami, je pola bitke kada je u pitanju depresija.

Jelena Krstić, psiholog

Korišćena literatura:

Psihodinamika i psihoterapija neuroza; Vladeta Jerotić, Milan Popović

Psihijatrija; Dušan Kecmanović
Kaplan, H.I. Sadock, B.J. Synopsis of psychiatry

Живот и рад Пјер Мари Феликс Жанеа

Пјер Мари Феликс Жане (Pierre Marie Félix Janet) 30. маја 1859. – 24. фебруара 1947. године, је био француски психолог, филозоф и психотерапеут, пионир у области дисонације и трауматичног сећањa. Пјер Жане се сматра заједно са Вилијамом Џејмсом и Вилхемом Вунтом једним од оснивача психологије.

Жане је рођен у Паризу и још од ране младости почео је да се занима за психологију. У детињству је најпре стекао наклоност према природним наукама. У врло раном узрасту, заинтересовао се за ботанику, направио колекцију биљака и ту страст је задржао целог живота. Та страст одредила је његову склоност ка прецизном посматрању и класификацији, што је требало да учини од њега натуралисту или физиолога.

Али Жане је у себи имао и другу тенденцију која никада није била задовољена. Са осамнаест година био је веома религиозан и задржао је и касније мистичне склоности које је успео да контролише. Током живота усклађивао је научне укусе и религиозна осећања, што и сам каже да није био лак задатак за њега. Сматрао је да би то усклађивање могло бити постигнуто усавршеном филозофијом која би задовољила и разум и веру. Тако се усмерио ка филозофији.

Његово интересовање за филозофске студије се убрзало због његовог стрица, Пол Жанеа (Paul Janet). Пјер Жане истиче да је његов стриц на почетку његових филозофских студија, представио њега професору физиологије на Сорбони и да га је заправо његов стриц уписао у Медицинску Школу у Паризу и непрестано га је наговарао да комбинује медицинске и филозофске студије.

У том периоду већ су неки филозофи, психологију сматрали посебном граном филозофије, а његове филозофске идеје, истовремено научне и религиозне, довеле су га сасвим природно до проучавања психологије. Тако је од филозофа постао психолог.

Када је са 22 године постао професор филозофије, он је пожелео упркос потешкоћама да настави студије медицине и научне психологије. То његово занимање је било одлично прихваћено од  стране лекара болнице који су му ставили на располагање њихово медицинско искуство, али исто тако су му помогли да нађе субјекте који су били занимљиви и са психолошког становишта.

У том периоду Жане је добио необичан предлог од познатог лекара у Арву (франц. Le Harve), др Гилберта (Gilbert), који је усмеравао његове студије на прилично непредвиђен начин и показао му психолошке случајеве који су по њему били много запаженији. Доктор Гилберт га је упознао са једном женом Леони (Léonie) која је у младости била хипнотизована и која је била примећена како ради неке чудне ствари у вези са видовитошћу, менталном сугестијом, хипнотизмом из даљине, итд. Тако је своје ране радове Жане оријентисао према хипнотичком сомнамбулизму уместо према халуцинацијама како је на почетку планирао.

О свом раду имао је прилику да информише друштво психолога које је тек тада било основано у Паризу и које је било под руководством Жан-Мартен Шаркоа (Јean-Martin Charcot, 1825-1893) и Чарлса Ришеа (Charles Richet, 1850-1935).

Након тога следило је његово проучавање поремећаја нервног система испитивањем мистериозних појава и сумњиве стварности који су га довели у контакт са неким важним људима који су имали једнаку радозналост у својој глави као што су Шарко, Рише, Фридрик Маjeрс и други.

Жане је продужио да студира психологију код ментора Жан – Мартeн Шаркоа у психолошкој лабораторији у болници Питје Салпетриер (Pitié-Salpêtrière) у Паризу. Жане је први објавио резултате свог истраживања у својој филозофској тези 1889. године и у својој медицинској тези Ментално стање хистерије (L'état mental des hystériques), 1892. године. Дипломирао је медицину следеће године 1893.

Године 1898. Жане је постао именован за предавача психологије на Сорбони. Већ 1902. године постаје руководилац на катедри за експерименталну и компаративну психологију на Француском Колеџу, све до 1936. Пјер Жане био је члан француског института од 1913. године и био је централна фигура француске психологије у првој половини двадесетог века. Био је једна од првих особа која је навела везу измећу догађаја у прошлости код особе и негове или њене данашње трауме. Он је измислио речи ,,дисонација” и ,,подсвест”. Његово проучавање  ,,магнетних страсти” или ,,односa” измећу пацијента и хипнотичара било је основа за касније проучаван феномен преношења (трансфер).

1904-те године са пријатељем Џорџом Думом (Georges Dumas 1866-1946) основао је Часопис за нормалну и патолошку психологију (Journal de psychologie normal et pathologiquе), у коме је издао бројне чланке. У двадесетом веку Жане је развио велики модел ума у погледу нивоа енергије, ефикасности и друштвене компетенције, који је он изнео у публикацијама укључујући Опсесије и психастенију, 1903 (Obsessions and Psychasthenia) и Од бола до екстазе, 1926 (From Anguish to Ecstasy).

Жане је успоставио развојни модел ума у смислу хијерархије девет ,,тенденција” на све сложеније организационе нивое. Он је детаљно описао четири ,,ниже тенденције” које се крећу од ,,рефлексивне” до ,,елементарно интелектуалне”, две ,,средње тенденције”, које укључују језик и социјални свет и три ,,високе тенденције” које су ,,рационално – ерготски” свет рада, и ,,експерименталне и прогресивне тенденције”.

Према Жанеу, неуроза може да буде посматрана као неуспех интеграције или регресија на раније тенденције. Жане је дефинисао подсвест као ,,део који је задржао инфериорни облик услед дела вишег нивоа“. Жане је дао значајан допринос у томе како мозак обрађује трауматична искуства. Он трвди да се на јаке емоције може деловати правилним проценама и одговарајућим мерама. Неуспех да се супротивставимо искуству води до дисоцијације трауматских искустава и њиховог фрагментисаног враћања и поновног њиховог проживљавања у садашњости: осећање стреса, соматски осећаји и визуелне слике. 

Телесна психотерапија и утицај на психологију и психологе

Контраверзе око тога чија је идеја била старија, Жанеова или Фројдова, појавиле су се 1913. године на Медицинском конгресу у Лондону. Пре тог датума Фројд је одао признање Жанеу, посебно у свом раду са Јозефом Бројером (Josef Breuer 1842-1925) пишући на пример овако, ,,теорију о хистеричним феноменима коју је први изнео П. Жане, а разрадили смо је Бројер и ја“.

Почетак Телесне психотерапије се везује за Жанеа, који је основао Психолошку анализу из које је израсла Фројдова Психоанализа. Пре више од 100 година, Жане је основао једну врсту анализе психолошко-телесних процеса и Фројдова анализа је израсла из тога, али при том одбацивши тело као неконтролисано, а оставивши само вербалну компоненту.

На почетку свог рада, Фројд се заинтересовао за обимне Жанеове студије о психолошком аутоматизму и хистерији, рађене на преко пет хиљада случајева и инспирисан њима, почео је и сам да објављује нека нова запажања на исте теме при чему је само променио називе Жанеових термина. Тако је психолошка анализа постала психоанализа, Жанеов психолошки систем Фројд је прекрстио у комплекс, рестрикцију свести у репресију, психолошку дисоцијацију у катарзу итд. Телесну компоненту је избацио као неразумљиву, а оставио је само вербално комуницирање. Фројд је био нека врста цензора Жанеа, а остао је запамћен као први.

Оптужба за плагирање посебно је погодила Фројда. Фројд је у свом аутобиографском тексту из 1925. године одлучно негирао да је плагирао Жанеа, а већ 1937. године одбио је да се упозна са Жанеом из наведеног разлога: 

 ,,Када су клевету ширили француски писци, да сам слушао његова предавања и украо његову идеју, Жане је могао једном речју да оконча такве разговоре, али није.“ Балансирани закључак може бити да су Жанеове идеје, како су објављене, заиста чиниле део Фројдовог полазишта, али их је Фројд након тога садржајно развио на свој начин.

Жане је инспирисао и многе кључне концепте у Индивидуалној и Аналитичкој психологији што су Адлер и Јунг експлицитно потврдили. Карл Јунг (Karl Gustav Jung, 1875-1961), је студирао код Жанеа у Паризу 1902. године. Јунг је такође писао о дугу према Жанеу за дубље и тачније познавање хистеричних симптома. Алфред Адлер је отворено извео свој комплексни концепт инфериорности из Жанеовог осећаја непотпуности (Janet's Sentiment d'incomplétude) и њих двојица су у својим списима цитирали рад један другом у том случају.

Вилијам Џејмс је у свом есеју ,,Скривени селф”, 1890. године написао запажања П. Жанеа о ,,хистеричним сомнамбулистичким” пацијентима. Ови пацијенти били су детаљно описани у Жанеовом докторату из 1889. године ,,Психолошки аутоматизам” (De l’Automatisme Psychologique). Џејмс је запазио разне аспекте аутоматизма и вишеструке личности ,,два селфа” код пацијената који су разноврсно испољавали ,,транс, стања подсвести” или алкохолни делириум тременс. Џејмс је најверојатније био фасциниран тим манифестацијама и рекао је за Жанеу

-         ,,Проблем је колико је далеко цепање ума на одвојене свести могуће да настане у сваком од нас. Према Жанеу могуће је да се то деси само тамо где постоји абнормална слабост и последични недостатак уједињујуће или координирајуће моћи”.

Са својим концептима интеграције и синтезе, посебно у односу на развој когнитивних функција из сензорно-моторно-емоционалних основа, утицао је и на схватања Пијажеа, а индиректно и на психологију спектра свести Кена Вилбера.

Пошто је Жане био први од психолошких аналитичара нове генерације који се фокусирао на схватање значења који тело има у психотерапији, може се сматрати првим телесним психотерапеутом и претходником Вилхема Раjха (Wilhelm Reich 1897-1957). Можемо сматрати да је телесна психотерапија, на начин на који је њу практиковао и схватао Пјер Жане, старија од психоанализе која се развила из Жанеовог рада као посебно усмерење. Психоанализа је касније напустила интегративни приступ тиме што је занемарила тело и концентрисала се примарно на вербалне комуникације.

За разлику од касније сужене психоанализе, првобитна Жанеова психолошка анализа је примарно психофизички процес који подразумева интегративни приступ у којем тело има подједнаку вредност и значај. Након анализе неопходна је синтеза фрагментираних и дисоцираних стања неуротичног пацијента. Одмах после Жане, а паралелно са психоанализом, Роберто Асиађоли (Roberto Assiagoli 1888-1984) ја развио психосинтезу. Синтеза мора бити равнотежа анализи, да би се процес психотерапије правилно одвијао. 

Жане се бавио и са односом између дисања и емоционалности и, заједно са Чарлсом Ричеом (Charles Richet), детаљно је испитао и приказао дисајне обрасце код неуроза. Указао је на претерано грудно дисање са малим абдоминалним покретима, као и обрнуту дисфункцију – наглашено абдоминално дисање са незнатном укљученошћу торакса и антагонистичко дисање које је, у ствари, контрапулсирајуђе – груди и абдомен се не померају синхроно. Опсервирао је дисање клијената у стањима дубоког сна и дошао је до многих корисних налаза. Проучавајући проток телесних флуида, Жане је указао на блиску повезаност између конгестираних ткива, поремећене циркулације, кардиоваскуларне хипо/хипер функције, крвног притиска и емоционалне неравнотеже (вазо-моторна неуроза). Исто тако је указао на везу између висцеларних сензација и емоционалности и развио читаву гастро-интестиналну теорију неуроза у којој је заступао повезаност између перисталтичких функција у утроби и испољених емоционалних ставова. Истраживао је квалитете визуелне и аудитивне пажње у односу на емоционалну реактивност и указивао на значај контакта очима. Сем екстрероцепције (функционални систем помоћу којег се добијају информације из пет основих чула) и интероцепције (информације из висцере) битна је и проприоцепција која нам обезбеђује информације из мишића и на тај начин мишићну свест и осећај равнотеже (кинестетичко чуло). Проприоцепција је фундаментална за формирање наше телесне слике, уземљеност у свету, координацију и организацију кретања.

Жане је користио у третману масажу и бавио се реедукацијом кретања и покрета са циљем да утиче на оно што је он назвао контракцијама у мускулатури. Наглашавао је да је масажа важан облик невербалног комуницирања са клијентом и инсистирао на начину на који ће се она применити. Истиче да терапеут треба да објасни функцију телесног третмана додиром, да смањи анксиозност и покаже велико поштовање за свог пацијента.

-        ,,На почетку додириваће одабрану област без покретања руку, лагано да би тако пробудио десензитизовано ткиво и усмерио клијентову пажњу на муслуларне сензације којих овај није био свестан.”

Жанеов обиман рад, је био прилично занемарен све док га нису поново открили савремени истраживачи пост-трауматског стресног поремећаја који су уочили круцијални значај његових увида у тој области. Пошто су сећања на трауму кодирана у телу, неопходно је схватање телесних процеса. Многи савремени третмани клијената са трауматским искуством фокусирани су на разрешавање траума из помоћ ослaбођања блокираних моторичких потенцијала. Јер, како каже Жане, да би се заборавила прошлост неопходно је променити понашање у садашности, а тело има ту незаобилазну улогу. Можемо рећи да је Жане био први телесни психотерапеут и родоначелник читаве плејаде школа телесне психотерапије.

Стручна литература

·        1889 ,,Психолошки аутоматизам”

·        1892 ,,Ментално стање хистерије”

·        1901 ,,Студија менталне стигме и менталних несрећа”

·        1909 ,,Неурозe”

·        1919 ,, Oпсесије и психастеније” (коаутор са Фулжансом Рејмондом (Fulgence Raymond))

·        1919-1920 ,,Од бола до екстазe”

·        1923 ,, Психолошко лечење”

·        1924 ,, Неурозe (булимија)” (коаутор са Фулжансом Рејмондом)

·        1925-1928 ,,Психолошки лекови”

·        1927 ,,Унутрашња мисао и њене невоље”

·        1928 ,,Еволуција меморије и појам времена”

·        1929 ,, Курс о еволуцији личности”

·        1930 ,, Курс о психолошкој слабости и снази”

·        1930 ,, Историја психологије у аутобиографији”

Аутор текста:

Психолог, Елена Јованчић

Коришћена литература:

P.Janet. (1930).History of Psychology in Autobiography (Vol.1,pp.123-133). Republished by the permission of Clark University Press, Worcester, MA.

http://psychclassics.yorku.ca/Janet/murchison.htm

https://www.encyclopedia.com/people/medicine/psychology-and-psychiatry-biographies/pierre-janet

http://ebooks.library.cornell.edu/cgi/t/text/pageviewer-idx?c=scri;cc=scri;rgn=full%20text;idno=scri0007-3;didno=scri0007-3;view=image;seq=369;node=scri0007-3%3A7;page=root;size=100

http://www.whonamedit.com/doctor.cfm/2467.html

http://tepsyntesis.org/istorijat-telesne-psihoterapije/