“Vođenje
ljubavi sa ženom i spavanje sa ženom dve su odvojene strasti, ne samo različite
već i suprotne. Ljubav se ne oseća u želji za kopulacijom (želja koja se
proteže na beskonačan broj žena) već u želji za zajedničkim snom (želja ograničena
na jednu ženu).”
Milan Kundera
Ko je bio Don Žuan?
Verujem da ne postoji
osoba koja nije čula za Don Žuana, čuvenog španskog zavodnika i ženskaroša,
koji je poslužio mnogim autorima za stvaranje literarnih, muzičkih i filmskih
ostvarenja. Najranija pisana verzija potiče iz 1630. godine kada se Don Žuan
prvi put spominje u drami Tirsa de Moline “Seviljski zavodnik i kameni gost”. U
ovom delu opisan je ne samo kao šarmantni zavodnik već i kao prevarant,
manipulator i rugalica. Ismeva moralne vrednosti, ruga se društvenim normama,
dobroti i plemenitosti, uživa u osvajanju, zavođenju, varanju i odbacivanju
žena, ne pokazujući i nemajući grižu savest za učinjena dela. Postoje mišljenja
da nigde ranije u literaturi nije pronađen detaljniji opis psihopatske
strukture ličnosti nego li u liku Don Žuana u prvom delu sedamnaestog veka.
Kasnije, u delima Molijera, Hofmana, Mocarta, Birona, lik Don Žuana izgubio je
deo osobina koje mu je dao njegov tvorac i postepeno je preobražen u lik sa kojim
se identifikuje ime Don Žuana danas; zaljubljeni i često romantični tragač za
idealnom ženom. Postavlja se pitanje da li je postojao pravi Don Žuan. Postoje
mnoga nagađanja oko mogućih modela Tirsovog lika. Iako je u Sevilji bilo pravih
plemićkih porodica po imenu Tenorio, ne postoji istorijski zapis koji bi
potvrdio doživljaje i podvige Don Žuana. Tirso je imao literarne modele likova
slične Don Žuanovom u drugim predstavama i pozorišnim komadima ali nijedan od
njih nema sve karakteristike njegovog lika. Neki kritičari smatraju da je Don
Žuan mit i da nikada nije postojao dok ima i onih koji zauzimaju suprotno
gledište. Iako ne može da se zaključi da li je Tirso stvorio lik Don Žuana u
potpunosti uz pomoć svoje mašte ili po uzoru na nekog koga je poznavao,
doslednost s kojom se uklapa u određeni psihološki profil dovodi do mišljenja
da je Tirso bio pažljiv posmatrač ljudske prirode i njen vrsni poznavaoc.
Stvaranjem junaka Don Žuana, Tirso je pogodio notu koja i dan danas odjekuje.
Veličanstven, moćan, opasan, vanvremenski lik sa mračnom stranom i savršenom
lepotom koja istovremeno i privlači i odbija. Arogantan i neustrašiv čak i pred
Bogom i kraljem, ponosan, baratajući mačem da bi odbranio svoju čast, ne
izvinjavajući se i bez pokajanja za svoje ponašanje, on je radio ono što je
želeo.
Volgfang Amadeus Mocart
i njegov libretist De Pont u operi "Don Đovani", možda najpoznatijem umetničkom
delu na ovu temu, takođe se bave proučavanjem njegovog lika. Filozof Seren
Kjerkjegor u jednom filozofskom odlomku raspravlja takođe o liku Don Žuana a o
njemu je pisao i Alber Kami.
U dvadesetom veku
postao je inspiracija za mnoga filmska ostvarenja i ušao u bioskope ali
zainteresovao i psihologe koji su se usmerili na analiziranje njegovog
ljubavnog ponašanja. Gregorio Maranon, smatra fascinantnim uticaj koji lik ima
na žene i njegov stav prema njima kao iskonski element legende i ne ustručava
se da privileguje ovaj aspekt, na štetu verske i moralne dimenzije. Zbog toga
je mit analiziran i postao predmet sagledavanja iz ugla devijacije pa čak i
patologije.
Kakav je u stvari
muškarac Don Žuan?
Don Žuan je muški
predator, seksualno aktivan muškarac koji zavodi mnoge žene. Kako koju osvoji
on je odbacuje i prelazi na sledeću. Opterećen samim činom osvajanja, žena kao
žena ga malo interesuje. Prvenstveno je zainteresovan za jurnjavu i lov. Vešt
je lovac i ponosi se time. Žena je za njega samo plen. On odbacuje vernost kao
principa kraja i smrti, smatra Šošane Felman i dodaje da ponavljanje ljubavnih
početaka i zanosa za Don Žuana ima preventivnu funkciju odbrambenog mehanizma
pred strahom od smrti i neumitnog fizičkog propadanja i iščezavanja svakog
ljudskog bića. Don Žuan je oličenje strasti za promenom. Ova strast podrazumeva
izbegavanje trajnog vezivanja subjekta za objekat kao i uživanje u samoj
promeni, dinamizmu i raznolikosti. Don Žuan zapravo prezire žene, tačnije
njihovu nemoć za kritiku, kao i njihovu bezrezervnu spremnost da se prepuste
utopijskim snovima o intimnoj sreći i samorealizaciji. Paradoksalno ali
istinito, Don Žuan je autodestruktivni lik, jedna vrsta antiheroja koji se
troši da bi video koliko će potrajati igra sopstvenim životom, nemoćan da se
zaustavi i smiri. On je utonuo u svom dvostrukom zadovoljstvu,
egzibicionističkom i voajerskom. Ovo je slika koju dobijamo iz literature o Don
Žuanu. U stvarnom svetu sigurno ima puno muškaraca koji odgovaraju ovoj slici.
On napada i osvaja samo
da bi ponizio, cinično se podsmehnuo ženi, ostavio je kada mu se ona najviše
nada, on se zaista, služi svim negativnim makijavelističkim odlikama:
neverstvom, lažnim obećanjima, prezirom, svim vidovima prevare. On je srećan samo onda kada se oseti nadmoćan, kada neograničeno
vlada, kada može da se igra ženama kao svojim lutkama. U ovoj njegovoj bitnoj
karakteristici ispoljava se, čini se, sva duboka i katkad tragična suprotnost
dvaju najsnažnijih nagona u čoveku: erotično-seksualne potrebe i potrebe za
vladanjem, moći. Don Žuanu je, iznad svega stalo da bude pruvlačan kao muškarac, da opseni i zavede ženu da bi sebe potvrdio kao jako, muško biće (V. Jerotić, 2003).
Seksualno je promiskuitetan i
svoj ljubavni objekat zadobija lažima i prevarama, napuštajući ga kada postigne
svoj cilj. Harizmatičan je i manipulativan kada zavodi ženu ili kada treba da
razgovara o nekom problem ili nevolji. Hrabar je i neustrašiv, spreman da
rizikuje svoj život a ne da se preda. Ne oseća krivicu zbog svog ponašanja.
Tokom čitave predstave, on ne izražava ovo osećanje niti kajanje (na kraju samo
priznaje kršenje božjih zakona ali se ne kaje). Baš naprotiv, on se ponosi
svojim podvizima i reputacijom zavodnika i razvratnika koju je stekao. Daje
neiskrena obećanja koja nikada neće ispuniti. Jedino obećanje koje on drži je
ono koje daje na kraju, da večera sa duhom i to je u svrhu dobijanja aplauza za
hrbrost. On je vođen sopstevnim impulsima. Opsednut je idejom da mora uživati u
trenutku osvajanja. Za njega je trajna veza nepoželjna. Centralna tema
zavođenja Don Žuana nije čak ni seksualno uživanje, već igranje igara.
Egocentričan je, žene vrednuje samo po tome koliko su doprinele njegovom
užitku. Iako im ne daje ljubav uspeva da kod njih pobudi ljubav često
fanatičnog stepena. Psihoanalitičar Ethel Spector Person ističe da osobe kao što je Don Žuan, jesu usmerene ka
vlastitim unutrašnjim potrebama mada te potrebe nisu baš onakve kako izgledaju.
Njegovo ponašanje nije hedonističko, on ne osvaja da bi uživao u seksualnosti
već je motivisan prvenstveno potrebom da dominira ili da ponižava osobu koju
uzima ili neku drugu osobu koja je povezana sa osobom koju uzima, na primer
može zavesti devojku čoveka kome želi da se osveti.
Analiza kompleksa Don Žuana
Donžuanizam je
neklinički termin za želju muškarca da ima seks sa različitim ženskim
partnerima. Kompleks proizilazi iz stalnih ličnih frustracija nastalih u
intimnim odnosima sa ženama. Psihološki sindrom se objašnjava kao nesigurnost u
vezi s muškošću pacijenta i/ili latentnom homoseksualnošću koju podsvesno
maskiraju više seksualnih veza sa različitim ženskim partnerima ali bez
emocionalne posvećenosti. Studije ukazuju da rizično ponašanje verovatno
maskira depresiju koja potiče iz dubljeg narcističkog fokusa. Priča sa
seksualnim traumatičnim iskustvom mogla bi biti u korenu ovog muškog kompleksa.
Carpentino locira korene donžuanizma u nefunkcionalnoj porodičnoj sredini-roditelji
koji nisu bili u stanju da izraze i pokažu intimnost, detinjstvo provedeno kao
“mamin sin”, strog i hladan otac itd, ističući da su takvi ljudi u osnovi
narcisoidni, nesposobni da izdrže intimnu vezu jedan na jedan. Njima trebaju žene da prikriju svoj krhki ego.
Manifestacije
kompleksa razlikuju se od slučaja do slučaja, dok su zajednički aspekti
sledeći:
- psihološka percepcija
žene kao izvora užitka;
- neznanje o ženama;
- jednostavan i površan
odnos prema svim ženama;
- sklonost čestom
menjanju intimnih partnera, bez vezivanja za nekog posebno;
- dramatizacija odnosa
sa ženama; npr odlazi bez reči “zbogom”;
- nesposobnost da se
istinski voli žena i gradi stabilna veza.
Takvi ljudi nisu
sposobni za podizanje porodice. Ako takva osoba ima za
cilj da promeni život, primenjivaće se psihoanaliza i terapija ličnih odnosa.
Prema klasičnoj
frojdovskoj teoriji, on sve to čini kako bi dokazao svoju muškost odnosno iza
celokupnog napora stoji element latentne homoseksualnosti. Normalan čovek nema
potrebu da ide toliko daleko u dokazivanju sebi da je muževan. Sigmund Frojd je
u svom članku o “Psihologiji ljubavi” istraživao vezu između fiksacije za majku
i velikog broja ljubavnih veza. Verovao je da je stalna jurnjava za ženama,
vođena nekom unutrašnjom prisilom, pokušaj da se otkrije onaj koji ima homoseksualne
elemente odnosno taj neko je primoran na besplodnu potragu za penisom.
Ponovljivost ljubavnih početaka i zanosa može da ima preventivnu funkciju
mehanizma odbrane pred strahom od smrti i neizbežnog fizičkog propadanja i
nestajanja svih ljudskih bića.
Psihijatar Karl Gustav
Jung je povezivao donžuanizam sa kompleksom majke. Verovao je da je u osnovi
ovog sindroma nesvesna želja muškarca da traži majku. On nesvesno traži majku u
svakoj ženi koju sretne. Majka je prvo žensko biće sa kojim budući muškarac
stupa u kontakt i ona ne može da ne utiče, otvoreno ili prikriveno, svesno ili
nesvesno, na sinovljevu muškost baš kao što i sin postaje svestan majčine
ženskosti i na nju nesvesno reaguje. Jung ovaj sindrom nije video kao potpuno negativan
jer on može imati i pozitivna svojstva koja uključuju junaštvo, upornost,
ambicioznu težnju ka višim ciljevima, suprotstavljanje nepravdi i snagu volje.
Theodor Millon smatra
da je Don Žuan ljubavni narcis sa histrioničnim karakteristikama a da su Don
Žuani našeg doba egzibicionistički nastrojeni.
Nijedan psiholog nije
posvetio više istraživanja Don Žuanu nego Oto Rank. Godine 1922. objavio je
članak o njemu. On kaže da smo “na osnovu psihoanalitičke teorije spremni da
izvučemo sile ogromne krivice i kazne povezane sa seksualnim maštarijama iz
Edipovog kompleksa. Jasno je da beskrajan niz zavedenih žena, zajedno sa
karakteristikama povređene treće strane, tipa Don Žuan, potvrđuju ovo
analitičko tumačenje da mnoge žene koje on mora uvek da zameni nekim drugim
ženama iznova predstavljaju njemu jednu nezamenljivu majku i da mnogi suparnici
i protivnici koji su prevareni od strane svojih žena, koji se s njim bore i na
kraju bivaju i ubijeni predstavljaju jednog nepobedivog smrtnog
neprijatelja-oca.”
Oto Fenihel je smatrao
da je sindrom Don Žuana povezan sa “potragom za narcističkim snabdevanjem” i
motivom postignuća, što se vidi iz broja osvajanja. Takođe je opisivao fenomen
koji je nazivao postignuće Don Žuana
misleći na ljude koji su prisiljeni da idu nesvesno od jednog do drugog
postignuća, kako bi se oslobodili nesvesnog osećanja krivice. Odakle ta
krivica?
Dr Bruce Kugler, savremeni klinički psiholog, nabrojao je nekoliko mogućih scenarija koje je osvajač žena možda doživeo u detinjstvu.
Dr Bruce Kugler, savremeni klinički psiholog, nabrojao je nekoliko mogućih scenarija koje je osvajač žena možda doživeo u detinjstvu.
Scenario 1: Dečaka je
majka potpuno napustila.
Scenario 2: Dečak je
svedok da je njegov otac bio neveran majci.
Scenario 3: Dečak je
svedok očevog fizičkog ili psihičkog zlostavljanja i iskorišćavanja majke.
Dr Kugler veruje da
postoji mnogo situacija gde dečak može razviti ozbiljne konflikte koji utiču na
polnu identifikaciju i opštu seksualnost. Doživljavanje ovih značajnih scenarija uključuje osećanje
sramote i krivice zbog onoga što je doživeo. On smatra da je neophodno
holistički posmatrati dinamičko poreklo donžuanizma da bi se bolje razumela
njegova priroda.
Šandor Ferenci je
isticao strah od kazne u sindromu, povezujući ga sa Edipovim kompleksom. Savremena psihoanaliza
naglašava poricanje psihičke stvarnosti i izbegavanje promena koje su prisutne
u Don Žuanovom traganju za što većim brojem žena.
Pitanje moći,
dominacije i kontrole bili su najvažnija odbrana od narcističke depresije ovakvog
muškarca, što se može zaključiti iz njegovih odnosa sa ženama. Intenzivno
kompulzivno traganje kod muškaraca potiče od idealizacije žena i želje da nađe
onu koja ga neće razočarati. Don Žuan ima mešavinu narcističkih i infantilnih
crta, on je muškarac-dete sa feminiziranim osobinama koji zavodi ženu
prvenstveno zato što mu nedostaje zastrašujuća muškost. Don Žuan nikad ne
promaši da nađe komplementarnu ženu, čija nesvesna mržnja prema moćnom ocu vodi do idealizacije
nezastrašujućeg detinjastog muškarca, bežeći od mačo muškaraca kao što je njen
otac.
Španski neuropatolog,
Gonzalo R. Lafor dao je svoje tumačenje Don Žuana, smatrajući da je on patio od
niza histeričnih simptoma kao što su laganje, preuveličavanje, egocentrizam,
nesrazmerna razdražljivost koja je često rezultirala nasilnom psihološkom
reakcijom na beznačajne povode i događaje, preterana dominacija afektivnog i
seksualnog nad intelektualnim i mentalnim. Ova histerija, po mišljenju Laforea,
tera ljude da neprestano traže razmenu starih emocija za novo i oni se ponašaju
kao mala deca koja jako vole i žele neku igračku dok je ne dobiju i odnesu u
krevet da bi to bilo prvo što će videti kada ujutro otvore oči. Nakon toga
igračka leži slomljena, odbačena i prezrena, biva zamenjena novom, drugom
boljom ili lošijom, koja je privukla pažnju mališana drugi dan. Ovo se može
primeniti i na Don Žuana, kako ističe Veinstein, možemo videti niz slomljenih
života svuda oko njegovog kreveta. On nije u stanju da duboko uživa u
seksualno-afektivnoj vezi, libido regredira na prethodne faze razvoja, pre
svega na sadističko-analnu fazu razvoja. Ulov je plod suptilne i rafinirane
prevare.
Hiperseksualnost može
biti posledica istih faktora koji proizvode i hiposeksualnost. Uskraćeni za
stvarno zadovoljstvo zbog brojnih inhibicija ili nesvesnih represija, mnogi
neurotičari se više puta primoravaju da isprazne seksualnost koju nisu u stanju
da zadovolje genitalnim aktivnostima. Na taj način stvara se utisak da su
genitalno veoma živahni ali u stvarnosti pate od pseudo-orgazmije. Ako se neko hvali i ponosi time
koliko puta može da izvrši seksualni čin, ne bi trebalo da bude teško za
shvatanje da je prividni plus zapravo minus. Očigledno je da normalna osoba
izgubi želju kada bude zadovoljena. Ako je neko gladan i dobro jede postaje sit
i zadovoljan, nema više pritisak da jede i dalje. Neurotična osoba međutim pati
od nesposobnosti da sebi udovolji, “orgazamski je nemoćna” i zato može
prevariti samo sebe pokušavajući da dođe do zadovoljstva ponavljanjem
seksualnog čina. Nemogućnost postizanja stvarnog užitka pritiska ih da
stavljaju akcenat na mehanizme užitka upravo u svrhu nedovoljnosti njihove orgazmičke
funkcije. Preterano insistiranje na preliminarnom užitku obično se određuje
erotsko-analnom fiksacijom jer je odlaganje pražnjenja zadovoljstva
karakteristično za analno zadržavanje, neka deca dobrovoljno zadržavaju
fekalije toliko da možemo govoriti o analnoj masturbaciji. To je zbog arhaične
prirode tipičnog Don Žuanovog Edipovog kompleksa, ako on ima tako malo
interesovanja za ličnost svojih ljubavnih objekata nije prevazišao arhaične
faze ljubavi. Njegove seksualne i intimne aktivnosti odlikuju se osećajem
inferiornosti s kojima nastoji da se bori noseći dokaz svog sopstvenog erotskog
“uspeha”. On pokušava da se kroz stalno menjanje partnerki oslobodi ogromnog
nesvesnog straha vezanog za ženu tj majku koju voli i mrzi istovremeno. Nakon
što poseduje ženu, on više nema nikakvog interesovanja za nju, prvo zato što
ona nije uspela da mu omogući ono razdvajanje koje on tako želi i drugo, zato
što njegova narcistička potreba zahteva dokaz njegove sposobnosti da zavodi i
uzbuđuje žene. Nimfomanija koja je ženska pseudo-hiperseksualnost zasnovana je
na analognoj psihološkoj strukturi. Žene koje su nimfomanke mogu da budu potpuno
frigidne. Činjenica da seksualni odnos može da ih uzbudi, ali ne može da ih
zadovolji, stvara želju da se dostigne nedostižno zadovoljstvo obnavljajući
pokušaje i povećavajući broj tih pokušaja eksperimentisanjem sa različitim
muškarcima. Na isti način i za Don Žuana, psihoanaliza pokazuje da stanje
zavisi od izraženog narcističkog stava, intenzivnog straha od gubitka ljubavi i
odgovarajuće pregenitalne i sadističke sklonosti celokupnog njegovog seksualnog
života. Stav prema objektu je obično ambivalentan jer se, na svestan ili
nesvestan način, delimično smatra odgovornim za propušteno zadovoljstvo.
Sadistički stav očigledan je u pokušaju da partnera, nasiljem nateraju da
doživi seksualno zadovoljstvo a samim tim i mogućnost vraćanja samopoštovanja.
On se ženama sveti zbog kastracijskog kompleksa i svoju strast često
zadovoljava željom da one pate.
“Zadovoljstvo
pronalazim samo za vreme udvaranja i zavođenja. Što se ona više opire sve više
uživam u ideji da će se ipak predati, pre ili kasnije. Što je lov naporniji i
plod suptilnih i rafiniranih obmana, ulov je lepši i ukusniji. Ali govoreći o
prevari, molim vas, nemojte biti prevareni; zaljubljujem se iskreno. Osećam
kako mi srce brže kuca, ruke mi drhte i udovi se tope. U tim trenucima ja sam
najbolji ljubavnik koji postoji na zemlji. Tek kasnije kreće varanje i obmana,
kada se igra privede kraju…ne osećam emocije osim tokom čekanja i onda samo
dosadu i bol kada se to dogodi. Sa ženama uživam samo u udvaranju na koje sam
večno osuđen. Istog trenutka kada prestaje njen otpor, moje uzbuđenje nestaje. Istog
trenutka kada njeno telo popušta, počinjem da razmišljam o sledećem. Moje nekontrolisano
zadovoljstvo odjednom prelazi na ideju da sam je prevario, nju kao i mnoge
druge i to me ometa u dostizanju vrhunca, kada sve, pa i disanje, prestane,
samo na trenutak. Moja je nemirna požuda i bez nade da ću se smiriti…”
Don Žuan
I za kraj nameće se zaključak da je donžuanizam pre prokletsvo beskrajnog nezadovoljstva nego li izraz uzbudljivog i
ispunjenog života.
“Samo
potpuno i snažno biće može da bude nežno, nežnost je privilegija moćnih zato
što slabi moraju da se prikrivaju iza grubosti. Onaj ko mrzi sebe nikada ne
može da zavodi zato što pravi zavodnik mora da se raduje životu i suncu.
Zavođenje ne sme da ugrozi i povredi dušu. Pravo zavođenje uvek podrazumeva
ljubav.”
Ljubica
Arsić, književnica
Jelena Krstić, psiholog
Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com
Korišćeni izvori:
Vladeta Jerotić, Čovek
i njegov identitet, 2003.
https://sr.wikipedia.org/sr/Don_Huan
https://sr.wikipedia.org/sr/Don_Huan
https://www.psychiatrictimes.com/history-psychiatry/hypersexual-disorder-encounter-don-juan-archives
