Sindrom Don Žuana-prokletstvo večitog nezadovoljstva ili izraz uzbudljivog života

 

“Vođenje ljubavi sa ženom i spavanje sa ženom dve su odvojene strasti, ne samo različite već i suprotne. Ljubav se ne oseća u želji za kopulacijom (želja koja se proteže na beskonačan broj žena) već u želji za zajedničkim snom (želja ograničena na jednu ženu).”

                                                                                                                            Milan Kundera

Ko je bio Don Žuan?

Verujem da ne postoji osoba koja nije čula za Don Žuana, čuvenog španskog zavodnika i ženskaroša, koji je poslužio mnogim autorima za stvaranje literarnih, muzičkih i filmskih ostvarenja. Najranija pisana verzija potiče iz 1630. godine kada se Don Žuan prvi put spominje u drami Tirsa de Moline “Seviljski zavodnik i kameni gost”. U ovom delu opisan je ne samo kao šarmantni zavodnik već i kao prevarant, manipulator i rugalica. Ismeva moralne vrednosti, ruga se društvenim normama, dobroti i plemenitosti, uživa u osvajanju, zavođenju, varanju i odbacivanju žena, ne pokazujući i nemajući grižu savest za učinjena dela. Postoje mišljenja da nigde ranije u literaturi nije pronađen detaljniji opis psihopatske strukture ličnosti nego li u liku Don Žuana u prvom delu sedamnaestog veka. Kasnije, u delima Molijera, Hofmana, Mocarta, Birona, lik Don Žuana izgubio je deo osobina koje mu je dao njegov tvorac i postepeno je preobražen u lik sa kojim se identifikuje ime Don Žuana danas; zaljubljeni i često romantični tragač za idealnom ženom. Postavlja se pitanje da li je postojao pravi Don Žuan. Postoje mnoga nagađanja oko mogućih modela Tirsovog lika. Iako je u Sevilji bilo pravih plemićkih porodica po imenu Tenorio, ne postoji istorijski zapis koji bi potvrdio doživljaje i podvige Don Žuana. Tirso je imao literarne modele likova slične Don Žuanovom u drugim predstavama i pozorišnim komadima ali nijedan od njih nema sve karakteristike njegovog lika. Neki kritičari smatraju da je Don Žuan mit i da nikada nije postojao dok ima i onih koji zauzimaju suprotno gledište. Iako ne može da se zaključi da li je Tirso stvorio lik Don Žuana u potpunosti uz pomoć svoje mašte ili po uzoru na nekog koga je poznavao, doslednost s kojom se uklapa u određeni psihološki profil dovodi do mišljenja da je Tirso bio pažljiv posmatrač ljudske prirode i njen vrsni poznavaoc. Stvaranjem junaka Don Žuana, Tirso je pogodio notu koja i dan danas odjekuje. Veličanstven, moćan, opasan, vanvremenski lik sa mračnom stranom i savršenom lepotom koja istovremeno i privlači i odbija. Arogantan i neustrašiv čak i pred Bogom i kraljem, ponosan, baratajući mačem da bi odbranio svoju čast, ne izvinjavajući se i bez pokajanja za svoje ponašanje, on je radio ono što je želeo. 

Volgfang Amadeus Mocart i njegov libretist De Pont u operi "Don Đovani", možda najpoznatijem umetničkom delu na ovu temu, takođe se bave proučavanjem njegovog lika. Filozof Seren Kjerkjegor u jednom filozofskom odlomku raspravlja takođe o liku Don Žuana a o njemu je pisao i Alber Kami.

U dvadesetom veku postao je inspiracija za mnoga filmska ostvarenja i ušao u bioskope ali zainteresovao i psihologe koji su se usmerili na analiziranje njegovog ljubavnog ponašanja. Gregorio Maranon, smatra fascinantnim uticaj koji lik ima na žene i njegov stav prema njima kao iskonski element legende i ne ustručava se da privileguje ovaj aspekt, na štetu verske i moralne dimenzije. Zbog toga je mit analiziran i postao predmet sagledavanja iz ugla devijacije pa čak i patologije.

Kakav je u stvari muškarac Don Žuan?

Don Žuan je muški predator, seksualno aktivan muškarac koji zavodi mnoge žene. Kako koju osvoji on je odbacuje i prelazi na sledeću. Opterećen samim činom osvajanja, žena kao žena ga malo interesuje. Prvenstveno je zainteresovan za jurnjavu i lov. Vešt je lovac i ponosi se time. Žena je za njega samo plen. On odbacuje vernost kao principa kraja i smrti, smatra Šošane Felman i dodaje da ponavljanje ljubavnih početaka i zanosa za Don Žuana ima preventivnu funkciju odbrambenog mehanizma pred strahom od smrti i neumitnog fizičkog propadanja i iščezavanja svakog ljudskog bića. Don Žuan je oličenje strasti za promenom. Ova strast podrazumeva izbegavanje trajnog vezivanja subjekta za objekat kao i uživanje u samoj promeni, dinamizmu i raznolikosti. Don Žuan zapravo prezire žene, tačnije njihovu nemoć za kritiku, kao i njihovu bezrezervnu spremnost da se prepuste utopijskim snovima o intimnoj sreći i samorealizaciji. Paradoksalno ali istinito, Don Žuan je autodestruktivni lik, jedna vrsta antiheroja koji se troši da bi video koliko će potrajati igra sopstvenim životom, nemoćan da se zaustavi i smiri. On je utonuo u svom dvostrukom zadovoljstvu, egzibicionističkom i voajerskom. Ovo je slika koju dobijamo iz literature o Don Žuanu. U stvarnom svetu sigurno ima puno muškaraca koji odgovaraju ovoj slici.

On napada i osvaja samo da bi ponizio, cinično se podsmehnuo ženi, ostavio je kada mu se ona najviše nada, on se zaista, služi svim negativnim makijavelističkim odlikama: neverstvom, lažnim obećanjima, prezirom, svim vidovima prevare. On je srećan samo onda kada se oseti nadmoćan, kada neograničeno vlada, kada može da se igra ženama kao svojim lutkama. U ovoj njegovoj bitnoj karakteristici ispoljava se, čini se, sva duboka i katkad tragična suprotnost dvaju najsnažnijih nagona u čoveku: erotično-seksualne potrebe i potrebe za vladanjem, moći. Don Žuanu je, iznad svega stalo da bude pruvlačan kao muškarac, da opseni i zavede ženu da bi sebe potvrdio kao jako, muško biće (V. Jerotić, 2003).

Seksualno je promiskuitetan i svoj ljubavni objekat zadobija lažima i prevarama, napuštajući ga kada postigne svoj cilj. Harizmatičan je i manipulativan kada zavodi ženu ili kada treba da razgovara o nekom problem ili nevolji. Hrabar je i neustrašiv, spreman da rizikuje svoj život a ne da se preda. Ne oseća krivicu zbog svog ponašanja. Tokom čitave predstave, on ne izražava ovo osećanje niti kajanje (na kraju samo priznaje kršenje božjih zakona ali se ne kaje). Baš naprotiv, on se ponosi svojim podvizima i reputacijom zavodnika i razvratnika koju je stekao. Daje neiskrena obećanja koja nikada neće ispuniti. Jedino obećanje koje on drži je ono koje daje na kraju, da večera sa duhom i to je u svrhu dobijanja aplauza za hrbrost. On je vođen sopstevnim impulsima. Opsednut je idejom da mora uživati u trenutku osvajanja. Za njega je trajna veza nepoželjna. Centralna tema zavođenja Don Žuana nije čak ni seksualno uživanje, već igranje igara. Egocentričan je, žene vrednuje samo po tome koliko su doprinele njegovom užitku. Iako im ne daje ljubav uspeva da kod njih pobudi ljubav često fanatičnog stepena. Psihoanalitičar Ethel Spector Person ističe da osobe kao što je Don Žuan, jesu usmerene ka vlastitim unutrašnjim potrebama mada te potrebe nisu baš onakve kako izgledaju. Njegovo ponašanje nije hedonističko, on ne osvaja da bi uživao u seksualnosti već je motivisan prvenstveno potrebom da dominira ili da ponižava osobu koju uzima ili neku drugu osobu koja je povezana sa osobom koju uzima, na primer može zavesti devojku čoveka kome želi da se osveti.

Analiza kompleksa Don Žuana

Donžuanizam je neklinički termin za želju muškarca da ima seks sa različitim ženskim partnerima. Kompleks proizilazi iz stalnih ličnih frustracija nastalih u intimnim odnosima sa ženama. Psihološki sindrom se objašnjava kao nesigurnost u vezi s muškošću pacijenta i/ili latentnom homoseksualnošću koju podsvesno maskiraju više seksualnih veza sa različitim ženskim partnerima ali bez emocionalne posvećenosti. Studije ukazuju da rizično ponašanje verovatno maskira depresiju koja potiče iz dubljeg narcističkog fokusa. Priča sa seksualnim traumatičnim iskustvom mogla bi biti u korenu ovog muškog kompleksa. Carpentino locira korene donžuanizma u nefunkcionalnoj porodičnoj sredini-roditelji koji nisu bili u stanju da izraze i pokažu intimnost, detinjstvo provedeno kao “mamin sin”, strog i hladan otac itd, ističući da su takvi ljudi u osnovi narcisoidni, nesposobni da izdrže intimnu vezu jedan na jedan. Njima  trebaju žene da prikriju svoj krhki ego.

Manifestacije kompleksa razlikuju se od slučaja do slučaja, dok su zajednički aspekti sledeći:

- psihološka percepcija žene kao izvora užitka;

- neznanje o ženama;

- jednostavan i površan odnos prema svim ženama;

- sklonost čestom menjanju intimnih partnera, bez vezivanja za nekog posebno;

- dramatizacija odnosa sa ženama; npr odlazi bez reči “zbogom”;

- nesposobnost da se istinski voli žena i gradi stabilna veza.

Takvi ljudi nisu sposobni za podizanje porodice. Ako takva osoba ima za cilj da promeni život, primenjivaće se psihoanaliza i terapija ličnih odnosa.

Prema klasičnoj frojdovskoj teoriji, on sve to čini kako bi dokazao svoju muškost odnosno iza celokupnog napora stoji element latentne homoseksualnosti. Normalan čovek nema potrebu da ide toliko daleko u dokazivanju sebi da je muževan. Sigmund Frojd je u svom članku o “Psihologiji ljubavi” istraživao vezu između fiksacije za majku i velikog broja ljubavnih veza. Verovao je da je stalna jurnjava za ženama, vođena nekom unutrašnjom prisilom, pokušaj da se otkrije onaj koji ima homoseksualne elemente odnosno taj neko je primoran na besplodnu potragu za penisom. Ponovljivost ljubavnih početaka i zanosa može da ima preventivnu funkciju mehanizma odbrane pred strahom od smrti i neizbežnog fizičkog propadanja i nestajanja svih ljudskih bića.

Psihijatar Karl Gustav Jung je povezivao donžuanizam sa kompleksom majke. Verovao je da je u osnovi ovog sindroma nesvesna želja muškarca da traži majku. On nesvesno traži majku u svakoj ženi koju sretne. Majka je prvo žensko biće sa kojim budući muškarac stupa u kontakt i ona ne može da ne utiče, otvoreno ili prikriveno, svesno ili nesvesno, na sinovljevu muškost baš kao što i sin postaje svestan majčine ženskosti i na nju nesvesno reaguje. Jung  ovaj sindrom nije video kao potpuno negativan jer on može imati i pozitivna svojstva koja uključuju junaštvo, upornost, ambicioznu težnju ka višim ciljevima, suprotstavljanje nepravdi i snagu volje.

Theodor Millon smatra da je Don Žuan ljubavni narcis sa histrioničnim karakteristikama a da su Don Žuani našeg doba egzibicionistički nastrojeni.

Nijedan psiholog nije posvetio više istraživanja Don Žuanu nego Oto Rank. Godine 1922. objavio je članak o njemu. On kaže da smo “na osnovu psihoanalitičke teorije spremni da izvučemo sile ogromne krivice i kazne povezane sa seksualnim maštarijama iz Edipovog kompleksa. Jasno je da beskrajan niz zavedenih žena, zajedno sa karakteristikama povređene treće strane, tipa Don Žuan, potvrđuju ovo analitičko tumačenje da mnoge žene koje on mora uvek da zameni nekim drugim ženama iznova predstavljaju njemu jednu nezamenljivu majku i da mnogi suparnici i protivnici koji su prevareni od strane svojih žena, koji se s njim bore i na kraju bivaju i ubijeni predstavljaju jednog nepobedivog smrtnog neprijatelja-oca.”

Oto Fenihel je smatrao da je sindrom Don Žuana povezan sa “potragom za narcističkim snabdevanjem” i motivom postignuća, što se vidi iz broja osvajanja. Takođe je opisivao fenomen koji je nazivao postignuće Don Žuana misleći na ljude koji su prisiljeni da idu nesvesno od jednog do drugog postignuća, kako bi se oslobodili nesvesnog osećanja krivice. Odakle ta krivica? 
Dr Bruce Kugler, savremeni klinički psiholog, nabrojao je nekoliko mogućih scenarija koje je osvajač žena možda doživeo u detinjstvu.

Scenario 1: Dečaka je majka potpuno napustila.

Scenario 2: Dečak je svedok da je njegov otac bio neveran majci.

Scenario 3: Dečak je svedok očevog fizičkog ili psihičkog zlostavljanja i iskorišćavanja majke.

Dr Kugler veruje da postoji mnogo situacija gde dečak može razviti ozbiljne konflikte koji utiču na polnu identifikaciju i opštu seksualnost. Doživljavanje  ovih značajnih scenarija uključuje osećanje sramote i krivice zbog onoga što je doživeo. On smatra da je neophodno holistički posmatrati dinamičko poreklo donžuanizma da bi se bolje razumela njegova priroda.

Šandor Ferenci je isticao strah od kazne u sindromu, povezujući ga sa Edipovim kompleksom. Savremena psihoanaliza naglašava poricanje psihičke stvarnosti i izbegavanje promena koje su prisutne u Don Žuanovom traganju za što većim brojem žena.

Pitanje moći, dominacije i kontrole bili su najvažnija odbrana od narcističke depresije ovakvog muškarca, što se može zaključiti iz njegovih odnosa sa ženama. Intenzivno kompulzivno traganje kod muškaraca potiče od idealizacije žena i želje da nađe onu koja ga neće razočarati. Don Žuan ima mešavinu narcističkih i infantilnih crta, on je muškarac-dete sa feminiziranim osobinama koji zavodi ženu prvenstveno zato što mu nedostaje zastrašujuća muškost. Don Žuan nikad ne promaši da nađe komplementarnu ženu, čija nesvesna mržnja  prema moćnom ocu vodi do idealizacije nezastrašujućeg detinjastog muškarca, bežeći od mačo muškaraca kao što je njen otac.

Španski neuropatolog, Gonzalo R. Lafor dao je svoje tumačenje Don Žuana, smatrajući da je on patio od niza histeričnih simptoma kao što su laganje, preuveličavanje, egocentrizam, nesrazmerna razdražljivost koja je često rezultirala nasilnom psihološkom reakcijom na beznačajne povode i događaje, preterana dominacija afektivnog i seksualnog nad intelektualnim i mentalnim. Ova histerija, po mišljenju Laforea, tera ljude da neprestano traže razmenu starih emocija za novo i oni se ponašaju kao mala deca koja jako vole i žele neku igračku dok je ne dobiju i odnesu u krevet da bi to bilo prvo što će videti kada ujutro otvore oči. Nakon toga igračka leži slomljena, odbačena i prezrena, biva zamenjena novom, drugom boljom ili lošijom, koja je privukla pažnju mališana drugi dan. Ovo se može primeniti i na Don Žuana, kako ističe Veinstein, možemo videti niz slomljenih života svuda oko njegovog kreveta. On nije u stanju da duboko uživa u seksualno-afektivnoj vezi, libido regredira na prethodne faze razvoja, pre svega na sadističko-analnu fazu razvoja. Ulov je plod suptilne i rafinirane prevare.

Hiperseksualnost može biti posledica istih faktora koji proizvode i hiposeksualnost. Uskraćeni za stvarno zadovoljstvo zbog brojnih inhibicija ili nesvesnih represija, mnogi neurotičari se više puta primoravaju da isprazne seksualnost koju nisu u stanju da zadovolje genitalnim aktivnostima. Na taj način stvara se utisak da su genitalno veoma živahni ali u stvarnosti pate od pseudo-orgazmije. Ako se neko hvali i ponosi time koliko puta može da izvrši seksualni čin, ne bi trebalo da bude teško za shvatanje da je prividni plus zapravo minus. Očigledno je da normalna osoba izgubi želju kada bude zadovoljena. Ako je neko gladan i dobro jede postaje sit i zadovoljan, nema više pritisak da jede i dalje. Neurotična osoba međutim pati od nesposobnosti da sebi udovolji, “orgazamski je nemoćna” i zato može prevariti samo sebe pokušavajući da dođe do zadovoljstva ponavljanjem seksualnog čina. Nemogućnost postizanja stvarnog užitka pritiska ih da stavljaju akcenat na mehanizme užitka upravo u svrhu nedovoljnosti njihove orgazmičke funkcije. Preterano insistiranje na preliminarnom užitku obično se određuje erotsko-analnom fiksacijom jer je odlaganje pražnjenja zadovoljstva karakteristično za analno zadržavanje, neka deca dobrovoljno zadržavaju fekalije toliko da možemo govoriti o analnoj masturbaciji. To je zbog arhaične prirode tipičnog Don Žuanovog Edipovog kompleksa, ako on ima tako malo interesovanja za ličnost svojih ljubavnih objekata nije prevazišao arhaične faze ljubavi. Njegove seksualne i intimne aktivnosti odlikuju se osećajem inferiornosti s kojima nastoji da se bori noseći dokaz svog sopstvenog erotskog “uspeha”. On pokušava da se kroz stalno menjanje partnerki oslobodi ogromnog nesvesnog straha vezanog za ženu tj majku koju voli i mrzi istovremeno. Nakon što poseduje ženu, on više nema nikakvog interesovanja za nju, prvo zato što ona nije uspela da mu omogući ono razdvajanje koje on tako želi i drugo, zato što njegova narcistička potreba zahteva dokaz njegove sposobnosti da zavodi i uzbuđuje žene. Nimfomanija koja je ženska pseudo-hiperseksualnost zasnovana je na analognoj psihološkoj strukturi. Žene koje su nimfomanke mogu da budu potpuno frigidne. Činjenica da seksualni odnos može da ih uzbudi, ali ne može da ih zadovolji, stvara želju da se dostigne nedostižno zadovoljstvo obnavljajući pokušaje i povećavajući broj tih pokušaja eksperimentisanjem sa različitim muškarcima. Na isti način i za Don Žuana, psihoanaliza pokazuje da stanje zavisi od izraženog narcističkog stava, intenzivnog straha od gubitka ljubavi i odgovarajuće pregenitalne i sadističke sklonosti celokupnog njegovog seksualnog života. Stav prema objektu je obično ambivalentan jer se, na svestan ili nesvestan način, delimično smatra odgovornim za propušteno zadovoljstvo. Sadistički stav očigledan je u pokušaju da partnera, nasiljem nateraju da doživi seksualno zadovoljstvo a samim tim i mogućnost vraćanja samopoštovanja. On se ženama sveti zbog kastracijskog kompleksa i svoju strast često zadovoljava željom da one pate. 

“Zadovoljstvo pronalazim samo za vreme udvaranja i zavođenja. Što se ona više opire sve više uživam u ideji da će se ipak predati, pre ili kasnije. Što je lov naporniji i plod suptilnih i rafiniranih obmana, ulov je lepši i ukusniji. Ali govoreći o prevari, molim vas, nemojte biti prevareni; zaljubljujem se iskreno. Osećam kako mi srce brže kuca, ruke mi drhte i udovi se tope. U tim trenucima ja sam najbolji ljubavnik koji postoji na zemlji. Tek kasnije kreće varanje i obmana, kada se igra privede kraju…ne osećam emocije osim tokom čekanja i onda samo dosadu i bol kada se to dogodi. Sa ženama uživam samo u udvaranju na koje sam večno osuđen. Istog trenutka kada prestaje njen otpor, moje uzbuđenje nestaje. Istog trenutka kada njeno telo popušta, počinjem da razmišljam o sledećem. Moje nekontrolisano zadovoljstvo odjednom prelazi na ideju da sam je prevario, nju kao i mnoge druge i to me ometa u dostizanju vrhunca, kada sve, pa i disanje, prestane, samo na trenutak. Moja je nemirna požuda i bez nade da ću se smiriti…”

                                                                                                                                          Don Žuan

I za kraj nameće se zaključak da je donžuanizam pre prokletsvo beskrajnog nezadovoljstva nego li izraz uzbudljivog i ispunjenog života.

“Samo potpuno i snažno biće može da bude nežno, nežnost je privilegija moćnih zato što slabi moraju da se prikrivaju iza grubosti. Onaj ko mrzi sebe nikada ne može da zavodi zato što pravi zavodnik mora da se raduje životu i suncu. Zavođenje ne sme da ugrozi i povredi dušu. Pravo zavođenje uvek podrazumeva ljubav.”

                                                                                                                     Ljubica Arsić, književnica

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

Korišćeni izvori:

Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet, 2003.
https://sr.wikipedia.org/sr/Don_Huan

https://psychopathyawareness.wordpress.com/tag/don-juan-as-psychopath/

https://analyticalpsychology.wordpress.com/tag/don-juan/

https://www.psicoanalisi.it/english/6514/

https://www.psychiatrictimes.com/history-psychiatry/hypersexual-disorder-encounter-don-juan-archives

http://melissa-on-the-road.blogspot.com/2015/08/about-don-juanism.html