Virus i mi

Borislav Pekić je napisao roman Besnilo, o biološkoj katastrofi koja se dešava na Londonskom aerodromu Hitrou, gde dolazi do epidemije mutiranog virusa besnila, usled neuspelog eksperimenta tokom procesa genetskog inženjeringa, gde su se slučajno našli ljudi najrazličitijih nacija, veroispovesti i društvenog statusa, čiji životi bivaju isprepletani, šire se i smanjuju jedan na uštrb drugog. Neviđena panika uvlači se u ljude i masovna histeruja skida sve uglađenosti i maske sa njih. Pekićev roman kao jednu fenomenalnu metaforu, živeli smo i mi u protekla dva meseca.

Apokaliptičan strah uznapredovale civilizacijske zajednice od nevidljivog, misterioznog neprijatelja zvanog Virus, kao da nas je vodio ka onom iskonskom ogoljivanju, gde se više ne možemo skrivati iza svojih persona, gde pucaju sve veštačke podele stvorene u našim umovima. Ostajemo prepušteni našem animalnom biću kojim vlada samo jedan imperativ, a on glasi preživeti po svaku cenu.

I dok u ljudskim životima virus s lakoćom pluta od stvarnog prema fiktivnom i obrnuto, podmuklo i zastrašujuće, pustošeći gde stigne, pojavljujući se nenadano, niotkuda i odasvuda, paralelno tome, metaforički, postoji čovekova priroda koja skrnavi i ruši sferu duhovnosti, neophodnu za život. Ovo je jedna od mnogih ideja koju je Borislav Pekić hteo da nam prenese. I tako, kao da je anticipirao ono što nam se sada dešava. Posrnuli ženski princip sada je više nego vidljiv. Ljudi sa debalansom u razmišljanju više su nego evidentni, pa tako recimo imamo one sa hiperstimulisanom levom hemisferom uz dominaciju reptilskog moda čiji je jedini imperativ života preživeti, biti Alfa mužjak u svemu, pobediti i poraziti. Na drugoj strani su oni sa prenaglašenim limbičkim mozgom i desnom hemisferom kojima je potreban vođa, koji su sledbenici i koji moraju negde pripadati. Limbički ili odnosni mozak imaju i životinje koje opstaju u krdu. Vezivanje je način na koji oni postoje, i ako im se to oduzme, njih kao i da nema. U ovim polaritetima teško da čovek može ispravno rezonovati, pa je to još jedan od razloga zašto smo bili u strahu i neizvesnosti usled mnogobrojnih, često kontradiktornih objava u vreme pandemije. Sve više postajemo programirana bića, vrata naše  percepcije se neumoljivo i suptilno programiraju. U moru informacija koje nas sluđuju, šta je istina?

Dakle, virus i čovek su jedno. Kao da ne mogu jedan bez drugog. Ali u čovekovoj aroganciji i intenciji da prirodu ukroti i prilagodi je sebi, virus kao da još više ne sluša i želi da demonstrira svoju superiornost, baš kao i sam čovek. Jer, kako kaže Pekić: "Virus u obliku metka pogađa u srce  civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta odgovara baš onome što smo od sveta napravili."
Da li nam je potreban virus kako bi ponore i emocionalne terete koje s rođenjem nosimo i tokom života pothranjujemo, mogli nesmetano da prospemo ne mareći jedni za druge, u igri zvanoj život gde caruje zakon jačeg? Ili nam baš to duboko suočavanje sa smrću, koje smo doživeli tokom pandemije, može doneti spasonosno iskustvo koje razbuđuje, širom otvara oči i služi kao katalizator krupnih životnih promena? Možda i jedno i drugo. Hoćemo li nakon Corone biti bolji ili gori ljudi ? Odgovor svako mora pronaći u sebi. Ali jedno je sigurno, svi smo na neki način bili suočeni sa strahom od smrti, sa nečim od čega bežimo celog života. Da podsetimo... Sveti Avgustin je napisao "da se čovekovo sopstvo rađa samo u suočavanju sa smrću." Dakle, kao Skrudž, pohlepni, egoističan i emotivno hladan starac samotnjak iz Božićne pesme Čarlsa Dikensa, koji doživljava šok a ujedno i buđenje kada mu duh budućnosti pomogne da zaviri u svoju budućnost. I šta tamo vidi??..sebe mrtvog, niko ga ne oplakuje, dele njegovu imovinu, otimaju sve što je imao.. Od tog momenta, on postaje bolji čovek, saosećajniji, mekši. Možda baš kao i neki od nas koji su bolno osvestili da im u kriznim, katastrofičnim situacijama materijalno ne znači mnogo, da padaju sve polarizacije nadmoći, trujumfovanja, kompeticije, žeđi za slavom i priznanjem, političkih razlika i opredeljenja. Sve to postaje minorno u trenucima kad goli život pulsira svom jačinom. Suočavanje sa smrću može  obogatiti život, zar ne? Hoćemo li izabrati ovu transformaciju ili ćemo i dalje jačati antagonistički stav prema prirodi koji nas vodi u potpunu samodestrukciju i otuđenje, pa nam virus neće ni biti potreban jer se možemo i sami poubijati.

Strah postoji u svima nama kao imanentan sastojak životu, ali postoji i onaj veštački, instalirani strah koji nas parališe, kojim se manipuliše i putem kojeg se čovek svodi na nižu dimenziju života. Čovečanstvo je psihološki uglavnom još u stadijumu detinjstva. Velikoj većini su potrebni autoriteti, vođe i zakoni. Da se vratimo na Pekića, koji kaže: "Obožavatelji Reda, čak i ako nisu policajci, smatraju da je svet logička tvorevina, uređena po nekom planu po kome isti uzroci izazivaju iste posledice. Zločin dovodi do istrage, istraga do kazne." Možda nas strah koji smo svi mi osetili za vreme ove pandemije, više od bilo čega vraća na korelaciju i jedninstvo tela, duše i društva. Jer, kao što kaže Dalke, svejedno da li polazimo od ćelijskog nivoa, strukture ličnosti ili socijalne situacije, svuda srećemo analogne obrasce koje tako dobro poznajemo, koji nas šokiraju i od kojih ne možemo pobeći jer su iskonski naši sopstveni. Pa, ukoliko sami stvaramo sudbinu, hajde da stvorimo onu koju ćemo voleti. Zato sada, odmah, ovog trenutka zapitajte sebe: Šta sada mogu da uradim u svom životu tako da kroz godinu dana ili kroz pet godina ne pogledam unazad i doživim sličnu pometnju, tugu ili razočaranje zbog novih žaljenja koja sam nakupio? Drugim rečima,mogu li pronaći način da živim tako da ne nastavljam da gomilam svoja žaljenja, promašaje i neuspehe?

Tatjana Cvetković, psiholog-psihoterapeut