Funkcionalna depresija; skrivena patnja koja krade radost

 

Funkcionalna depresija je šire poznata kao nasmejana depresija. To nije formalna klinička dijagnoza niti se kao takva može naći u Dijagnostičkom priručniku za mentalne poremećaje ali stručnjaci koriste ove termine kako bi opisali blage do umerene forme depresivnih raspoloženja koje vrlo često ostaju neprepoznate kao takve od strane onih koji ih doživljavaju i koji ne shvataju da zapravo imaju problem. Kao što i samo ime kaže, ljudi sa funkcionalnom depresijom mogu da funkcionišu sasvim dobro u svakodnevnim aktivnostima. Ustaju normlano svakog dana, spremaju se, odlaze na posao, komuniciraju sa drugima, šale se, viđaju se sa poznanicima, prijateljima, zanemraujući pri tom  jednu jako bitnu stvar-kako se osećaju iznutra. Oni u stvari vrlo često nisu svesni i ne znaju da sve ono što doživljavaju i osećaju unutar sebe ustvari mogu pripisati depresiji. To je depresija koja se na neki način pažljivo skriva od drugih. Teško ju je otkriti spolja jer se čini da je čovek zadovoljan, bez briga. Ali iza nasmejane fasade ta osoba se može boriti sa širokim spektrom vrlo neprijatnih simptoma depresije. Kod nje izostaje uobičajena klinička slika bezvoljne i pasivne osobe sa depresivnim poremećajem koja po ceo dan ostaje u krevetu sa navučenim roletnama. Ove osobe mogu biti vrlo aktivne, odgovorno rade svoj posao, brinu o svojim porodicama, deci i partnerima, posećuju rođake, osmehuju se, smeju se ili održavaju smisao za humor. Pretopstavka da mora da se osećaju dobro ukoliko se ne uklapaju u sterotipnu sliku mentalnih bolesti, mogla bi dugoročno da nanese mnogo štete zdravlju i blagostanju osoba koje imaju ovaj poremećaj. 

Kako da neko zna da li ima nasmejanu depresiju?

Kod ove forme depresije najteže je da ljudi sami sa sobom shvate da nešto nije u redu, da se nešto promenilo u njihovom unutrašnjem doživljavanju sebe i sveta oko sebe. Ne postoje jednostavni odgovori kako biti siguran da je to to ali ima dosta znakova i simptoma na koje treba obratiti pažnju. Ako se na kraju svakog dana osećate iscrpljeno a ne znate zbog čega, možda izvršavate mnogo zadataka u koje se emocionalno investirate i angažujete kako biste se izborili sa depresijom. Prema Mekenziju postoje nekoliko parametara koji mogu da ukažu na funkcionalnu depresivnost:

Potrebni su vam ozbiljni napori da ustanete ujutro, uredite kosu i očešljate se, našminkate i krenete na posao. Kad stignete tamo možete igrati ulogu srećno zaposlenog, razgovarati sa kolegama najnormlanije o svakodnevnim stvarima, planovima za vikend, prihvatati pozive za kafu ili ručak ali tokom tog učestvovanja u konverzaciji osećaćete se isprazno, nepovezano, emocionalni isključeno, mehanički.

Borite se da zadržite fokus dok obavljate sve dnevne obaveze kroz svoj radni dan. Kada se konačno vratite kući, toliko se osećate iscrpljeno da zanemarite sve svoje lične obaveze i jedna čekate krevet, ili zaspite na kauču pre večere.

Proživljavate ciklus negativnih emocija, bilo da osećate krivicu ili sram zbog osećaja neraspoloženja ili prebacujete sebi zbog lenjosti kad ne možete da probudite energiju da nešto uradite. Pored negativnog raspoloženja može da se javi i osećaj krivice, bezvrednosti, bespomoćnosti, neadekvatnosti, nedovoljne uspešnosti.

Prisutan je gubitak interesa ili zadovoljstva za aktivnosti u kojima se nekad više uživalo. Može da se javi i promena težine, smetnje apetita, poteškoće sa spavanjem, osećaj hroničnog umora ili smanjena energija, loša koncentracija, teškoće u donošenju odluka, periodična razdražljivost.

 

Ko je sve u riziku?

Često je teško na prvi pogled primetiti koji to ljudi pate od funkcionalne depresije. Svako može biti u opasnosti. U većini slučajeva osoba sa nasmejanom depresijom može da bude neko ko:

- je visokofunkcionalna osoba, 

- igra ulogu uspešnog i zadovoljnog čoveka/žene,

- ima stabilan, dobro plaćen posao, porodicu, dobre odnose, atraktivan društveni život,

- ima velike planove, perfekcionističke težnje, nade i ambicije, uvek teži sve višim i višim ciljevima ali i sa njihovim ostvarenjem ne postiže se zadovoljstvo i unutrašnja harmonija, ne uživa u postignutim rezultatima nego se odmah prebacuje na neki sledeći cilj,

- konstantno je u trci s vremenom, veruje da ne stiže, da nema vremena, ima utisak da ima još toliko toga da obavi za danas, slabo stoji sa vremenskom organizacijom, takmiči se s vremenom,

- stalno kritikuje sebe, ima osećaj da šta god i kako da radi nije dovoljno dobro, nije zadovoljan ni sa 100% nego zahteva od sebe i više od toga, ne ume sebi da dopusti ili oprosti greške, 

- emocionalno ne ume da proradi svoja unutrašnja doživljavanja, ne ume ili ne može da izdrži mnoga teška, bolna i neprijatna osećanja, ne ume da umiri sebe, ne otvara se po pitanju svojih osećanja, plaši se ili stidi reakcije i odbacivanja okoline, nije u stanju da podeli svoju osećajnu trpnju makar i po ceni narušavanja ili gubitka mentalnog zdravlja,

- previše razmišlja, veći deo dana je u glavi a menje u telu, akcenat je na mislima a manje obraća pažnju na ono što oseća,

- osmehuje se kada se pozdravite, deluje optimistično,vedrog duha,

- nastavlja sa svojim svakodnevnim zadacima i rutinama,

-kad ostane sam sa sobom ne oseća se  najbolje,

-svaki dan odlazi u svet igrica, mobilnih telefona, filmova i serija, slobodno vreme se konstantno provodi uz neki monitor, isključuje se iz spoljašnjeg sveta. 

 

Iako sve spolja deluje kao da je u savršenom redu, iako se možda smeju, razgovaraju i druže sa prijateljima, članovima porodice ili kolegama, takve osobe se duboko, na emotivnom nivou mogu osećati nepovezano, prazno iznutra, suštinski neuključeno. Razlozi zbog kojih ovakvi ljudi kriju svoja osećanja i drže ih u tajnosti mogu da budu različiti i variraju od osobe do osobe. Nekada su okupirani time šta bi drugi mogli da misle o njima, brine ih generalno percepcija drugih ljudi o nekome ko je depresivan. Mogu da se osećaju krivim jer nemaju objektivnih razloga da se osećaju tako kako se osećaju. Izbegavaju da opterećuju prijatelje ili ljude oko sebe, posebno one koji već imaju neke svoje probleme. Razmišljaju o mentalnoj bolesti kao o ličnoj slabosti. Stide se svojih osećanja, boje se diskriminacije na random mestu ili gubitka posla. Osećaju strah ili stid zbog traženja pomoći i lečenja. Izbegavaju da budu označeni kao podnosioci žalbe i etiketirani nekom psihijatrijskom dijagnozom.

Ljudi vrlo često i ne prepoznaju svoje simptome kao depresiju ili mogu verovati da to uopšte nije neki veliki problem. Nekad misle da je način na koji se osećaju privremen i da će nestati sam od sebe protokom vremena ili pak odlaskom u teretanu, šetnjom, čitanjem, gledanjem zanimljivog filma. Traže nešto spolja što bi im omogućilo da se iznutra osete zadovoljno ili im skrenulo pažnju sa problema ali efekti toga su kratkotrajni.

 

Šta da radi soba koja misli da ima funkcionalnu depresiju?

Neophodno je odbaciti sve misli o sramoti, krivici ili krivici povezanoj sa idejom depresije. Ne postoji nijedan razlog da se neko oseća neugodno zato što mu je potrebna pomoć. U konsultaciji sa psihologom može se odraditi psihološko testiranje za procenu aktualnog stanja, ukoliko je primećeno da određeni simptomi traju veći deo dana najmanje dve nedelje unazad. Da bi se pravilno krenulo sa tretmanom i psihoterapijom, važno je i da se zvanično potvrdi i dijagnostikuje depresija i odredi kategorija. Treći korak je lečenje koje uključuje medikamentoznu terapiju, psihoterapiju ili kombinaciju i jedne i druge. Bez obzira za koji tretman se odluče pojedinci najbitnije je potražiti pomoć, kako profesionalnu tako i od pouzdanih prijatelja ili članova porodice. Kao i za bilo koje drugo zdravstveno stanje, trebaće vremena da se neko oseti bolje ali olakšanje se svakako može naći. “Raditi svakodnevno na razvijanju samosaosećanja važan je korak ka boljem osećaju” ističe McKenzie i dodaje da se dato stanje sporo leči i da je s toga neophodno preduzeti neophodne korake na vreme. Uspeh u izlečenju zavisi od samog pojedinca kao i od prirode i težine simptoma. Priznanje da nešto postoji i da je to jako važno je prvi korak na putu lečenja. Tek kada prihvatimo da su naši problemi dovoljno ozbiljni možemo ih rešavati. Otvaranje i deljenje svojih osećanja presudno je u suočavanju sa depresijom. Svi ljudi zaslužuju da se i iznutra osećaju jednako srećno kao što možda deluju spolja, dobro u svojoj koži, neučaureno, da žive kvalitetnije, ispunjenije i zadovoljnije sobom, da se izistinski raduju novom danu, prvoj jutranjoj kafi, zagrljaju dece, partnera, izlasku iz kuće, pročitanoj knjizi, susretu sa dragim ljudima... i svi oni sami treba da smatraju da sve ovo zaslužuju.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

 

Korišćeni izvori: 

https://www.healthline.com/health/smiling-depression

https://www.medicalnewstoday.com/articles/smiling-depression

 

 

Život i rad psihoanalitičarke Prisile Rot

 

Karijera i uticaji

Priscilla Roth (4. mart 1928 - 22. jun 2017) je bila analitičarka za obuku i nadzor u Britanskom psihoanalitičkom društvu. Nakon diplome iz psihologije na Berkliju, radila je kao asistent istraživač na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju. Početkom 1970-ih preselila se u Ujedinjeno Kraljevstvo i prvo se školovala za dečijeg psihoterapeuta i psihoterapeuta za adolescentne na klinici Tavistock u Londonu, a nedugo zatim i kao psihoanalitičar za odrasle u Britanskom psihoanalitičkom društvu.

Kao dečiji psiholog pružala je dijagnostičku procenu i psihoterapiju. Roth je sprovodila psihološke i neuropsihološke procene dece i adolescenata radi dijagnoze i lečenja različitih genetskih stanja i poremećaja mozga. Roth je pravila razliku kod, na primer, poremećaja iz autističnog spektra od onoga što se čini opozicionim prkosnim poremećajem, tako da je ona spašavala decu od kažnjavanja zbog ponašanja koje ne mogu lako da kontrolišu.

Tokom analitičkog treninga na nju su uticala analitička i nadzorna iskustva sa Leslie Sohn, Ruth Riesenberg-Malcolm, Herbertom Rosenfeldom i Hannom Segal. Bila je član Radionice Betti Joseph 30 godina, blisko sarađujući sa savremenicima kao što su Ron Britton, Michael Feldman, John Steiner i Ignes Sodré.

Njeno iskustvo dečijeg psihoterapeuta koji dugi niz godina radi u javnom zdravstvu, takođe je evidentno uticalo na njen rad sa odraslima. Njen klinički rad ilustruje duboko razumevanje složene interakcije između uticaja ranih razvojnih iskustava i uloge nesvesne fantazije u oblikovanju razvoja uma kod odraslih.

Jasnoća komunikacije

Roth je predavala i bila supervizor u Velikoj Britaniji, ali je bila aktivna na tim poljima i međunarodno. Jedan od njenih najzapaženijih doprinosa je njen teoretski i klinički pristup  u psihoanalizi: njene veštine nastavnika i supervizora psihoanalize su široko priznate zbog njene fino podešene sposobnosti da komunicira sa bliskim iskustvom razumevanjem psihoanalitičkih koncepata izraženih običnim jezikom. Ova sposobnost je dobro ilustrovana u njenom pisanju, na primer u njenim brojnim poglavljima u knjigama u kojima se raspravlja o ključnim analitičkim konceptima kao što su depresivni položaj i projektivna identifikacija, u njenom temeljnom uvodu u jednu od nekoliko knjiga koje je uredila - ,,Envi and Gratitude (zavist i zahvalnost)”, 2008 - izdvaja se svojim impresivnim obimom i velikodušnim uvažavanjem različitih savremenih stavova o konceptu zavisti, i konačno u svojoj vrlo pristupačnoj knjizi o superegu namenjenoj nespecijalizovanoj publici. Njen rad „Mapiranje pejzaža: nivoi interpretacija prenosa“ (2008) elegantna je artikulacija onoga što znači raditi u prenosu, koji poziva na pažljivo razmišljanje o tome kako slušamo kao analitičari i šta i kada preduzimamo sa pacijentom.

Priscillino pisanje se sa radoznalošću i strašću bori sa utvrđenim predstavama, angažujući čitaoca u unutrašnjem radu potrebnom da emocionalno, a ne samo kognitivno razume značenje razmatranih koncepata. Važno je da je njeno pisanje i rasprava o analitičkoj teoriji uvek ukorenjeno u njenom kliničkom iskustvu. I njene pisane i usmene prezentacije (koje daleko premašuju objavljene) slikovito prenose - sa karakterističnom skromnošću, pronicljivošću i saosećanjem - borbe, zastoje i dostignuća analitičara i pacijenta na zajedničkom poslu.

 

Poznate publikacije

1994 Roth, P. „Biti veran lažnom objektu“. Psihoanalitičko istraživanje. 14: 393-405h.

1999 Roth, P. „Apsolutna nula: čovek koji sumnja u sopstvenu ljubav“. Međunarodni časopis za psihoanalizu. 76: 1076 - 1077.

1999 Roth, P. (ur) Uvod urednika. O podnošenju nepodnošljivih stanja uma: delo Ruth Malcolm. Routledge.

2001 Roth, P. „Mapiranje pejzaža: nivoi interpretacija prenosa“. Međunarodni časopis za psihoanalizu. 82: 533-43.

2001 Roth, P. Ideje u psihoanalizi: Superego. Icon Books Ltd.

2001 Roth, P. „Paranoično-šizoidni položaj“, u Bronstein, C (ed) Kleinian Theori: Savremena perspektiva. Vhirr.

2005 Roth, P. „Depresivni položaj“, u Budd, S. i Rusbridger, R. (ur.) Predstavljanje psihoanalize: osnovne teme i naslovi. Routledge.

2005 Roth, P. „Projektivna identifikacija“, u Budd, S. i Rusbridger, R. (ur.) Predstavljanje psihoanalize: suštinske teme i naslovi. Routledge.

2007 Roth, P., i Rusbridger, R. (ur.). Uvod urednika. Susreti sa Melanie Klein: Izabrani radovi Elizabeth Spillius. Routledge.

2007 Roth, P. „Melanholija, žalovanje i kontra-prenos“. Fiorini, G., Bokanovski, T. i Levkovica, S. (ur.) O Freud-ovom „Žaljenje i Melanholija“, International Psichoanalitical Association.

2008 Roth, P. i Lemma, A. (ur.). Uvod urednika. ,,Zavist i zahvalnost“. Karnac Books.

 

Elena Jovančić, psiholog 

Kontakt: elistojkova@yahoo.com

 

Korišćena literatura:

https://melanie-klein-trust.org.uk/writers/priscilla-roth/

http://michael-j-higgins-fun-service-new-city.tributes.com/dignitymemorial/obituary/Priscilla-Roth-104922159

https://www.recordonline.com/article/20170626/OBITUARIES/306269996

 

Život i rad psihoanalitičarke Margaret Rustin

 

Margaret Rustin je dečiji, adolescentni psihoterapeut, i psihoterapeut za odrasle, saradnica  Britanskog psihoanalitičkog društva. Rođena je u Keteringu, gradu koji je tada bio poznat po osećaju zajednice, koji je prožimao njeno rano detinjstvo. Kada joj je bilo sedam godina, njena porodica se preselila u Leeds, gde je stekla izvrsno obrazovanje u Leeds Girls High School i stekla stipendiju za Somerville, Oksford, da čita klasike. Ova putanja pokazuje blisku identifikaciju sa oba roditelja: majkom koja je otišla u Somerville i ocem, baptističkim ministrom koji je postao značajan propovednik i govornik na radiju.

Napustivši Oksford da bi se udala za Michaela Rustina, Margaret se preselila na University College London, gde je studirala filozofiju kod Bernarda Villiamsa, Teda Hondericha i Richarda Vollheim-a. Njeno verovanje u obrazovanje, posvećenost javnim službama i podrška državnom blagostanju do tada su bili čvrsto ukorenjeni.

Prateći stope Esther Bick i Marthe Harris, Rustin se školovala kao dečiji i adolescentni psihoterapeut na klinici Tavistock u Londonu. Harris, tada šef dečije psihoterapije u Tavistocku, imao je dubok uticaj na nju i njeno razmišljanje, posebno kroz njenu posvećenost procesima učenja i podučavanja. Rustin je 1985. godine efikasno preuzela plašt sadašnjeg i budućeg usavršavaoca u profesiji dečije psihoterapije, kada je postala šef obuke za psihoterapiju dece u Tavistocku. Takođe je bila centralna ličnost u životu te institucije u celini i, između 1987. i 2009. godine, zauzimala je različite značajne funkcije, uključujući funkciju: prodekana, glavne na odeljenju za decu i porodicu; dekana postdiplomskih studija;  predsednika stručnog odbora; i od 2003-5. izvršnog direktora. U novije vreme postala je počasna saradnica Britanskog psihoanalitičkog društva, budući da je godinama bila uključena u mnoge njegove aktivnosti.

Rustin je u ranoj karijeri u Tavistocku uzela godinu dana odsustva na Institutu za napredne studije,  Princeton (1984-5). U to vreme bila je duboko uključena u odgajanje svoje male dece i zauzeta pisanjem. Ovaj period se dogodio u koautorstvu sa njenim suprugom Majklom kada je napisala narative o ljubavi i gubicima: studije moderne dečije fantastike, prvi put objavljenih 1987. godine i nedavno ponovo objavljenih, uključujući poglavlje o „Unutrašnjem svetu Harija Potera“. U ovoj knjizi je već jasna njena sposobnost  da prenese stvarnost dečje mašte i kreativnosti. Dalje zajedničke publikacije Rustinovih uključuju delo o psihoanalizi i drami, Ogledalo prirodi: drama, psihoanaliza i društvo i, nedavno, Reading Klein, trijumf učenosti i jasnog razmišljanja. Rustin je oduvek bila plodan i velikodušan pisac, pokrećući i deleći s drugima nekoliko knjiga, koje uključuju zajedničko uredništvo i saradnike: Izbliza posmatrane dojenčadi; Procena iz dečije psihoterapije; Radna diskusija; Učenje iz reflektivne prakse u radu sa decom i porodicama; Posmatranje mladog deteta: razvoj teorije i metoda posmatranja  dojenčadi; Psihotična stanja kod dece, a nedavno i kratkotrajna psihoanalitička psihoterapija. Oduvek je imala duboko interesovanje za posmatračke korene dečije psihoterapije.

Tokom godina Rustin je bila inspirativni stvaralac u pogledu mnogih objavljenih članaka i posvećenosti predavanjima u Velikoj Britaniji i širom sveta. Poseban aspekt ovog rada je njena sposobnost da istovremeno razmišlja o unutrašnjem i spoljnom svetu. Izuzetan primer takvog razmišljanja je uticajan članak koji je 2005. godine napisala „Konceptualna analiza kritičnih trenutaka u životu Viktorije  Klimbi“. Oslanjajući se na izveštaj o ispitivanju Viktorije Klimbi, rad prenosi duboko razumevanje stanja uma  progonjene dece i nudi razmišljanja o tome zašto su umešani profesionalci bili u tolikoj nemogućnosti da vide šta se dešava, uprkos tome što su imali dostupne dokaze. Kako kaže Rustin: „Analiziraju se i Viktorijina stanja uma i profesionalaca koja su s njom stupili u kontakt“, u ovom radu „u smislu odbrane od ekstremnog bola“. Od velikog značaja su njeni komentari o važnosti odgovarajuće vrste obuke i organizacione podrške dostupne dečjoj zaštiti i medicinskom osoblju. Snaga i uvid u njenu posvećenost podučavanju i učenju proteže se od najdubljeg psihološkog rada srca i umova najproblematičnije dece i njihovih porodica, do najudaljenijih društvenih i političkih uslova i konteksta njihove pojedinačne patnje.

Zorica Nikolić, med.sestra

Literatura:
1987 Rustin, M.E. & Rustin, M.J. Narratives of Love and Loss: Studies in Modern
Children’s Fiction. Karnac.
1989 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Closely Observed Infants. Duckworth.
1997 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Psychotic States in Children. Karnac.
2000 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Assessment in Child Psychotherapy. Karnac.
2002 Rustin, M.E. & Rustin, M.J. Mirror to Nature: Drama, Psychoanalysis and
Society. Karnac.
2005 Rustin, M.E. ‘Conceptual analysis of critical moments in Victoria Climbié’s
life’. Child & Family Social Work, 10: 11–19.
2008 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Work Discussion: Learning from Reflective
Practice in Work with Children and Families. Karnac.
2013 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Young Child Observation: A Development in
the Theory and Method of Infant Observation. Karnac.
2016 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Short-term Psychoanalytic Psychotherapy for
Adolescents with Depression: A Treatment Manual. Karnac.
2016 Rustin, M.E. & M.J. Reading Klein. Routledge

 

Psihoanalitičar Elliott Jaques; kriza srednje dobi, ljudska sposobnost i njeno sazrevanje

Eliot Jaques (18. januara 1917. - 8. marta 2003.) bio je kanadski psihoanalitičar, društveni naučnik i   savetnik za menadžment poznat po tome što je stvorio koncepte kao što su „korporativna kultura“, „kriza srednjih godina“, „fer plata“, „sazrevanje krive“, „vremenski raspon diskrecije“ (nivo rada) i „potrebna organizacija“, kao ukupan sistem menadžerske organizacije.

Rođen u Torontu u državi Ontario, Jaques se školovao na Univerzitetu u Torontu i studirao medicinu na Univerzitetu Johns Hopkins. Doktorirao je društvene odnose na Univerzitetu Harvard i stekao kvalifikaciju psihoanalitičara u britanskom psihoanalitičkom društvu. Bio je osnivač Kraljevskog koledža psihijatara u Britaniji i bio je gostujući profesor na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu i počasni profesor Univerziteta u Buenos Airesu.

Tokom Drugog svetskog rata, Jaques je služio kao major u kanadskoj vojsci, gde je u saradnji sa Henrijem Murraiem sa Univerziteta Harvard, koristeći svoje obrazovanje i obuku, osnovao kanadsku komisiju za izbor ratnih veterana. Nakon toga je otišao na odeljenje za psihijatriju u britansku vojsku.

Posle rata Jaques je ostao u Engleskoj i kvalifikovao se za austrijsko-britanskog psihoanalitičara kod Melanie Klein. Klein je izuzetno cenila njegovu pomoć u pripremi njene knjige „Pripovest o analizi deteta“ (1961). Jaques je takođe pomogao Klein u uređivanju rukopisa „Zavist i zahvalnost“ (1957). Prema dokazima upravo Jaques je bio taj koji je predložio da reč „zahvalnost“ bude uključena u naslov knjige.

Godine 1946. Jaques je bio osnivač Tavistock instituta za ljudske odnose. 1964. godine osnovao je Školu društvenih nauka na Univerzitetu Brunel u Londonu i bio je profesor i direktor škole.

Dr Jaques se preselio iz Londona u Gloucester, Massachusetts 1991. godine. Postao je profesor istraživanja na Univerzitetu George Vashington. 1999. godine je osnovao Međunarodni institut Requisite Organization, koji deluje kao obrazovna i istraživačka grupa.

Kao rezultat svog rada sa različitim korporacijama, vladama i američkom vojskom, Jaques je razvio naučni proces koji omogućava procenu potencijalne sposobnosti pojedinaca u kontekstu vremenskog raspona diskrecije, instrument koji meri složenost rada u svakoj ulozi u okviru organizacije. Ovaj pristup koristile su američke oružane službe i velike javne i privatne organizacije širom sveta.

Dr Jaques je objavio esej o obrascima rada kreativnih genija u kojem je skovao frazu „kriza srednjih godina“. Jaques je dobio zaslugu za uvođenje pojma „kriza srednjih godina“, koji je sada uveliko ugrađen u psihodinamičku teoriju. Ovaj pojam je prvi put izašao u članku iz 1965. godine pod naslovom „Smrt i kriza srednjih godina“ (napisanom za International Journal of Psichoanalisis).

Njegov razvojni pristup organizacionom razvoju čini ga jednim od ranih učesnika u pozitivnom razvoju odraslih.

Umro je u Gloucesteru, Massachusetts, 2003. godine.

 

Radni angažman

Glacier Projekt, 1952–1977

Poreklo teorija dr. Jaquesa može se pratiti od 1952. godine, kada ga je britanska kompanija Glacier Metal Compani zamolila da pomogne u izradi plana učešća radnika. U jednom trenutku, Jaquesa su pitali da li je bilo važno da se zarada radnika nižeg nivoa procenjuje na satu, dnevno ili nedeljno, dok je plata rukovodilaca opisana kao godišnji iznos. Prema Jaques-u je to pitanje bilo najlepši poklon koji je ikada dobio, jer tada je počeo da ispituje značaj vremena. Njegov rad u kompaniji Glacier Metal Compani u Londonu nastavio se kroz 1977. godinu i u velikoj meri je uticao na teoriju upravljanja.

Teorija stratifikovanih sistema potrebne organizacije, 1977.–1999.

Dr Jakues je svoja otkrića tokom „istraživanja glečera“ pripojio u ono što je prvo bilo poznato kao „teorija stratifikovanih sistema“ u „potrebne organizacije“. Ova glavna otkrića poslužila su kasnije kao veza između socijalne teorije i teorije organizacija.

Ljudska sposobnost i njeno sazrevanje

Jaques je nastavio svoj razvoj teorije osnovne prirode ljudskih sposobnosti, što je rezultiralo otkrićem (sa Kathrin Cason) metode za procenu potencijalnih individualnih sposobnosti u okviru procene složenosti obrada informacija.

Kao rezultat istraživanja sprovedenog za Institut za istraživanje ponašanja i društvenih nauka američke vojske i američke i australijske kompanije o proučavanju mentalne složenosti, utvrđeno je da pojedinci obrađuju informacije na poslu na četiri načina: deklarativni, kumulativni, serijski i paralelno. Ova studija je pokazala međusobnu zavisnost slojeva menadžerske hijerarhije i svaki odvojeni korak u složenosti mentalne obrade. Iz ovog rada zaključeno je da organizacioni život isprekidanih koraka u prirodi ljudskih sposobnosti, reflektuje se u suštinu upravljačke hijerarhijske strukture (Jakues, 1994).

 

 

Vremenski raspon diskrecije

Kao rezultat otkrića i upotrebe Vremenskog raspona, odvijao se rad na Teoriji prirode vremena. To je dovelo do još jednog velikog doprinosa dr. Jaquesa, razvoju instrumenta Vremenski raspon diskrecije, koji meri odnose za konstrukt u društvenim naukama i koji procenjuje složenost rada u svakoj ulozi u organizaciji. Procena kolika je odgovornost zaposlenog, je koncept po kome je Jaques nadaleko poznat.

Kriza srednje dobi  

Kriza srednje dobi, koju je prvi imenovao psiholog Eliot Jaques 1965.godine nije službena medeicinska dijagnoza, ali je često praćena depresijom i anksioznošću. Ovo stanje zahvata deo populacije između 40 i 65 godina. Može biti podstaknuto samim starenjem, slabljenjem i pogoršanjem zdravlja, kao i nepovoljnim okolnostima te opterećenjem brojnim društvenim ulogama. Tipičan je okidač jedan ili više stresnih događaja, koji često vode do depresije i anksioznosti. U srednjoj dobi susrećemo se s brojnim prelomnim događajima kao što su odlazak dece iz doma, razvod, smrt roditelja, neugodna medicinska dijagnoza te okrugli 40. ili 50. rođendan. U ekonomski teškim vremenima povećani su izgledi za gubitak radnog mesta u dobi kada je prekasno za prekvalifikaciju i novo zaposlenje, a prerano za umirovljenje. Neželjene promene i gubici teraju ljude na aljenje zbog propuštenih prilika, bojazan zbog nadolazeće starosti te bolno uviđanje vlastite smrtnosti. Iako postoji puno faktora koji stvaraju različita iskustva za svaku osobu, glavni simptomi uključuju:

- opštu nesreću zbog života koji je nekada zadovoljavao;

- neobjašnjivi osećaj letargije, dosade ili depresije, nedostatakmotivacije da se slede ciljevi (drugim rečima vatra je nestala);

- poteškoće u donošenju odluka o životnom smeru;

- podsećanja na dobra stara vremena, proveravanja davno izgubljenih prijatelja i bivših momaka ili devojaka;

- preispitivanja prošlih odluka;

- opsednutost mladolikošću ili vežbanjem;

- stalno upoređivanje s prijateljima;

- misli o smrti i umiranju. 

Prema Jaques-u ključ za izlazak iz krize srednjih godina je razumevanje onoga što ona zapravo jeste, potraga za više smisla i svrhe života. Da kriza nije jedan događaj, već vreme tranzicije i rasta. Da je poželjno da se fokus života prebaci sa brige o drugima na hranjenje duše i buđenja kreativnih želja stavljenih na čekanje. I da zapravo "te muke nemira" mogu da pomognu da se razume ko smo zapravo.

 Međunarodni institut potrebne organizacije (1999)

Godine 1999. suosnivači Elliott Jaques i Kathrin Cason osnovali su Međunarodni institut The Requisite Organization. Institut deluje kao istraživački i obrazovni centar koji pruža podršku i savete u primeni principa neophodnih organizacijama širom sveta.

Jaquesove ideje su i dalje veoma uticajne u praktičnom proučavanju organizacije i optimizaciji struktura i sistema koji podržavaju produktivan rad za postizanje svrhe organizacije. Jaques je tvrdio da je na što višoj poziciji osoba bila postavljena u hijerarhiji pod pretpostavkom da pojedinac poseduje odgovarajući nivo kognitivne sposobnosti, stečenih veština i znanja (stečenih iskustvom) i  pretpostavljajući da ta osoba vrednuje posao koji je dobila] to je duže mogla raditi na izvršenju zadatka bez nadzora.

Vremenski raspon izvršnog direktora velike institucije može biti 15–20 godina. Ovaj koncept mu je omogućio da opiše „neophodnu organizaciju“ kao onu u kojoj je svaki nivo u hijerarhiji imao svoj karakterističan vremenski raspon. Ako je organizacija imala previše nivoa, onda su se njihovi vremenski rasponi preklapali. Ako bi menadžer na višem nivou bio loše opremljen u pogledu njegove urođene sposobnosti mentalne obrade ili mu nedostajale potrebne veštine i znanja, rizik je da bi se mešao u rad menadžera na nižem nivou koji je generalno pokrenut sopstvenom anksioznošću i nesigurnost. Proces delegiranja bio bi potcenjen što bi dovelo do organizacione disfunkcije.

Sa razumevanjem sposobnosti mentalne obrade i hijerarhije koja podržava stručnost rada u organizaciji, Jaques je pružio uvid u efikasne upravljačke prakse koje imaju za cilj oslobađanje ljudskog potencijala u organizaciji. Na primer, Jaques zagovara važnost efikasnog dodeljivanja zadataka pojedincima u organizaciji koji se isporučuju kontekstualizacijom značaja zadataka u svrhu organizacije u smislu uključujući jasne rezultate u pogledu količine, kvaliteta i vremena za isporuku. Štaviše, menadžer ima obavezu da podučava svoje podređene i on je u stvari odgovoran za rezultate svojih podređenih. 

      Deo dobijene nagrade 

      Zahvalnica za izuzetan doprinos na polju teorije i uputstava vojnog vođstva svim uslužnim odeljenjima Sjedinjenih Država. 

    Nagrada za izvanredna postignuća u razvoju novih i inovativnih pristupa za postizanje kadrovskih ekonomija i prestrojavanje po političkim i operativnim linijama.

·        Nagrada Harri Levinson Američke psihološke fondacije, za celokupan naučni doprinos.

 

Deo publikacije

• Promena kulture fabrike: studija autoriteta i učešće u industrijskom okruženju (London: Tavistock, 1951)

• Merenje odgovornosti: Studija rada, plaćanja i individualnog kapaciteta (Tavistock, 1956), ISBN 0-415-26443-Ks

• Pravično plaćanje: opšta teorija rada, diferencijalno plaćanje i individualni napredak (London: Heinemann, 1961)

• Priručnik o vremenskom rasponu: Korišćenje vremenskog raspona diskrecije za merenje nivoa rada u ulogama u zapošljavanju i za uređivanje pravične strukture plaćanja (London, Heinemann, 1964)

• Cene za analizu proizvoda: Metoda za postavljanje politika za delegiranje odluka o cenama i kontrolu troškova i rentabilnosti (Carbondale, Southern Illinois Universiti Press, 1964) [sa Vilfred Brovn]

• „Smrt i kriza srednjih godina“, Međunarodni časopis za psihoanalizu, 1965.

• Rad, kreativnost i socijalna pravda (London: Heinemann Educational, 1970) ISBN 0-435-85479-8

• Opšta teorija birokratije (London: Heinemann Educational, 1976) ISBN 0-435-82473-2

• Zdravstvene usluge (London: Heinemann Educational, 1978) ISBN 0-435-82474-0

• Nivoi apstrakcije u logici i ljudskom delovanju: teorija diskontinuiteta u strukturi matematičke logike, psihološkog ponašanja i društvene organizacije. (London: Heinemann Educational, 1978) sa R.O. Gibson i D.J. Isaac [Urednici]

• Izvršno rukovodstvo: Praktični vodič za upravljanje složenošću (Okford: Blackvell Publishing, 1994) ISBN 0-631-19313-8 [sa Stephen D. Clement i Ronnie Lessem]

• Ljudske sposobnosti: proučavanje individualnog potencijala i njegova primena (London: Gover, 1994) ISBN 0-566-07652-7 [sa Kathrin Cason]

• Potrebna organizacija: Ukupan sistem za efikasnu menadžersku organizaciju i menadžersko vođstvo za 21. vek (London: Gover, 1997) ISBN 0-566-07940-2

• Društvena moć i izvršni direktor: Liderstvo i poverenje u održivi sistem slobodnih preduzeća (Greenvood, 2002) ISBN 1-56720-551-8

• Život i ponašanje živih organizama: opšta teorija (Greenvood, 2002) ISBN 0-275-97501-0

 

Elena Jovančić, psiholog 

Kontakt: elistojkova@yahoo.com

 

Korišćena literatura:

https://medium.com/swlh/maneuvering-the-midlife-crisis-171f92f890f4, (01.11.2020)

Elliott Jaques - Requisite Organization International Institute". requisite.org. Retrieved 26 February 2018.

Rasky, Susan F. (1985-02-17). "Corporate Psychologist: Elliott Jaques; His Ideas on Work Take Hold". The New York Times. ISSN 0362-4331. Retrieved 2018-02-02.

Jaques, Elliott; Cason, Kathryn (1994). Human capability: a study of individual potential and its application. Falls Church, VA: Cason Hall & Co. ISBN 978-0962107078.

 "Requisite Organization International Institute - ROII - About Us". Requisite Organization International Institute. Retrieved 2018-02-08.